Džejn Gudal

Šezdesetih godina prošlog veka jedna vatrena obožavateljka životinja je, bez prethodnog akademskog obrazovanja i obuke, podigla logor u Rezervatu za divlje životinje Gombej Strim u Tanzaniji da bi proučavala šimpanze. Danas je ime Džejn Gudal sinonim za zaštitu omiljenih vrsta. U Gombeju – jednom od najdugotrajnijih i najdetaljnijih projekata proučavanja divljih životinja – neprestano se otkrivaju nove stvari o šimpanzama.

Malo kome od nas se dogodi da u jednom jedinom trenutku proviđenja spozna svrhu sopstvenog života. Džejn Gudal se to dogodilo.

U jutro 14. jula 1960. godine kročila je na šljunkovitu obalu duž zabačenog dela istočne obale jezera Tanganjika. To je bio njen prvi dolazak u ono što se tada zvalo Rezervat za divlje životinje Gombej Strim, u malu zaštićenu oblast koju je britanska kolonijalna vlast uspostavila 1943. godine. Donela je šator, nekoliko limenih tanjira, šolju bez drške, jeftin dvogled, a sa sobom je povela i jednog kuvara Afrikanca koji se zvao Dominik kao pratioca, na insistiranje onih koji su strahovali za njenu bezbednost u divljinama Tanzanije pre sticanja nezavisnosti, i svoju majku. Došla je da proučava šimpanze. Ili bar da pokuša. Povremene pridošlice su očekivale neuspeh. Jedna osoba, paleontolog Luis Liki, koji ju je u Najrobiju pridobio za ovaj zadatak, verovao je da bi mogla da uspe.

Grupa lokalnih stanovnika, koja je logorovala na plaži u blizini svojih ribarskih mreža, poželela je dobrodošlicu Gudalovoj i njenoj družini i pomogla im da prenesu opremu. Džejn i njena majka su provele popodne u izrađivanju logora. Onda je, oko pet sati poslepodne, neko dojavio da je video šimpanzu. „Tako smo krenuli“, napisala je Džejn kasnije te noći u svom dnevniku, „i tamo je bila šimpanza.“ Spazila je samo daleki, nejasni obris. „Udaljavala se dok smo se, zureći u nju, tiskali sa gomilom ribara i potom je više nismo videli, iako smo se popeli na obližnje uzvišenje.“ Ali, zapazila je nekoliko savijenih spljoštenih grana na obližnjem drvetu, to je bilo gnezdo šimpanze. Podatak o prvom gnezdu je bio polazna tačka onoga što je postalo jedna od najznačajnijih priča o uspehu na polju moderne terenske biologije – kontinuirana, do tančina detaljna, pedesetogodišnja studija Džejn Gudal i drugih naučnika o ponašanju šimpanzi u Gombeju.

Naučna istorija, sa šarmom bajkovite legende, beleži neke od najistaknutijih trenutaka i gotovo mitske detalje ove pripovesti. Kada je počinjala, mlada gospođica Gudal nije imala nikakvog naučnog iskustva, čak ni univerzitetsku diplomu. Ona je bila bistra, motivisana maturantkinja škole za sekretarice iz Engleske, koja je oduvek volela životinje i sanjala o tome da ih proučava u Africi. Poticala je iz siromašne porodice snažnih samohranih žena. Tokom prvih nedelja u Gombeju borila se tražeći odgovarajuću metodologiju, potrošivši mnogo vremna na izlečenje groznice, koja je verovatno bila malarija, pešačeći kilometrima kroz šumovite planine, a spazila je samo nekolicinu šimpanzi, sve dok joj jedan stariji mužjak sede brade nije pružio neodlučni, iznenađujući gest poverenja. Starog šimpanzu je nazvala Dejvid Grejbird (Sedobradi). Delimično zahvaljujući i njemu, ona je došla do tri otkrića koja su uzdrmala uobičajena shvatanja fizičke antropologije: šimpanze, za koje se mislilo da su vegetarijanci, ustvari su mesožderi, upotrebljavaju alat u vidu stabljika biljaka kojima istražuju humke termita i prave alatke, odnosno skidaju lišće sa stabljika, što se smatralo jedinstvenom karakteristikom ljudskog planiranja. Svako od ovih otkrića je dodatno sužavalo jaz za koji se mislilo da postoji između inteligencije i kulture homo sapijensa i pan troglodita.

Zapažanje da šimpanze prave alat bilo je najepohalnije od ova tri otkrića i izazvalo je opštu uzbunu unutar antropoloških krugova, jer je fraza da je „čovek tvorac alata“ preovladavala kao gotovo kanonska definicija naše vrste. Oduševljen Džejninim otkrićima, Luis Liki joj je pisao: „Sada smo prinuđeni da redefinišemo pojmove ’alat’ i ’čovek’, ili da šimpanze prihvatimo kao ljude.“ Bile su to reči koje su označile novu, veoma važnu etapu u shvatanju ljudske suštine. Važno je napomenuti još jednu zanimljivu stvar, a to je da je Džejn (svi je zovu Džejn, pa nema opravdanog razloga da je i mi ne zovemo tako) do sva tri ova slavna otkrića, bez obzira da li ona predstavljaju promenu uvreženih shavatanja ili ne, došla u prvih pet meseci boravka na terenu. Njen rad u Gombeju bio je u početku vrlo uspešan,  ali je kasnije dostigao mnogo šire razmere.

Nastavak ove priče možete pročitati u
oktobarskom (#48) broju časopisa National Geographic Srbija.

Napisao: Dejvid Kvamen
Fotografije: Majkl Nikols i Dejvid Bigot