Ko visoko leti sve ređe pada
Postoji jedna mala Rubensova slika „Ikarov pad” za koju sam znao mnogo godina ranije pre nego što ćemo se opredeliti za ovomesečnu naslovnu stranu. Slika, ili pre skica, priprema za veliku kompoziciju, prikazuje dramatičan trenutak, prema Ovidijevom pripovedanju, kada Dedal nemoćno gleda sinovljev pad. Iako postoji nekoliko različitih verzija ovog čuvenog mita – u nekima Dedal tek kasnije primećuje Ikarovo odsustvo – sve su identične u svom tragičnom svršetku.
Kao što je čuveni mit preživeo, živa je ostala i želja čoveka da se vine ka Suncu poput mitskih junaka, sopstvenim krilima pre nego moćnom leltelicom, što je ostalo nepromenjeno i pre i posle genijalnog Leonarda. Ostalo je izgleda nešto od Ikarovog zanosa, možda i oholosti, ali sasvim sigurno i hrabrosti da se nekada nemoguće danas učini sasvim izvesnim.
Krila su u našoj civilizaciji najčešće obeležje anđela, ali i demonskih bića, što smo nasledili iz prethrišćanskih panteona. Težnja da se delimično preobrazimo u ptice možda je izraz večne želje da se približimo bogovima, o čemu svedoče bezbrojna predanja u povesti čovečanstva. Sa stanovišta fizike, savladali smo sve prepreke i poleteli, a na simboličkoj ravni izdigli smo se iznad ljudskog sveta, laki poput pera, kao u Platonovom „Fedru” gde pero ima snagu da „uznese nešto teško i da to odnese tamo gde žive bogovi”.
Uspomenu na Ikara čuvaju Ikarijsko more i ostrvo Ikarija, ali su istovremeno i podsetnik da sve što leti nekad mora i da se spusti na zemlju. Nadajmo se da će prizemljenje biti bezbolno. I sa aspekta fizike i simbolično.
Novi komentari