Sećam se kad sam prvi put čuo rep. Stajao sam u kuhinji na jednoj žurci u Harlemu. Bilo je to 1980. godine. Moj prijatelj Bil je u jednom trenutku jednostavno poludeo. Ošamario je tipa, potpunog stranca, ispred mojih očiju. Ne mogu da se setim zašto. Bil je bio moj kolega s faksa. Odlepio je. Stvar je bila u tome što je taj kojeg je ošamario bio krupniji tip sa maramom na glavi koji je upao na žurku s tri prijatelja i, sudeći po izrazu na njegovom licu, nije nam se smešio dijalog u stilu Martina Lutera Kinga.

U sobi nije bilo belaca, mada, priznajem, poželeo sam da ih ima, ako ni zbog čega drugog, a onda da sakriju bledilo mog prestrašenog lica. Mi smo bili grupa crnih i latinoameričkih studenata novinarstva na Kolumbijskom univerzitetu; uskoro je trebalo da diplomiramo i sve smo naučili o američkom izveštavanju. Ipak, pravi pripovedači američke stvarnosti dolazili su iz sveta onog tipa kojeg je Bil upravo ošamario. Živeli su tik preko reke , u južnom Bronksu. Nisu bili diplomirani novinari. Nisu imali novca. Nisu bili ubedljivi. Ali, imali su dara.

Malo ranije te večeri neko je stavio ploču na gramofon, i moje kolege su skočile na podijum, đuskajući s uživanjem, a ja, ljubitelj džeza, samo sam se zgrčio. Kao da sam slušao pokvarenu ploču. Bila je to verzija starog hita „Good Times“, u kojoj su se unedogled ponavljala četiri ista takta. A na ta četiri takta, neki klinac je govorio stihove o tome kako je on najbolji disk-džokej na svetu. Zvala se „Rapper’s Delight“. Nikada nisam čuo nešto tako apsurdno. Čak ni to što je Bil ošamario onog stranca nije bilo toliko besmisleno.

Bil je preživeo to veče, ali, u mnogo čemu, ja nisam. Sledećih dvadeset šest godina zaobilazio sam ovu muziku kao što se zaobilazi rupa na trotoaru. Čuo bih je kako tutnji iz automobila i uličica od Pariza do Abidjana, ali nikada je nisam slušao. Gruvala je iz kasetofona od Johanesburga do Osake, a ja sam se pravio da ne čujem. Prošao sam barem sto puta pored ugla Sent Džejms Plejsa i Fultonove ulice u svom rodnom Bruklinu, gde je debeljko po imenu Kristofer Volas, ili Biggie Smalls, zabavljao svoje prijatelje rimama. Nisam obraćao pažnju na njih. Zaobilazio sam ovu muziku dvadeset šest godina jer je bila tačno onakva kakvom sam je smatrao – a ni u najluđim snovima nisam mogao da zamislim kakva će tek postati – i najviše zato što je nosila sve ono što sam hteo da ostavim za sobom.

Time sam propustio najbitniji kulturološki događaj u svom životu…

Mnogi teoretičari komunikacija i sociolozi tvrde da period od druge polovine XX veka do danas nije toliko određen ratnim sukobima, industrijskim napretkom, tehnološkim inovacijama ili globalnim klimatskim promenama koliko pop kulturom. Umetnost XX veka, za razliku od mnogih prethodnih epoha, određena je društvenim angažmanom, kritikom ideologija, idejom oslobađanja.

