Kad je velški hroničar Adam iz Uska putovao u Rim 1402. godine na volovskim kolima, preko švajcarskog divljeg i zabačenog prevoja Gotard, bio je toliko prestravljen da je od svojih vodiča zatražio da mu svežu povez preko očiju kako ne bi morao da gleda. On nije bio prvi koji je poželeo da postoji neki drugi put kojim bi mogao da pređe Alpe. Na evropskom kontinentu Alpi su hiljadama godina bili ogromna prepreka putovanjima i trgovini. Prelazak preko njih podrazumevao je mučno, često opasno putešestvije ili, u najmanju ruku, naporno pentranje.
Neće biti tako još dugo. Proteklih devet godina čitava vojska tuneldžija je naporno radila duboko u tvrdom granitnom jezgru moćnog planinskog venca, poznatog kao Gotardski masiv, i gradila najduži i najdublji železnički tunel na svetu.
Prošlog oktobra kopači koji su radili prema severu od kantona Ticino, u kome se govori italijanski, susreli su se sa svojim kolegama koji su bušili prema jugu od Sedruna, u kome se govori nemački, i time su okončali fazu prokopavanja jednog kraka ovog dvokrakog tunela. Trenutak rukovanja je prikazan uživo na švajcarskoj televiziji i emitovan je širom Evrope. U aprilu se očekuje i konačni proboj drugog kraka.
Bazni tunel Gotard će svojom dužinom od 57 kilometara nadmašiti tunel od 50 kilometara ispod Lamanša koji spaja Englesku i Francusku, kao i sadašnjeg rekordera, japanski tunel Seikan od 54 kilometra. Biće jedinstven i na polju inženjerstva. Dok njegovi najljući rivali prolaze ispod relativno plitke vodene mase, Gotard seče složene temeljne stene džinovskog, izuzetno naboranog planinskog masiva. Niko nikada nije kopao tunel toliko duboko unutar planine, niti sa tolikim budućim uticajem na transport.
Kad 2017. godine bude otvoren, učiniće da švajcarska železnica bude ravna kao holandska. Brzi putnički vozovi koji idu od Ciriha prema jugu juriće skoro ravnom trasom sve do Milana, hučeći kroz švajcarsku prirodu brzinom od 250 kilometara na čas, a kroz planinu će proći za svega nekoliko minuta, kao da Alpi i ne postoje. Umesto sadašnjih četiri sata, putovanje između gradova trajaće nešto više od dva i po sata, što je brže i direktnije nego da putujete avionom.
Švajcarci troše 10 milijardi švajcarskih franaka na ovaj tunel ne zato da bi nadmašili aviosaobraćaj, već da bi preusmerili teretni saobraćaj i smanjili sve veći broj kamiona koji im začepljuju autoputeve i stvaraju buku u njihovom krhkom alpskom dvorištu.
Kamionski saobraćaj sve brže se uvećava u novoj Evropi bez granica, naročito u Alpima koji se nalaze između brzorastućih privrednih područja južne Nemačke i industrijskog severa Italije. Tiha, neutralna, tradicionalno povučena Švajcarska postala je jedna od glavnih kamionskih raskrsnica. Više od milion kamiona godišnje putuje preko njenih prevoja na vetrovitim planinskim autoputevima i kroz drumske alpske tunele prvobitno namenjene odlascima na godišnji odmor tokom 1960-ih.
Švajcarci su zaključili da je, kada je reč o teretnom saobraćaju, rešenje u povećanju kapaciteta železnice. A najbolji način da se to uradi je da se iz jednačine izbace planine i njihovi čuveni prevoji, da se šine proguraju kroz samo dno planine. Bez uspona koje bi morali da savlađuju, vozovi bi mogli da ponesu dva puta više tereta i da putuju dvostruko brže nego starim alpskim prugama. Samo kroz tunel Gotard će moći da se preveze 40 miliona tona tereta godišnje.
Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#53) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore i levo):
Probijajući se kroz podnožje planina kao puščana cev, švajcarski bazni tunel Gotard omogućiće vozovima da ravnom trasom od Ciriha do Milana jure brzinom od 250 kilometara na čas.
Na slici (desno):
Gust saobraćaj vijuga uz klisuru Šelenen na dugom usponu do prevoja Gotard. Nekada opasna kozja staza na trgovačkom putu prema Lombardiji u XIII veku, put preko visokog alpskog prevoja, postala je jedan od najprometnijih saobraćajnica u Švajcarskoj. Stotine hiljada teško natovarenih vozila tutnji njime svake godine.
Priča: Rof Smit
Fotografije: Bertold Stajnhilber, Laif/Redux
Novi komentari