Davne 1973. godine profesor Terens Doson imao je neobične goste koji su radili na suvačama (mlinovi koje pokreću konji) na Univerzitetu Harvard. „Jedna mlada dama je skakutala pola sata”, seća se ovaj fiziolog , koji je, kao i kenguri koje je proučavao, u to vreme došao u posetu iz Australije. „Izašla bi iz tora i stajala na suvači, čekajući da je uključimo.” Doson je naredne četiri decenije proveo u Ozu, proučavajući ono što je drugim ljudima u najmanju ruku čudno: kako se kengur kreće.
Posmatrajući crvene kengure, on i kolege su otkrili da duži koraci, a ne češći, povećavaju brzinu. Dužina koraka pri skoku seže od 0,75 do 5 metara. Hodanje prelazi u skakanje pri brzini od oko šest kilometara na sat. Maksimalne brzine dosežu do oko 56 kilometara na sat.
Naročite telesne karakteristike daju kengurima izuzetnu snagu i mehaničku efikasnost, kaže Doson. Torbari koji skaču su možda evoluirali od predaka koji su živeli na drveću pre oko 40 miliona godina, što je sasvim dovoljno vremena da se patentira karakteristična vrsta hoda. „To je neverovatno graciozan način kretanja”, primećuje. „Izgledaju kao da jedre.”
Na slici:
Srce kengura je moćna pumpa – 1,5 puta veće od srca sisara slične veličine. Osamdeset odsto ukupne mišićne mase je grupisano oko karlice. Ovi mišići su prepuni kapilara i mitohondrija koje proizvode energiju. Velike tetive i mišići listova se sabijaju i opuštaju poput opruga.
Napisala: Luna Šajr
Crtež: Brus Morser
Novi komentari