„Pop kultura je moderna vavilonska kula u kojoj se jezici i sadržaji mešaju neverovatnom brzinom. Hip-hop idiom je lako i brzo prihvaćen u Srbiji i njenoj prestonici, sredini koja tradicionalno gaji afinitet prema muzici crne Amerike u svim njenim mutacijama. Srbija poslednje decenije XX i početkom XXI veka je svojevrsni geto u Evropi, po mnogo čemu sličan Komptonu, Bronksu i drugim po zlu čuvenim crnim predgrađima Amerike, prepuna frustriranih mladih ljudi koji svoj gnev najlakše izražavaju u hip-hop obrascu. Počeci rep i hip-hop scene u Beogradu vezani su za nastupe grupe Budweiser i mc žurke u klubu Akademija krajem 80-ih. Pravi uvod u beogradski hip-hop jeste esencijalni album Discipline kičme „Zeleni Zub na planeti dosade“, sa angažovanim tekstovima poput „Vreme je za pravdu“. Centralna ličnost beogradskog novog talasa, Koja, u kratkoj formi od četiri stiha razotkriva demagogiju Miloševićevog režima u usponu. Prva dva albuma Ramba Amadeusa („O, tugo jesenja“ iz 1989, i „M91“ iz 1991. godine) takođe sadrže mnoge elemente hip-hopa, ali svojom raznovrsnošću i kompleksnošću odsviranog i produciranog materijala izlaze iz okvira jednog žanra sa relativno uskim kanonima“, kaže Vladimir Krakov, muzičar koji godinama prati promene obrazaca pop kulture u Beogradu.

Činjenica je da su politički turbulentna vremena poslednjih petnaest godina u Srbiji u mnogo čemu uticala na način izražavanja u popularnoj umetnosti. Ponekad bez drugog izražajnog sredstva, mladi ljudi su svoje nezadovoljstvo artikulisali kroz umetnički izraz. Tako je bilo i na beogradskoj hip-hop sceni. „Pojava čistokrvnog hip hopa u Beogradu dogodila se sredinom 90-ih, kada na scenu stupaju bendovi Sunshine i C-Ya, ponikli iz novobeogradskih blokova – novog središta domaće hip-hop scene. Tradicija hvalisavog i „bad nigger“ bluz teksta sa mnoštvom seksualnih hiperbola i statusnih simbola nastavila se i u hip-hopu i njegovom gangsta-rep podžanru. Toj tradiciji pripadaju i dva pomenuta beogradska sastava. Kao što i crni bluzeri i njihovi hip-hop unuci pevaju pre svega o onome što nemaju a za čime žude, tako su i tekstovi beogradskih hip-hopera puni seksualnih podviga, dobrih „gajbi“ i automobila, keša, oružja, pa i kokaina. Ali, kad se peva zaista iskreno, onda čujemo: „Ja sam socijala i klošar do bola“ (C-Ya). U svakom slučaju, njihovi tekstovi verno preslikavaju životne stavove prosečnog srpskog omladinca/omladinke“, objašnjava Krakov.

Ipak, srpska hip-hop scena nije izgubila na važnosti ni posle demokratskih promena 2000. godine. Neki oblici su nestali, neki novi su se pojavili. Iz iskustava drugih istočnoevropskih zemalja jasno je da period tranzicije predstavlja plodno polje za hip-hopere. Hip-hop scenu Beograda u razdoblju nakon Miloševića obeležila je grupa Beogradski sindikat, pesmom „Govedina“, koja postrojava celokupnu političku scenu i precizno formuliše jetko razočaranje onih koji su 5. oktobra 2000. godine, a i mnogo puta pre toga, gutali suzavac i udarce pendrekom da bi se nešto promenilo nabolje.

„Proboj mladog Paraćinca Marčela, sa veoma svežim i zanimljivim albumom „Puzzle Shock“, izneo je na videlo ono što već neko vreme zna svako ko prati underground muzička zbivanja u zemlji – da svaki grad u Srbiji južno od Beograda ima svoju autentičnu hip-hop scenu. Više je nego jasno da će u narednom periodu sve više hip-hopera iz manjih gradova preuzimati primat nad iscrpljenom i bezidejnom beogradskom školom hip-hopa“, procenjuje Vladimir Krakov.

Napisao: Miomir Petrović
Snimio: Aleksandar Plavevski

Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#7) broju časopisa National Geographic Srbija.

Neustrašiv i prgav, australijski mrav-buldog dugačak 25 milimetara koristi svoj oštar vid i otrovne ubode da bi otkrio i ulovio nimalo bezazlen plen. Za mesec dana koliko smo posmatrali crvene buldoge (Myrmecia gulosa), entomolog Robert Tejlor i ja otkrili smo da ovi usamljeni grabljivci često vrebaju u zasedi u blizini cvetova da bi zaskočili pčele, a ponekad uspevaju da ih zgrabe još u vazduhu.

