Mihailo i Milutin

 Još u klupama moje osnovne škole “Oton Župančič”, danas “Desanka Maksimović, stalno sam nailazio na imena nekolicine srpskih naučnika čija dela su me pratila i kasnije, kroz gimnazijske i studentske dane. To je bila velika četvorka - Jovan Cvijić, Josif Pančić, Mihailo Petrović i Milutin Milanković. Nisam postao ni geograf, ni biolog, ni matematičar ni fizičar već arheolog ali njihova imena su iz raznih razloga bila stalni pratioci mojih mladalačkih dana.

 Davnih osamdesetih godina prošlog veka moja drugarica Milena (i ona je arheolog, bili smo ista generacija) koja sada sa mužem i ćerkicom živi u USA, zabavljala se sa Daliborom, sinom poznatih beogradskih umetnika. Iako odmalena okružen umetnicima i umetnošću on je krenuo drugim putem i počeo je da studira prava, doterao studije do pred kraj, a onda stavio tačku na prava ne diplomiravši ih. Zatim je krenuo u svoju arheološku avanturu i tu na studijama upoznao Milenu. Njegova interesovanja su bila zaista raznovrsna i često njegovoj okolini neočekivana i nerazumljiva. Na arheološke terene je odlazio adaptiranim kombijem od koga je napravio pravu pokretnu kućicu na točkovima. Od rashodovanog vojnog teleskopa napravio je teodolit kome je na sočivo kao končanicu i razmernik naneo filigranskom preciznošću poluosušene niti “Oho” lepka. Treba li reći da je taj teodolit kućne proizvodnje funkcionisao kao bilo koji Zeiss-ov model? Sećam se i da je od starih “Rosignol” skija napravio savršen luk za čije je napinjanje bila potrebna Samsonova snaga. Jedna od strasti mu je bila i vožnja bicikla koja se ogledala u čitavoj “ergeli” profi sportskih bajkova. S obzirom da sam vožnju biciklom i ja voleo ali da nisam imao svoj bajk, poziv da krenemo u zajedničku vožnju prihvatio sam bez trunke dvoumljenja. Sa Senjaka gde je živeo sa roditeljima, u kući sa ateljeom, krenuli smo u drumski reli do Mladenovca i nazad. Nakon povratka sa vožnje, dok smo se u velikom salonu odmarali uz hladne sokove, pokušavajući da dođemo do daha, pokazao mi je knjigu koju je nešto ranije kupio na nekadašnjem zemunskom buvljaku. Knjiga je bila malog formata, tvrdih i zelenim platnom oblozenih korica na kojima je pisalo - Mihailo Petrović, Po zabačenim ostrvima.

 Pitao me je da li znam ko je pisac, no ja nisam imao neku posebnu asocijaciju ni na koga iako je to ime bilo jedno od one velike četvorke koju na početku pomenuh. Tada mi je rekao da je to zapravo Mika Alas koji je bio i veliki putnik, a pri tome i putopisac što me je zaista iznenadilo jer za tu stranu ličnosti Mike Alasa nisam znao. Knjiga mi se svidela, podjednako arhaični jezik kojim je bila napisana kao i crno-bele fotografije sa putovanja. Kako sam i ja voleo da čitam putopise rešio sam da nabavim primerak za sebe… Mnogo kasnije sam saznao da je osim knjige “Po zabačenim ostrvima” koja je iz štampe izašla 1936. god. Mika Alas ranije napisao i “Sa okeanskim ribarima” (1935.) i “Kroz polarnu oblast” (1932.). Dakle, potraga za zabačenim ostrvima Mike Alasa postala je moja opsesija koja me je pratila godinama jer knjigu izdatu 1936. godine u malom tiražu nije bilo lako naći. Nedugo nakon tog našeg biciklističkog izleta Dalibor je sebi uskratio pravo na život, a Milena je dospela na stub osude jer su je svi njihovi, uglavnom njegovi, prijatelji krivili za taj tragičan ishod. Zašto je do tih optužbi došlo lako je objasniti ako se zna da su pre tog čina njih dvoje krenuli u život svako svojim putem, raskinuvši svoju vezu. Naravno da krivac nije bila ona jer je Dalibor bio veoma čudan, neki put iskazujući genijalnost na čudan i nama neobjašnjiv način i takav kraj je bio njegova jedina izvesnost. No, krivca je uvek bezbolnije tražiti na drugoj strani što su neki “prijatelji” nažalost i činili. Milena je dolazila kod mene i dugo smo pričali dok sam pokušavao da je trgnem iz tog turobnog raspoloženja u kojem je tada bila i u koje je zlobom drugih bila gurnuta ni kriva ni dužna. Po njenim rečima, godinama kasnije, shvatio sam da sam bio uspešan terapeut i zaista mi je drago da sam joj bio od pomoći. Naravno da je tada moj lov na putopis Mike Alasa bio u drugom planu i to toliko da sam na njega i njegovu knjigu potpuno zaboravio.

