„Dani i meseci su putnici večnosti“, napisao je Macuo Bašo pre više od tri veka na početku svog remek-dela Oku no Hosomichi – Uska staza u zabrđe. S tim rečima na umu spremam se da krenem stopama velikog pesnika, njegovom uskom stazom – duž dve hiljade kilometara kroz Japan kuda je prošao 1689. godine. Moram da priznam da me od same pomisli na taj poduhvat obuzima blaga jeza. Moja pokojna prijateljica Helen Tanizaki, lingvista rođena i odrasla u Kjotu, rekla mi je: „Svi moji školski drugovi znali su barem jednu Bašovu pesmu napamet. On je bio prvi književnik kojeg smo rado i ozbiljno čitali.“ Danas na hiljade ljudi posećuje mesto Bašovog rođenja i njegov grob, te putuje delovima njegovog puta. I tri veka kasnije njegova Uska staza se obraća čitaocima širom sveta.

Uzmemo li u obzir ubistveni metež današnjih nesigurnih vremena, lako je poistovetiti se s neodređenim nemirom na koji se Bašo ponekad žalio. Ma koji uzrok da je postojao – Bašo je živeo nemirnim životom u burnom periodu kada je Japan prolazio kroz suštinske promene – pesnikova melanholija je dala dubinu njegovim delima i bitno uticala na njegovu odluku da krene na put.

Malo toga se zna o Bašovoj mladosti, ali nagađa se da se rodio 1644. godine u Uenu, utvrđenom gradu jugoistočno od Kjota. Njegov otac, samuraj nižeg ranga, morao je da zarađuje za život podučavajući decu čitanju i pisanju. Neko od Bašovih braća i sestara verovatno je postao zemljoradnik.

Bašo je pak počeo da se interesuje za književnost, možda uz sina lokalnog moćnika, u čiju je službu stupio. Učio je veštinu poezije čitajući Kigina, uvaženog pesnika iz Kjota, i rano je bio izložen dvama uticajima koji će trajno obeležiti njegovo delo: kineskoj poeziji i taoističkom učenju. Nakon gospodarove smrti, Bašo je sve češće boravio u Kjotu i pisao haikai, pesnički oblik koji se sastoji od lančano povezanih stihova.

U Bašovo doba prva strofa haikaija je počela da se razvija u samostalni pesnički izraz – haiku, čija su tri jezgrovita, nerimovana stiha zamišljena da oslikaju samu suštinu prirode. Bašo je svoje rane haiku pesme objavljivao pod raznim imenima, svako s određenim ličnim značenjem. Jedno od njih, Tosei ili „zelena breskva“, odavalo je počast kineskom pesniku Liju Pou („bela šljiva“).

U svojim kasnim dvadesetim godinama Bašo se preselio u Edo (danas stari Tokio), novonastali grad s velikim socijalnim promenama, brzim rastom stanovništva, razvijenom trgovinom i, za Baša, mogućnošću književnog delovanja. Za nekoliko godina je okupio krug učenika i mecena koji su osnovali ono što će se kasnije zvati Bašovom školom.

Osamdesetih godina XVII veka jedan od njegovih učenika sagradio mu je kućicu kod reke Sumida, a nedugo zatim drugi učenik mu je poklonio mladicu stabla Bašo – jedne vrste banane. Pesnik se otad potpisivao imenom koje se održalo do današnjih dana: Bašo. Pouzdani izvori o njegovom životu tvrde da su u to vreme počele da ga muče duhovne sumnje, pa je počeo da proučava zen-budizam. Njegovo beznađe samo se pogoršalo kad mu je 1682. godine kuća sravnjena sa zemljom u požaru koji je progutao dobar deo Eda.

Napisao: Hauard Norman
Snimio: Majkl Jamašita

Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#16) broju časopisa National Geographic Srbija.

Godine 730. p.n.e., čovek poznat kao Pij shvatio je da je najbolji način da spase Egipat od njega samog taj da ga napadne. Ali pre nego što spas bude ostvaren, mnogo će se krvi proliti.

