Najveća naftna nalazišta u Sjedinjenim Državama, koja su otkrivena tokom proteklih decenija, leže u dubinama Meksičkog zaliva – jednom od najopasnijih mesta za bušenje na planeti.
Tamo gde se kopno susreće s morem na delti reke Misisipi, pri dnu geografske čizme koju čini Luizijana, teško da može da se upotrebi pojam „obalska linija“. Linija ne postoji. Postoji samo niz ostrva koja stvaraju barijeru, kao nacrtana isprekidana linija, desetak oskudnih plaža na tim ostrvima, a preko puta, porozni sistem otvorenih zaliva, kanala, slanih i slankastih močvara, i slatkovodnih baruština koje se protežu od 40 do 160 kilometara u unutrašnjost kopna. To su močvare Luizijane – 32.000 kvadratnih kilometara jednog od najplodnijih ekosistema u Severnoj Americi.
Trećina žetve ostriga i škampa Sjedinjenih Država potiče iz voda duž obale Luizijane. A 98 odsto ribe, škampa, rakova i ostriga, požnjevenih duž te obale, zavisi od staništa unutar močvara i oko njih na području ušća Baratarija-Terrebone koje obuhvata oko 1,6 miliona hektara južno i zapadno od Nju Orleansa. Bez ovih močvara, obrubljenih rekom Atčafalaja na zapadu i rekom Misisipi na istoku, ne bi bilo lova na škampe ni žetve ostriga; niti bi bilo trstike i trave za ptice selice i stanarice.
„Ove močvare se eksploatišu“, kaže mi Gej Gomez, književnica i prirodnjakinja koja je odrasla na obali Luizijane. „Ova zemlja, životinjski svet i ljudi čine nedeljivu celinu.“ Zbog toga je Lisa Džekson, upravnica Agencije za zaštitu životne sredine Sjedinjenih Država, 22-og dana od havarije na naftnoj platformi „Dipvoter horajzon“ izjavila da Savezna vlada čini sve što je u njenoj moći da se spreči da naftna mrlja dopre do močvara. Ali, manje od mesec dana posle eksplozije, nafta je stigla do močvara.
Nije stigla u nedeljivom sirupastom talasu. Prispela je u tananim, vijugavim viticama koje su klizile pored ostrva koja čine barijeru i otplovila je ka severu, nošena strujama koje je pokretao topli južni povetarac. Dok se kretala, nafta je menjala oblik. U jednom zalivu išarala je vodu smeđom pogani i mrljicama. U drugom se stopila u grimizne mase veličine manjih plivačkih bazena. Bila je tanana poput raznobojne duge ili gusta poput melase.
Gde je naišla na prepreku, tu je i ostala. Na Đavoljem rtu, kilometar dugom pojasu slane močvare u Timbalier zalivu, nafta se prilepila za stabljike Spartina alterniflora i lišće mangrova. U zalivu Redfiš, kod ušća reke Misisipi, zacrnela je donje delove stabljika trske. Na ostrvu kraljice Bes u Baratarijskom zalivu, jednom od najplodnijih ptičjih gnezdilišta, gusti plimni nanosi nafte su zahvatili obalu i prekrili perje smeđih pelikana dok su ronili u potrazi za hranom. Dan za danom, vetar je gurao naftu dublje u močvare. Kilometri prepreka u vidu upijajućih sunđerastih pritki, često nasumično postavljanih i ostavljanih bez nadzora, nisu mogli da je zaustave.
Močvare na području ušća Baratarija-Terrebonne su zemljište koje najbrže nestaje na našoj planeti. Ispošćene talogom reke Misisipi i ispresecane stotinama kanala za istraživanje nafte i gasa, ove močvare tonu u otvoreno more brzinom od 39 kvadratnih kilometara godišnje. „Ova nafta napada obalu koja je već bolesna“, kaže Keri Sent Pe, direktor Programa nacionalnog ušća Baratarija-Terrebonne.
Pokret za konzumiranje domaće uzgojene hrane postaje pomodan u američkim gradovima, ali ovde ljudi jedu domaću hranu već stotinama godina. Mali drumski restorani služe sendviče sa škampima, francuski hleb ispunjen prženim ponosom Baratarijskog zaliva. Deca vezuju mamce od pilećih šija da bi lovila krabe. Porodice i prijatelji okupljaju se nedeljom da jedu domaćeg jastoga ili krabe, koje se kuvaju na butan-bocama u ogromnim loncima.
Nastavak ove priče možete pročitati u
oktobarskom (#48) broju časopisa National Geographic Srbija.
Napisao: Brus Berkot
Fotografije: Džoel Sartore
Novi komentari