Godine su prolazile, a ja sam, ritualno, povremeno odlazio u nakadašnji “Prosvetin” antikvarijat u zgradi SANU, tražeći Mikinu knjigu, odnosno u to doba bilo koju od tri za koje sam tada znao da je napisao. Ako se sećate, suteren antikvarijata je bio prepun starih knjiga. Pored stepeništa kojim se iz prizemlja silazilo u taj čarobni svet starih knjiga nalazi se pult za kojim su ispisivani računi, a tim pultom od glavne odaje bila je odvojena mala prostorija gde su pregledane knjige koje bi bile donesena na prodaju. U toj prostoriji su odvajana i retka izdanja o kojima je obaveštavana Narodna biblioteka i u koju su takve knjige uglavnom odlazile.

Jednog običnog i ni po čemu izuzetnog dana krajem osamdesetih godina prošlog veka sam se spustio u suteren kao i mnogo puta ranije. Čitav prostor je bio prepun knjiga… Police su bile pune, sto u centru ali i pod pored stola. Godine vežbanja su učinile svoje i relativno brzo sam video da u toj masi raznih izdanja nema ničega što bi me interesovalo. Taman kad sam stepenicama krenuo u prizemlje, knjižar je iz one skrajnute sobice izneo čitav naramak knjiga i nemajući mesta gde da ih spusti samo ih je bučno sručio na pod, pored noge tog velikog stola. Kako su se u tom trenu rasule na sve strane, ja sam u magnovenju video zelene korice koje su me odmah asocirale na ono što sam godinama tražio. Preskačući po dva stepenika vratio sam se do stola i drhtavim rukama uzeo knjigu shvatajući da je moj višegodišnji lov završen. Pomalo tužan svestan da je igri kraj dao sam knjižaru moj trofej da napiše račun jer se plaćalo na kasi u prizemlju. Ne sećam se cene ali bila je simbolična. Pitao me je da li želim da zapakuje knjigu na šta sam ja nestrpljivo zahvalio i rekao da nema potrebe jer ću je ionako odmah otvoriti da je prelistam. Otrčao sam do kase, platio i kao ponosni vlasnik krenuo ka vratima antikvarijata otvarajući korice. Na samim vratima sam se skamenio jer mi se pred očima, na prvoj strani, pojavila posveta napisana tamnim mastilom koja u Daliborovom primerku nije postojala…

Svome kolegi i prijatelju Dr Milutinu Milankoviću

26. V. 1936.                            Pisac

Avgust 2007

Nedavno je internet i SMS glasovima oko 100 miliona ljudi izabrano novih sedam svetskih čuda, a jedno od njih je i piramida u Čičen Ici, spomenik izuzetne mezoameričke civilizacije Maja. Još uvek donekle misteriozna kultura Maja ostavila nam je u nasleđe i dešifrovano hijeroglifsko pismo i kompleksni, ali precizni kalendar koji je transponovan i u datiranje nove ere.