„Upregnite najbolje konje iz vaših konjušnica“, naredio je on svojim zapovednicima. Veličanstvena civilizacija koja je izgradila velike piramide izgubila je svoj sjaj, razjedinjena među sitnim vojskovođama. Dve decenije je Pij vladao svojim kraljevstvom u Nubiji, područjem Afrike koje se nalazi uglavnom na teritoriji današnjeg Sudana. Ali, on je sebe smatrao takođe i istinskim vladarom Egipta, zakonitim baštinikom verskih običaja kojih su se pridržavali faraoni poput Ramzesa II i Tutmesa III. Kako Pij najverovatnije nikad nije ni bio u Donjem Egiptu, neki to njegovo hvalisanje nisu uzimali za ozbiljno. Ali on će postati svedok potčinjavanja raspadajućeg Egipta — „Donji Egipat će osetiti dodir mojih ruku“, zapisao je on kasnije.

Njegovi vojnici su otplovili Nilom prema severu. Iskrcali su se u Tebi, glavnom gradu Gornjeg Egipta. Verujući da je postojao ispravan način vođenja svetih ratova, Pij je svojim vojnicima naredio da se pre bitke očiste kupanjem u Nilu, da obuku lepu odeću i poprskaju tela vodom iz hrama u Karnaku, svetom mestu ovnoglavog boga Sunca Amona, kojeg je Pij bio odabrao za svoje lično božanstvo. Sam Pij je svetkovao i Amonu prineo žrtve. Posvećeni na taj način, zapovednik i njegovi ljudi krenuli su u boj protiv svih vojski koje su im se našle na putu.

Napisao: Robert Drejper, saradnik National Geographica
Snimio: Kenet Garet

Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#16) broju časopisa National Geographic Srbija.

Džesinija i Armando Lopez su iz Gvatemale u Meksiko preko reke Sučijate prešli na iznajmljenom splavu načinjenom od drvenih dasaka privezanih za ogromne unutrašnje gume.

Splavar je odmah u njima prepoznao ilegalne iseljenike i naplatio im cenu deset puta veću od uobičajene, uprkos tome što je Džesinija mislila da se uspešno prerušila u tamošnju damu tako što je obula cipele s „platformama“ i ponela svu svoju imovinu u plastičnoj torbi kakvu domaćice koriste za odlazak u kupovinu. Otkad su otišli iz Nikaragve, ona je svakodnevno uspevala da se okupa i opere rublje — u Meksiku, podsećala je Džesinija svog supruga, lopovi i službenici prepoznaju iseljenike ne samo po njihovim zavežljajima i kapama i iznošenim i uprljanim patikama nego i po mirisu njihovih tela u prepunim autobusima. Svakog jutra se šminkala, prskala parfemima i kačila dugačke minđuše. To su bili obredi koji su joj davali elan i nekakvo samopouzdanje: pranje, doterivanje, molitva.

Kad su stigli na meksičku stranu reke, Armando je iskrcao polovni „mauntin bajk“ koji su kupili u Gvatemali, a onda su čekali dok je uniformisani vojnik na obali reke nezainteresovano preturao po Džesinijinoj torbi, objašnjavajući kako traga za oružjem i drogom. Vojnik im je potom odmerio mito u iznosu od deset dolara, a onda su Lopezovi seli na bicikl i odvezli se ka severu.

Svake godine u Meksiko ilegalno uđe na stotine hiljada Srednjoamerikanaca — odnosno njih 400.235, prema čudnovato preciznoj proceni meksičkog Državnog instituta za migraciju — preko južne granice te zemlje, koja vijuga duž 1200 kilometara reka, vulkanskih obronaka i džungle na vrhu Srednje Amerike. Niko ne zna tačno koliko njih se uputi prema Sjedinjenim Državama, ali uglavnom se procenjuje da bi taj broj mogao da iznosi oko 150.000 ili više na godišnjem nivou, a tempo ilegalne migracije prema severu dramatično se pojačava otpre desetak godina, podstaknut delimično i dugotrajnim posledicama građanskih ratova iz 1970-ih i 1980-ih godina, koji su se odvijali u Gvatemali, El Salvadoru i Nikaragvi. Ova savremena latinoamerička migracija u Sjedinjene Države često se slikovito opisuje kao veliki talas, a meksička južna granica danas liči na mesto daleko na pučini gde taj talas počinje da raste i buja, te prikuplja nezaustavljivu potisnu snagu.

