Velike seobe

Seoba životinja je daleko veličanstveniji i mnogo pravilniji fenomen od kretanja životinja. Ona predstavlja kolektivno putovanje sa dugoročno odloženim nagradama. Ona ukazuje na smišljenu nameru i epsku volju, okarakterisanu kao nasleđeni instinkt. Biolog Hju Dingl je, upinjući se da shvati suštinu, identifikovao pet karakteristika koje važe, u različitom stepenu i kombinacijama, za sve seobe. One su produžena kretanja koja životinje odvode van njima poznatih staništa, teže da budu pravolinijska, uključuju naročita ponašanja u pripremi (kao što je preterana ishrana) i dolasku; zahtevaju posebnu raspodelu energije. I još nešto. Životinje selice održavaju nesalomljivu pažnju usmerenu ka višem cilju, tako da ih iskušenja i izazovi, koji bi omeli ostale životinje, ne mogu odvratiti.

Jedna arktička morska lasta na putu od Tijere del Fuego do Aljaske neće se, na primer, obazirati na ukusnu i mirisnu haringu koju joj sa čamca nudi neki posmatrač ptica u zalivu Monterej. Lokalni galebovi će se halapljivo obrušiti na takve darove, dok morska lasta nastavlja svoj let. Zašto? „Životinje selice ne reaguju na usputne čulne nadražaje na koje bi spremno reagovale u drugim okolnostima“, kako Dingl suvoparno i pažljivo opisuje ovu situaciju. Jednostavnije rečeno, ova stvorenja su rešena da vrtoglavom brzinom, uz najveće moguće napore, stignu na odredište. Drugi način, manje naučni, bio bi da se kaže da arktička morska lasta odoleva skretanju sa puta jer je u tom trenutku tera instinktivni osećaj nečega što mi ljudi smatramo vrednim divljenja – viši cilj.

Arktička morska lasta zna da može da jede kasnije. Može da se odmori kasnije. Može da se pari kasnije. Trenutno je neumoljivo usredsređena na putovanje, želi samo da stigne. Dolazak do neke šljunkovite obale na Arktiku, ka kojoj teže i ostale arktičke morske laste, poslužiće svojoj višoj svrsi, onako kako je to udesila evolucija – nalaženju mesta, vremena i skupa okolnosti pod kojima može uspešno da izlegne i odgaji potomstvo.

Ali, ovaj proces je složen koliko i raznovrstan, a različiti biolozi ga različito definišu, delimično u zavisnosti od toga koje vrste životinja proučavaju. Džoelu Bergeru, članu Društva za zaštitu divljih životinja i Univerziteta Montane, koji proučava vilorogu antilopu i druge velike kopnene sisare, više se sviđa ono što on naziva jednostavnim, praktičnim definisanjem koje odgovara njegovim divljim životinjama i to „selidbom iz jednog sezonskog staništa u drugo i natrag“. Obično je razlog za takve sezonske pokrete tamo-ovamo potraga za izvorima hrane koji u jednoj oblasti nisu dostupni tokom čitave godine. Ali, dnevni vertikalni pokreti zooplanktona u okeanu – ka površini noću da potraži hranu, ka dnu danju da bi izbegao grabljivice – takođe mogu da se smatraju migracijom. Tako može da se posmatra i pokret biljnih vaši kada, pošto su iscrple zalihe mladog lišća na jednoj biljci, njihovi mladunci odlete dalje na drugu biljku domaćina, a da se pritom nijedna vaš nikada ne vrati tamo odakle je krenula.

Dingl, evolucioni biolog koji proučava insekte, nudi komplikovanije objašnjenje od Bergerovog, navodeći onih pet karakteristika (upornost, pravolinijsko kretanje, nemogućnost skretanja pažnje, naročita ponašanja pri polasku i dolasku, skladištenje energije) koja razlikuju seobu od drugih vrsta kretanja. Na primer, biljne vaši će postati osetljive na plavu svetlost, koju reflektuje nebo, kada dođe vreme za poletanje na njihovo dugo putovanje i osetljive na žutu svetlost, koju reflektuje nežno mlado lišće, kada treba da slete. Ptice će se ugojiti uoči dugog selidbenog leta. Vrednost njegovog objašnjenja, obrazlaže Dingl, u tome je što pažnju usredsređuje na ono što predmet posmatranja gnuova i kanadskih ždralova ima zajedničko sa predmetom posmatranja biljnih vaši i stoga pomaže navođenju istraživača ka razumevanju toga da ih je sve stvorila evolucija prirodnom selekcijom.

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#49) broju časopisa National Geographic Srbija.

Napisao: Dejvid Kvamen
Snimio: Džoel Sartore