U celom svetu koronarna bolest srca svake godine ubije 7,2 miliona ljudi, a u Srbiji je 2005. godine od infarkta umrlo 7762 osobe. Učestalost ove bolesti je u zabrinjavajućem porastu, a razbuktava je „izvoz“ zapadnjačkog načina života – motorizovani prevoz, nekontrolisana količina mesa i sira, poslovi koji se obavljaju iz udobnih fotelja.

Da bi obuzdali tu smrtonosnu plimu, kardiolozi propisuju lekove za sniženje holesterola kako bi arterije ostale čiste, ili savetuju pacijente da promene životne navike; najzad, i operativni zahvat predstavlja povoljno rešenje. Pored koronarne angioplastike i hirurgija premošćenja bolesnih arterija (bypass) čest je postupak (u SAD se svake godine operiše više od 400.000 ljudi). Presađivanjima se zamenjuju ozbiljno oštećena srca, a ona veštačka ljude održavaju u životu dok čekaju srca davalaca. Ali, iako preti svetska epidemija, nijedna od tih privremenih mera ne daje odgovor na važno pitanje: ko doživljava srčani udar i zašto?

Ljudsko srce svakog dana otkuca 100.000 puta, terajući 5,6 litara krvi kroz više od 96.000 kilometara krvnih sudova – što je približno 300 puta duže od autoputa Beograd – Niš. Istiskanjem iz srca teškog 280 grama, krv teče tolikom snagom da iz velikih arterija, kad se preseku, mlaz šiklja metar uvis. Ta neumoljiva struja održava čistoću krvnih sudova. Ali, na mestima gde se arterija račva nastaju sićušni vrtlozi, kao u rečnim zavojima, gde komadići lepljivih, voštanih holesterola i masti mogu prodreti u zidove arterija i oksidirati, poput užeglog maslaca. Tu se talože i druge stvari. Na kraju, čitava masa se stegne u svojevrsni arterijski „malter“, to jest plak.

Sve donedavno, kardiolozi su bolestima srca pristupali kao vodoinstalaterskom problemu. Kao što nanosi minerala ometaju protok vode kroz vodovodnu cev, tako i novonastalo suženje sprečava protok krvi kroz arterijski kanal. Što je više prljavštine u sistemu to je veća verovatnoća da će zakrčena arterija izazvati srčani udar. Doktori danas odbacuju taj „model začepljenih cevi“ kao objašnjenje koje nije potpuno. Stvari ipak nisu tako jednostavne…

Napisala: Dženifer Kan
Snimio: Robert Klark

Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#4) broju časopisa National Geographic Srbija.

Nafta uništava sve na jugu Nigerije: izliva se iz naftovoda, zagađuje zemlju i vodu, prlja ruke nezasitim političarima i generalima dok se u njihove džepove sliva profit. A zatrovala je i ambicije mladih ljudi, koji će pokušati sve kako bi dobili deo kolača: pucaće, dići će naftovod u vazduh, kidnapovaće nekog stranca.

Ova siromašna afrička zemlja dobila je šansu za ogromno i iznenadno bogatstvo, i trebalo je da doživi procvat. Vizije blagostanja preplavile su Nigeriju, baš kao i nafta koja je 1956. godine prvi put šiknula iz močvarnog tla delte reke Niger. Svetsko tržište je bilo žedno nigerijske nafte, „slatkaste“ tečnosti s niskim procentom sumpora, zvane Bonny Light, koju je lako preraditi u benzin i dizel. Sredinom 70-ih Nigerija je postala članica organizacije OPEC (organizacija zemalja koje izvoze naftu) i državni budžet je nabujao od „petrodolara“.

Činilo se da je sve moguće, ipak sve je pošlo naopako.

Zbijene i prenaseljene straćare okružene đubretom nižu se kilometrima. Crni dim kulja iz klanice na otvorenom i valja se preko krovova. Ulice su izrovane. Opasne bande tumaraju školskim dvorištima. Skitnice i prosjaci opsedaju vozila koja u dugačkim redovima čekaju benzin. Reč je o Port Harkurtu, žili kucavici nigerijske naftne industrije, glavnom gradu države Rivers. To je srce naftnih rezervi, većih od rezervi Sjedinjenih Država i Meksika zajedno. Ali, umesto da cveta, Port Harkurt vene.

U nekim delovima delte Nigera nafta i dalje predstavlja čudo. U sirotinjskom ribarskom selu Ovejkorogba na reci Nan, gde desetočlane porodice spavaju u jednoj prostoriji ispod slamnatog krova koji prokišnjava, nada je uskrsnula pre godinu dana u obliku kineskih naftnih stručnjaka. Otišli su ne našavši naftu, ali stanovnici Ovejkorogbe žele da se vrate, uvereni da će dobiti svoj ćup sa zlatom. Ako neki prolaznik upozori meštane da je nafta u Nigeriji prokletstvo, pogledaće ga i reći: „Mi želimo naftu. Sve će biti bolje.“

Napisao: Tom O’Nil
Snimio: Ed Kaši

Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#4) broju časopisa National Geographic Srbija.