Pre nego što su Lopezovi otišli iz Managve, čuli su savet koji se danas često može čuti u određenim siromašnijim krajevima Srednje Amerike: Ako krećete na El Norte („sever“, podrazumeva se SAD), nađite Padrea Flora Mariju Rigonija u gradu Tapačula, 32 kilometra severno od granice, jer prvi opasan prelaz nije onaj na koji ćete naići kad budete ulazili u Sjedinjene Države. Opasnosti počinju na južnoj meksičkoj granici —razbojnici, krijumčari droge, iznuđivači u uniformama, policajci i imigracioni službenici koji ilegalne migrante stavljaju u pritvor pre nego što ih utrpaju u autobuse za deportaciju. Stanica za iseljenike u Tapačuli nedavno je preuređena kako bi mogla da primi 960 migranata i što brže ih podvrgne postupku; autobusi koji ih voze prema jugu kreću svakog jutra pre zore.

Lopezovi su se vozili satima po vrućini od 32°C, a Džesinija je stajala na drvenim podupiračima pričvršćenim s obe strane zadnjeg točka na biciklu. Nosila je svoju plastičnu torbu na pregibu ruke, a šakama se držala za Armandova ramena, dok je on okretao pedale, povremeno silazeći s asfalta na zemljanu stazu da bi izbegao kontrolne tačke za iseljenike. Imali su izvanrednu sreću. Niko ih nije napao mačetama, puškama ili ručno izrađenim pištoljima od plastičnih cevi napunjenih barutom; niko nije istukao Armanda niti Džesiniju zavio u crno; niko ih nije prisilio da se skinu kako bi proverio da li su u telesnim otvorima ili tajno ušivenim džepovima odeće sakrili novac. Nijedan vozač taksija koji je prošao pored njih nije odlučio da tog dana zaradi tako što bi dojavio razbojnicima ili imigracionim službenicima da se putem približava jedan par ranjivih ljudi.

Napisala: Sintija Gorni
Snimio: Aleks Veb

Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#16) broju časopisa National Geographic Srbija.

U srcu Avganistana, u pokrajini Bamijan, tamo gde je nekada stajala veća od dve ogromne statue sa predstavom Bude zjapi rupa. U martu 2001. godine talibani su danima raketirali te skulpture, potom u njih postavili eksploziv i naposletku ih digli u vazduh. Te statue su bdele nad Bamijanom u periodu od oko 1500 godina: trgovci i misionari raznih veroispovesti dolazili su i odlazili obližnjim „putem svile“, prolazili su ovuda i emisari raznih carstava – Mongoli, Safavidi, Moguli, Britanci, Sovjeti – često za sobom ostavljajući krvav trag. Na tom području se formirala i država zvana Avganistan, čiji su režimi nastajali i propadali. Statue su ih sve nadživele. Ali, talibani su te skulpture doživljavali tek kao neislamske idole i bogohulne klesarije. Nisu marili što ih je ceo svet zbog uništenja tih statua proglasio varvarima. Nisu strepili od još dublje izolacije. Uništenje statua bio je pobožni izraz nadmoći njihove vere nad istorijom i kulturom.

Bila je to i demonstracija sile nad narodom koji je živeo pod budnim okom tih Buda, Hazarima, žiteljima zabitog područja na visoravni centralnog Avganistana zvanoj Hazarajat, njihove postojbine – premda možda ne sasvim njihovom voljom. Iako Hazari čine petinu avganistanskog stanovništva, vekovima su ih proglašavali tuđincima. Oni su većinom šiiti u pretežno sunitskoj zemlji. Na glasu su kao vredan narod, ali obavljaju najnepoželjnije poslove. Zbog azijatskih crta – uskih očiju, pljosnatih noseva, širokih obraza – smatraju ih nižom rasom i toliko često ih podsećaju na to da neki među njima to prihvataju kao istinu.

Dok su vladajući talibani – uglavnom sunitski fundamentalisti i autohtoni Paštuni – bili na vlasti, Hazare su smatrali za nevernike i životinje: oni ne izgledaju kako bi Avganistanci trebalo da izgledaju i ne poštuju Alaha kako bi muslimani to trebalo da čine. Talibansko geslo povodom avganistanskih ne-paštunskih etničkih grupa glasi: „Tadžicima Tadžikistan, Uzbecima Uzbekistan, a Hazarima goristan“, odnosno groblje. Pomenute statue Bude zapravo su srušene tokom talibanskog pustošenja po Hazarajatu kad su talibani palili tamošnja sela kako bi to područje učinili nepodesnim za život. Kad je stigla jesen, stanovništvo Hazarajata počelo je da se pita hoće li preživeti zimu. A onda se 11. septembra na drugom kraju sveta dogodila tragedija koja je Hazarima donela – spas.

Napisao: Fil Zabriski
Snimio: Stiv Mekari

Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#16) broju časopisa National Geographic Srbija.

