Parkovi u velikim gradovima su obično zamišljeni kao oaze, kao ostrva zelenila usred mora betona i čelika. Međutim, Haj lajn u Čelsiju, na donjoj zapadnoj strani Menhetna, izgleda na prvi pogled kao nešto od čega ljudi i beže u parkove, na grubu, sumornu, crnu čeličnu konstrukciju, po kojoj su nekada išli teretni železnički vagoni pravo do fabrika i stovarišta, a koja, barem iz daljine, više nalikuje na neki napušteni ostatak prošlosti nego na gradsku oazu.
U stvari, Haj lajn je sve donedavno i bio gradska relikvija, potpuno zapuštena i oronula. Mnogi koji žive u njegovoj okolini, kao na primer Rudolf Đulijani, nekadašnji gradonačelnik Njujorka, tokom 90-ih godina prošlog veka, jedva su čekali da se poruši. Đulijanijeva administracija, svesna da se Čelsi lagano pretvara u privlačnu stambenu četvrt, sa brojnim galerijama, restoranima i potkrovljima, doživljavala je preostalu trasu Haj lajna, koja se proteže više od dva kilometra, od Gansvortove do 34. ulice (južni deo je srušen pre više godina), kao ružan i nepotreban balast. Oni su smatrali da ovaj ostatak nekadašnjeg grada treba ukloniti da bi se Čelsi nesmetano razvijao.
Međutim, gradski oci nisu bili u pravu. Ni punih deset godina pošto je Đulijanijeva gradska vlada htela da poruši Haj lajn, on je pretvoren u jedno od najoriginalnijih i najprivlačnijih javnih mesta u celom Njujorku, a možda i u celoj zemlji. Na crnim čeličnim stubovima, koji su prethodno podupirali napuštenu železničku prugu, danas leži izdignuti park, koji je i šetalište, i gradski trg, i botanička bašta. Južna trećina, koja počinje od Gansvortove ulice i proteže se do Zapadne 20. ulice, presecajući usput Desetu aveniju, otvorena je u leto 2009. godine. Ovog proleća biće otvorena druga deonica, koja će produžiti park za još deset blokova, odnosno za još otprilike jedan kilometar, sve do 30. ulice. Pobornici ove ideje nadaju se da će park na kraju pokriti i ostatak Haj lajna.
Šetnja po Haj lajnu je jedinstvena, jer ne može da doživi ništa slično u Njujorku. Kao da lebdite osam metara iznad zemlje, pri čemu ste istovremeno u kontaktu sa životom na ulici i daleko od njega. Možete da sedite okruženi brižljivo negovanom vegetacijom i uživate u suncu i pogledu na reku Hadson ili da se šetate između starih zgrada i velelepnih novih građevina. Šetao sam po Haj lajnu desetinama puta i njegova prednost je u tome što vas, za razliku od svih ostalih ulica, trotoara ili parkova, uvek iznova iznenadi i oduševi. Neverovatno je to što ne morate da vodite računa o pešačkim prelazima i semaforima, tako da začas pređete deset blokova, kao da su u pitanju samo dva.
Njujork je grad u kojem se dobre stvari retko dešavaju, a dobri projekti ili moraju da trpe kompromise ili se uopšte i ne ostvare. Haj lajn predstavlja srećan izuzetak, onu za Njujork tako retku situaciju u kojoj jedna divna ideja ne samo da je ostvarena, već je realizovana i bolje nego što je iko očekivao. Ne dešava se često u nekom gradu, a naročito ne u Njujorku, da jedan neobičan koncept javnog mesta prođe gotovo neizmenjen kroz sve faze, i kroz projektantsku, i političku, i fazu izgradnje. Projektanti su bili pejzažni arhitekta Džejms Korner i arhitektonska firma Diler Skofidio i Renfro, koji su udruženim snagama pobedili na konkursu takmičeći se sa tako renomiranim imenima kao što su Zaha Hadid, Stiven Hol i pejzažni arhitekta Majkl van Valkenburg.
Njihov plan je bio da postignu ravnotežu između rafiniranosti i grubog, industrijskog svojstva Haj lajna. „Zamislili smo ga kao dugu, krivudavu traku sa posebnim epizodama“, kaže Korner. „Želeli smo da zadržimo osećaj logičke povezanosti Haj lajna, a da istovremeno unesemo neke varijacije.“ U projekat su uključili dugačke drvene klupe, koje kao da su srasle sa parkom, ali su zadržali i dosta prvobitnih železničkih šina, koje su uklopili u ambijent. U dogovoru sa holandskim pejzažnim arhitektom, Pitom Udolfom, Korner je predložio širok izbor vegetacije, pri čemu je naglasak bio na visokoj travi i trsci, zbog toga što podsećaju na poljsko cveće koje je tu raslo dok je pruga bila zapuštena. Pruga, koja je otvorena 1934. godine, posle 1960. je vrlo malo korišćena, mada je poslednji voz, koji je prevozio zamrznute ćurke, prošao ovuda još 1980. godine.
Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#54) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore i levo):
Napuštena trasa železničke pruge pretvorena je u uzdignuti park Haj lajn. Gusta vegetacija na njegovom južnom delu u kontrastu je sa starom čeličnom konstrukcijom, kao sa panoramom grada. S desne strane je hotel „Standard“, jedna od tri građevine ispod kojih Haj lajn prolazi.
Na slici (desno):
Nerenovirani severni deo Haj lajna skreće na zapad i vodi skoro do same reke Hadson. Železnička kompanija CSX još uvek je vlasnik ove deonice, ali u Društvu prijatelja Haj lajna se nadaju da će i ona jednog dana postati deo parka. Ako se to obistini, prizor proslave 4. jula biće dostupan mnogim Njujorčanima, a ne samo članici redakcije i njenom prijatelju, kao ovde na fotografiji.
Napisao: Pol Goldberger
Snimile: Dajana Kuk i Len Dženšel
O clanku sve najbolje
[Odgovori]