Šta činimo sa sitnim novcem kada počne da buši džepove i deformiše novčanik? Sudeći po izveštajima Narodne banke Srbije, u prilikama zamene vanopticajnih u opticajne kovanice ili kovanja nove obavezne kvote (minimum 50–60 miliona kovanih komada godišnje ili oko 200 miliona dinara na ime troškova), odlažemo ih po ćasama ili sklanjamo na druga, zaturenija mesta. Sića se tako gubi u platnom prometu, iako je trenutno u opticaju 415 miliona metalnih apoena ili 180 dinara po stanovniku.
Ovaj fenomen je još očigledniji u vreme kampanje zamene kovanica. U poslednjoj fazi povlačenja apoena od 1 dinara i 50 para iz 1994. godine i 1, 2 i 5 dinara proizvedenih od 2000. do 2002. godine, koja će trajati do kraja 2012, nije zamenjeno čak 391,1 od 409,4 miliona kovanica, što čini gubitak od 683,55 miliona dinara. Životna sredina je ovim takođe na udaru, jer zaturene kovanice sadrže oko 1.845 tona metala, odnosno 1.295 tona bakra, 336 tona cinka i 214 tona nikla, što bi na berzi koštalo oko 1,48 milijardi dinara. Zamena bi, hipotetički gledano, poštedela metalne resurse čitavih pet godina, po sadašnjem obimu dodatne izrade kovanica.
„Nažalost, osim apela građanima preko medija da koriste kovani novac kao sredstvo plaćanja, za šta je i izrađen, Narodna banka Srbije nema drugih mehanizama kojima bi uticala na odnos prema sitnim apoenima i novcu uopšte“, kažu u Sektoru za poslove trezora NBS-a.
Ako neko misli da je prijatnije sitniš dati nekom prosjaku nego čekati na šalteru neke od filijala ili boriti se sa prebrojavanjem prilikom kupovine, grdno će se razočarati. I oni koje smatramo najnižima na socijalnoj lestvici, s očiglednim prezirom se odnose prema kovanom prilogu.
Napisala: Dragana Nikoletić
Fotografija: Nenad Valentik
Novi komentari