Jedna 41-godišnja žena, administrativni asistent iz Kalifornije, u medicinskoj literaturi poznata pod inicijalima A.J., seća se gotovo svakog dana svog života od jedanaeste godine. Tu je i 85-godišnji muškarac, penzionisani laboratorijski tehničar poznat kao E.P., koji se seća samo svojih skorašnjih misli. Ona možda ima najbolje pamćenje na svetu. On možda najgore.

„Moje misli teku poput filma – non-stop i bez kontrole“, kaže A.J. Seća se da ju je u 00:34 u nedelju, 3. avgusta 1986, mladi muškarac u kojeg je bila zaljubljena pozvao telefonom. Seća se šta se dogodilo u seriji Marfi Braun 12. decembra 1988. godine i seća se da je 28. marta 1992. godine ručala sa svojim ocem u hotelu Beverli Hils. Seća se svetski važnih događaja i odlazaka u bakalnicu, vremenskih prilika i svojih osećanja. Zapamtila je, praktično, svaki dan. Nije je lako zbuniti.

Tokom godina je zabeležena tek šačica ljudi sa neuobičajeno dobrim pamćenjem. Za Kima Pika, 56-godišnjeg autističnog genijalca, koji je bio inspiracija za film „Kišni čovek“, tvrdi se da je upamtio gotovo 12.000 knjiga (jednu stranicu čita od 8 do 10 sekundi). „S.“, ruski novinar, kojeg je tri decenije proučavao ruski neuropsiholog Aleksandar Lurija, mogao je da se seti nemoguće dugačkih nizova reči, brojeva i besmislenih slogova godinama pošto ih je prvi put čuo. Međutim, A.J. je jedinstvena. Njeno izuzetno pamćenje ne odnosi se na činjenice i slike, već na njen sopstveni život. Zaista, njeno neumorno pamćenje autobiografskih detalja toliko je jedinstveno i tako slabo shvaćeno da su Džejms Megaf, Elizabet Parker i Lari Kahil, neuronaučnici sa Kalifornijskog univerziteta u Irvinu, koji je prate poslednjih sedam godina, morali da skuju novi medicinski termin za opisivanje njenog stanja: hipertimestični sindrom.

E.P. je visok 180 centimetara, savršeno razdeljene sede kose i neobično dugih ušiju, naočit, prijateljski raspoložen i graciozan. Dosta se smeje. Na prvi pogled izgleda kao neki prosečni dedica. Ali pre 15 godina, njegovim mozgom se brzo proširio virus Herpes simplex, grizući ga kao jabuku. Kada se virus povukao, već su bila nestala dva velika područja medijalnih temporalnih režnjeva mozga veličine oraha, a s njima i veći deo E.P.-jevog pamćenja.

E.P. pati od dve vrste amnezije – anterogradne – što znači da ne može stvarati nova sećanja – i retrogradne – što znači da se ne može setiti ni starih uspomena, bar ne onih posle 1960. godine. Njegovo detinjstvo, njegova služba u trgovačkoj mornarici, Drugi svetski rat – to je sve savršeno bistro. Ali, koliko on zna, benzin košta oko 25 centi po litru, a spuštanje na Mesec se nije nikada dogodilo.

A.J. i E.P. su krajnosti u spektru ljudskog pamćenja. O stepenu u kojem nas naša sećanja čine onim što jesmo njihovi slučajevi govore više od bilo kakvog skeniranja mozga. Iako je većina nas negde između ove dve krajnosti pamćenja svega i ničega, svi smo mi ponekad iskusili mali deo potencijala A.J. ali i užasne sudbine E.P.-ja. Tih 1,3 kilograma izbrazdanog mesa koje balansira na vrhu naše kičme može za ceo život sačuvati najbanalnije detalje nekog iskustva iz detinjstva, ali često ne može da zadrži ni najbitniji telefonski broj na dva minuta. Pamćenje je tako čudno.

