Nešto čudno i divno dešava se kad svetlost uđe u tamni prostor kroz sićušan otvor. Aristotel je taj fenomen opisao još u IV veku pre nove ere. Leonardo je u renesansnoj Italiji ukratko opisao taj proces. Na Koni Ajlendu i drugim primorskim odmaralištima u XIX veku turisti su u redovima čekali da vide magične rezultate. Odlazimo u učionicu u Bostonu, godina je 1988, a Abelardo Morelj, rođen na Kubi, predavač uvodnog kursa fotografije na umetničkom fakultetu, iz radoznalosti želi da se vrati kroz vreme. Jednog sunčanog dana prozore učionice je prekrio crnom plastikom, prostoriju učinio mračnom kao pećinu, probušio rupu veličine novčića u materijalu i svojim studentima rekao da posmatraju. Gotovo odmah suprotni zid je oživeo kao filmsko platno. Površina je bila pokrivena zamućenim prikazom ljudi i kola koji su se napolju kretali duž avenije Hantington. A onda još jedno iznenađenje: slika je bila okrenuta naopačke, nebo na podu, zemlja na tavanici, zakoni gravitacije su naizgled poludeli.
Morelj je svoju učionicu pretvorio u kameru opskuru – mračnu komoru – što latinski naziv za možda najraniju napravu za oslikavanje i pretka foto-aparata.
Objašnjenje optičkog principa ove sprave je verovatno najkomplikovanija stvar u vezi sa njom. Kamera opskura prima sliku baš kao ljudsko oko – kroz mali otvor i naopačke. Spoljašnje svetlo ulazi kroz rupu pod uglom. Zraci koji se odbijaju sa vrha predmeta, recimo drveta, idu na dole, a oni iz donjeg plana, recimo sa cveća, putuju na gore, zraci se ukrštaju u mračnom prostoru i stvaraju obrnutu sliku. Deluje kao čudo ili trik prevaranta, ali to je fizika iz srednje škole. Mozak automatski ispravlja sliku oka; kod foto-aparata ogledalo okreće sliku.
Prenosna verzija kamere opskure – komora je sada postala kutija, rupa opremljena sočivima – prvi put je postala popularna u XVII veku, a prihvatili su je slikari kao Johan Vermer i Kanaleto kao pomoć u crtanju. Naučnici su je koristili da bi posmatrali pomračenja Sunca, baš kao što to danas rade deca improvizovanim aparatima od kutije za cipele sa načinjenom rupicom. Da bi ovekovečili projektovanu sliku, pronalazači su početkom XIX veka počeli da na zadnji deo kamere opskure u obliku kutije ubacuju hemijski obrađen papir ili metalne ploče i tako je rođena umetnost fotografije.
Za Morelja, profesora fotografije, taj dan u učionici predstavljao je otkrovenje. „Kad sam video kako se ti oštroumni, tehnološki potkovani studenti oduševljavaju slikom na zidu, znao sam da je to nešto veoma moćno.“
Njegov prvi projekat, zamišljen kao pomoć u nastavi, bio je da fotografiše sam taj proces. Rezultat je bio „Sijalica“ iz 1991. godine. Koristeći jednostavne materijale iz domaćinstva, Morelj je ilustrovao kako radi i menja oblike kamera sa rupicom, prenoseći s elegancijom holandske mrtve prirode.
Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#55) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore i levo):
Boje, oblici i perspektive luduju u razigranoj mozgolomki koju je Morelj osmislio u dnevnoj sobi u Veneciji. „Hteo sam da se ljudi pitaju čemu šta pripada“, kaže Morelj, koji je prizor sa Kanala Grande projektovao na zid oslikan motivom iz džungle. Senka lustera doprinosi hipnotičkom haosu ove slike.
„Pogled na Kanal iz sobe u palati koja je oslikana motivom iz džungle, Venecija, Italija“, 2008.
Na slici (desno):
Izokrenuta jesenja slika njujorškog Central parka zapljuskuje zidove i tavanicu na fotografiji koja koristi tehniku kamere opskure. Zamračite sobu, probušite mali otvor za svetlost i pustite da uđe spoljašnjost.
„Pogled na Central park prema severu – jesen“, 2008.
Napisao: Tom O’Nil
Fotografije: Abelard Moreljo
Novi komentari