Kao ratarska kultura u borbi sa ćudljivom klimom, Maje su morale da osećaju potrebu za kalendarom, te su dane beležile posebnim simbolima. Blagonakloni bogovi su bili poštovani, dok su se drugi bogovi morali umilostiviti u prikladno vreme, pa je tako nastao majanski kalendar izuzetne složenosti. Maje su bile jedna od numerički najpismenijih civilizacija. Njihov sistem numeracije bio je zasnovan na broju dvadeset. Imale su dvadeset dana u mesecu i trinaest meseci, što tvori ciklus od 260 dana koji su Maje zvale Svetom godinom. Međutim, imali su i solarnu godinu od 365 dana, koju su arheolozi nazvali Neodređena godina, od osamnaest meseci od po dvadeset dana i pet umetnutih dana. Vremensko kolo majanskog sistema dalje se usložnjava do katuna koji obuhvata dvadeset godina od 360 dana i koji je predstavljao najvažniju vremensku jedinicu, jer se smatralo da će zbivanja u jednom katunu biti približna događajima u prethodnom koji se završio na dan sa istim kalendarskim brojem. U majanskom pogledu na svet nije bilo osećanja napredovanja, već je postojala samo mešavina prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Verovatno najznačajnija odlika majanskog kalendara jeste era poznata kao Dugo računanje, brojanje započeto od konvencionalnog polazišta (možda dan poslednjeg stvaranja sveta, jer su Maje verovale da je svet nekoliko puta stvaran i uništavan), koje bi po našem kalendaru bilo 14. avgusta 3114. godine p.n.e.

Broj koji držite u rukama izašao je 5121 godinu kasnije.

Jul 2007

Slu­čaj­no ot­kri­će „le­de­nog čo­ve­ka“ u Al­pi­ma 1991. go­di­ne po­kre­nu­lo je niz na­uč­nih, ali i van­na­uč­nih pi­ta­nja. Osim što smo do­bi­li naj­o­ču­va­ni­je te­lo pre­tka sta­ro 5300 go­di­na, što je od iz­u­zet­nog zna­ča­ja za na­u­ku, nad smr­znu­tim Eci­je­vim te­lom vi­je se još jed­na mi­ste­ri­ja - naj­sta­ri­je ne­re­še­no ubi­stvo na sve­tu. Struč­nja­ci­ma osta­je da ga re­še. Ali, iako za­mr­znut, sa pol­nim or­ga­nom skvr­če­nim do ne­pre­po­zna­tlji­vo­sti, Eci je na ne­ki na­čin po­stao pred­met sek­su­al­ne že­lje. Po ob­ja­vlji­va­nju ve­li­kog ot­kri­ća po­ja­vio se iz­ve­stan broj že­na ko­je su že­le­le po­tom­stvo sa Eci­jem, od­no­sno da bu­du oplo­đe­ne nje­go­vim sa­ču­va­nim se­me­nom, što je teh­nič­ki iz­vo­dlji­vo, jer je pri­rod­na ban­ka sper­me sa­vr­še­no funk­ci­o­ni­sa­la u Al­pi­ma, na gra­ni­ci Austri­je i Ita­li­je. Ipak, ovaj vid ne­kro­fi­li­je je te­ma za struč­nja­ke dru­ge vr­ste.

Ge­ne­tič­ka is­tra­ži­va­nja spro­ve­de­na na Eci­je­vim uzor­ci­ma tki­va po­mo­ći će nam da lo­ci­ra­mo me­sto oda­kle je po­šao i pru­ži­će nam niz no­vih in­for­ma­ci­ja o sop­stve­nom evo­lu­tiv­nom po­ma­ku u od­no­su na „le­de­nog“. Da­kle, in­for­ma­ci­je ko­je no­si­mo ro­đe­njem mo­gu bi­ti va­lid­ne i u smr­ti, a ge­nom kao naj­ve­ća ča­ro­li­ja moć­ne Pri­ro­de osta­je več­ni trag na­šeg po­sto­ja­nja i tra­ja­nja.

