Svetskim okeanima ne pliva veličanstvenija riba od velike tune koja može dostići dužinu od 3,65 metara, i težinu od 680 kilograma, a živi do 30 godina. Uprkos svojoj veličini, ona je izuzetno hidrodinamično stvorenje, koje pliva, to jest juri brzinom od 40 kilometara na sat i roni skoro kilometar u dubinu. Za razliku od većine drugih riba, tune su endotermna stvorenja, što im omogućava da lutaju od Arktika do tropskih predela. Nekad su se milioni velikih tuna kretali kroz Atlantski okean i Sredozemno more, a njeno meso je imalo toliki značaj za ljude starog sveta da su je slikali po zidovima pećina i utiskivali njen lik u kovane novčiće.

Velika ili atlantska tuna poseduje još jednu izvanrednu osobinu koja bi mogla da joj zapečati sudbinu: njeno poput putera meko meso na trbuhu, prošarano mašću, smatra se najkvalitetnijim sušijem na svetu. Tokom poslednje decenije, visoko tehnološki opremljeno brodovlje, često navođeno izvidničkim avionima, progonilo je tune od jednog do drugog kraja Sredozemnog mora, loveći godišnje desetine hiljada riba, od kojih mnoge ilegalno. Tune tove u kavezima na otvorenom moru, a potom ih ubijaju, komadaju i šalju na tržišta sušija i odrezaka u Japan, Ameriku i Evropu. Iz Sredozemnog mora izvučeno je toliko tuna da je njihova populacija u opasnosti. U međuvremenu, evropski i severnoafrički zvaničnici nisu učinili gotovo ništa da bi zaustavili pokolj.

Desetkovanje tuna simbol je svega onoga što je danas pogrešno u svetskom ribolovu: sve veće ubilačke moći savremene tehnologije, mreže multinacionalnih kompanija koje mutnom trgovinom ostvaruju ogromne zarade, nemarnog upravljanja i nadzora nad ribolovom, i nezainteresovanosti potrošača za sudbinu ribe koju odluče da kupe.

Svetski okeani su tek senka onoga što su nekada bili. Sa nekoliko vrednih izuzetaka, poput dobro uređenog ribolova na Aljasci, Islandu i Novom Zelandu, broj riba koje plivaju u morima je tek delić onog od pre jednog veka. Neki biolozi mora tvrde da su se populacije mnogih velikih morskih riba smanjile za 80 do 90 posto, dok drugi kažu da je pad ipak manji. Ipak, svi se slažu da previše brodova progoni premalo ribe…

Napisao: Fen Montenj
Snimili: Rendi Olson i Brajan Skeri

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#6) broju časopisa National Geographic Srbija.

Visoko na tibetskoj visoravni nalazi se Mustang – malo izolovano kraljevstvo sa jedinstvenom istorijom i kulturom.

„Autentična tibetska kultura danas, osim u egzilu, živi samo u Mustangu.“ Te reči dalaj-lame podstakle su me da započnem istraživanje o Mustangu, kao i da se pripremim za put koji će me odvesti u najzabačeniji kutak Himalaja. Sticajem istorijskih okolnosti Mustang se našao unutar granica Nepala, što ga je sačuvalo od kineske okupacije Tibeta 1959. godine. Kroz čitavu istoriju, pa i ovu modernu, Mustang je bio samostalan.

Kraljeva apsolutna vlast prožimala je svaki vid života malobrojnog naroda Loba, a seljački i nomadski oblici života osiguravali su im ekonomsku samostalnost. Donedavno, Mustang je bio „zabranjeno područje“. Tek nekoliko stranih naučnika je imalo sreću da dobije dozvolu sa ograničenim pristupom. Godine 1992. nepalska vlada je pojačala svoj uticaj i otvorila Mustang za određeni broj turista. Globalna kultura počela je polako da prodire u zemlju konzervativnih Loba, pa je to možda bila poslednja šansa da pronađem autentičnost o kojoj je govorio dalaj-lama.

