Teško je biti skroman kada živite u Mlečnom putu. Naša galaksija je daleko veća, bleštavija i masivnija od većine drugih galaksija. S jednog na drugi kraj, zvezdani disk Mlečnog puta, vidljiv golim okom i kroz optičke teleskope, proteže se na 120.000 svetlosnih godina. Okružuje ga drugi disk, sastavljen uglavnom od vodonika, kojeg mogu da detektuju radio-teleskopi. A sve to što naši teleskopi mogu da vide okružuje ogromni oreol tamne materije, koju oni ne mogu da detektuju. Iako ne emituje nikakvu svetlost, ova tamna materija, po svojoj masi, daleko nadmašuje stotine milijardi zvezda Mlečnog puta, tako da je ukupna masa galaksije bilion do dva biliona puta veća od mase Sunca. Ustvari, naša galaksija je toliko velika da oko nje kruže desetine manjih galaksija, kao što sateliti kruže oko velike planete.
Zahvaljujući svojoj enormnoj veličini, Mlečni put može da se pohvali bar jednom planetom sa inteligentnim životom. Džinovske galaksije poput Mlečnog puta i obližnje, čak još veće galaksije u sazvežđu Andromeda, poseduju moć da stvore i zadrže bogate zalihe gvožđa, kiseonika, silicijuma, magnezijuma i drugih elemenata koji su teži od helijuma. Prisutni na mnoštvu zvezda Mlečnog puta, ovakvi teški elementi su gradivno tkivo planeta nalik našoj.
Teški elementi su podjednako presudni i za život. O tome svedoče kiseonik koji udišemo, kalcijum u našim kostima, gvožđe u našoj krvi. Kada u nekoj manjoj galaksiji eksplodira zvezda, ta sirova materija potrebna za život biva ispaljena u svemir brzinom od više miliona kilometara na sat i nestaje. Ali u galaksiji Mlečni put, ti elementi nailaze na međuzvezdani gas i prašinu i zadržava ih snaga ogromnog gravitacionog polja ove galaksije. Ove prepreke ih usporavaju, tako da oblaci gasa od kojih se formiraju zvezde mogu da se obogaćuju sastojcima koji su potrebni za nastanak novih generacija zvezda i planeta. To je ono što se dogodilo pre 4,6 milijardi godina, kada su Sunce i Zemlja nastali iz međuzvezdane magline koja više ne postoji.
Pošto živimo unutar galaksije Mlečni put, mi o njenom sveobuhvatnom izgledu zapravo znamo manje nego što znamo o udaljenim galaksijama – baš kao što, kada nemate ogledalo, više znate o licima svojih prijatelja nego o sopstvenom. Pa ipak, astronomi su tokom prethodne decenije došli do brojnih otkrića o našoj galaksiji, počevši od otkrića velike crne rupe u njenom središtu.
Svaka zvezda koja pripada Mlečnom putu kruži oko te crne rupe, nazvane Sagitarius A* (skraćeno „Sgr A*“, a izgovara se „Sagitarius A zvezda “). Puna revolucija Sunca, koje je od nje udaljeno 27.000 svetlosnih godina, traje 230 miliona godina. Na udaljenosti od samo jedne svetlosne godine od crne rupe nalazi se jato od preko 100.000 drugih zvezda, koje crna rupa daleko više privlači. Nekim od tih zvezda je dovoljno samo nekoliko godina da obave svoje orbitiranje oko rupe. Te putanje otkrivaju da je masa Srg A* četiri miliona puta veća od mase Sunca, tj. da je nešto masivnija nego što se smatralo do pre deset godina.
Povremeno, ova crna rupa proguta nešto gasa, kakvu svojeglavu planetu ili čak celu zvezdu. Usled trenja i gravitacione sile, „žrtva“ se zagreva do tako visokih temperatura da ispušta krik u vidu x-zraka. Oni osvetljavaju obližnje oblake gasa, ostavljajući tako svedočanstvo o proteklim gozbama crne rupe. Na primer, naučnici su 2004. godine izvestili o razleganju x-zraka u jednom gasnom oblaku udaljenom oko 350 svetlosnih godina od crne rupe. Pošto x-zraci putuju brzinom svetlosti, ovo razleganje ukazuje na to da je neki objekat upao u crnu rupu pre oko 350 godina. Jačina x-zraka ukazuje na to da je taj objekat imao masu male planete. Nedavno, tokom četrdesetih godina prošlog veka, u crnu rupu je upao još jedan objekat.
Začudo, crna rupa i odbacuje zvezde. Astronomi su 2005. godine izvestili o jednoj zvezdi koja se izuzetno brzo kretala na udaljenosti od oko 200.000 svetlosnih godina od centra galaksije. „Bilo je to slučajno otkriće“, kaže Voren Braun sa Harvard-Smitsonijan centra za astrofiziku. Kada je u sazvežđu Hidre otkrio zvezdu koja se od galaktičkog središta udaljavala brzinom od 709 kilometara u sekundi, odnosno, 2,5 miliona kilometara na čas, on je zapravo tragao za „zvezdanim mlazevima“ – ostacima malih galaksija koje je izmrvila gravitaciona sila Mlečnog puta. Pri toj brzini, ona će umaći privlačnoj sili galaksije i otploviti u intergalaktički prostor. Do 2010. godine Braun i drugi astronomi su otkrili još 15 takvih zvezda koje se kreću izuzetno velikom brzinom.
Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#50) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore i levo):
Teleskop dužine 2,2 m u opservatoriji La Silja u Čileu usmeren ka maglini Laguna koja ima prečnik od 100 svetlosnih godina.
Na slici (desno):
Mlečni put, u umetničkom prikazu, kroz uvećane detalje prikazuje snimke sa projekta Južne evropske opservatorije „Giga Galaksi Zum“.
Fotografije: Robert Hart, NASA/JPL i Stefan Gisar, Eso
Napisao: Sao Ken Krosvel
Novi komentari