Zemljin prirodni satelit Mesec dalek je i tuđ, ali nam je njegov neodoljivi pejzaž svima blizak. Posmatramo ga iz svojih dvorišta ili s prozora i zamišljamo ga kao mesto odsustva. Na njemu nema vetra, nema ni travke koju bi neki lahor, kad bi ga bilo, mogao da pomeri. Nema ljudi. Nema živahnih potoka ni životinjskih tragova. I pored svega toga, ipak je nadzemaljski lep. Posmatrani u vedrim noćima dvogledom s desetostrukim zumom, krateri i gorja, nizije i mora izgledaju tako živopisno izrezbareni, šare od senki i svetla toliko čarobne, da ta geografija lako može pobuditi ushićenje. Lepotu takvog trenutka teško je opisati. Tada se čini kao da lepota ne leži u samim oblicima – bazaltnoj ravnici, krateru – nego u sposobnosti posmatrača da je oseti. Kad se neki deo Meseca jasno i oštro razluči kroz prizme dvogleda, kad oživi u posmatračevim očima, on ili ona mogu doživeti svojevrsnu euforiju, koja se samim Mesecom ne može objasniti. Za neke, to je ushićenje punoćom života.

Svet je prelep na mnoge nedokučive načine. U žurbi, međutim, često previđamo tu lepotu koja nas okružuje, kao što s vremena na vreme zaboravljamo na smisao koji želimo da damo svojim životima. Da bismo opstali u savremenom svetu, mnogi od nas, i protiv svoje volje, ostaju suzdržani prema stalnim podražajima. Čak se okrećemo od lepote, kao da se radi o još jednoj stvari koje nam je dosta.

Zureći u ove slike, razmišljam o našoj ravnodušnosti. Više od bilo kojeg drugog područja na svetu, Arktik na veoma vidljiv način reaguje na globalne klimatske promene. Upravo tu, ako baš hoćete, kanarinac posustaje s pesmom dok signalizira loš kvalitet vazduha u rudarskom oknu. Da bi snimio ta mesta – pretpostavljam – fotograf je morao da razmišlja o nama, o tome kako ćemo dalje. Slike nisu samo lepe egzotičnosti vredne divljenja nego i poziv da se opet ujedinimo sa Zemljom, pogotovo s mestom koje je postalo naročito čemerno.

Poput Meseca, ti krajolici izgledaju daleki i tuđi, izuzetni ali i maglovito preteći. Mi smo, međutim, njihov sastavni deo. Ledeni brežuljci i poligoni, stenoviti krugovi i povezani vodotokovi, sve je to deo nas na način na koji to nisu Mesečeva gorja i mora. Odnosno, da budem određen, to što se proletos dogodilo na ušću reke Makenzi u Kanadi, više utiče na sudbine naših porodica nego bilo šta što se dogodilo u Mesečevoj dolini Taurus-Litrow u isto to vreme.

Ne znam jeste li ikad imali sreću, ili možda samo želju, da nisko letite nad zaleđenim predelima Zemlje, odnosno da tumarate po Svalbardu, Islandu, kanadskim područjima Arktika, Sibiru ili Aljasci – to su neka od mesta na kojima se permafrost polako dezintegriše, ledeni morski pokrov tanji i iščezava, gde se lednici povlače. Jednom sam imao tu neutaživu želju, i kad pogledam ove slike, osećam istovrsnu čežnju kao prema prizorima iz detinjstva, iz vremena pre nego što nas je svet načeo, pre nego što smo počeli da osećamo njegovu težinu na svojim plećima. Sećam se koliko sam bio radostan kad sam kampovao na ogromnim prostranstvima vlažne tundre, uprkos neprijatnim komarcima ili teškoćama u pronalaženju parčeta uzdignutog tla. U zavisnosti od toga gde smo moji saputnici i ja kampovali, mogli su iskrsnuti grizliji iz tundre, karibui ili vukovi. Nisam sve to mogao da vidim iz ptičje perspektive, ali pogled s tla bio je podjednako veličanstven – zemlja se, sve do horizonta, talasasto širila ukrug, sunčeva svetlost se neprestano poigravala na reci i jezercima tundre, pamučaste glave semena vetrogona povijale su se na vetru, svetlucavi fragmenti crvenog mečijeg grožđa bili su prošarani zelenilom pucavca i grimiznim cvatovima kamenike. Iznad glave, jato od 7000 pataka ledara ili 500 pataka lastarki koje nekud žurno lete i perje koje lelujavo pada. Ili, možda, bez ijedne ptice. Možda kakva čeljusna kost lisice, iznenada, baš onde gde sam odložio svoje šatorsko krilo.