Neka baštovani zadrže svoje kišne gliste. One su cenjene, ali nisu baš predivni rođaci raznovrsnih morskih crva, koji isto toliko rade i imaju istu ekološku ulogu kao i njihovi rođaci što kopaju po zemlji – i oni filtriraju i hrane ekosistem, ali svojom suptilnom elegancijom. Navedite bilo koji okean. On ima crve u sebi. To su, u stvari, uobičajene morske životinje, gotova hrana za mnoge ribe. Stenovite i peskovite obale širom sveta naseljene su mnogim vrstama crva, a neki od njih plove i na otvorenom moru ili nastanjuju daleko dno. Mogu biti veličine vrha čiode, dok neki trakasti crvi imaju dužinu i do 60 metara (što ih čini najdužim životinjama na planeti). Hrane se usisavajući mikroorganizme, ali ima i onih koji jedu svoje rođake. Evoluirali su osamnaest različitih načina za reprodukciju, uključujući cepanje na delove.

Posebno velika raznovrsnost pojavljuje se u plitkim vodama Havajskih ostrva, uključujući i pomenutu vrstu, fotografisanu na moru i u laboratoriji. Čekinjasti preci današnjih morskih crva pripadaju najstarijim morskim vrstama, a postojali su pre više od 500 miliona godina. Naučnici mogu samo da nagađaju koliko različitih grupa postoji – procene variraju od 25.000 do čak milion. U XIX veku, švedski prirodnjak Karl Lenias klasifikovao je sve savitljive beskičmenjake u jednu kategorizaciju dugu 60 metara papira, pod imenom Vermes, ali od tada su naučnici podelili crve na razne podgrupe. Mnogi morski crvi pripali su člankovitim crvima, raznovrsnoj gomili podeljenih, većinom čekinjastih, bodljikavih životinja koje klize između stena ili izviruju iz cevi i pukotina. Vermes se retko viđa u svim svojim ekstravagantnim oblicima, ali i skriven uspeva da oplemeni ekosistem mora.

Napisala: Dženifer Holand
Snimila: Darlin A. Muravski

Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#4) broju časopisa National Geographic Srbija.

Lavirinti civilizacije i nepojmljivost prirode predstavljaju vanvremenskog protivnika pred kojim svi pomodni trendovi bivaju kratkog daha.

U prilog ovome govore bar dve priče, obe započete 1888. godine: dugovečni National Geographic i recentna sudbina Beogradske mumije.

U bogojavljenskoj noći 1888, dok je plovio Sueckim kanalom, zagledan u zvezdano egipatsko nebo sa krova prekookeanskog parobroda „Austral“, osamdeset dvogodišnji plemić, mecena, svetski putnik i putopisac Pavle Riđički uputio je molbu boginji sudbine: „Ne preseci mi još konac života, da se malko i u budućem veku obazrem! Oh, kako mi Faraonove i Kleopatrine zvezde fantaziju rasplamteše!“

Sa daleka puta nije se vratio sam. Deo drevne fantazije, staroegipatsku ljudsku mumiju, Pavle Riđički doneo je sa sobom u Beograd „da narod pouči o jednom naročitom običaju starih Misiraca“.

Mumifikovane ljudske ostatke, zajedno sa drvenim kovčegom, Riđički je kupio u februaru 1888. godine u Luksoru. Poklonio ih je beogradskom Narodnom muzeju, u koji su dopremljeni jula iste godine. U avgustu je mumija prvi i poslednji put samostalno izložena. Obećavajući muzejski početak, nažalost, sledila je nevesela hronika sačinjena od zaboravljenog donatora i neodgovarajućeg čuvanja i prezentovanja mumije, koja kao da je pratila sve društvene, naučne i političke mene XX veka na Balkanu.

Dr Branislav Anđelković, docent na Katedri za arheologiju Bliskog istoka Filozofskog fakulteta u Beogradu kaže: „Često me pitaju kada ćemo da razmotamo mumiju. Odgovor je jednostavan – nikad. Razmotavanjem mumije dobili bismo samo beskrajne metre lanenih ovoja, parčad smolaste materije i žalosnu hrpu kostiju. Možda još poneki amulet. Mumija bi bila praktično uništena. Sreća u nesreći je da su ranija oštećenja zatečena na mumiji. Teško je precizirati kada su tokom zadnjih 2300 godina ona nastala. ’Idealna’ su jer omogućavaju njeno potpuno proučavanje, bez ikakvih invazivnih zahvata. Sve što smo do sada radili nije narušilo integritet eksponata. Čak će i svitak papirusa biti moguće izvaditi pažljivim i preciznim postupkom, kroz postojeći otvor na mumiji. Razmotavanjem mumija gubi svoju tajnu, a ona je najveći čovekov korak ka večnosti. U dobu transparentnosti, branim to dragoceno pravo na tajnu.“

Napisali: Miomir Petrović i Branislav Anđelković
Snimio: Vladimir Tatarević

Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#4) broju časopisa National Geographic Srbija.

