Taksi klizi kroz subotnje jutro. Široke avenije su tihe, prodavnice zatvorene. Iz pekare dopire miris svežeg hleba. Na semaforu, pažnju mi privlači nekakvo komešanje. Muškarac u plavom radničkom kombinezonu pomalja se iz otvora na trotoaru. Duge kose uvijene u dredove, sa lampom na glavi. Za njim se pojavljuje mlada žena, noseći fenjer. Dugih, vitkih nogu, u vrlo kratkom šortsu. Oboje nose gumene čizme, oboje su isflekani žućkastim blatom, nalik na plemenske boje. Muškarac navlači gvozdeni poklopac na otvor, uzima ženu za ruku, da bi zatim oboje uz osmeh otrčali niz ulicu.
Pariz ima dublje i čudnije veze sa svojim podzemljem nego bilo koji drugi grad, a njegovo podzemlje spada u najraznovrsnije. Arterije i utroba Pariza, hiljade kilometara tunela koji čine jednu od najstarijih i najgušćih podzemnih železničkih i kanalizacionih mreža na svetu, samo su početak. Ispod Pariza nalaze se razne vrste podzemnih prostora: kanali i rezervoari, kripte i trezori banaka, vinski podrumi pretvoreni u noćne klubove i galerije. Najveće iznenađenje su karijeri, stari krečnjački kamenolomi koji se prostiru u vidu duboke i zamršene mreže ispod mnogih kvartova, uglavnom u južnom delu ove metropole.
Tokom XIX veka iz tih pećinam i tunela iskopavan je kamen za građevinarstvo. Kasnije su farmeri u njima uzgajali pečurke, u jednom periodu proizvodeći na stotine tona godišnje. Za vreme Drugog svetskog rata pripadnici francuskog pokreta otpora, ilegalci, skrivali su se u pojedinim podzemnim kamenolomima; nacisti su gradili bunkere u drugim. Danas ovim tunelima luta jedna drugačija tajnovita grupa, labava zajednica bez vođe, čiji članovi ponekad dane i noći provode ispod grada. Oni su katafili, ljubitelji podzemnog Pariza.
Ulazak u kamenolome je zakonom zabranjen još od 1955. godine, pa su katafili obično mladi ljudi koji beže od stega i pravila površinskog sveta. Veterani kažu da je ova pozornica najveći procvat doživela tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kada je tradicionalno parisko buntovništvo dobilo svež podsticaj pank kulture. Tada se lakše silazilo u podzemlje, jer je bilo mnogo više otvorenih ulaza. Neki katafili su otkrili da do kamenoloma mogu dospeti prolaskom kroz zaboravljena vrata u podrumima svojih škola, a zatim puzeći dalje kroz tunele pune kostiju – čuvene katakombe. Na mestima poznatim samo njima, katafili su organizovali žurke, izvodili performanse, stvarali umetnička dela, drogirali se. Ispod zemlje vladala je sloboda, čak i anarhija.
Isprva, površinski svet jedva da je to primećivao. Do kraja osamdesetih godina prošlog veka, gradske vlasti i privatni vlasnici pozatvarali su većinu ulaza, dok je posebna jedinica policije počela da patrolira tunelima. Ipak, nisu uspeli da stanu na put katafiliji. Mladi par koji sam tog jutra video kako izlazi iz šahta pripada katafilima. Možda su bili na ljubavnom sastanku; neki od muškaraca sa kojima sam istraživao kamenolome upoznali su svoje buduće supruge upravo u tim tunelima, razmenivši telefonske brojeve pod svetlošću baterijskih lampi. Među katafilima su i neki od najboljih vodiča kroz podzemlje Pariza. Većina Parižana samo je nejasno svesna razmera podzemnog sveta, iako dok se voze metroom možda jure baš iznad kostiju svojih predaka.
Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#52) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore i levo):
Bacač vatre Luj vrti baklju na skupu u starom kamenolomu. Preko 300 kilometara rudarskih tunela vijuga kroz temelje Pariza i u većinu njih je zabranjeno ulaziti. Žurke se ipak održavaju.
Na slici (desno):
Iza uredno naslaganih lobanja, butnih kosti i potkolenica u pariskim katakombama leži haotična gomila kostiju. U XVIII i XIX veku gradske vlasti su iskopavale milione kostura iz pretrpanih grobalja i noću ih prosipale u stari kamenolom.
Napisao: Nil Šej
Snimio: Stiven Alvarez
Novi komentari