Započinje ubodom, jednim malim bezbolnim ubodom. Ženka komarca dolazi noću, sleće na izloženi deo tela i postavlja se u pogrbljen, glavom prema dole položaj sprintera spremnog za start. Zatim delovima svojih usta nalik bodežu probada kožu.

Komarac ima duge, tanke poput vlakna noge i išarana krila; pripada rodu Anopheles, jedinom insektu sposobnom da prenese parazit malarije. A reč je isključivo o ženkama: mužjake krv ne zanima, ali ženke su zavisne od belančevinama bogatog hemoglobina kojim hrane svoja jajašca. Komarčeva rilica izgleda čvrsta kao klin, ali to je zapravo navlaka u kojoj su smešteni posebni alati – oštrice za sečenje i cev za hranjenje snabdevena dvema sićušnim pumpama. Ženka probada površinski sloj kože, zatim prodire kroz tanak sloj masti, pa do mreže krvlju ispunjenih mikrokapilara. Onda počinje da pije.

Kako bi onemogućila zgrušavanje krvi, ženka komarca pljuvačkom podmazuje mesto uboda. I to je ključni trenutak. Zajedno s mlazom za podmazivanje u telo dospevaju sićušni crvoliki stvorovi iz pljuvačnih žlezda komarca. To su jednoćelijski malarijski paraziti, poznati kao plazmodijum. U lokvici velikoj poput tačke na kraju ove rečenice moglo bi da pliva pedeset hiljada plazmodijuma, a u krvotok obično dospe nekoliko desetina. A dovoljan je samo jedan. Jedan jedini plazmodijum dovoljan je da ubije čoveka.

Paraziti u krvotoku ostaju samo nekoliko minuta, i njime se prenose do jetre. Tu se zaustavljaju. Svaki plazmodijum se zarije u jednu ćeliju jetre. Gotovo sasvim sigurno, ubodena osoba se neće ni probuditi. A tokom sledećih nedelju-dve, nema uočljivog znaka da je nešto u telu pošlo po zlu.

Živimo na planeti kojom vlada malarija. Stanovnicima bogatih zemalja to možda ne izgleda tako iz njihove nadmoćne pozicije, jer oni o malariji tek ponekad razmišljaju, ako uopšte razmišljaju, i to kao o problemu koji je uglavnom rešen, poput boginja ili dečje paralize. A malarija, zapravo, danas pogađa više ljudi nego ikad pre. Endemska je u 106 država i ugrožava polovinu svetskog stanovništva. Poslednjih godina ovaj parazit se toliko utvrdio i razvio otpornost na mnoge lekove da najsnažnije vrste postaje gotovo nemoguće kontrolisati. Ove godine od malarije će oboleti do pola milijarde ljudi. Najmanje milion će umreti, i to uglavnom mlađih od pet godina, a najveći deo njih živi u Africi. Taj godišnji danak je dvostruko veći u odnosu na prethodnu generaciju.

Napisao: Majkl Finkel
Snimila: Džon Stenmejer

Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#9) broju časopisa National Geographic Srbija.

Bilo je doba poznog proleća ili ranog leta, kada u strmim udolinama, koje se protežu prema severu planinskog masiva danas poznatog pod imenom Italijanski Alpi, neugledno stablo crnog graba obasjaju grozdovi svetložutih cvetova. Jedan čovek je žurio kroz dobro mu poznatu šumu iskrivljenog lica od bola zbog rane na desnoj ruci. Povremeno bi se zaustavljao i osluškivao da li ga neko prati. Dok je grabio uz obronak, žuti polen cvetova crnog graba padao je po njemu poput nevidljive kiše, začinjavajući vodu i hranu kojom se krepio u trenucima odmora. Pet hiljada godina kasnije, taj neolitski lovac, kojeg smo prozvali Ledeni čovek, još u telu nosi tragove tog praistorijskog oprašivanja: mikroskopski zapis godišnjeg doba tokom kojeg je prošao kroz tu šumu prema obližnjim planinama, gde će ga konačno sustići zla sudbina.

