Pobuna pod velom

Pre dvadeset pet godina fotografija jedne avganistanske devojčice zelenih očiju i uznemirujućeg pogleda dospela je na naslovnu stranu National Geographica. Devojčica koja beži pred ratom između komunista, koje podržavaju Sovjeti, i mudžahedina, koje podržavaju Amerikanci, postala je ikonički prikaz stradanja Avganistanaca. Danas je simbol Avganistana ponovo jedna mlada žena – Bibi Ajša, kojoj je muž odsekao nos i uši za kaznu što je pobegla od njega i njegove porodice. Ajša je bežala od batina i drugih vidova zlostavljanja.

Zašto muževi, očevi, deveri, čak i svekrve maltretiraju žene? Da li je nasilje u porodici posledica toga što je tradicionalno društvo odjednom, posle dugih godina izolacije i mnogo ratova, postalo tekovina XXI veka? Ko su nasilnici među Avganistancima? Značajne su razlike između Hazara, Tadžika, Uzbeka i Paštuna, najbrojnije konzervativne grupe koja dominira političkim životom od 1880-tih.

U paštunskom srpu, od provincije Farah na zapadu do Kunara na severoistoku, život je bio, a na mnogo načina još uvek jeste, organizovan na osnovu kodeksa paštunvali, odnosno na osnovu paštunskih običaja. Paštunvali se zasiva na časti muškarca koja se ceni na osnovu tri poseda – „zar“ (zlato), „zamin“ (zemlja) i „zan“ (žene). Principi na kojima se gradi častan život su: „melmastija“ (gostoljubivost), „nanavati“ (pružanje skloništa ili utočišta) i „badal“ (pravda ili osveta).

Što je Paštun gostoljubiviji, to je časniji. Ako mu na prag kroči stranac ili neprijatelj i zatraži skrovište, od toga da li će ga primiti zavisi njegova čast. Za muškarca je osveta pitanje časti ukoliko se nekakva šteta načini njegovoj zemlji, ženama ili zlatu. Čovek bez časti je čovek bez poštovanja, bez dobara, bez dostojanstva.

Ali, paštunske žene retko kada smeju da pruže gostoprimstvo ili da se svete. Retko kada smeju da delaju. One su imovina sa kojom se trguje i oko koje se bori, ali samo dok one to trpe.

U Kabulu, u skloništu za žene koje su pobegle od porodičnog zlostavljanja, čula sam priču o devojci iz jedne od najbogatijih paštunskih porodica iz oblasti koja se graniči s Pakistanom. Ona se zaljubila u momka u kog nije smela jer je iz suparničkog plemena. Njen otac je ubio mladića i njegova četiri brata, a kad je otkrio da je njegova rođena majka pomogla njegovoj ćerki da pobegne, ubio je i svoju majku. Sad nudi 100.000 američkih dolara onome ko mu ubije ćerku.

To su ekstremna dela ekstremnog čoveka. Ali, mnogi Paštuni misle da su njihova muškost i način života ugroženi. Ugrožavaju ih strana vojska, strane verske vođe, strane televizije, međunarodne grupe za ljudska prava, a oni se čvrsto drže tradicije koja odvajkada definiše šta znači biti paštunski muškarac.

Jednog dana u knjižari u Kabulu našla sam zbirku landaja, kratkih pesama od dva reda koje Paštuni kazuju jedni drugima kraj seoskog bunara ili na svadbama. Knjigu, prvobitno naslovljenu kao „Samoubistvo i pesma“, sastavio je Said Bahudin Madžruh, proslavljeni avganistanski pesnik i pisac, koji je ubijen 1988. godine dok je bio u izgnanstvu u Pakistanu. Prvo je skupljao ženske landaje u svojom rodnom kraju u dolini reke Kunar. Madžruh je bio humanista koji je otkrio veličanstvenost u tim kricima srca koji prkose konvencijama i na mnogo načina se podsmevaju muškoj časti. Od kolevke sve do groba, usud paštunske žene je stid i tuga. Ona je naviknuta na to da ne zaslužuje ljubav. Zato su, zapisao je Madžruh, landaje vapaji odvajanja od prave ljubavi i otkrivaju koliko je dubok jad nametnutih brakova.

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#50) broju časopisa National Geographic Srbija.

Na slici (gore i dole desno):
Avganistanske žene policajci rukuju puškama AMD-65 na jednom prašnjavom strelištu u predgrađu Kabula. Obučavaju ih karabinjeri, italijanski vojni policajci iz oblasnih NATO trupa. Pristupanje policijskim snagama je hrabra odluka za avganistansku ženu. Pobunjenici često napadaju policiju. Izuzetno mali broj supruga i muških rođaka dozvoljava ženama da se prijave. Od 100.000 policajaca, svega su oko 700 žene. A ipak, žene su dobrodošli regruti. One mogu da vrše zadatke koje muškarci ne smeju zbog islamskih običaja, mogu da pretresaju druge žene, pretražuju kuće u kojima su pristune žene. Mnoge koje prihvataju ovaj posao su udovice poginulih policajaca koje sada moraju da prehrane porodicu. Mesečna plata iznosi oko 165 američkih dolara.

Na slici (desno):
Potpuno izloženog lica, kose i ruku, glumica Trena Amiri vozi drugaricu po Kabulu jednog petka. Glasno pušta omiljene pesme sa kasete i peva, udarajući ritam po volanu dok se njiše u vozačkom sedištu. Čak i u relativno naprednom Kabulu, muškarci i žene mrko pilje, trube i viču na nju. Muškarce u Avganistanu provocira kad vide snažnu ženu. Ona simbolizuje slobodu koja im jednostavno ne prija. Trena je pobegla iz sedmogodišnjeg braka jer ju je muž, kako kaže, tukao i nije je puštao iz kuće. Ostavila je i svoja tri sina. Ne planira da se ponovo uda, ali zna da će možda morati da bi preživela u Avganistanu, gde žene u mnogo čemu zavise od muškaraca. Kad sam je pitala za njenog dečka, čije je ime izgravirano na zlatnoj narukvici oko njenog zgloba, rekla je da ne može da se uda za njega. „Ne bi mi dozvolio da nastavim da glumim, a ja hoću da se bavim svojom umetnošću.“

Na slici (levo):
Majka i njena ćerka, u poodmakloj trudnoći (levo), ostale su prepuštene same sebi kad im se auto pokvario.

Snimila: Linzi Adario
Napisala: Elizabet Rubin