Zamislite osu sa otkinutim krilima i imaćete dobru predstavu o mravu-buldogu. Sličnost nije slučajna: veruje se da su mravi evoluirali upravo od predaka nalik na ose. Buldozi su se oduvek smatrali jednom od najstarijih vrsta mrava. Međutim, neka novija istraživanja pokazuju da su se buldozi pojavili pre ne više od 100 miliona godina, kad i ostale vrste mrave koje su se razvile uporedo sa pojavom biljaka cvetnica. Oni su oličenje anatomije i ponašanja koje stručnjaci smatraju arhetipskim za pretka svih mrava: veliko telo, duge noge, oštar vid, otrovan ubod i relativno usamljeničke navike.

Iako uzorci fosila pokazuju da su mravi-buldozi nekada bili rasprostranjeni širom sveta, danas ih ima samo u Australiji. Stručnjak za ove insekte, Bob Tejlor, odveo me je u šumu eukaliptusa u blizini Nore, grada južno od Sidneja, u potragu za crvenim mravima-buldozima, koji se gnezde u tamošnjem peščanom tlu. Našli smo ih kako napadaju pčele i druge vrste mrava, naročito mrave-graditelje. To je opasan plen, jer „napredniji“ mravi kao što su graditelji mogu brzo da pozovu u pomoć svoje sunarodnike iz mravinjaka tako što im šalju hemijske signale. Buldozi nemaju takve sposobnosti.

Međutim, uz pomoć svog superiornog vida, lovac buldog može da goni mrava-graditelja, da mu skoči na leđa i probode ga pre nego što zbunjena žrtva uopšte dobije priliku za kontranapad. Možda jeste primitivno, ali daje razultate…

Napisao i snimio: Mark Mafit

Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#7) broju časopisa National Geographic Srbija.

Izgleda moguće da je Džon Rolf zaslužan za pojavu gliste – tačnije, obične kišne gliste i crvene gliste, stvorenja kojih u Americi nije bilo pre Kolumba. Rolf je bio doseljenik u Džejmstaunu, u Virdžiniji, prvoj uspeloj engleskoj koloniji u Severnoj Americi.

Danas većina ljudi, ako su uopšte čuli za njega, zna da je to bio čovek koji se venčao s Pokahontas. Samo šačici zaljubljenika u istoriju poznato je da je Rolf bio jedna od najzaslužnijih ljudi za konačan uspeh Džejmstauna. A gliste su bile delo njegove treće, još važnije uloge: Rolf je nenamerno učestvovao u pokretanju velikih i nepovratnih promena američkog pejzaža.

Kao i mnogi engleski tinejdžeri, Rolf je pušio, odnosno, kako se u to vreme govorilo, „upijao“ duvan. Taj „modni hit“ uveli su Španci, kad su po prvi put s Kariba doneli uzorke Nicotianae tabacum. Indijanci u Virdžiniji takođe su upijali duvan, ali taj je bio druge vrste, Nicotiana rustica. Virdžinijski list bio je užasna stvar, pisao je doseljenik Vilijam Streči: „jadan i slab, oštrog ukusa.“ Pošto je stigao u Džejmstaun 1610. godine, Rolf je nagovorio zapovednika broda da mu donese seme N. tabacum s Trinidada i Venecuele. Šest godina kasnije Rolf se vratio u Englesku sa suprugom, Pokahontas, i prvom većom pošiljkom svog duvana. „Prijatan, sladak i jak“, kako ga je opisivao Rolfov prijatelj Ralf Hemor, duvan iz Džejmstauna postao je hit.

Do 1620. godine kolonija je izvezla 20.000 kilograma tog duvana, a u sledećoj deceniji šest puta više. Brodovi su uplovljavali u Džejmstaun i ukrcavali stotine kilograma listova duvana. Da bi brod doveli u ravnotežu, mornari su izbacivali nepotreban teret, uglavnom kamenje i zemlju. To blato je sasvim sigurno skrivalo engleske gliste.

