Možda smo mi samo sedam milijardi tačkica na površini Zemlje, ali kad ste u Bangladešu, ponekad vam se čini da je polovina čovečanstva zbijena na prostoru otprilike dvostruko većem od površine Srbije. Prestonica Daka toliko je prenaseljena da su beskućnici zauzeli svaki park i svaku stazu. Ako prošetate kroz ranu jutarnju izmaglicu parkom, morate da zaobilazite sklepane ležajeve i usnulu decu. Kasnije u toku dana zagušljive ulice i prolazi zakrčeni su u haosu koji stvara oko 15 miliona ljudi. Većina je zaglavljena u saobraćajnoj gužvi. Kroz sav taj metež i graju tiska se čitava vojska bengalskih prosjaka, prodavaca povrća, kokičara, vozača rikši, prodavaca bižuterije i suvenira… Kreću se kroz grad poput kamenčića nošenih bujicom. Van grada prostire se ogromna, tankim slojem vode preplavljena ravnica, na mahove isprekidana potezima čvrstog tla pod bujnim zelenilom, ravna kao tepsija i krcata ljudima. Na mestima gde možda očekujete samotnjački mir, nećete ga naći. U Bangladešu nema pustih puteva.
Sve to ne iznenađuje. Pre svega, Bangladeš je jedna od najgušće naseljenih zemalja sveta. Ima više stanovnika nego geografski ogromna Rusija.
To je mesto na kojem jedna osoba među 164 miliona stanovnika, ni matematički gledano, ne može da bude zaista sama. Na to se treba privići.
Dakle, zamislite Bangladeš 2050. godine kada broj njegovih stanovnika bude skočio na verovatnih 220 miliona, a dobar deo njegovog sadašnjeg kopna bude zauvek potopljen. Takav scenario zasniva se na dve ukrštene projekcije: na rastu populacije, koji će uprkos oštrom padu nataliteta i dalje stvarati milione novih žitelja Bangladeša tokom narednih decenija, i na porastu nivoa svetskog mora sa manje od metra na više od jednog metra do 2100. godine usled klimatskih promena. To bi značilo da će 10 do 30 miliona ljudi duž južne obale biti raseljeno, što će Bangladešane primorati da se još više stisnu ili da napuštaju zemlju kao klimatske izbeglice, kojih će, prema procenama, do sredine veka biti oko 250 miliona širom sveta, a najviše u siromašnim, nizijskim zemljama.
„Reč je o najvećoj masovnoj migraciji u istoriji čovečanstva“, kaže general-major Muniruzaman, harizmatični, penzionisani vojni oficir koji je sada na čelu Bangladeškog instituta za mir i bezbednost u Daki. „Do 2050. godine, milioni raseljenih ljudi preplaviće ne samo našu ograničenu teritoriju i njene resurse, već i našu državu, institucije i naše granice.“ Muniruzaman se poziva na nedavnu simulaciju koju je sproveo Nacionalni institut za odbranu iz Vašingtona, koja predviđa geopolitički haos u južnoj Aziji izazvan masovnom migracijom Bangladešana. U toj simulaciji milioni izbeglica su pobegli u susednu Indiju, što je dovelo do širenja bolesti, verskih sukoba, hronične nestašice hrane i vode za piće, kao i povećane napetosti između zavađenih nuklearnih sila, Indije i Pakistana.
Takva katastrofa, čak i izmišljena, savršeno se uklapa u priču o sudbini krizama rastrzanog Bangladeša, zemlje koja od sticanja nezavisnosti 1971. godine trpi ratove, glad, epidemije, smrtonosne ciklone, katastrofalne poplave, državne vojne udare, politička ubistva, duboko siromaštvo i bedu. To je spisak muka zbog kojih neki Bangladeš nazivaju „svetskim izgubljenim slučajem“. Ipak, kad je reč o očaju, mnogi ljudi u Bangladešu uopšte ne deluju tako. Zapravo, mnogi predviđaju sasvim drugačiji ishod u kojem tegobe iz njihove prošlosti nadahnjuju moćnu nadu u bolju budućnost.
Uprkos svim nevoljama, Bangladeš je mesto na kojem prilagođavanje klimatskim promenama zaista deluje moguće, pri čemu se isprobavaju sva zamisliva jednostavna i rentabilna rešenja. Uz materijalnu podršku razvijenih zemalja, kao najvećih emitera gasova staklene bašte koji su u velikoj meri odgovorni za klimatske promene i porast nivoa mora, preko raznih međunarodnih nevladinih organizacija (NVO), ove inovacije stiču kredibilitet zahvaljujući nečemu čega Bangladeš ima u izobilju – ljudske prilagodljivosti. Pre kraja ovog veka svet će možda, umesto da sažaljeva Bangladeš, biti podstaknut onim što je naučio iz njegovog primera.
Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#55) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore i levo):
Pribijeni uza zid, radnici u ciglani trpe udar pljuska koji se sručio na reku Turag zapadno od Dake.
Na slici (desno):
Pod kišnim nebom migranti se vozom vraćaju u Daku posle posete rodnim selima severno od prestonice. Oko pruge su bujna polja pirinča, ali dalje ka jugu pirinač je sparušen zbog slane vode.
Napisao: Don Belt
Snimio: Džonas Bendiksen
Novi komentari