Klub „Okroma“ je mesto izobilja na ostrvu Baro Kolorado, a ja sam stigla nešto ranije na gozbu u Tropsku istraživačku stanicu Smitsonijan. Sada je 15.45 i ja sam se smestila na improvizovani toranj visok 30 metara da bih razgledala čupavo veličanstveno stablo Ochroma pyramidale, koje je otprilike iste visine. Daleko poznatija kao balsa , Ochroma je pronađena u mnogim latinoameričkim zemljama i koristi se za pravljenje modela dinosaurusa, štapića za sladolede i Tor Hejerdalovog splava Kon-Tiki.
Međutim, moj otmeni primerak deluje odlučno u nameri da opstane, a njegove grane se ugibaju pod stotinama cvetova u različitim fazama zrelosti: pupoljci koji liče na džinovske smeđe štapiće za uši, neotvorene spirale sa svojim kremastim glavama poput vijugavo točenog sladoleda od vanile i zreli cvetovi koji se rascvetavaju noću i koji upravo sada širom otvaraju svojih pet mesnatih latica otkrivajući polenom prekriven prašnik okružen dva centimetra dubokim bazenom koji je pun bogatog sirupastog nektara. Otvaraju se sve više i više…
Krckanje nižih grana, salva usklika, mrmljanja i čavrljanja, najavljuje belogrlog kapucina. Majmuni kapucini su primati čuveni po lukavosti i snalažljivosti, nešto poput šimpanzi Novog sveta. A kada u Panami nastupi Happy Hour, budite sigurni da će prvi stići u bar. Njih dvadeset petoro stiže postrojeno u vrstu, slobodni odrasli i drski tinejdžeri napred, majke sa svojim pripijenim bebama pozadi, da naruči prve ture pića. Bez obzira na njihovu starost i pol, svi ovi majmuni imaju ćosava bela lica, velike čovekolike uši i stegnut, uzrujani izraz lica starih vlasnika radnji. Nekolicina ih se zaustavlja da mi uputi agresivni majmunski kez, ali većina ih se odmah baca na posao. Grabe krajeve zrelog cveća, zabadaju svoje glave unutra i pomamno poput vampira, loču do poslednje kapi tečnost iz cveća.
Kada ponovo podignu pogled, njihove gubice su umrljane polenom, što iz perspektive drveta i jeste svrha njegovog cveća: da pažnju oprašivača zaokupi dovoljno dugo kako životinja ne bi mogla izbeći da se ne umaže onim što je za ovu biljku ekvivalent semena, a što će, ako sve prođe kako treba, nenamerni provodadžija na kraju isporučiti do ženskih delova cvetova nekog drugog balza drveta. Razmena je prosta – ti dobiješ piće na račun kuće, moje polne ćelije dobiju transport preko tvog lica.
Sunce zalazi, jedan par ptica me bučno nadleće, a majmuni počinju da odlaze, upućujući se nazad ka svojim gnezdima gde će prenoćiti. Bili su pohlepni i aljkavi, ali to se drveta ne tiče. Spremno dopunjava šapama ispijeno cveće svežom zalihom nektara i podstiče ostale cvetove da se otvore. Okroma se tek zagreva.
Tokom noći i sledećeg jutra ovo drveće će ovde i na obližnjem kopnu izigravati domaćina neobično velikom, panlineovskom nizu karaktera – sisarima, pticama, vodozemcima, insektima. Neke od mušterija deluju poznato: proizilazi da bliski rođak oposuma, koji se često vidi kako pravi džumbus oko kanti za smeće u SAD-u, uspeva u tropima i da voli ukus soka okrome. Drugi su veličanstveno tajanstveni: da ste bili u retkoj prilici da bacite pogled na olinga, dalekog rođaka rakuna, dok tiho klizi preko grana kao da su podmazane, shvatili biste koliko nam je naša planeta nepoznata, koliko smo slabo upućeni u neke njene delove.
Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#55) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore i levo):
Kinkadžuov polenom naprašeni obraz svedoči o nektarskoj pijanci u sitne sate na okromi ili balza drvetu.
Na slici (desno):
Dve pčele bez žaoke udavile su se u slatkom bazenu; vunasti oposum pije pored njih. Na jednom drvetu se tokom noći otvara 50 do 60 cvetova i svaki ispumpava skoro 30 mililitara nektara.
Napisala: Natali Anžije
Snimio: Kristijan Zigler
Novi komentari