Napisao: Bari Lopez
Snimio: Bernard Edmajer

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#14) broju časopisa National Geographic Srbija.

Do devetnaestog veka kosti pronađenih dinosaurusa uzimane su kao dokaz o postojanju zmajeva, džinovskih ljudoždera ili džinovskih žrtava u vreme Nojevog potopa. Posle dva veka paleontološke žetve, činjenice izgledaju čudnije od svake bajke, i ostaju čudne. Iz godine u godinu iskrsavaju nove vrste; Kina i Argentina su u poslednje vreme postale žarišta zapanjujućih novih nalaza. Ako razmislimo o neobičnim primercima koji su nedavno otkriveni, možemo samo da se beskrajno čudimo Prirodi i onome što je ona s njima bila naumila.

Čemu su, recimo, mogli da služe nezgrapni dvometarski prednji udovi sa po tri ogromne kandže, koje ima Deinocheirus? Ili, kad je već reč o prednjim udovima, gizdava zavisnost Mononykusa od jednog jedinog, debelog i snažnog kandžastog prsta na kraju obe njegove kratke podlaktice? O tome se može samo nagađati: poslednjem je ta jedina kukasta kandža možda mogla da služi kao savršeno oruđe u traganju za insektima; onaj prethodni je možda skidao lišće i u velikim količinama gulio koru sa stabala. Njegov mesožderski srodnik, Deinonychus, visok kao čovek, nasrtao je na plen i grabio ga svojim dugim troprstim prednjim udovima, do smrti ga udarajući srpastim noktima nožnih prstiju.

Malecni Epidendrosaurus dičio se jako izduženim trećim prstom prednjih udova, koji mu je verovatno bio potreban jer je živeo tako što je visio u krošnjama drveća, poput današnjeg madagaskarskog prstaša, aj-aja, lemura koji poseduje istu takvu neobičnu osobinu. Izduženi prsti između kojih je razapeta tanka kožica omogućili su let slepim miševima i pterosaurima i možda je Epidendrosaurus činio prve pokušaje u tom smeru. Ali, koliko toga mi možemo da shvatimo o tim naizgled beskorisnim morfološkim krajnostima, o složenim lobanjskim ukrasima kod ceratopsa kao što je Styracosaurus, ili vodoravno isturenim prednjim zubima vrste Masiakasaurus knopfleri, kuriozitetu iz kasne krede, koji je nedavno iskopan na Madagaskaru, zveri kojoj su oni što su je otkrili dali ime po Marku Knopfleru, pevaču grupe Dajr Strejts, uz čiju su muziku voleli da vrše iskopavanja?

Masiakasaurus je zaista neobična pojava, čudovište kojem su usta bila načičkana pomalo kukastim napred isturenim zubima; ali, neobičnu pojavu takođe predstavljaju i slonova surla i kljove, račvasti rogovi jelena i paunov rep. Problem sa dinosaurima je u tome što ne možemo da ih vidimo uživo i upoznamo ih, da tako kažemo, kroz vizuelno (i auditivno i olfaktorno) svedočanstvo. Koliko bi njima čudno moglo da izgleda ljudsko telo? Ta tanka koža bez perja, lice pljosnato kao tanjir, to klimavo uspravno držanje, pet nemoćnih prstiju bez kandži na kraju udova, to grozno potpuno odsustvo repa — fuj. Čime li je uopšte jedno takvo stvorenje zaslužilo svoje mesto pod suncem, mogli su da se pitaju dobro naoružani i visokospecijalizovani dinosaurusi.

Ilustracije: Pixeldust Studios, Renegade 9
Napisao: Džon Apdajk

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#14) broju časopisa National Geographic Srbija.

