Previše je udica u vodi. U tome je problem sa današnjim ribarstvom. Radeći na raznim brodovima, od malih ribarskih barki do velikih industrijskih ribarskih brodova, ribari iz mora izvlače 77,9 metričkih tona ribe i ostalih morskih životinja. Nova proučavanja ukazuju na to da bi naša trenutna potrošnja uskoro mogla da dovede do kolapsa ribarstva širom sveta.
U cik zore, u blizini luke Honolulu održava se skup za trgovinu plodovima mora. Dok ulaze u skladište Ujedinjene ribolovačke agencije, dvadesetak kupaca preko svojih havajskih košulja navlači zimske jakne sa kapuljačama da bi ublažili smrzavanje u hladnjači. Vade mobilne telefone, ukucavaju brojeve svojih klijenata u Tokiju, Los Anđelesu, Honoluluu – gde god se jede skupa riba – i čekaju.
Uskoro se otvaraju velika oklopna vrata na strani skladišta okrenutoj prema moru i počinje izložba trupala morskih životinja na paletama. Tune veličine kolskog točka. Tela iglana i sabljarki, odsečenih kljunova, naslagana poput beživotnih sivih građevinskih blokova. Debelousta nevesta sa očima veličine hokejaškog paka oivičenog zlatom. Sve su te ribe izložene u ovoj sali.
Prodavci seku unutrašnje uzorke iz riba i trake mesa postavljaju na njihove beživotne bele stomake. Kupci dodiruju te uzorke, pokušavajući da dokuče njihov kvalitet na osnovu boje, čistoće, teksture i količine masnoće. Dok preko mobilnih telefona primaju uputstva, svoje ponude izlagačima saopštavaju zagonetnim pokretima ruku. Kada se prodaja završi, na bok ribe se šljisne mali list papira sa nerazgovetnom žvrljotinom. Jedna po jedna, ribe se daju na aukciju i bivaju prodate onome ko ponudi najviše. Na taj način se morsko blago severnocentralnog Pacifika deli među najbogatijim klijentima.
Iz okeana se svake godine izvuče više od 77,9 miliona metričkih tona ribe i mekušaca, što je oko tri puta više od ukupne težine svakog muškarca, žene i deteta u Sjedinjenim Državama. Nadzornici ribolova ovu ogromnu količinu morskih životinja, koje se masovno izlovljavaju, nazivaju „svetskim ulovom“, i mnogi tvrde da je on bio relativno stabilan tokom poslednje decenije. Ali, jedno tekuće istraživanje koje, zajedno sa Enrikom Salom, kolegom iz National Geographica, sprovodi Danjel Poli, koji proučava ribarstvo na Univerzitetu Britanska Kolumbija, ukazuje na to da svetski ulov nije ni stabilan, niti je pravedno raspoređen među narodima sveta. U tom istraživanju, koje je nazvano „Sifudprint“, a koje su podržali Fond „Pju Čaritabl“ i National Geographic, istraživači upućuju na ono što misle da mora da se učini da bi se mora spasla.
Oni se nadaju da će ovo istraživanje početi da ispravlja opštevažeće pogrešne stavove. Javnost svodi uticaj određene zemlje na more na puku ukupnu količinu ribe koju ta zemlja lovi. Ali, ispostavilo se da to pruža iskrivljenu sliku o njenom stvarnom uticaju na morski živi svet ili o stopi njenog uticaja na morsku hranu. „Stvar je u tome što je svaka riba drugačija“, kaže Poli. „Kilogram tune ima stopu oko stotinu puta veću od kilograma sardina.“
Razlog ove nesrazmere leži u tome što su tune vrhunski grabljivci, što znači da se nalaze na samom vrhu lanca ishrane. Najveće tune pojedu ogromnu količinu ribe, uključujući i grabljivce sa sredine lanca ishrane, poput skuše, koja se, opet, hrani ribom kao što su sardele, koje se hrane mikroskopskim račićima. Da bi preživela, velika tuna na svakih deset dana mora da pojede ribe u količini koja odgovara njenoj telesnoj težini, tako da samo jedna tuna teška 450 kilograma može godišnje da pojede i do 15.000 manjih riba. Takvi lanci ishrane postoje u svim okeanskim ekosistemima, od kojih svaki ima svog vrhunskog grabljivca. Svaka velika riba – pacifička sabljarka, atlantska psinapatagonijski antarktički bakalar – zasigurno zavisi od nekoliko nivoa u lancu ishrane.
Da bi stekli pravu sliku o tome kako različiti narodi koriste morske resurse, istraživačima „Sifudprinta“ bio je potreban metod pomoću koga bi uporedili sve tipove morskog ulova. Odlučili su da to učine tako što će meriti količinu „primarnih proizvoda“ – onih mikroskopskih organizama na samom dnu morskog lanca ishrane – koja je potrebna da bi se dobio kilogram određenog tipa ribe. Otkrili su, na primer, da za kilogram mesa velike tune može biti potrebno i hiljadu ili više kilograma primarnih proizvoda.
Nastavak ove priče možete pročitati u
oktobarskom (#48) broju časopisa National Geographic Srbija.
Napisao: Pol Grinberg
Fotografija: Džonatan Klej
Znao sam da je situacija loša, ali da je baš toliko loša nisam… Sad, možda je sve to malo napumpano da bi se ljudi trgli, ali čak i da jeste ne možemo se ponašati ignorantski. Moj prvi komentar kad sam pročitao je bio „Ja ne jedem više morsku ribu“.
Solidarišem se sa ribicama. To što njihova lica nemaju mogućnost da pokažu emocije ne znači da ne pate kad ih onako love i seckaju ko da nisu živa bića kao i mi…
[Odgovori]