Tamo gde se put završava, u Besisaharu, malom tropskom selu u podnožju Himalaja, izašao sam iz poluraspadnutog autobusa sa rancem teškim 25 kilograma. Jutarnji zraci Sunca teško su se probijali kroz guste oblake koji su nagoveštavali početak kišne sezone. Kako sam napredovao uzbrdo i uzvodno uz reku Marsijangdi tropsko rastinje polako su zamenjivale zimzelene šume, a njih pusti krajolici sa retkim pašnjacima. Ulazio sam u svet bez automobila i televizije, u svet visećih mostova preko nabujalih reka i planinskih puteva uklesanih u litice, s karavanima mazgi i snažnim ljudima koji na leđima nose i do 80 kilograma drva za svoja ognjišta. U svet u kojem pastiri bezbrižno vode stoku na pašnjake, a zvuci truba iz samostana pozivaju na meditaciju. Ulazio sam u svet mirnog planiskog života…

Napisao i snimio: Davor Rostuhar

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#6) broju časopisa National Geographic Srbija.

Bila je stara samo osam dana kad smo je uočili. Oči joj još behu mutnosive i lagano se klatila u hodu. Dok je izlazila iz jazbine na dnevnu svetlost, bila je radoznala i hrabra i nije obraćala pažnju na veverice koje su se oglašavale. Majka joj je izgubila pet prethodnih mladunaca zbog hijena, pavijana i drugih grabljivaca. Šta li će se dogoditi njoj?

Za razliku od lavova ili geparda, leopardi su tajanstvene, usamljene mačke. Ne zavise od grupe, pa love sami, šunjaju se kroz senke i preživljavaju zahvaljujući lukavosti i sposobnosti da ostanu neprimećeni. Teško je spaziti leoparda. Baš zato, kad smo u debelom gustišu abonosa i akacije u Mombu, području bocvanskog dela delte Okavanga, naišli na ovu majku s mladuncem, odlučili smo da pratimo odrastanje mladog leoparda.

Legadema, kako smo je prozvali („nebesko svetlo“ na setsvana jeziku), odmalena je bila pod stalnom pretnjom. Bilo da se radilo o čoporu pavijana koji su pokušavali da izvuku majku i mladunče iz jazbine ili hijenama koje su vrebale unaokolo, smrt nikad nije bila daleko. U ovom delu Rezervata za divlje životinje Moremi ima mnogo lavova koji su velika pretnja mladim leopardima. Međutim, Legadema se nije bojala i sama je lutala i upoznavala šumu kad bi joj majka odlazila po meso, ne vraćajući se po nekoliko dana. Gde god bi Legadema krenula, majmuni verveti (Cercopithecus aethiops pygerythrus) bi je primetili svojim oštrim očima s kilometarske udaljenosti, a veverice bi oglašavale uzbunu. Vremenom, ovakve okolnosti su joj samo pomogle da usavrši sposobnost skrivanja i šunjanja. Njena majka, strpljiva učiteljica, poučila je Legademu veštinama grabljivca: kako oboriti žrtvu i na kojem mestu joj zubima priklještiti vrat kako bi je ugušila. Tek kad svlada tu i mnoge druge lekcije, postaće usamljeni lovac, što svaki leopard jednog dana mora postati…

Napisao: Derek Žiber
Snimila: Beverli Žiber

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#6) broju časopisa National Geographic Srbija.

Dok mirno „surfujete“ Internetom, kada u noćnim satima čitate knjigu ili prelistavate časopis pod svetlom sijalice, verovatno i ne pomišljate na to da neko baš u tom času proliva znoj u naporu da čoveku novog doba obezbedi preko potrebnu električnu energiju, energiju blagostanja.

Na terenima površinskih kopova „Kolubara“, šezdesetak kilometara jugozapadno od Beograda, „ljudska karika“ u lancu proizvodnje električne energije na svojim leđima nosi odgovoran zadatak obezbeđivanja energenta krucijalnog za državu. Ugalj je u našoj zemlji strateška sirovina, što potvrđuje podatak da je u Srbiji 68 procenata celokupne proizvodnje električne energije bazirano na uglju. Na površini od 600 kvadratnih kilometara kopa, Kolubara obezbeđuje 80 posto ukupne proizvodnje uglja u zemlji.