Marija i Josif nisu ovako ušli u Vitlejem, ali se danas tako ulazi. Čekate ispred zida koji deli jevrejska naselja od palestinskih područja na Zapadnoj obali, zastrašujuće betonske barikade visine dvospratnice, načičkane bodljikavom žicom: kao da stojite u podnožju brane. Izraelski vojnici naoružani automatskim puškama pregledaju vam dokumenta. Pretražuju vozilo. Vojnim ukazom je zabranjen ulaz izraelskim civilima. A samo retkim žiteljima Vitlejema je dozvoljen izlazak: izraelska vlada tvrdi da je zid podignut da bi se teroristi držali podalje od Jerusalima.

Između Vitlejema i Jerusalima je samo devet i po kilometara, ali zbog zbijene i rascepkane geografije ove oblasti ta mesta kao da su u različitim svetovima. Na primer, između ova dva grada razglednica može da putuje i čitavih mesec dana. Vitlejem leži na Zapadnoj obali, području koje je Izrael osvojio u Šestodnevnom ratu 1967. godine. Vitlejem je palestinski grad i stanovnici (oko 35.000) većinom su muslimani. Na prelazu u XX vek, više od 90 posto stanovnika Vitlejema bili su hrišćani. Danas hrišćani čine tek trećinu stanovništva, a njihov udeo se postepeno ali sigurno smanjuje, budući da se iseljavaju u Evropu, Severnu ili Južnu Ameriku. Grad i njegova okolina dali su najmanje desetak bombaša-samoubica. Premda se „gradić“ Vitlejem slavi u božićnim pesmama, on je jedno od najnestabilnijih mesta na svetu.

Ukoliko vam odobre ulazak, uz škripu se otvaraju klizna čelična vrata, kao ona na teretnom vagonu. Izraelski vojnici se odmiču i vi u svom vozilu prolazite kroz tu privremenu pukotinu u zidu. Vrata klize nazad, uz cviljenje točkića, i uz tresak se zatvaraju: u Vitlejemu ste.

Napisao: Majkl Finkel
Snimio: Kristofer Anderson

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#14) broju časopisa National Geographic Srbija.

Muškarac – odnosno ono što je od njega ostalo – pojavio se jednog zimskog dana 2003. godine iz irskog močvarnog treseta, s frizurom koja je zadržala isti oblik koji je imala u poslednjim trenucima njegovog života. Pozadi kratko ošišana; na vrhu dugačka 20 centimetara, začešljana u stilu pompadur, učvršćena borovom smolom. A to je bio tek početak zagonetke.

Uočen u velikom situ mašine za obradu treseta, bio je nag, glave oštro izvrnute ulevo, nedostajale su mu noge i donji delovi ruku, jer ih je otkinula mašina koja ga je iskopala iz močvare u okolini gradića Klonikavana. Na glavi i trupu videli su se znaci nasilja koje se dogodilo pre nego što je bačen u mulj: nos mu je bio slomljen, lobanja smrskana, trbuh rasporen. Dok je ležao u močvari, težina tresetne mahovine spljoštila je njegovu smrvljenu glavu, dok je tamna voda uštavila kožu i obojila kosu u narandžastocrveno.

U pomoć su pozvani arheolozi, jer ovo nije bila obična žrtva ubistva: Čovek iz Klonikavana bio je močvarna mumija, prirodno balzamovano svedočanstvo o tajanstvenim obredima tokom severnoevropskog gvozdenog doba koje je trajalo u vekovima pre i posle Hrista.

U irskim, britanskim, nemačkim, holandskim, a naročito danskim močvarama pronađene su stotine ovakvih neobičnih mumija, očuvanih zahvaljujući odsustvu kiseonika i antimikrobskim sastojcima tresetne mahovine.

Narod je ispredao razne priče o ovim telima iz močvara još otkad je krajem XIX veka uvaženo njihovo prastaro poreklo. Skulpturalni mir ovih tela, u potpunoj suprotnosti s okrutnošću njihove smrti, opčinjava i nadahnjuje želju za istraživanjem daleke prošlosti predaka, onih vremena kada su muljevite močvare – koje se sada isušuju i prekopavaju u potrazi za profitom – predstavljale vrata za ulazak u drugi svet. U močvarama su živeli bogovi; a takođe i nemirni duhovi prognanih. U njima su ljudi gvozdenog doba sahranjivali možda one kojih su se najviše bojali ili koje su najviše prezirali, ili su možda žrtvovali voljene ili čak svoje najsnažnije ljude da bi stekli naklonost bogova.

