Do ulaza u kompleks Instituta za nuklearne nauke Vinča vodi dug, krivudav put nizbrdo. Glavna kapija se nazire tek na dnu kolovoza od betonskih ploča – to je glavni put kojim se iz Beograda stiže u slavni srpski nuklearni institut, jedan od simbola moći nekadašnje socijalističke Jugoslavije.
Južno od njega je ljupko podbeogradsko selo Vinča, kao i istoimeni arheološki lokalitet iz mlađeg kamenog doba, koji se tu istražuje već sto godina. Sa druge strane je obala Dunava, koja je ljude neolita privukla da ovde, pre 6.000 godina, osnuju metropolu centralnoevropske kulture. Privlačnost ove obale hipnotisaće i nuklearnog fizičara Pavla Savića kada u tajnosti na istom mestu, nakon Drugog svetskog rata, bude postavljao temelje jugoslovenskog nuklearnog instituta.
Kontrola ulaza nije ni približno stroga kao nekada. Međutim, unutar Instituta još uvek se oseća topografija kasarne, koja predstavlja zaostavštinu opskurne vojne prošlosti ove ustanove. Kompleks je premrežen ispucalim asfaltnim putevima koji povezuju jednospratne paviljone obrasle u rastinje.
Tu i tamo iza stabala i saobraćajnih znakova promakne poneki veći objekat. Kroz granje vire gigantske konstrukcije od betona u kojima se nalaze davno ugašena vinčanska nuklearna postrojenja. Danas su to samo spomenici izbledelih nuklearnih snova Josipa Broza Tita.
Vinča je umiruće svedočanstvo o misterijama Titovog doba. Punih pola veka Tito je uspešno pregovarao i trgovao sa Istokom i Zapadom, boreći se između dva bloka za nesvrstanost SFRJ-a.
Epilog priče o najvećem institutu na Balkanu je dobro poznat. Posle Titove smrti i raspada Jugoslavije krajem XX veka, Vinča je postala uspavani džin koji je, budući u to doba već republička ustanova, definitivno pripao Srbiji. Međutim, ona nije umela da joj nađe jasnu svrhu. U nesrećnim godinama koje su usledile, Vinča se u javnosti pojavljivala samo onda kad su pojedini nacionalistički političari mahali pretnjom da Srbija ima potencijal za razvoj oružja za masovno uništenje, pretnjom koja je odavno zvučala sasvim prazno. Jer tokom krvavih balkanskih ratova, istraživački projekti su uglavnom utihnuli, a mnogi naučnici napustili zemlju.
Ni kad je 2000. godine u Srbiji pao ratni režim Slobodana Miloševića, stanje u Vinči nije postalo bolje – Institut je u tranziciji predstavljao glavobolju za sve ministre nauke od tada do danas, o njemu je napisano na stotine kritičkih članaka, u javnosti su periodično izbijali svakojaki skandali, najavljivane su ekološke katastrofe zbog neuskladištenog radioaktivnog otpada, vodilo se bezbroj oštrih polemika, a naučnici su odlazili i odlazili. Uzimani su krediti i tražena je međunarodna pomoć, da bi svi ti projekti bili i pokretani i gašeni uvek sa manje-više istim pitanjem šta da mala, demokratska zemlja poput Srbije učini sa takvim, opakim, gigantskim nuklearnim parkom.
„Sada je situacija potpuno drugačija. Sistem je manji, svi se poznajemo u glavu“, kaže Radojica Pešić, direktor Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije koje je pre godinu dana novim zakonom osnovala sadašnja Vlada i uselila ga u vinčanski naučni park. Sa nastankom ovog javnog preduzeća unutar Vinče, ona je konačno doživela svoj poluraspad i, kao i radioaktivni elementi, nakon toga postala stabilnija. Preduzeće je preuzelo deo tehničkog osoblja, projekte odlaganja radioaktivnog otpada i takozvane dekomisije nuklernog reaktora, dok se ostatak Instituta potpuno posvetio civilnim naučnim istraživanjima koja danas nemaju nikakve veze ni sa atomskom bombom, ni sa nekim drugim oružjem.
Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#49) broju časopisa National Geographic Srbija.
Napisao: Slobodan Bubnjević
Snimio: Marko Risović
Poštovani gospodine Bubnjeviću, rečenica „Ni kad je 2000. godine u Srbiji pao ratni režim Slobodana Miloševića…“ je apsolutno neprimerena. Vaše lične političke i ideološke stavove sačuvajte za sebe.
[Odgovori]
Postovani „gospodine“ Bubnjevicu, kad ste vec strmoglavili krivudavim putem nizbrdo u prosli slabu kontrolu na ulazu u Institut moglui ste i da udjete u Institut i posetite i porazgovarate bar sa nekim iz najuspesnijeg Instituta u Srbiji, pre nego sto ste poceli da pisete clanak, koji vrvi od neistina.
[Odgovori]
Da bi citalac mogao malo da razume ovaj clanak mora da zna da su kinezi isti takav reaktor kupili u to vreme od SSSR-a i on dan danas radi i bio je osnova za razvoj kineske nuklearne tehnologije.sem toga oni su nama tih osamdesetih nudili tehnicku saradnju koju je neko,ne zna se zasto,odbacio.mali uvid u razmere unistavanja nuklearnog reaktora RA mozete dobiti posetom ovom forumu i bice vam sve jasnije.Evo linka:
http://www.elitemadzone.org/t365833-6 Pozdrav
[Odgovori]