Reka Ibar u Kosovskoj Mitrovici, na severu Kosova i Metohije, već deceniju, čini se nepomirljivo, deli dve nacije i dve konfesije.

Kako na severnoj, tako i na južnoj strani grada, svakodnevno se odigrava gotovo identična drama: nestanak struje, kratak muk pun dugo susprezane nelagode, kakofonično paljenje agregata, pa nastavak prividno normalnog života. Najčešće i više puta dnevno. Po principu „čovek se na sve navikne“, građani Mitrovice ovakve restrikcije, koje bi neki nazvali humanitarnom katastrofom, tolerišu više od osam godina. Teši ih donekle što gotovo niko od njih isto toliko, ako ne i duže, ne plaća račune. I to što, kad struja dođe, greju čak i garaže.

Neuravnoteženi režim snabdevanja strujom i vodom i ignorisanje obaveza prema državi je, paradoksalno, samo jedna od stavki koje su zajedničke dvema suprotstavljenim stranama grada. I severno i južno od Ibra redove udžerica smenjuju blokovi zgrada i poslovnih objekata. Jedino što na jednoj strani dominira kupola novoizgrađene pravoslavne crkve svetog Dimitrija, a na drugoj namnoženi minareti. Zajednički su im i rudnik Trepča, nekada gigant od 25.000 radnika, danas oronula ljuštura koja fiktivno zapošljava sa svake strane tek hiljadu-dve duša; i male plate, i velika ali nedefinisana stopa nezaposlenosti, što se dobrim delom nadomeštava švercom droge i druge robe; dobro plaćeni angažmani za institucije KFOR-a i UNMNIK-a; averzija i istovremeno uzdanje u oklopna vozila; dupke pune kafane; ćufte, sudžuk i „mantije“ – specijalne pitice punjene mlevenim mesom.

I međusobno nepoverenje, jer bliske komšije od srednjeg veka, nezaobilazni saučesnici u radosti i žalosti, danas su uglavnom čvrsto ubeđeni da su jedni drugima najgori neprijatelji. Ali, obema stranama je već dosta toga i želeli bi da se sumnjičavost i strah, na bilo koji način, konačno prevaziđu. Međutim, iako sve češće prelaze most ka suprotnom „taboru“, poslom ili u potrazi za jeftinijom potrepštinom, i dalje se teško usuđuju da „tamo preko“ progovore na maternjem jeziku.

U glavi prebiraju ko je prvi i kada počeo da pravi probleme.

Istorija kaže da je oblast današnje Mitrovice bila deo rane srednjovekovne srpske države čije granice u svojim delima navodi vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit. „Grad se razvio oko crkve svetog Dimitrija, po kojoj je Mitrovica i dobila ime“, objašnjava istoričar Predrag Marković. U Mitrovici albansko stanovništvo postaje većina tek tokom XIX veka, dok je u srednjem veku prisutnost Arbanasa na prostoru Kosova i Metohije po sadašnjim granicama bila simbolična. U XIV veku nesrpsko stanovništvo kretalo se, prema nekim procenama, do 2% ukupnog stanovništva.

Zajedništva i harmonije između Srba i Albanaca nije bilo od srednjeg veka. U najboljem slučaju, odnos dva naroda zasnivao se na distanciranosti. Osim toga, albanska zajednica je bila izuzetno zatvorena, o čemu svedoče istraživanja Ruže Petrović o mešovitim brakovima, po kojima je procenat mešovitih brakova kod Albanaca bio beznačajan, ako se isključe zajednice Albanaca i muslimanki, naglašava Marković.

U novijoj istoriji neraspoloženje Albanaca prema zajedničkoj državi počinje 1989. godine, pošto je ograničena petnaestogodišnja autonomija koja je podrazumevala presudni uticaj pokrajinskog komunističkog rukovodstva, mahom Albanaca, na politiku SR Srbije i tek formalnu nejednakost pokrajine Kosovo sa socijalističkim republikama.

Suzbijanje ovih prava 1994. godine dovodi do organizovanja Albanaca u OVK terorističko-gerilske formacije u borbi za nezavisnost Kosova. Slobodan Milošević, tada predsednik SR Jugoslavije, tokom desetogodišnjeg mandata daje veliku prednost srpskom nad albanskim življem. Pod obrazloženjem da je sproveo etničko čišćenje, ali bez odluke Saveta bezbednosti UN, NATO snage 1999. bombarduju Srbiju.