Napisala: Karen E. Lang
Snimio: Robert Klark

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#14) broju časopisa National Geographic Srbija.

Deca pristigla sa školskom ekskurzijom širom otvorenih očiju prate predavanje Petra Nedeljkovića, vodiča u Muzeju vazduhoplovstva. Priču ovog avio-mehaničara o izloženim letelicama i razvoju srpske i svetske avijacije učenici upijaju ne trepćući. Poput šoumena, Petar đacima otkriva zašto avion leti, kako radi motor i objašnjava komplikovane pojmove kao što su uzgon, G-opterećenje, potisak… Dok se grupa premešta do sledećeg eksponata, iz nje zarula poneki nestašni mlaznjak na usneni pogon, praćen širenjem ruku i probijanjem u prve đačke redove: „Brauuuum! Pfijuuu! Rrraaaoooom…“ Deci malo treba: ona su ionako na krilima mašte daleko odmakla, u ovom slučaju bolje reći – visoko.

„Naš muzej spada među prvih dvanaest u svetu – i to u mnogim kategorijama: ovde je prikupljeno više od 200 vazduhoplova i 130 avio-motora. Tu su i radari, rakete, prateća oprema, 20.000 knjiga i oko 300.000 fotografija koje svedoče o istoriji vazduhoplovstva. U zgradi na 6000 kvadratnih metara smeštena je stalna postavka. U šetnji ovim zdanjem posetioci se upoznaju sa čitavim vekom avijacije, od samih početaka do modernog doba. Posedujemo i bioskopsku salu sa 125 mesta, u kojoj prikazujemo filmove o letenju. Imamo od 40 do 55 hiljada poseta godišnje. Ovo je jedini domaći muzej koji živi od sopstvenih prihoda“, govori Slavko Biga o ustanovi koju vodi.

Svest o tome da će Srbi jednog dana imati muzej avijacije prvi je ispoljio Bane Nušić, sin čuvenog komediografa Branislava Nušića, vetrovitog devetog januara 1911. godine. S grupom gimnazijalaca – jedriličara posmatrao je let Edvarda Rusijana nad Beogradom. Među tim dečacima zanesenjacima bio je i Srbobran Stanojević, posle 1930. godine ključni čovek koji je rukovodio procesom narastanja srpskog vazduhoplovstva.

Rusijanov „jeroplan“ se pod udarima košave približavao Beogradskoj tvrđavi. U jednom trenu vetar mu je polomio krila i avion je udario u kalemegdanske zidine. Bane Nušić sa skrhane letelice uzima parče, deo drvenog rebra. Kad je posle nekoliko godina krenuo u rat, predaje majci taj deo i svoj dnevnik, i kaže joj: „Ovo će biti prvi eksponat u budućem srpskom muzeju vazduhoplovstva.“

Napisao: Darko Kalezić
Snimio: Vladimir Tatarević

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#14) broju časopisa National Geographic Srbija.

Godine 1907, arheolozi koji su istraživali Dolinu kraljeva – počivalište faraona Novog carstva – u grobnici koja je poticala iz otprilike 1330. g. p.n.e otkrili su jednu mumiju teško oštećenu vlagom i sa zbunjujućim grobnim prilozima. Sve od tada, identitet pokojnika je predmet polemike. Međutim, nedavno je u okviru projekta Egipatska mumija izvršeno skeniranje pod rukovodstvom Zahija Havasa, šefa arheološkog zavoda Egipta, kojim su dobijeni neki zapanjujući rezultati.

U skromnoj grobnici, poznatoj kao KV55, otkriven je ukrašen drveni kovčeg sa kraljevskim obeležjima. Imena na kovčegu su odstranjena dletom, a deo zlatnog lica je uništen. Ko je isprovocirao takav vandalizam? Faraon-jeretik Ehnaton, otac ili brat kralja Tutankamona, jedan je od mogućih kandidata. Na dve od četiri „čarobne cigle“ u grobnici, koje po tradiciji predstavljaju zaštitu od zla, nalazi se jasno urezano njegovo ime. Međutim, u prostoriji su bili i predmeti koji su pripadali kralju Amenhotepu III, dvema kraljicama, jednoj princezi, čak i samom kralju Tutankamonu.

