Ne vraćam se u Bagdad kao ratni turista da bih se fokusirao na mnoge teške posledice izazvane traumom, ali teško je to izbeći. Kada sam poslednji put bio ovde, nosio sam pustinjsku kamuflažnu uniformu i pušku M4 u svojstvu narednika Druge pešadijske divizije vojske Sjedinjenih Država. To je bilo 2003. i 2004. godine, kada je u Iraku bilo prisutno i do 150.000 američkih vojnika. U godinama nakon toga često sam se pitao kako je Iračanima dok se bore da se vrate svom životu zavarivača, studenta, taksiste, kakve starice, životu para koji se venčava. Pitao sam se i kakav bi osećaj bio šetati niz bagdadsku ulicu bez pancirnog prsluka i 210 metaka pričvršćenih na grudi.
Tada je moja jedinica pratila kroz grad dugački, vijugavi konvoj sa zalihama. Pobunjenici su, vozeći automobile natovarene eksplozivom, organizovali zamršene zasede. Crni tragovi od izgorelih vozila ostajali su dugo nakon što su njihove olupine uklanjane, usporavajući me svaki put kad smo prolazili pored njih. Jednoga dana vođa našeg tima je zaurlao na mog mitraljesca i mene da se smesta povučemo sa naših položaja u otvorima zadnjeg dela našeg oklopnog transportera – i minobacačke granate su iznenada eksplodirale u vazduhu, raspršujući smrtonosnu kišu šrapnela. Vozili smo kroz metalnu oluju dok su nam srca bubnjala u grudima. Sada, dok se vozimo kroz grad, sećanja poput ovog mi ponovo naviru i na tren zamišljam da sam se u Bagdad vratio kao duh koji obilazi svet u kojem je nekad bio nastanjen.
Međutim, stvari su se promenile. Ovo nije Bagdad koji sam nekada poznavao. Tik pored ulice Abu Nuvas, u blizini reke Tigar, gde je snajperska vatra nekada predstavljala svakodnevni rizik, ratnu jeku zamenila je graja dece koja igraju fudbal na travnatom terenu. Ona klikću, pište i urlaju iz sveg glasa, poput ptica koje se dozivaju. U ulici Haifa, gde su od 2006. do 2008. godine besnele ogorčene sektaške borbe, mladići se zaustavljaju na ulazu u lokalnu tržnicu kako bi okončali razgovor dok iračka pop muzika trešti sa kasetofona. U blizini univerziteta nekoliko devojaka se smeje i maše svojim udžbenicima i beležnicama, a marame na njihovim glavama deluju kao vatromet boja nasuprot jednoličnim fasadama. Svuda po Bagdadu se razleže zvuk grada koji ponovo dolazi sebi.
Kada sam izašao iz aviona, pokupio moju torbu sa trake za prtljag i ušao u grad, nisam znao šta da očekujem. Bilo je to pred kraj decembra 2010. godine. Misli su mi zaokupljale vesti o atentatima koji su izvršeni pištoljima sa prigušivačem. Nisam mogao da odbacim mogućnost da budem kidnapovan. Ali, ma koliko sam zbog straha želeo da uskočim nazad u avion, hteo sam da saznam šta se dogodilo sa ovim mestom u koje sam svojevremeno došao da ratujem. Ako hoću da upoznam novi Bagdad, neke stare navike i sećanja moram da ostavim po strani.
Prvog dana po povratku, širim mapu grada na stolu u jednom senovitom unutrašnjem dvorištu. Mapa je zastarela, sa puno crvenih i plavih tačkica koje su raspoređene na različite delove grada. Mnoga imena delova grada su se promenila od vremena invazije. Na primer, Sadamov grad, kako je označeno na mojoj staroj mapi, sada se zove Sadrov grad, po preminulom šiitskom lideru Muhamedu el Sadru. Dok se odmičem da bih osmotrio grad iz ptičje perspektive, primećujem da su tačkice raspoređene po jednom opštem obrascu: plave na jednoj strani, crvene na drugoj; šiiti dominiraju istočnom obalom Tigra, suniti su grupisani na zapadnoj. Kada su šiiti prodrli u naselja oko reke, suniti su potisnuti dalje ka zapadu. Iako još uvek postoji nekoliko mešanih naselja, Bagdad više nije primer sekularnog bliskoistočnog grada, kako su ga Iračani nekada s ponosom opisivali. Godine nasilja su stvorile novu sliku grada, određenu plemenskom i religioznom pripadnošću.
Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#57) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore i levo):
Hodočasnici posećuju hram Al Kazimjah, šiitsko svetilište koje je ostalo relativno neoštećeno tokom godina nasilja.
Na slici (desno):
U zoru jedan čovek hrani galebove na mostu preko reke Tigar, dok rečni taksiji čekaju prve jutarnje putnike.
Napisao: Brajan Tarner
Snimila: Linzi Adario
Novi komentari