Dru­štvo Na­ti­o­nal Ge­o­grap­hic spro­vo­di obi­man ge­no­graf­ski pro­je­kat u ko­jem sam i sam uzeo uče­šće. Za krat­ko vre­me do­bio sam svoj „ge­net­ski pro­fil“. Ge­net­ski mar­ke­ri ko­ji de­fi­ni­šu ovo za­ni­mlji­vo pu­to­va­nje vo­de oko 60.000 go­di­na u pro­šlost do na­šeg za­jed­nič­kog pre­tka, „evro­a­zij­skog Ada­ma“, u da­na­šnjoj Eti­o­pi­ji, ko­ji je ta­ko­đe imao ljud­ske pret­ke, ali o nji­ma ne po­sto­ji ni­ka­kva ge­net­ska evi­den­ci­ja. Re­zul­ta­ti ge­no­graf­skog pro­jek­ta su ve­o­ma za­ni­mlji­vi, jer iako po­se­du­jem do­ku­men­te ko­ji mo­je pret­ke od­re­đu­ju kao Ger­ma­ne, mar­ker M 172 ko­ji me svr­sta­va u ha­plo­gru­pu J2 da­nas se na­la­zi u pod­ruč­ji­ma Bli­skog is­to­ka, se­ver­ne Afri­ke i ju­žne Evro­pe, dok se sam iz­ja­šnja­vam kao nad­na­ci­o­na­lan. Ohra­bru­jem sve či­ta­o­ce da uče­stvu­ju u ge­no­graf­skom is­tra­ži­va­nju i ta­ko će­mo za­jed­no ot­kri­ti i raz­u­me­ti vred­nost bal­kan­skih i inih ukr­šta­nja i mo­žda do­pri­ne­ti da mak­si­ma Gens una su­mus za­i­sta za­ži­vi.

Jun 2007

Ova za­vr­šna reč na­sta­je na iz­ma­ku jed­nog pre­to­plog maj­skog da­na i če­sto mi se mi­sli vra­ća­ju na fo­to­gra­fi­je na­šeg pri­ja­te­lja Po­la Ni­kle­na. Ovog pu­ta ne zbog ozbilj­no­sti te­me, ne­go u že­lji da osve­žim le­pe uspo­me­ne na vre­me ko­je sam sa Po­lom pro­veo u Be­o­gra­du i No­vom Sa­du. Ća­ska­ju­ći, do­ti­ca­li smo se mno­gih te­ma, i pro­fe­si­o­nal­nih, ali i pri­vat­nih. Pol je od­ra­stao na se­ve­ru na­še pla­ne­te i le­de­no okru­že­nje je za nje­ga bi­la sva­ko­dne­vi­ca. Osim Dru­štva Na­ti­o­nal Ge­o­grap­hic po­ve­zao nas je i vi­ski sa koc­kom le­da.

Po svo­joj pri­ro­di led se do­vo­di u ve­zu sa hlad­no­ćom i kraj­njim se­ve­rom za ko­ji se, mno­go pre po­ja­ve De­da Mra­za, u nor­dij­skoj ko­smo­lo­gi­ji mi­sli­lo da je po­stoj­bi­na le­de­nih ili mra­znih di­vo­va. U ju­žnjač­kim pred­sta­va­ma o sve­tu led ne­ma na­ro­či­tu ulo­gu. U sred­njem ve­ku u Ita­li­ji su sa Al­pa do­no­si­li led lju­di­ma „to­ple kon­sti­tu­ci­je“ ra­di ubla­ža­va­nja tem­pe­ra­tu­re. Da­nas je pi­ta­nje do­kle će led na Al­pi­ma (i ne sa­mo ta­mo) op­sta­ti pod uti­ca­jem glo­bal­nog za­gre­va­nja i ko­li­ko će se čo­ve­čan­stvo „za­pa­li­ti“ za glo­bal­no hla­đe­nje.

Po­rast tem­pe­ra­tu­re do­ve­šće Ze­mlju na „ta­nak led“, ali ve­ru­jem, mo­žda po­ma­lo na­iv­no, da će na­po­ri ko­ji se ula­žu u re­še­nje ovog pro­ble­ma uro­di­ti plo­dom. U jed­no sam si­gu­ran – Na­ti­o­nal Ge­o­grap­hic će na­sta­vi­ti sa svo­jom mi­si­jom da pre­ma na­šoj pla­ne­ti ne bu­de­mo „sr­ca le­de­nog“.