Na desetak kilometara od grada Dekorah u Ajovi, na 360 hektara prostiru se polja i šumarci takozvane Farme nasleđa, gde se usevi ne gaje radi roda, već radi semena. Zvuči nelogično, ali ova farma i inače po svemu odudara od okolnih uredno parcelisanih njiva kukuruza i soje, toliko tipičnih za modernu poljoprivredu. Cilj ove farme je da prikuplja seme, a ne da ga sadi. To je sedište tzv. Berze za razmenu semena, jedne od najvećih nevladinih banaka semena u Sjedinjenim Državama.
Dajana Ot Vili je 1975. godine nasledila od svog dede sadnice dve biljne sorte koje je on doneo sa sobom u Ameriku iz Bavarske 1870. godine: deda Otovog ladoleža i nemačkog ružičastog paradajza. Želeći da sačuva te izvanredne sorte, Dajana i njen muž Kent su rešili da osnuju mesto gde će ljudi moći da čuvaju i razmenjuju seme biljaka iz svoje prošlosti. Ova berza sada ima preko 13.000 članova i u svojim hladnjačama, zamrzivačima i podrumima čuva na hiljade gajenih sorti. Oko starog crvenog ambara, pokrivenog predivnim tamnoljubičastim cvetovima ladoleža Dajaninog dede, na ovoj farmi raste veličanstveno obilje odabranog povrća, lekovitih trava i cveća.
„Svake godine naši članovi unose svoje seme na ovu listu”, kaže Dajana i pokazuje godišnjak berze za 2010. godinu. Debeo je kao velegradski telefonski imenik, a na njegovim stranicama ređaju se egzotične sorte pasulja, belog luka, krompira, paprike, jabuka, krušaka i šljiva, svaka sa svojim imenom, ličnom istorijom i karakteristikama. Na primer, postoji jabuka poznata kao lepa arkada, sa „žutim plodom poprskanim crvenom bojom”; zatim jedna zvana prerijski špijun, opisana kao „rana sorta”; potom još jedna koja se zove karanfilić, a koja datira još iz srednjeg veka. Tu je, zatim, estonski žuti čeri paradajz, dobijen od „jedne starije ruske gospođe” iz Talina, pa pasulj koji su pronašli arheolozi dok su tragali za fosilima patuljastog slona u Nju Meksiku i beli luk persijska zvezda sa bazara u Samarkandu.
U proteklih deset godina gajeno povrće postalo je vrlo popularno u Sjedinjenim Državama i Evropi, uz porast trenda da treba jesti lokalnu hranu i sačuvati jedinstveni ukus baštinjenih sorti. Može se uglavnom naći na pijacama i u piljarnicama, ali ga nema po supermarketima u kojima preovladava obično po jedna moderna sorta povrća i voća, koja se uzgaja radi lakog transporta jer ima ujednačen izgled, a pri tom nema nikakav ukus. Međutim, pokret za očuvanje gajenih sorti prevazilazi američki trend povratka na ukusnu, lokalnu hranu i bezbrojne sorte paradajza. To je ujedno i kampanja za zaštitu budućih svetskih zaliha hrane.
Većina nas u dobro snabdevenim društvima i ne razmišlja o tome odakle potiče hrana koju jedemo i kako se uzgaja. I dok guramo kolica između rafova u supermarketu, nismo ni svesni da je to prividno izobilje samo blještava scena na sve klimavijem postolju. Već neko vreme slušamo o tome kako se uništavaju flora i fauna u tropskim prašumama. A, s druge strane, suprotno tome, vrlo malo se govori i čini povodom istovremenog opadanja genetske raznovrsnosti hrane koju jedemo.
Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#57) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore):
Konzervacionista Keri Fauler drži dve fiole sa graškom. Elegantna građevina iza njega je Svalbardski globalni trezor semena, koji je on osnovao u Norveškoj da bi pomogao zaustavljanje masovnog izumiranja useva koje ugrožava naše buduće snabdevanje hranom.
Na slici (desno):
Ljudi danas jedu više jaja i živinskog mesa nego ikada ranije, ali oslanjanjem na svega nekoliko visokoproduktivnih rasa zapostavili smo stotine drugih – skoro trećina kokošijih rasa je na rubu izumiranja. To je uznemirujuće, jer mnoge od njih su otporne na visoke temperature i bolesti, što može biti od neprocenjivog značaja u budućnosti.
Napisao: Čarls Sibert
Snimio: Džim Ričardson
Novi komentari