A male gliste su u stanju da izazovu velike promene. U šumama tvrdog drveta Nove Engleske i gornjeg dela Srednjeg zapada, na primer, u prirodi nije bilo glista – verovatno ih je istrebilo poslednje ledeno doba. U takvim šumama bez glista, otpalo lišće gomila se u slojevima na šumskom tlu. Ali, kad se donesu gliste, one prerade otpad za nekoliko meseci. Problem je samo u tome što severna stabla i grmovi pod šumskim krošnjama zavise od tog otpada. Bez njih, voda ispira hranjive materije koje su se ranije u njima zadržavale. Šuma postaje pristupačnija i suvlja, gubi najveći deo svog donjeg sloja, uključujući i mladice.

Pre dvesta pedeset miliona godina svet se sastojao od jedne kopnene mase, koju naučnici nazivaju Pangaea. Geološke sile su to nepregledno prostranstvo razbile na komade, razdvojivši Evroaziju od Amerika. Vremenom su se u dvama polovinama sveta razvile izrazito različite grupe biljaka i životinja. Kolumbovo najznačajnije delo bilo je, prema rečima istoričara Alfreda Krozbija, to što je „Pangea ponovno sastavljena“. Nakon 1492. godine svetski ekološki sistemi su se sudarili i izmešali, jer su Evropske lađe prenosile hiljade vrsta u nove domove preko okeana. Kolumbovska razmena, kako ju je Krozbi nazvao, učinila je da sada paradajz imamo u Italiji, pomorandže na Floridi, čokoladu u Švajcarskoj, a feferone na Tajlandu. To je možda najznačajniji događaj u istoriji posle izumiranja dinosaurusa.

Napisao: Čarls Man

Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#7) broju časopisa National Geographic Srbija.

Između dve reke, tromog Begeja i nepredvidive Tise, nalazi se skoro nepoznato carstvo trske u Srbiji. U ovom banatskom selu, smeštenom na močvarnom i plavnom terenu već osamdeset godina, složno je „uvezano“ pet najmnogobrojnijih nacija Belog Blata.

Srednjobanatsko selo Belo Blato, rođeno „od trske“, osnovano je daleke 1866. godine kao Elizenhajm, gradnjom odbrambenih nasipa pored Begeja i Tise, voljom i trudom nemačkih doseljenika, a 1882. godine trbuhom za srećom selo je naselilo 180 porodica slovačke nacionalnosti iz Padine.

Ako vas neko pita gde ima najviše trske u Srbiji, sigurno nećete pogrešiti ako pomenete Vojvodinu. Ipak, malo ko zna da trske ima najviše u okolini sela zvanog Belo Blato. Obična trska (pharagimites communis) je samonikla biljka koja raste u močvarnim predelima i čije rezerve je gotovo nemoguće iscrpeti. Više od polovine meštana Belog Blata, a ima ih oko 1500, bavi se poslovima u vezi sa trskom. Skoro svako u ovom selu govori najmanje četiri jezika, te se ne treba čuditi kad sa trščanih polja čujete odjek reči na mađarskom, slovačkom, bugarskom, srpskom ili romskom jeziku.

Belo Blato je mirno vojvođansko selo, ušoreno na kraju puta, kao usamljena kuća na kraju slepe ulice, okruženo trskom, barama, ribnjacima i ponekom njivom. Ptice, žabe i mnogobrojne vrste insekata barsku trsku koriste kao azil i mesto opstanka. Posebnu ornitološku vrednost okoline čini 248 zabeleženih vrsta ptica, od čega su 140 gnezdarice. Ugrožene i retke vrste poput mrke čaplje, male i velike bele čaplje, sive čaplje i ćubastog gnjurca ovde su pronašle utočište.

Nekada je gotovo sve kuće u Belom Blatu krasio debeli krov od trske, koja je bila ugrađena i u plafon. Danas čak 99 procenata proizvodnje odlazi na inostrana tržišta, a vrednost izvoza premašuje 500.000 evra. Samo nemačko tržište potražuje pet puta veću količinu trske u odnosu na kapacitet proizvodnje, ali podatak ne začuđuje, jer je beloblatska trska rangirana kao najkvalitetnija na Balkanskom poluostrvu.

