Jednog dana pre mnogo godina, pre nego što se poslednji građanski rat razbuktao, jedan dečak iz Sudana po imenu Logočo provirivao je kroz vrata porodične kolibe od slame. Njegov otac je izleteo napolje i zgrabio ga, a onda ga je sa još jednim starijim dečakom bacio na zemlju.
Čudan je dečak taj Logočo. Iznad njega se nadvio njegov otac, sa namreškanim plemenskim obeležjima utisnutim na grudima i ramenima. Tačkica i crtica Morzeove azbuke preko očevog lica i čela daje do znanja potencijalnim kradljivcima stoke – Dinkama, Nuerima – da je on, pripadnik plemena Murle, spreman da brani svoje krdo kopljem, nožem, pesnicama i zubima.
Ali, njegov sin nije pokazivao interesovanje za plemensku tradiciju. Kada su druga deca, među kojom i njegov brat, prolazila kroz obred inicijacije u plemenu Murle, on je pobegao i sakrio se u travi. Sada se njegovo telo, nežno kao teleće, treslo i povijalo u prašini. Ni po čemu se nije videlo da je Murle.
Još gore, devetogodišnji dečak nije pokazivao nikakvo interesavanje za stoku. Poput svog brata, Logočo je čučao ispod krava i sisao mleko iz njihovih vimena, ali njemu je to bio samo izvor mleka i ništa više. Kroz bezbroj naraštaja, muškarci Murle, kao i njihovi rivali širom južnog Sudana, žive pored svojih krava. Daju im imena, ukrašavaju ih, spavaju pored njih. Pevaju o njima. Plešu u njihovu čast. Vole ih. Muškarci krave koriste da bi kupili sebi neveste, koje rađaju decu, koje gaje nove krave.
„Šta je smisao tvog života?“ pitao je Logočov otac.
Dok su se muškarci sa životinjama selili od pojila do pojila, Logočo je radije ostajao kod kuće sa bakom. Starica je grebala brazde po jalovoj zemlji da bi uzgajila sirak, pasulj i kukuruz, čak i bundeve. U gladnim godinama muškarci bi joj dolazili bespomoćno šireći ruke. Logočo joj je pomagao da zaseje useve, gaji izdanke i obavi žetvu. Ona ga je štitila od oca.
„Ti si poseban“, govorila je.
Ipak, ona nije mogla sada da ga spase. Njegov otac i drugi dečak držali su ga čvrsto prikovanog za zemlju. „Naa?“ cvileo je Logočo. „Zašto?“
Kad je ugledao „specijalistu“, znao je. Čovek je kleknuo i nadvio se nad Logočovim licem, zatim posegnuo za nečim što liči na tanku metalnu turpiju. Na silu je otvorio dečakova usta i oštricu mu zabio između dva prednja donja zuba. Zario ju je sve do desni, a onda ju je, uz trzaj ramenom, zavrnuo. Prasak! Sekutić je pukao i krv je ispunila Logočova usta tako da je krkljao. Specijalista pomera oštricu i – prasak – razvaljuje mu drugi prednji zub.
„Sada izgledaš kao Murle.“
U nekoliko sledećih meseci Logočo i njegov rodni kraj upali su u velike neprilike. Seoski vrač je njegovu porodicu proglasio prokletom. Širom južnog Sudana, višegeneracijski bes je 1983. godine eksplodirao u vidu stravičnog rata koji je ostao nevidljiv za ostatak sveta. U sledeće dve decenije više od četiri miliona južnjaka će pobeći iz svojih sela dublje u unutrašnjost zemlje, gradove na severu i susedne države. Dva miliona ljudi će izginuti.
Logočov život – bežanija, ratovanje, traganje za smislom života – bio je isti onaj put kojim će proći i čitav južni deo Sudana. Ali, tog dana otac ga je pustio i udaljio se sa specijalistom. Logočo se prevrnuo na stranu da bi mu krv iz usta iscurila u prašinu.
Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#49) broju časopisa National Geographic Srbija.
Napisao: Metju Tig
Snimio: Džordž Stajnmec
Novi komentari