Napisao: Džošua For
Snimio: Megi Stiber

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#13) broju časopisa National Geographic Srbija.

Ponekad ga možete videti, ako ste negde u umerenom pojasu, u sumrak ili pred zoru, kad je nebo vedro, kada se svetlost odbija sa satelita koji se nalaze 600 km iznad Zemlje – svetla tačka, ne sjajnija od prosečne zvezde, koja kao da se mukotrpno vuče preko neba, jer talasasta Zemljina atmosfera (njena iskrivljenja koja on treba da prevaziđe) čini da njegovo lako, neprekidno kretanje deluje skokovito i isprekidano. To i jeste u skladu sa njegovim počecima: više puta odlagan, a onda lansiran u orbitu gde se otkrila kratkovidost njegovih tvoraca; popravljala ga je posada jednog spejs-šatla, dorađivala posada drugog.

Svemirski teleskop Habl postao je najpopularniji naučni instrument na svetu. Njega i kroz njega gledalo je više ljudi nego bilo šta pre njega.

Naučnici prosto gutaju podatke koje on šalje, a prizori zvezdanih jata, maglina i galaksija proslavili su njegovo ime – koje je dobio po Edvinu Hablu, čoveku koji je otkrio da se svemir širi – poznato skoro kao Gugl.

Napisao: Timoti Feris

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#13) broju časopisa National Geographic Srbija.

„Malo je lepo“, isticao je ekonomista E.F.Šumaher. Mudre reči za planetu na kojoj je većina organizama sićušna. Zahvatite samo malo morske vode i otkrićete mnogo maleckih stvorenja, nerazabirljivih tumarala koja zamagljuju vodu.

Mnoga od njih vide se tek pod mikroskopom. Druga biste lako videli, da nisu skoro sasvim providna. Želatinozne mase promenljivog oblika lenjo klize nošene strujom. Poznate forme u minijaturnom izdanju – larve riba velikih očiju, male lignje i hobotnice – zuje unaokolo. Grčevito se bore za život.

Neke imaju ljušturu ili izlučuju otrove protiv predatora; druge su aktivne samo noću. Ipak, nebrojeno mnogo njih završi u nečijim gladnim ustima – svojih istovrsnika ili nekih krupnijih neprijatelja, kao što su odrasle ribe i kitovi koji skupljaju biomasu iz mora kao usisivač.

Snimio: Dejvid Litšvager

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#13) broju časopisa National Geographic Srbija.

„Dušane, ja i noću dok sanjam sakupljam kamenje!“, reći će Jovan Cvijić prijatelju sa studija, Dušanu Stojićeviću, nekoliko meseci posle njihove prve naučne ekspedicije. Završivši drugu godinu studija geografije na Prirodno-matematičkom odseku Velike škole u Beogradu, u leto 1886. godine, dva dvadesetogodišnjaka su se zaputila u okolinu Loznice, rodnog mesta Jovana Cvijića, sa idejom da ispitaju karakteristike i strukturu tla ovog kraja. Njihov mladalački zavet – studirati geografiju nogama a ne u kabinetu!

Za samo nekoliko sati kilogrami kamenja i ulomaka stena opteretili su njihove ruksake. Prve večeri su se nenajavljeni pojavili u seoskom domaćinstvu Cvijićevog ujaka Pere Avramovića, koji ih je primio i ugostio. Sažalivši se na dva umorna mladića, rođak će sutradan obradovati mlade geografe konjem da nosi tovar ove neobične naučne ekspedicije. Metaforično ili ne, upravo je ovako počela životna ekspedicija mladića iz udaljene i od svetskih relacija skrajnute Srbije čije će se ime, nekoliko decenija kasnije, naći čak i na ulazu u Kraljevsko geografsko društvo u Londonu.

