U sumrak biolog Fransisko Alvares prolazi kroz selo Pitios das Žunias u severnom Portugalu, pozdravljajući stare prijatelje. Dve žene u crnini mu prijateljski dodiruju ruku dok prolazi ugao ulice na kojem one sede pevajući jedna drugoj narodne pesme. On klima glavom lepoj plavoj tinejdžerki koja je upravo zatvorila u tor 200 koza svoga oca da prenoće i začikava se sa jednim govedarom koji svoja dugoroga goveda goni kući sa paše.
Na rubu sela zastaje i gleda u pravcu zapada, gde se mozaik polja pretapa u gustu hrastovu šumu, a zatim uzdiže u oštre granitne vrhove. Savijene dlanove stavlja preko usta, uzima dah i ispušta mukli, usamljeni jauk koji se pretvara u snažan krik. Odgovara mu samo vetar koji huči među hrastovima i povremeno zvuk zvona sa krava. Doziva još dva puta. Konačno stiže odgovor, iznenađujuće blizu i glasno, isti tužni zvuk koji postaje sve jači – zavijanje vuka. Alvares se smeška i klima glavom, a zatim kreće u pravcu zvuka, u tamu šume.
„Najmanje već deceniju, iznad sela, u brdima je nastanjen čopor vukova”, priča tihim glasom dok hodamo. „Proždiru seoske pse, koze i telad kada uspeju da ih uhvate. Pre nekoliko godina su usred noći upali u selo, opkolili magarca koji je ostao nevezan, odvukli ga iz sela i ubili.”
Selo Pitois das Žunias se nalazi u prvom i jedinom portugalskom nacionalnom parku, Peneda-Žeresu. Sa 700 kvadratnih kilometara, ovaj park je mali u poređenju sa prostranim parkovima kakav je Jeloustoun, prvi nacionalni park na svetu. Ali, unutar svojih granica, on je visokokoncentrovana mešavina divljih i pitomih bića. Četrdeset ugroženih iberijskih vukova dele teren sa oko 11.000 ljudi, koji žive u preko 80 naselja, koja su oformljena davno pre nego što je osnovan park 1971. godine. Zapravo, ljudi i divlje životinje žive ovde jedni pored drugih još od kamenog doba. Odgovor na pitanje da li danas žive u krhkoj ravnoteži ili u neprestanoj tenziji zavisi od toga koga pitate.
Ušuškan u jednom vrletnom ćošetu severnog Portugala, naslonjen na granicu sa Španijom, Peneda-Žeres je ispresecan planinskim vencima, rekama, kanjonima, klisurama i potocima. Većina sela je smeštena u nizijskim dolinama, gde je klima blaža, a teren pogodniji za ljude i stoku. Samo divlje srce parka se nalazi u višim predelima, u oblasti planinskih granitnih masiva, vetrovitih vresišta i goletnih brda iz kojih samo ponegde raste džinovska zelenika.
Alvares i ja hodamo kroz sve mračniju šumu, okruženi mirisima mahovine, paprati i ilovače i zvukom tekuće vode, vernog pratioca u Peneda-Žeresu. Ovde kiša pada više od stotinu dana u godini, a u brdima izviru mnoga bistra i hladna vrela, koja potom teku kroz tresetišta ili se slivaju niz planine u krešendu potoka, reka i vodopada.
Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#57) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore i levo):
Mešavina divljine i civilizacije, portugalski Nacionalni park Peneda-Žeres se suočava sa zahtevnim izazovom da se zaštiti priroda dok se izlazi u susret ljudskim potrebama.
Na slici (desno):
Prozirno čista i osvežavajuće hladna, reka Homem i druga kupališta tokom letnjih vikenda privlače hiljade posetilaca u Peneda-Žares. Ova sezonska invazija predstavlja izazov za stalne stanovnike parka i za divlje životinje.
Napisao: Tom Miler
Snimio: Piter Esik
Novi komentari