Židžao u provinciji Šandung jedan je od više stotina kineskih gradova koji se priprema za značajan rast. Put ka gradu ima osam traka, mada u ovom trenutku nema mnogo saobraćaja. Ali, luka, u koju pristižu veliki tovari rude gvožđa, uskomešana je, a Peking je njen otpremni terminal označio kao „istočni mostobran novog mosta koji povezuje dva kontinenta – Evropu i Aziju”. Veliki natpis bodri stanovnike „da grade civilizovan grad i budu civilizovani građani”.
Drugim rečima, Židžao je jedno od mesta koja duboko zabrinjavaju naučnike širom sveta, jer ubrzana ekspanzija Kine i novostvoreno blagostanje stalno povećavaju emisije ugljenika. Taj rast je toliki da je pomogao Kini da u prošloj deceniji pretekne Sjedinjene Države i postane najveći svetski emiter gasova koji su odgovorni za globalno zagrevanje.
Pa ipak, posle ručka u hotelu Guangdjen, glavni gradski inženjer Ju Hajbo vodi me na krov restorana da bih stekao drugačiji uvid. Prvo se pentramo preko hotelskog sistema za solarno grejanje, kolektora sa vakuumiranim cevima koji prikuplja sunčevu energiju i na taj način zagreva vodu za potrebe kuhinje i 102 sobe. Sa ivice krova osmotramo prostrani horizont. U svim okolnim četvrtima, na vrhu svake zgrade nikla su slična solarna postrojenja. Ima ih na najmanje 95 odsto zgrada, kaže Ju ponosno. „Neki ljudi kažu i 99 odsto, ali ja bih se suzdržao od takve tvrdnje.”
Ma koliki da je procenat, to je impresivno – osim Honolulua, u SAD-u ne postoji nijedan grad koji prelazi jednocifrenu brojku ili se tome bar približava. A solarni grejači vode u Židžaou nisu nikakav izuzetak. Kina je danas vodeća na planeti u instaliranju tehnologije koja stvara energiju iz obnovljivih izvora – njene turbine hvataju najviše vetra, a njene fabrike proizvode većinu solarnih ćelija.
Nekada smo Kinu shvatali kao „žutu opasnost”, a potom kao „crvenu pretnju”. Sada je dilema: crna ili zelena. U toku je epska trka, a kada biste znali kakav će biti njen ishod – kada biste znali da li bi i koliko brzo Kina mogla da se odvikne od uglja i počne da koristi sunce i vetar – tada biste znali kada će se dogoditi najvažniji datum našeg veka. Ishod te trke će odrediti koliko će štetno postati globalno zagrevanje. A trenutno, odgovor još uvek visi u vazduhu.
Bukvalno u vazduhu. Posetioce Kine, naravno, momentalno zapanji zagađenje koje prekriva svaki veći grad. Kako se teška industrija modernizuje ili izmešta iz gradova, donekle se nebo polako rašćišćava, bar nad mestima poput Pekinga i Šangaja. I vlada je zatvorila mnoštvo najmanjih i najprljavijih elektrana s pogonom na ugalj. Zaista, ova zemlja je danas globalni lider u izgradnji onoga što inženjeri nazivaju superkritičnim elektanama, koje proizvode daleko manje smoga od mnogih zastarelih i glomaznih postrojenja koja se još koriste u Sjedinjenim Državama. Po svoj prilici, kako se bude bogatila, Kina će postajati sve čistija – tako je to bilo i na drugim mestima.
Nastavak ove priče možete pročitati u
junskom (#56) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore i levo):
Instant nebodersko predgrađe niče na periferiji grada Ordosa, bogatog rudnicima uglja, u kineskoj pokrajini Unutrašnja Mongolija. Grozničavi rast urbanih oblasti, sa njihovim zgradama i aparatima gladnim energije, doprineo je utrostručenju kineskih potreba za energijom od 2000. godine do danas.
Na slici (desno):
Scenografija industrijskog doba, rashladni tornjevi na elektrani u Singlungdžuaungu predstavljaju jedan od prvih napora Kine da proizvede energiju iz recikliranog otpada iz rudnika uglja. Gradeći u proseku jedno postrojenje s pogonom na ugalj nedeljno, mnoga od njih Kina oprema najnovijom tehnologijom za smanjenje zagađenja.
Napisao: Bil Mekibin
Fotografije: Greg Džirard
Novi komentari