Samo dve godine pre neobične i u potpunosti na svoju ruku preduzete ekspedicije, 1844. godine, nakon mature u beogradskoj gimnaziji, mladi Cvijić se našao pred naizgled nepremostivom preprekom – opština Loznica je odbila molbu za stipendiranje njegovih studija medicine u inostranstvu. Ne znajući na koji način bi mogao da reši ovaj problem, za savet se obratio svom gimnazijskom profesoru Vladimiru Kariću.

Profesor nije hteo ni da čuje za kolebanja ovog mladića i izlive samo-sažaljenja, već ga je direktno i s izvesnom roditeljskom naklonošću posavetovao da ne gubi vreme i da odmah upiše studije geografije na Velikoj školi u Beogradu. Iste godine, budući geograf i osnivač Srpskog geografskog društva upisao je prirodno-matematički smer na pomenutom fakultetu. „Tako je otpočela prava životna ekspedicija tokom koje će Cvijić najmanje tri puta preokrenuti smer svetske geografske nauke“, kaže profesor doktor Stevan Stanković sa Geografskog fakulteta u Beogradu, veliki poznavalac kako dela tako i neobičnog života velikog naučnika.

Napisao: Miomir Petrović
Snimio: Vladimir Tatarević

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#13) broju časopisa National Geographic Srbija.

Tužna poruka i par sandala iz XVI veka opčinili su Južnu Koreju. Trudna udovica s istoka zemlje 1. juna 1586. godine napisala je svom suprugu: „Uvek si govorio da želiš da živiš sa mnom dok ne osedimo. Kako si mogao da odeš bez mene?“ Pismo je pokopala sa mužem, uz cipele koje je isplela u znak ljubavi prema svom obolelom suprugu – od svoje kose i konopljine kore. Onde su počivale sve dok grad Andong nije počeo da premešta grobove kako bi napravio mesta za nove kuće.

Njena poruka je da ljubav prevazilazi vreme i mesto. „Poseti me tajno“, tražila je. „Iako imam još mnogo toga da kažem, ovde ću se zaustaviti.“ Koreja je oživela njen razgovor s preminulim suprugom u dva romana i televizijskom dokumentarcu. Statua udovice postavljena je uz grob. Korejski i japanski turisti kupuju na hiljade kopija ovog pisma. „Vanvremensko je“, rekao je Park Čang-gun, profesor koji režira operu o poznatom paru, „i još uvek može da rasplače ljude.“

Na slici
Mlada žena je od svoje kose isplela par cipela za svog supruga. Vekovima zakopane u njegovom grobu, sada su premeštene u muzej u Andongu u Južnoj Koreji.

Napisao: Nil Ši
Fotografija: Muzej državnog univerziteta u Andongu

U januaru 2007. godine, posle skoro pet godina istraživanja, pećinski ronioci Stiv Bogarts i Robi Šmitner pronašli su prolaz između dve podvodne pećine na meksičkom poluostrvu Jukatan. Time je Sak Aktun – sa 153 kilometra – postao najduži podvodni pećinski sistem na svetu. Međutim, rekord nije dugo potrajao. Za obližnji Oks Bel A, najduži poznati podvodni pećinski sistem pre januarskog otkrića, u junu je utvrđeno da se proteže na 164 kilometra. Ali, Sak Aktun bi uskoro ponovo mogao da preuzme vođstvo.

Prepletene pećine tog područja uglavnom su do vrha ispunjene vodom koja se cedi kroz krečnjak. Da ste visoki tek nekoliko centimetara, verovatno biste mogli da pronađete prolaze između svih pećina – jedno istraživanje koje se odnosilo na sićušnog slepog pećinskog račića širom poluostrva, otkrilo je da unutar ove vrste postoji tek mala genetska varijacija. Ali ljudski ronioci ipak imaju ograničenja. Rezervoare s vazduhom privezuju na bokove kako bi mogli da se provlače kroz niske prolaze. Zaroni obično traju od tri do šest sati, a dešava se da potraju i mnogo duže. Zavisni od opreme za održavanje života, ronioci bestežinski plutaju u mračnom, nepoznatom okruženju. „To je najpribližnije situacijama u kojima se nalaze astronauti“, kaže Bogarts.