Značaj Kolubare nisu zanemarili ni političari koji su u poslednjih petnaest godina često koristili radnike ugljenokopa za postizanje partijskih ciljeva. Svaki štrajk, obustavljanje proizvodnje uglja u trajanju preko sedam dana, ozbiljno preti narušavanju kompletnog elektroenergetskog sistema i to je činjenica koja uvek može da se upotrebi ili zloupotrebi. Koliku moć poseduju radnici Kolubare najbolje ilustruje njihova uloga u petooktobarskim promenama 2000. godine.

Ipak, radnik na kopu ne razmišlja o svom značaju u političkom smislu. On zna šta mu je posao i sa kakvom mukom zarađuje za život.

Na pojedinim mestima kop podseća na površinu Meseca, sa debelim slojevima blata na svakom koraku. Putevi su kaljavi i raskopani, i kretanje je moguće samo terenskim vozilima. Truckajući se satima na tvrdom sedištu ruskog terenca, obilazili smo bespuća površinskog kopa i upoznavali se sa Poljem D, najvećim poljem u sistemu površinskih kopova…

Napisao i snimio: Radiša Živković

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#6) broju časopisa National Geographic Srbija.

Obale kenijskog jezera Nakuru, čuvene po masovnom okupljanju malih flamingosa, prošlog leta su bile posute hiljadama bledoružičastih beživotnih ptica.

Povremeni pomori flamingosa su prirodna pojava, ali tokom poslednje decenije slučajevi masovnog umiranja neočekivano velikih razmera postali su znatno učestaliji – poput onih na nekolikoRift Veli jezera tokom 1990-ih godina. Procenjeno je da je prošlog leta uginulo oko 40.000 ptica na jezeru Nakuru, a 2004. više od 15.000 na tanzanijskom jezeru Manijara. Naučnici ispituju moguće uzroke pomora: cijanobakterijske toksine, ptičju koleru ili tuberkulozu, kao i zagađenje životne sredine za koje su odgovorni ljudi. Prošle jeseni u Najrobiju su se okupili vodeći stručnjaci za flamingose kako bi razmotrili mogućnosti zaštite ovih ptica koje je teško izbrojati jer noću lete od jezera do jezera. Baz Hjuz, čelni čovek za zaštitu vrsta u britanskom Udruženju za divlje ptice i močvare, pomaže u stvaranju akcionog plana kojim bi se zaštitila njihova staništa.

Iako u istočnoj Africi ima možda čak 2,5 miliona malih flamingosa, Hjuz kaže da se ova vrsta smatra gotovo ugroženom jer „ptice se okupljaju u tek nekoliko jezerskih hranilišta i imaju samo jedno uobičajeno područje razmnožavanja u istočnoj Africi“ – vruće, alkalne vode tanzanijskog jezera Natron.

Dok istraživači tragaju za uzrocima masovnih pomora flamingosa, aktivisti zaštite životne sredine žele da smanje zagađenost jezer?, zaštite područje razmnožavanja i koordiniraju prebrojavanje jedinki na jezerima kako bi se došlo do što preciznijeg podatka o veličini onoga što bi se moglo nazvati nestajućom populacijom flamingosa.

Napisao: Robert Kenig
Snimio: Žan-Mišel Laba, Phone

Izgled grada starog oko 4000 godina, koji je potonuo u pesak, otkriven je pre nego što se iko dohvatio lopate. Da bi izradili kartu Al Rauda, lokaliteta iz trećeg milenijuma p.n.e. koji se nalazi u centralnoj Siriji, arheolozi su se poslužili tehnolologijom geomagnetskog snimanja, koje meri Zemljinu magnetnu silu. Ravna topografija Al Raude, i odsustvo savremenih zgrada pružili su savršene uslove za primenu ove tehnologije.