OTAC DIMITRIJ MURZUKOV (levo) – Ruska pravoslavna crkva, Reutov, Rusija
NAVANG TENZIN (desno) – Gelukpa sekta Manastira, tibetanskog budizma Sera, Tibet

DOBA I POLOŽAJ
28, sveštenik u Moskovskoj eparhiji
17, iskušenik

PUT
Nakon rukopoloženja u moskovskom internatu pre osam godina, službeno je priznat od episkopa i postavljen za paroha.
Sa napunjenih 16 godina, stekao je pravo ulaza u Seru upamtivši 300 stranica spisa i položivši usmeni ispit.

IZGLED
Pravoslavni sveštenici puštaju kosu i bradu kako bi se time odbranili od taštine i učinili većom sličnost sa Hristom.
Monasi briju glave i lica kako bi se time odbranili od taštine i živeli što je moguće jednostavnije.

ODEVANjE
U vreme oko Uskrsa nosi se odelo u crvenoj boji. Kamilavka označava visok položaj u sveštenstvu.
Monasi se povode za Budom koji je pre 2500 godina svoju odeću zamenio za jednostavnu odoru.

ZAJEDNICA
Nekoliko stotina parohijana, pola grada, posećuju crkvu svake nedelje.
U manastiru živi 800 monaha, koje svake nedelje poseti oko 2000 poklonika.

Fotografija: Gerd Ludvig

Pokretne formacije oblaka, poznate kao von Karmanovi vrtlozi, protežu se nad meksičkim ostrvom Gvadalupe, nekih 260 km zapadno od Kalifornijskog zaliva.

Svojom visinom od čak kilometar i po, ostrvski vulkani stvaraju prepreku protoku vazduha u atmosferi. Oblaci iznad ostrva često se grupišu po ovakvim obrascima, objašnjava Ralf Kan, istraživač i naučnik u laboratoriji Caltech’s Jet Propulsion.

„Uzmite štap i provucite ga kroz mirnu vodu u vašoj kadi“, kaže on, „ili posmatrajte ono što se dešava kada zamućeni rečni tokovi naiđu na prepreku. To je ista stvar.“

Na slici
Meksička vlada je ostrvo Gvadalupe proglasila za rezervat biosfere.

Napisao: Simran Čavla
Fotografija: NASA/GSFC/JPL, MISR TEAM

Skoro milion Tristan albatrosa i Atlantskih burnica ugine svake godine na Gafovom ostrvu u Južnom Atlantiku. Istraživači su uspeli da uđu ubicama u trag — radi se o miševima naseljenim sa brodova koji su ovim vodama plovili početkom XIX veka. Potamanivši lokalnu populaciju insekata, ovi proždrljivi miševi su prešli na mladunce morskih ptica, koji su i do 250 puta veći od svojih napadača.

Ponašajući se poput pacova, što do sada nije zabeleženo kod kućnih miševa, glodari u velikom broju opkoljavaju ptića u gnezdu—koji je često još uvek ušuškan ispod tela roditelja—kako bi progrizli paperje i kožu. Pošto nemaju razvijen osećaj za opasnost, primećuje istraživač Ros Vanles, ptići ne čine ništa kako bi izbegli napad. Ove godine, Kraljevsko društvo za zaštitu ptica dobilo je novčana sredstva kojima će finansirati projekat istrebljenja miševa, kako bi se zaštitile ptice.

Napisao: Vitni Dengerfild

„Veselo srce veseli lice, a žalost u srcu obara duh. Srce razumno traži znanje, a usta bezumnih ljudi naslađuju se bezumljem“, piše u Pričama Solomunovim.

Nije potrebno obrazlagati važnost organa neophodnog za održavanje života. Ali, možemo da se osvrnemo na značaj koji je srcu pridavan tokom istorije čovečanstva.

Drevna egipatska civilizacija, čiji se „ambasador“ Nesmin predstavio javnosti u ovom broju srpskog izdanja National Geographica, srcu je pripisivala funkcije koje danas najčešće pripisujemo mozgu. Stari Egipćani su smatrali da srce omogućava svaku spoznaju i shvatali ga kao središte razuma, osećanja i volje. Imao sam priliku da vidim Nesminovo sačuvano srce i uverim se u posvećenost drevnih balsamera da sačuvaju ono što je Nesmina činilo čovekom. Hrišćanstvo srce vidi kao simbol osećanja, posvećenosti i vere, kako kroz Stari, tako i kroz Novi Zavet. Islam srce doživljava kao višeslojno mesto duhovnosti i kontemplacije. U Indiji srce sa različitih aspekata predstavlja Atmanovo mesto u čoveku. Asteci su smatrali da je Sunce prolazeći blizu Zemlje, na svom noćnom putovanju kroz donji svet, izgubilo snagu i pretvorilo se u skelet, te se moglo osnažiti samo krvlju iz srca ritualno žrtvovanog čoveka… Primeri se nižu, uključujući tu i likovno banalne i manje banalne stilizacije kroz istoriju umetnosti, ali može se zaključiti da je u svakoj kulturi srcu pridavan poseban značaj.

Ljudsko srce je savršen organ. Ne morate biti iste vere, rase, nacije, niti političkih uverenja da bisete mogli da čujete kako kuca nečije srce.