Skener potvrđuje već poznate sličnosti između ostataka KV55 i Tutankamona, ali nudi i preokret – kosti su pripadale nekom ko je bio star oko 60 godina. Tu se možda uklapa malo poznati faraon po imenu Smenhare, koji je kratko vladao pre Tutankamona. Ehnaton, koji je doživeo bar svoje srednje godine, ostaje kao moguće rešenje. Predstojeći DNK testovi će možda otkriti neke nove elemente u razotkrivanju ove drevne tajne.

Napisao: A. R. Vilijams

Život indijskih medveda koji plešu ulicama izgleda kao noćna mora: uhvaćeni kao mladunci, ti čupavi medvedi nauče da plešu za turiste koji bacaju sitniš dok ih vlasnik vuče konopcem provučenim kroz njušku. Nekima od njih vade zube kako bi ih prikazali kao bezopasne. Drugi trpe bolne upale ili oslepe od neuhranjenosti ili bolesti. Iako je taj običaj protivzakonit, održao se u mnogim zemljama.

Organizacija SOS za divlje životinje namučenim medvedima pruža novu priliku. Od 1999. godine ta grupa je u saradnji sa indijskim vlastima stvorila tri rehabilitaciona centra. SOS za divlje životinje nagovara vlasnike zatočenih životinja da ih predaju, a zauzvrat im obezbeđuje obuku za posao i obrazovanje za one kojima prihodi zavise od medveđeg plesa. Dosad je spaseno više od 380 životinja, ali posla ima još mnogo. Procenjuje se da oko 600 medveda još skakuće po indijskim ulicama, a mladunce i dalje otimaju iz njihovih prirodnih staništa.

Napisao: Nil Šej

Ako ste ribolovac u južnokorejskim vodama Japanskog mora i u vašu mrežu se uhvati kljunasti kit (Baleanoptera acutorostrata) i ugine, možete legalno da ga prodate ukoliko vlastima prijavite taj nehotičan ulov.

Od 1999. do 2003. godine, ribari su prijavili 458 ovakvih slučajeva. Da bi proverili te brojke, istraživači su kupili meso kita na nekoliko pijaca u Južnoj Koreji više puta u toku određenog vremenskog perioda i vršili genetske analize kako bi utvrdili od koliko kitova meso potiče. Procenili su da je više od 800 kitova stiglo na tržište mesa. S obzirom na to da jedan kit donosi i do sto hiljada dolara zarade, naučnici smatraju da nisu sve smrti bile slučajne.

„Da li je to još jedan oblik komercijalnog lova na kitove?“, pita se biolog Skot Bejker sa Oregonskog univerziteta, koji je rukovodio istraživanjem. „Ako je tako, onda se mora uspostaviti neki nov zakon.“ U suprotnom će kljunasti kitovi uskoro nestati iz Japanskog mora.

Napisala: Helen Filds
Fotografija: Džeremi Saton-Hibert, Greenpeace

Na samom početku naše vrste, u najdubljim slojevima civilizacije, živeti kao ljudsko biće bio je religiozan čin sam po sebi. Svakodnevne radnje imale su sakramentalnu vrednost, i kako to kaže Elijade, biti ili čak postati čovekom znači biti religiozan. To znači da je sakramentalno element strukture svesti, a ne stepen istorije te svesti. Osnovne forme religije nalaze se na istom mestu gde i počeci ljudskog roda.

Osećanje postojanja onostranog, božanskog, neshvatljivog je sveprisutno i univerzalno. Međutim, izražavanje tog osećanja kroz istoriju čovečanstva je uobličavano na različite načne i neujednačenom snagom. Prva zabeležena božanstva nisu samim tim i najstarija. Ona su samo izdanci korena koji je usađen duboko, nevidljiv za istoriju, možda nedostupan čak i za arheologiju. Srećom, stablo niklo iz tog korena i njegove prepletene grane vidljive su i, manje ili više, čitljive uprkos bezbrojnim pokušajima da posečene završe na lomači. Po meni, to bi moglo biti „drvo znanja“.