Dobijena karta pokazala je pojedinosti ranije planirane gradske naseobine okružene odbrambenim zidovima. U kombinaciji s tradicionalnim iskopavanjima (vidljivim na snimku iz vazduha), slika govori o nekoliko hiljada stanovnika koji su se molili u verskim sabiralištima grada, trgovali s dalekim kulturama, napasali stoku, uzgajali lozu i mahunarke – i gotovo sigurno plaćali poreze.

Napisao: Sioban Rot
Snimak iz vazduha: Severin Sanc i Olivije Barž

Šestoprste mačke leškarile su po krevetu Ernesta Hemingveja, penjale se po policama za knjige i šetale po vrtovima njegovog imanja Ki Vest, sve od 1930-ih godina. Čak i nakon što je pola hektara kućnog kompleksa 1960. godine prodato i pretvoreno u privatni muzej, mačke su ostale.

Pedeset potomaka mnogoprste mačke, koju je Hemingveju dao neki mornar, i dalje vladaju imanjem, ali njihovom carstvu preti opasnost. Američko ministarstvo poljoprivrede kaže da je muzeju potrebna dozvola za izlaganje životinja, poput onih koje imaju zoološki vrtovi. U suprotnom, mačke moraju biti uklonjene.

Muzej može dobiti dozvolu jedino ako spreči mačke da napuštaju posed, ali njegov status istorijske znamenitosti isključuje mogućnost nadogradnje ograde. „Ne možemo biti sigurni da nijedna neće pobeći, osim ako ih sve ne stavimo u kaveze, a to nije rešenje“, kaže Žak Sand, upravnica muzeja i glavna štićenica tih mačaka. „Ovo nije zoološki vrt. Ovo je njihov dom!“, ističe ona. U decembru je savezni sud odbio tužbu muzeja i izjavio strankama da se same dogovore.

Napisao: Piter Gvin
Snimio: Kejsi Templton

Posmatrajući mali stakleni globus setio sam se da naša planeta ima svoj dan. U aprilu 1970. godine u Ujedinjenim nacijama prvi put je obeležen Dan planete Zemlje na međunarodnom nivou, iako je nešto ranije, 1969. godine, Džon Mekonel izneo ideju globalnog praznika na konferenciji Uneska za životnu sredinu. Iste godine je dizajnirao i zastavu Zemlje. Tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija U Tant potpisao je 1971. godine povelju kojom se početak proleća na severnoj hemisferi proglašava Danom Zemlje. „Neka budu samo mirni i veseli Dani Zemlje u budućnosti za naš lepi vasionski brod Zemlju, koji nastavlja da se okreće i kruži u hladnoj vasioni sa svojim toplim i lomljivim tovarom vedrog života“, reči su U Tanta.

Čovečanstvo je, zahvaljujući inicijativi američkog senatora i ekološkog aktiviste Gejlorda Nelsona, kasnije usvojilo i 22. april kao Dan Zemlje i taj dan se obeležava na skoro čitavoj planeti.

Pitanje koje je lebdelo oko mog staklenog globusa bilo je i to da li je naša planeta, pod pritiskom savremenog razvoja čovečanstva, zahuktavanju naprednih tehnologija i trci za zaradom, postala krhka kao staklo… Mogu li se izbrojati godine do „pucanja“?

Srećom, nijedno od predviđanja o propasti naše zajedničke kuće nije se obistinilo. Ne želim da verujem u holivudska proročanstva koja poručuju da mirno spavamo, jer će se, kako god, naći neki Brus Vilis da spase planetu. Mnogo je plemenitije misliti unapred i delati u datom trenutku. Setite se svoje omiljene igračke. Mnogi od vas je čuvaju jer je jedinstvena i dan-danas joj se posvećuju u želji da traje što duže.

Društvo National Geographic Zemlju ne doživljava kao igračku, i to je čvrsto dokazano u 119 godina dugoj istoriji. Za sve to vreme National Geographic inspiriše i nastavlja da motiviše na akciju očuvanja, za sada, jedinog mesta na kojem je život moguć.