Staza vodi uzbrdo, preko brzog potoka, pa nazad preko potoka, zatim pored lešine neke ovce. Za moj pojam, pada kiša, ali ovde u brdima južne škotske visije, kažu mi, ovo se doživljava kao sitno rominjanje, ili „smir“, kako se to ovde zove. Neposredno pre poslednjeg oštrog zavoja nalazi se vodopad, dopola pod plaštom izmaglice, ispod izbočene, nazubljene stene. Ta uspravna stena sadrži poprečne slojeve, nalik na višespratnu tortu nakrivljenu u stranu. Moj vodič, Jan Zalasievic, britanski geolog, upire prstom u široku sivu štraftu. „Ovde su se desile ružne stvari“, kaže mi.
Ova naslaga potiče od pre oko 445 miliona godina, a sedimenti su se postepeno nagomilavali na dnu drevnog okeana. U to doba živi svet je bio ograničen uglavnom na vodu i nalazio se u krizi. U periodu između ivica tog sivog sloja, debelog jedan metar, izumrlo je oko 80 odsto morskih vrsta, od kojih mnoga stvorenja, kao što su graptoliti, više ne postoje. To izumiranje je poznato kao kasno ordovicijumsko i spada u pet najvećih talasa izumiranja u poslednjih pola milijarde godina. U to doba došlo je i do ekstremnih promena klime, globalnog nivoa mora i hemijskog sastava okeana – a sve je bilo izazvano možda time što se superkontinent kretao preko Južnog pola.
Stratigrafe kao što je Zalasievic, po pravilu, nije lako impresionirati. Njihov posao je da sklapaju istoriju Zemlje od tragova koji se mogu pronaći u slojevima stena milionima godina posle konkretnog događaja. Oni posmatraju širu sliku, ekstremno širu sliku, događaja od kojih verovatno samo oni najsilovitiji iza sebe ostavljaju jasne, trajne znakove. Upravo ti događaji, koji označavaju ključne epizode u istoriji planete dugoj 4,5 milijardi godina, jesu prekretnice koje istoriju dele na celovita poglavlja.
Zato zbunjuje kad saznate da su mnogi geolozi postepeno počeli da veruju da i mi predstavljamo važan događaj, da su ljudska bića toliko izmenila planetu samo u poslednja dva veka da smo kročili u novu epohu – antropocen. Dok stojimo na „smiru“, pitam Zalasievica kako misli da će današnja epoha izgledati geolozima u dalekoj budućnosti, kakvi god oni bili. Da li će prelaz biti umeren, kao kod desetina drugih zabeleženih epoha, ili će se isticati kao oštro iscrtani sloj u kojem su se desile ružne stvari, poput masovnog izumiranja na kraju ordovicijuma?
„To upravo sada određujemo“, kaže Zalasievic.
Reč antropocen skovao je holandski hemičar Paul Krucen pre desetak godina. Krucen, koji je jedan od dobitnika Nobelove nagrade za otkriće efekata jedinjenja koja osiromašuju ozon, prisustvovao je jednog dana nekoj naučnoj konferenciji. Predsedavajući u svom obraćanju neprekidno je pominjao holocen, epohu koja je otpočela krajem poslednjeg ledenog doba, pre 11.500 godina i koja – barem zvanično – traje do danas. „Nemojte više“, Krucen se priseća da je dobacio. „Nismo više u holocenu. Sada smo u antropocenu.“ Nekoliko trenutaka u sali je vladao muk. Na pauzi za kafu, antropocen je bio glavna tema razgovora. Neko je predložio Krucenu da overi autorsko pravo na termin antropocen.
Daleke 1870. godine, italijanski geolog Antonio Stopani predložio je da se uvede naziv za novu eru ljudi, koju je on nazvao antropozoikom. Stopanijev predlog nije imao odjeka; ostali naučnici su ga smatrali nenaučnim. Nasuprot tome, antropocen je pogodio metu. Uticaj ljudske rase na svet postao je mnogo očigledniji od Stopanijevog vremena naovamo, delimično i zbog toga što se stanovništvo planete otprilike učetvorostručilo i dostiglo brojku od skoro sedam milijardi. „Obrazac po kome se širila ljudska populacija u XX veku više liči na širenje bakterija nego primata“, zapisao je biolog E. O. Vilson. On je izračunao da je ljudska biomasa već sada sto puta veća od biomase bilo koje druge krupne životinjske vrste koja je ikada hodala Zemljom.
Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#53) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore i levo):
Nafta je preobrazila Dubai tokom sedamdesetih godina XX veka. Ovaj grad sada ima najvišu zgradu na svetu, ogromne tržne centre i oko dva miliona stanovnika čiji život u arapskoj pustinji zavisi od desalinizovane morske vode, klima uređaja i jeftine energije.
Na slici (desno):
Oko 20 miliona ljudi živi u Meksiko Sitiju, petom najvećem velegradskom području na svetu. Gradsko stanovništvo je 1800. godine činilo samo 3 odsto ukupne populacije te zemlje. Danas gradsko stanovništvo čini 50 odsto ukupne populacije koje i dalje raste. U pretrpanim naseljima straćara i udžerica, vlada preka potreba za čistom vodom i kanalizacijom. Međutim, urbanizacija ima i dobru stranu. Gledano po glavi stanovnika, žitelji gradova troše manje energije i manje zagađuju nego ljudi u ruralnim sredinama.
Napisala: Elizabet Kolbert
Fotografije: Jens Nojman/Edgar Rotman, Pablo Lopez Luz
Odličan članak.
[Odgovori]