Zimi, dok druga sela „spavaju“, naizgled dremljivo Belo Blato počinje da živi. Sezona „žetve“ traje od novembra pa sve do marta, i u tom periodu trskari priželjkuju da im Priroda donese jaku, ledenu zimu. Kad se bare zalede, mnogo je lakše seći trsku, lakše se prilazi i nema neugodnog, lepljivog blata i ledene vode. Noge su na suvom i sve prosto puca pod naletom kose. Trska se seče kad je zrela za žetvu, kad su joj stabljike suve i krte i kad je krasi zlatnožuta nijansa.

Alatka za sečenje trske je u stvari obična kosa kojoj su skraćeni drška i sečivo, pa deluje nekako „nedorečeno“, ali je i te kako prilagođena ovoj vrsti posla. Mađari je zovu đalaska, Slovaci vago, a Srbi kosa za trsku, dok Bugari i Romi alatku nazivaju jednostavno kosa. Iskusni trskari kažu da je najbolja ona kojoj je sečivo dugo 30 centimetara, dok se dužina drške, u zavisnosti od visine čoveka koji je koristi, kreće od 60 do 70 centimetara. Kuje se tako da joj oštrica bude što tanja, dok je na terenu oštre brusnim kamenom ili kako ga ovde nazivaju, „gladilom“.

Na jednom polju trske, u dobroj meri već ogoljenom, na oko dva kilometra od sela, zatičem sedmoricu muškaraca kako seku barsku trsku, vezuju je i prave dugačke snopove. „Pre su na polja išle i žene. Dok je moj deda radio sa trskom i baba je išla. Pomagala je oko vezivanja snopova, oko utovara i istovara. Sada se ove mlade žene i devojke ne bave sa tim. Sad je kompjuterizovano vreme, tako da one idu na kompjutere. Ovo je muški, naporan posao“, pomalo zadihano objašnjava tridesetdvogodišnji Atila Gombaš koji trsku „kosi“ od svoje šesnaeste godine. Preko banatske ravnice duva povetarac, a temperatura vazduha je oko 7 stepeni Celzijusa, što trskarima iz Belog Blata nikako ne ide u prilog. Toplo vreme im ne odgovara, jer iziskuje još veći napor. Na znojem orošena lica im se lepi prah koji spada sa trske, što stvara dodatnu nervozu. Ne vole vetar, koji kao da hoće da im otme iz ruku posečeni snop trske, teško zarađeni dinar.

Napisao i snimio: Radiša Živković

Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#7) broju časopisa National Geographic Srbija.

Dok je arheolog Sonja Gijan pokušavala da otkrije zašto su drevni Peruanci sahranjivali svoje pse s pokrivačima i hranom, kroz istragu ju je vodio njen sopstveni pas.

Pronašla je 83 psa pokopana s tkaninom i hranom (ribom, školjkama i laminim mesom) u hiljadu godina starim grobljima kulture Čiribaja. Četrdeset i tri psa, iskopana nedaleko od luke Ilo, mumifikovali su suva klima i slano tlo. Ličili su na Abdula, ljubimca Sonje Gijan – i na lutalicu koji, kao i mnogi mešanci u Peruu, ima svetlu dlaku i podseća na zlatnog retrivera.

Anatom je potvrdio sličnosti u strukturi kosti. Genetičar testira DNK drevnog psa da potvrdi vezu s modernim psima u Peruu. A što se tiče tajne luksuznog pogreba, Gijanova je našla moguć odgovor u Abdulovoj navici da kruži oko nje tokom šetnji. Čiribaje su uzgajale danas izumrlu vrstu lama i od njihove duge i meke dlake tkali izvanredne tkanine. Sonja Gijan misli da su se u Peruu psi nekada možda koristili za čuvanje dragocenih lama. Pogrebi uz počasti, veruje, bili su znak poštovanja prema „čiribajskim pastirima“.

Napisala: Keren Lang
Crtež: Pablo Koral Vega

Putovanje od obala u Tripoliju do Džebel Arkena, 15 kilometara širokog granitnog kovitlaca u Libijskoj pustinji, dugo je 1500 kilometara. Preklopljene kružne brazde su najverovatnije nastale kad su podzemni rezervoari magme ustalasali površinu koja se zatim slegla.