Otkako su izletnici 1991. godine nabasali na mumifikovano telo Ledenog čoveka (Ecija) u stenovitom useku visoko u Ectalerskim Alpima, kod italijanske granice s Austrijom, naučnici uz pomoć sve naprednije tehnologije i sve domišljatijih metoda rekonstruišu život i poslednje trenutke tog najstarijeg potpuno očuvanog pripadnika ljudske vrste. Znamo da je bio nizak i žilav, i sa svojih 40 i nešto godina za ono doba prilično star. Sudeći po dragocenoj bakarnoj sekiri pronađenoj pokraj njega, pretpostavljamo da je bio značajna ličnost. Krenuo je na put odeven u tri sloja odeće, u čvrstoj obući sa đonovima od medveđe kože. Bio je dobro opremljen za put: imao je bodež s vrhom od kremena, mali pribor za paljenje vatre i sud od brezove kore u kojem je nosio žar umotan u javorovo lišće. Ipak, zaputio se u opasnu divljinu neobično slabo naoružan: strelice u njegovom tobolcu od jelenske kože bile su tek napola dovršene, kao da je odjednom odapeo sve streljivo i upravo žurno obnavljao zalihe. Nosio je i dugačku, grubo obrađenu granu tise – nedovršeni luk koji je tek trebalo oblikovati i napeti. Zašto?

Napisao: Stiven S. Hol

Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#9) broju časopisa National Geographic Srbija.

On se prvo pokloni.

Njegov naklon je dubok i dostojanstven, čak i dok mu se tamna perjana pelerina nalik na somot zadiže i otkriva blede bokove.

Antene na glavi poput opruga tapkaju po tlu, jedan-dva, jedan-dva. Bina za njegov nastup jeste mala čistina koju je on lično raskrčio u šumi, pre nego što je više puta ispred svoje izabranice istresao pun kljun šumskog korenja, kao što se posipaju latice cveća.

Njegovu publiku čini nekoliko ženki koje se vrpolje na grani iznad čistine. Njihova pažnja nije baš postojana i zato on počinje rutinski da im se primiče na svojim mršavim nogama, kao što čine balerine na vrhovima prstiju.

Malo zastane radi dramskog efekta, a onda hvata ritam džungle. Vrat mu uranja a glava brzo naizmenično podiže i spušta, dok se antene na glavi ljuljaju u ritmu. Poskakuje, njiše se, lepeće krilima ili ih privija uz telo, perca na bradi se lelujaju. Nastup postiže željeni efekat. Najbliža ženka drhtavo ga poziva, i plesač je zaskače uz prodorno nazalno šištanje. Gomila perja zamagljuje prizor i nije jasno da li je sav ovaj džumbus imao svoju svrhu. Ali, svejedno: uskoro počinje još jedna predstava.

U vlažnoj, zarasloj džungli Nove Gvineje protkanoj lijanama, odigrava se najneobičnija scena u svetu prirode – ljubavna igra rajskih ptica. Nijedna druga ptica na svetu ne pristupa na sličan način razmnožavanju.

Da bi oduševili probirljive ženke, mužjaci se šepure u kostimima koje bi svako pozorište poželelo: skrojeni plaštevi, bleštavi grudni oklopi, ukrasne trake, šeširi, brade, ešarpe i lelujava pera uvijena kao junački brci. Drečavocrvena, žuta ili plava boja prosto bodu oči u neumoljivozelenom okruženju tropske šume. Sastojci najseksepilnije mešavine kostimografije i koreografije nisu poznati, ali čini se da je pravilo – što ekstremnije, to bolje.

Napisala: Dženifer S. Holand
Snimio: Tim Leman

Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#9) broju časopisa National Geographic Srbija.

Tri godine hibernacije za nekoliko sati života.

Samo sa jednim ciljem – produžiti vrstu.

