„Prođi pseću šapu, pazi na dinosauruse“, kaže glas u mraku. Prepoznajem odsečni britanski vojni akcenat Džonatana Simsa, ali nemam pojma o čemu priča. Osvetljavam ga čeonom lampom. Sedi zalisci u obliku kotleta vire ispod njegovog pohabanog šlema dok sedi sam u tami, oslonjen na zid pećine.
„Nastavi, ortak“, mumla Sims.
„Samo odmaram prokleti članak.“
Nas dvojica pomoću konopaca prelazimo gromoglasnu ponornicu Rao Tong i penjemo se uz šest metara visoke krečnjačke litice na peščani nasip. Dalje nastavljam sam, prateći snop moje čeone lampe, duž godinu dana starih otisaka stopala. U proleće 2009. godine Sims je bio član prve ekspedicije koja je ušla u Hang Son Dung ili „Pećinu planinske reke“, u zabačenom delu centralnog Vijetnama. Skrivena u krševitom nacionalnom parku Pong Na-Ke Bang, u blizini granice sa Laosom, ova pećina je deo mreže od oko 150 špilja u Anamskim planinama, od kojih su mnoge još neistražene. Tokom prve ekspedicije, tim je istražio četiri kilometra Hang Son Dunga pre nego što ih je zaustavio 60 metara visok zid blatnjavog kalcita. Nazvali su ga Vijetnamski veliki zid. Iznad njega su razaznali otvor i tragove svetlosti, ali nisu imali pojma šta se nalazi sa druge strane. Sedam pasioniranih britanskih speleologa, nekoliko naučnika i ekipa nosača vraćaju se, godinu dana kasnije, da se popnu uz zid i da, ako im pođe za rukom, izmere prolaz i, ako je moguće, nastave sve do kraja pećine.
Trag preda mnom nestaje u gomili teškog kamenja veličine građevinskih blokova, koje je otpalo sa svoda pećine i srušilo se na tlo. Okrećem glavu unazad, ali u neizmerno dubokoj pećini nejaka svetlost moje lampe gasne, kao da sam je usmerio u noćno nebo bez zvezda. Rečeno mi je da se nalazim u prostoru dovoljno velikom da se u njemu parkira boing 747, ali nema načina da to proverim jer je sa svih strana tama, kao da sam preko glave navukao vreću za spavanje.
Gasim svoju lampu samo da bih osetio dubinu tame. Prvo ništa ne vidim. Onda, kad se moje zenice prilagode, ispred sebe iznenađen nazrem blagu, sablasnu svetlost. Napipavam put kroz taj krš, skoro trčim od uzbuđenja, a kamenje pod mojim nogama pršti i odjekuje u nevidljivoj odaji. Prelazim strmu padinu i nalećem na greben koji mi, poput planinske litice, preči put.
Jedan ogroman snop sunčeve svetlosti prodire u pećinu poput vodopada. Rupa u svodu, kroz koju se svetlost u kaskadama spušta u pećinu, neverovatno je velika, ima bar 90 metara u prečniku. Svetlost mi, prodirući duboko u pećinu, po prvi put otkriva nezamislive proporcije Hang Son Dunga. Prolaz je širok možda 90 metara, pećinski svod je na visini od skoro 240 metara – dovoljno mesta za ceo jedan blok njujorških četrdesetospratnica. Zapravo, gore, pri svodu ima paperjastih oblačića.
Svetlo koje odozgo sija razotkriva na podu pećine kulu od kalcita visoku preko 60 metara, prekrivenu papratima, palmama i drugim rastinjem iz džungle. Oko ivica ovog golemog svetlarnika, kao okamenjene ledenice, vise stalaktiti. Čitavi grozdovi stalaktita vise na nekoliko stotina metara od površine; čiope zaranjaju u svetlucavi stub svetlosti i presecaju ga. Ovaj prizor deluje kao da ga je stvorio neki umetnik zamišljajući kako je svet izgledao pre više miliona godina.
Džonatan Sims me sustiže. Između nas i otvora kroz koji prodire sunčeva svetlost nalazi se stalagmit koji iz profila podseća na pseću šapu. „Bilo bi isuviše pretenciozno nazvati ga Božjom rukom“, kaže on, pokazujući na stalagmit, „ali, pseća šapa mu baš pristaje, zar ne?“
On isključuje čeonu lampu i rasterećuje članak zbog kojeg hramlje.
„Kada smo prvi put stigli do urušenog dela ovog svetlarnika iznad nas, bio sam sa još jednim speleologom koji je takođe imao četvorogodišnjeg sina, tako da smo bili eksperti za dinosauruse, a čitav ovaj prizor nas je podsetio na nešto što potiče iz romana ’Izgubljeni svet’ ser Artura Konana Dojla“, priča on. „Kada se moj partner, istražujući, uputio ka sunčevoj svetlosti, rekao sam mu da pripazi na dinosauruse i taj naziv je ostalo.“
Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#51) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore):
Navigujući kroz lavirint prekriven algama, organizatori ekspedicije, Deb i Hauard Limbert, predvode grupu preko izvajanog pećinskog krajolika u Hang Son Dungu. Rebra se oblikuju tako što kalcitom bogata voda preplavljuje bazene.
Na slici (desno):
Kao nekakav dvorac na brežuljku, jedna stenovita formacija sija ispod svetlarnika u Hang Son Dungu. Oluja je upravo ispunila bazen, signalizujući da se sezoni istraživanja približava kraj.
Napisao: Mark Dženkins
Snimio: Karsten Peter
Novi komentari