Kad biste uveličali satelitski snimak, videli biste da se slične crne mrlje javljaju na površini cele Sahare. Široko posmatrano iz visine, neplodno prostranstvo Severne Afrike ne liči na uobičajenu sliku Sahare kao beskrajnog mora peska. Izgleda mnogo stenovitije.

Napisao: Alan Meirson
Fotografija: NASA

S više od hiljadu poznatih vrsta i nebrojenim načinima upotrebe, od hrane za pande do materijala za izradu podova, bambus je počeo da se koristi i u tekstilnoj industriji. Proces sličan onom koji drvenu pulpu pretvara u veštačku svilu preobražava čvrste stabljike u svilenkastu antibakterijsku tkaninu koja odlično upija vlagu.

Specijalizovane prodavnice, pa čak i neki maloprodajni lanci, danas nude odeću i posteljinu izrađenu od prerađenog bambusa. Potrošačima se sviđa što su ti proizvodi izrađeni od obnovljive biljke koja ne zahteva mnogo hemikalija.

Godine 2004. Kina – najveći proizvođač bambusa – izvezla je bambus namenjen za proizvodnju tekstila u vrednosti od oko milion dolara. Do 2006. godine ta količina se povećala deset puta. Ako se taj trend nastavi, bambus će se možda jednog dana takmičiti s pamukom.

Napisao: A. R. Vilijas
Fotografija: Mičel Fajnberg

Maior victoria est vincere se ipsum quam acerrimum inimicum (Veća je pobeda pobediti sebe nego najžešćeg neprijatelja). Čini mi se da je u pomenutoj latinskoj sentenci istaknuta suština naše vrste. Stalna potreba za usavršavanjem, napretkom i boljitkom rezultira novim otkrićima ili novim svetovima. Večni ljudski impuls za istraživanjem omogućio je našim praroditeljima da se sa istoka afričkog kontinenta šire, osvajajući nova prostranstva, nova znanja i veštine. Možemo li uopšte da zamislimo koliku je pobedu naš predak izvojevao kada je otkrio vatru? Pripitomivši je, pobedio je sebe, ukrotio deo prirode i postao spreman da ide napred u svom intelektualnom, tehnološkom i materijalnom progresu. Nažalost, usavršavao je i oruđa kojima je ubijao i to je ona druga, tamnija strana medalje.

Geografska otkrića XV i XVI veka deo su iste težnje za novim znanjima ili novim svetovima. Nesumnjivo, jedno od najznačajnijih je otkriće američkog kontinenta, koji je iz pozicije „stare dame“ Evrope, time nužno i evrocentričnog pogleda, postao Novi svet. Termin Novi svet prvi put je upotrebio španski hroničar italijanskog porekla Pijetro Martire di Anđijera po Kolumbovom povratku 1493. godine. Nešto kasnije, 1516. godine, napisao je i knjigu De Orbe Novo (O Novom svetu), iako su pojmovi Novi svet i Amerika postali opšte prihvaćeni [A1]krajem prve decenije XVI veka, kada su novootkriveni kontinent tako obeležili kartografi Španac Huan de Koza i Nemac Martin Valdzemiler i zamenli stari naziv Zapadna Indija. To je vreme kada čovečanstvo napušta razdoblje srednjeg veka i stupa u period nazvan novi vek.

Velike inovacije veoma često imaju svoje korene u novim tehnologijama i idejama (ili novim interpretacijama starih ideja). Nov način mišljenja da je Zemlja okrugla, suprotstavljen starom diktiranom od strane crkve, navela je one hrabrije da planiraju plovidbu na zapad kako bi stigli na istok. Na sabranim iskustvima Arabljana i evropskih moreplovaca nastala je karavela, prvi brod koji je mogao da napusti Mediteran i seče talase moćnog otvorenog Atlantika. Možda ćemo već u bliskoj budućnosti prisustvovati „porinuću“ broda koji će biti spreman da ode dovoljno daleko i donese nam dokaze da nismo sami u univerzumu.