U neka davna vremena, ribari i žitelji okolnih, priobalnih sela nazvali su tu pojavu maglom – u suton, određenog dana tačno usred leta druga obala reke bi nestala na nekoliko sati uvučena u gustu mlečnu „maglu“. Verovatno su u ta davna vremena o ovoj pojavi ispredane priče i sigurno je ušla u nepisane anale neke pradavne „panonske mitologije“. Ipak, to nije nikakva misteriozna pojava ili manifestacija onostranih događaja – reč je o prirodnom fenomenu koji se skoro svake godine, u zavisnosti od temperature vode i vodostaja, odigrava na obalama Tise u okolini vojvođanske varoši Kanjiža i u narodu se naziva „cvetanje reke“.

Međutim, nije reč o vodenoj biljci već o insektu, zvanom tiski cvet ili Palngenia longicauda čije parenje predstavlja prirodni fenomen koji se događa celim tokom Tise, od Segedina do ukrajinske granice, pa i u nekim rekama koje se ulivaju u Tisu. Slična vrsta insekata, Hexagenia Limbata, roji se još na reci Misisipi, na tromeđi država Minesota, Viskonsin i Ajova.

Prva dva dana ciklusa parenja predstavljaju samo pripremu, da bi od trećeg do petog dana ova pojava dostigla svoj vrhunac. Iako se insekt tiski cvet smatra jednodnevnim, on živi pune tri godine – skoro sve vreme kao larva na glinovitom dnu reke. Na svetlost dana prvo izlaze mužjaci koji se, u desetinama hiljada, pojavljuju na površini vode kao larve u beličastim čaurama. U roku od samo par minuta ove ružne larve postaju predivni leptiri. Tada izleću na obalu, traže čvrsto tlo ili list na drvetu i u toku pet minuta se ponovo presvlače, da bi se oslobođeni košuljice našli na otvorenom i započeli svoj svadbeni let.

Oko tri godine u dubokoj, masnoj zemlji na obalama i dnu reke ovi se insekti pripremaju za samo jednu stvar koju bi trebalo da postignu tokom samo jednog dana – za produženje vrste. Nad mirnom, do pre nekoliko sekundi uspavanom ravničarskom rekom počinju da se kovitlaju oblaci insekata, a od lepeta krila desetina hiljada tiskih cvetova više nije moguće čuti ni talase.

Napisao: Miomir Petrović
Snimio: Milan Radišić

Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#9) broju časopisa National Geographic Srbija.

Uglavnom zbog opasnosti od ptičjeg gripa, divlje ptice više nisu dobrodošle na kontinentu koji ih inače obožava. Tokom 2005. godine, pre privremene zabrane, Evropa je kao kućne ljubimce uvezla oko 1,5 miliona egzotičnih ptica, što čini 90 procenata svetskog uvoza. Ovog meseca Evropska unija trajno je zatvorila svoje granice za ptice uhvaćene u divljini. Protivnici te mere kažu da će zabrana podstaći crno tržište na kojem je teže pratiti zarazu. „Legalna trgovina pruža paravan ilegalnoj“, uzvratila je En Majkls iz Mreže za opstanak vrsta. Ugrožene ptice ranije su bile zaštićene propisima. Zaustavljanje svakog uvoza, kaže ona, „zaista će smanjiti mogućnost pravljenja lažnih dozvola kao i krijumčarenja“. Legalni lovci izgubiće deo svojih prihoda. Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama saoseća s njima: odobrava održivo iskorišćavanje lokalnih ptica za sticanje prihoda.

Uhvaćen, strpan u kontejner i otpremljen u život iza rešetaka – to je sudbina mnogih divljih ptica, poput ovog plavog amazonskog papagaja. Zabrana će im odsad braniti dolazak u Evropu.

Fotografija: World Parrot Trust
Napisala: Dženifer Holand

Nedaleko od kolevke čovečanstva nalazi se vodena masa u kojoj niko ne bi hteo da se okupa. Na poluosušenom dnu Velikog tektonskog rova, ili Istočnoafričkog rifta, tanzanijsko jezero Natron sadrži najslaniju i najvreliju vodu na Zemlji – temperatura na nekim mestima prelazi 50?C. Nekada prostrano i slatkovodno, jezero je tokom milenijuma polako isparavalo; danas mu je dubina manja od tri metra. Ipak, život buja u toj alkalnoj sredini. Na naboranim blatnim obalama jata malih flamingosa hrane se plavozelenim algama (cijanobakterijama), dok se veći goste larvama glavonožaca kojima obiluju plićaci.