Razumevanje religija i religioznih sistema upućuje na opštu perspektivu, na deduktivni metod. Jednostavno, ne treba gubiti iz vida nedeljivo jedinstvo ljudskog duha, koji je kroz jednu kinesku izreku manifestovao svoju snagu: „Pametan u različitim religijama vidi ono što im je zajedničko, a glupan ono što im je različito.“

Jedna 41-godišnja žena, administrativni asistent iz Kalifornije, u medicinskoj literaturi poznata pod inicijalima A.J., seća se gotovo svakog dana svog života od jedanaeste godine. Tu je i 85-godišnji muškarac, penzionisani laboratorijski tehničar poznat kao E.P., koji se seća samo svojih skorašnjih misli. Ona možda ima najbolje pamćenje na svetu. On možda najgore.

„Moje misli teku poput filma – non-stop i bez kontrole“, kaže A.J. Seća se da ju je u 00:34 u nedelju, 3. avgusta 1986, mladi muškarac u kojeg je bila zaljubljena pozvao telefonom. Seća se šta se dogodilo u seriji Marfi Braun 12. decembra 1988. godine i seća se da je 28. marta 1992. godine ručala sa svojim ocem u hotelu Beverli Hils. Seća se svetski važnih događaja i odlazaka u bakalnicu, vremenskih prilika i svojih osećanja. Zapamtila je, praktično, svaki dan. Nije je lako zbuniti.

Tokom godina je zabeležena tek šačica ljudi sa neuobičajeno dobrim pamćenjem. Za Kima Pika, 56-godišnjeg autističnog genijalca, koji je bio inspiracija za film „Kišni čovek“, tvrdi se da je upamtio gotovo 12.000 knjiga (jednu stranicu čita od 8 do 10 sekundi). „S.“, ruski novinar, kojeg je tri decenije proučavao ruski neuropsiholog Aleksandar Lurija, mogao je da se seti nemoguće dugačkih nizova reči, brojeva i besmislenih slogova godinama pošto ih je prvi put čuo. Međutim, A.J. je jedinstvena. Njeno izuzetno pamćenje ne odnosi se na činjenice i slike, već na njen sopstveni život. Zaista, njeno neumorno pamćenje autobiografskih detalja toliko je jedinstveno i tako slabo shvaćeno da su Džejms Megaf, Elizabet Parker i Lari Kahil, neuronaučnici sa Kalifornijskog univerziteta u Irvinu, koji je prate poslednjih sedam godina, morali da skuju novi medicinski termin za opisivanje njenog stanja: hipertimestični sindrom.

E.P. je visok 180 centimetara, savršeno razdeljene sede kose i neobično dugih ušiju, naočit, prijateljski raspoložen i graciozan. Dosta se smeje. Na prvi pogled izgleda kao neki prosečni dedica. Ali pre 15 godina, njegovim mozgom se brzo proširio virus Herpes simplex, grizući ga kao jabuku. Kada se virus povukao, već su bila nestala dva velika područja medijalnih temporalnih režnjeva mozga veličine oraha, a s njima i veći deo E.P.-jevog pamćenja.

E.P. pati od dve vrste amnezije – anterogradne – što znači da ne može stvarati nova sećanja – i retrogradne – što znači da se ne može setiti ni starih uspomena, bar ne onih posle 1960. godine. Njegovo detinjstvo, njegova služba u trgovačkoj mornarici, Drugi svetski rat – to je sve savršeno bistro. Ali, koliko on zna, benzin košta oko 25 centi po litru, a spuštanje na Mesec se nije nikada dogodilo.

A.J. i E.P. su krajnosti u spektru ljudskog pamćenja. O stepenu u kojem nas naša sećanja čine onim što jesmo njihovi slučajevi govore više od bilo kakvog skeniranja mozga. Iako je većina nas negde između ove dve krajnosti pamćenja svega i ničega, svi smo mi ponekad iskusili mali deo potencijala A.J. ali i užasne sudbine E.P.-ja. Tih 1,3 kilograma izbrazdanog mesa koje balansira na vrhu naše kičme može za ceo život sačuvati najbanalnije detalje nekog iskustva iz detinjstva, ali često ne može da zadrži ni najbitniji telefonski broj na dva minuta. Pamćenje je tako čudno.

Napisao: Džošua For
Snimio: Megi Stiber

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#13) broju časopisa National Geographic Srbija.