Na slici
Ronilac pliva u pećini koja se nalazi ispod poluostrva Jukatan. Stalaktiti i stalagmiti oblikuju se na vazduhu, što znači da su ove pećine nekad – pre oko 18.000 godina – bile suve.

Napisala: Helen Filds
Fotografija: Gavin Njuman

Na indonežanskom ostrvu Sulavesi razmnožavanje ptica vrste Macrocephalon maleo više nije moguće na dosadašnji način.

Snesi ga, zakopaj i zaboravi. Jaja ovih ptica oko 70 dana leže u pesku ili prašumskom tlu. Kad se izlegu, ptići kopaju dok ne izbiju na površinu. Ženke, koje ne legu svoje mladunce, zakopavaju jaja u pesak ili prašumsko tlo, gde sunce i toplota zemlje održavaju temperaturu embriona u razvoju. Problem sa ovim postupkom je u tome što ljudi lako pronalaze jaja i jedu ih. Danas se populacija ovih ptica procenjuje na svega 5000 jedinki.

Društvo za očuvanje živog sveta – uz pomoć donacija National Geographica – pokušava da sačuva gnezdilišta, a katkad i premešta jaja u kontrolisane prostorije da bi zaštitilo ovu ugroženu vrstu.

Od 2001. godine to društvo je omogućilo da se izlegne više od 4000 ptića. Nadaju se da će u budućnosti kontrolisati ključna područja koja povezuju plaže, na kojima su gnezdilišta, s prašumama.

Na slici
Retka jedinka vrste Macrocephalon maleo u zatočeništvu snela je ovo jaje u Zoološkom vrtu Bronks, kojim upravlja Društvo za očuvanje životne sredine.

Napisao: Alan Mejrson
Fotografija: IRA Blok
Ilustrovao: Jen Kristijansen; NGS Mape

U životima svih nas prvi rođendan je uvek poseban, pa i za National Geographic Srbija. Dok ispisujem ove redove, povremeno bacam pogled na prethodnih dvanaest brojeva i, priznajem, ushićen sam. I ponosan. Ponosan na svoj mali tim sa kojim sam iščekivao prvi broj, delio retke teške trenutke i, mnogo češće, one lepe. Ništa manje, ponosom me ispunjava fantastični stručni tim i autori i saradnici koji su za NG Srbija radili proteklih godinu dana. Naravno, tu ste i vi čitaoci i članovi Društva, bez kojih ništa ne bi ni bilo moguće. Svi zajedno, postigli smo mnogo.

U mnogim susretima i prepiskama koje sam imao od prvog broja, pa do zaključivanja ovog koji držite u rukama, video sam da postojanje National Geographica na srpskom kod mojih inostranih sagovornika izaziva potpuno drugačiju, pozitivnu i optimističnu sliku o našoj zemlji i nama samima. Ako su neki od njih i imali predrasude utemeljene na našoj nesrećnoj prošlosti, one su se u trenutku raspršile. Mnogi moji prijatelji, poznanici, pa i potpuni neznanci bili su sumnjičavi u vezi s tim da li National Geographic može „da se primi“ u osiromašenoj, razorenoj i pokradenoj Srbiji, gde je procenat nepismenih i dalje nedopustivo visok. Ipak, ako i ne uđe u svaki dom, National Geographic podiže stepen opšteg obrazovanja i čini veliki korak napred. Da parafraziram umnog Hegela, čovek je ono što bi kao čovek trebalo obrazovanjem da postane. Ukoliko neko misli da je obrazovanje skupo, neka proba sa neobrazovanjem. Mada, siguran sam da nas je neobrazovanje već suviše skupo koštalo.