Južni kraj jezera Natron išaran je belim naslagama natrijum-karbonata iz vulkana Planina bogova (Ol Doinyo Lengai).

Fotografija: Bernard Edmajer
Napisao: Piter Gvin

Na ljudskim ostacima otkrivenim na trasi budućeg autoputa nedaleko od Lime vidljivi su tragovi užasnog nasilja. Pre gotovo 500 godina, oko sedamdeset muškaraca, žena i tinejdžera bilo je raskomadano i nabijeno na kolac – a neki izgledaju kao da su ustreljeni.

Peskovito tlo mesta ukopa očuvalo je kosti i vredne forenzičke dokaze iz vremena kad su Evropljani pokoravali Severnu i Južnu Ameriku, kaže Giljermo Kok, peruanski arheolog koji istražuje groblja Inka. Rane od musketa navode na identitet ubica. „Znamo da su mnogi domoroci pobijeni evropskim oružjem tokom kolonijalnih osvajanja“, kaže on. „Ali ovo je možda prvi put da su pronađeni konkretni dokazi.“ Na osnovu pretkolonijalnih ukopa na istom groblju, Kok je zaključio da su se ubistva dogodila u leto 1536. godine, za vreme ustanka Inka protiv španskih okupatora. U tom sukobu, superiorno oružje Fransiska Pizara i njegovih konkvistadora donelo je pobedu.

Fotografija: Elena Gojkočea
Napisao: Kris Karol

Slučajno otkriće „ledenog čoveka“ u Alpima 1991. godine pokrenulo je niz naučnih, ali i vannaučnih pitanja. Osim što smo dobili najočuvanije telo pretka staro 5300 godina, što je od izuzetnog značaja za nauku, nad smrznutim Ecijevim telom vije se još jedna misterija – najstarije nerešeno ubistvo na svetu. Stručnjacima ostaje da ga reše. Ali, iako zamrznut, sa polnim organom skvrčenim do neprepoznatljivosti, Eci je na neki način postao predmet seksualne želje. Po objavljivanju velikog otkrića pojavio se izvestan broj žena koje su želele potomstvo sa Ecijem, odnosno da budu oplođene njegovim sačuvanim semenom, što je tehnički izvodljivo, jer je prirodna banka sperme savršeno funkcionisala u Alpima, na granici Austrije i Italije. Ipak, ovaj vid nekrofilije je tema za stručnjake druge vrste.

Genetička istraživanja sprovedena na Ecijevim uzorcima tkiva pomoći će nam da lociramo mesto odakle je pošao i pružiće nam niz novih informacija o sopstvenom evolutivnom pomaku u odnosu na „ledenog“. Dakle, informacije koje nosimo rođenjem mogu biti validne i u smrti, a genom kao najveća čarolija moćne Prirode ostaje večni trag našeg postojanja i trajanja.

Društvo National Geographic sprovodi obiman genografski projekat u kojem sam i sam uzeo učešće. Za kratko vreme dobio sam svoj „genetski profil“. Genetski markeri koji definišu ovo zanimljivo putovanje vode oko 60.000 godina u prošlost do našeg zajedničkog pretka, „evroazijskog Adama“, u današnjoj Etiopiji, koji je takođe imao ljudske pretke, ali o njima ne postoji nikakva genetska evidencija. Rezultati genografskog projekta su veoma zanimljivi, jer iako posedujem dokumente koji moje pretke određuju kao Germane, marker M 172 koji me svrstava u haplogrupu J2 danas se nalazi u područjima Bliskog istoka, severne Afrike i južne Evrope, dok se sam izjašnjavam kao nadnacionalan. Ohrabrujem sve čitaoce da učestvuju u genografskom istraživanju i tako ćemo zajedno otkriti i razumeti vrednost balkanskih i inih ukrštanja i možda doprineti da maksima Gens una sumus zaista zaživi.