Napisala: Dragana Nikoletić
Snimio: Aleksandar Plavevski

Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#16) broju časopisa National Geographic Srbija.

Čini se da krov sveta ima i prilično zanimljiv podrum. Pod smrznutim pokrovom himalajskih lednika na obroncima Mont Everesta i njegovih kolega po visini, kroz led vijugaju pećine. One slede krivudave puteve koje je izdubila voda nastala topljenjem leda, stvarajući zadivljujuće podzemne oblike i skučene tesnace koji se otvaraju u ogromne galerije.

Dag Ben, stručnjak za lednike iz Univerzitetskog centra u Svalbardu, u Norveškoj, ne nalazi se onde da bi se divio pogledu. Proučava pećine uz stipendiju Društva National Geographic. U doba globalnog zagrevanja, način na koji se lednici tope jeste pitanje života i smrti. Sudbina polarnih pokrova odlučiće o tome da li će se nivo mora u sledećih sto godina dizati u centimetrima ili metrima. Malo toga se zna o tome kako se voda stvara unutar lednika. Zbog toga će Ben i njegove kolege zagrebati ispod površine da bi ustanovili kako voda iznutra glođe glečere. „Ono što vidimo na površini samo je deo priče“, kaže Ben. Za sada, odgovori leže zakopani u ledu.

Napisao: Kris Karol
Fotografija: Dag Ben

Pakao se možda još nije zaledio, ali vreme na Zemlji postaje gotovo u toj meri neverovatno. Za godinu dana dogodio se čitav niz neočekivanih vremenskih prilika: nesvakidašnjih 32 stepena u Moskvi, snegom prekriven dobar deo umerene Južne Afrike, vetrovi siline uragana u Evropi i prostrani kolaž rekordnih suša i poplava.

Klimatolozi su već predvideli porast žestokih vremenskih neprilika, ali nisu mogli tačno da prognoziraju gde i kada će se anomalije dogoditi, objašnjava Džej Lorimor, šef tima za praćenje klime u NOAA (Agencija za nadzor okeana i atmosfere pri Ministarstvu trgovine SAD) u Nacionalnom centru za klimatske podatke.

Šta sledi?

Po svemu sudeći, još više takvih poremećaja, kaže istraživač Kevin Trenbert iz Nacionalnog centra za atmosferska istraživanja. „Ali, premeštaće se. Suše će se pomerati, poplave će se pomerati, mesta pogođena olujama će se menjati. Ali, događaće se.“

Napisao: Lari O’Hanlon

Imao je debeo rvački vrat, kljun tanak i dug poput koplja, a dostizao je visinu od metar i po – i bio je veći od bilo kojeg današnjeg pingvina. Neobičan izgled ove ptice nije ono što je paleontologu Džuliji Klark zagolicalo um, već mesto gde se ona gegala: to nisu bila ledena bespuća, već suncem okupani tropi. Ovaj pingvin, koji se zove Icadyptes salasi, živeo je pre nekih 36 miliona godina na području današnjeg Perua, u doba kada je Zemlja bila mnogo toplija, pre formiranja trajnih polarnih kapa.

Godine 2005, nedaleko od grada Ika, peruanski naučnici su otkrili Icadyptesa i još jednog velikog pingvina starog 42 miliona godina. Klarkova i njeni peruanski saradnici bili su prvi koji su opisali ove dve vrste u naučnom radu objavljenom prošlog leta. „Bili su drugačiji od svega što smo do tada videli“, kaže Klarkova. „Poljuljali su predstave o ranim pingvinima.“ Vladajuće teorije drže da su pingvini evoluirali u hladnim staništima blizu Južnog pola, a zatim migrirali u područja oko ekvatora pre deset miliona godina, tokom hladnijeg perioda. Rad gospođe Klark pokazuje da su pingvini došli mnogo ranije i nisu čekali hladnije vreme. „Očigledno je da su se ovi pingvini sasvim dobro snalazili na visokim temperaturama.“

Napisao: Nil Šej
Fotografija: Džulija Klark

Kada sam sa saradnicima razgovarao o potencijalnim temama na početku izlaženja srpskog izdanja National Geographica, kosovske teme su se nekako same nametale. Sličan razgovor se nastavio na jednom ručku u Vašingtonu, u septembru prošle godine. Urednice grčkog i turskog izdanja NG, koje su slučajno sedele pored mene, detaljno su se raspitivale o mogućim rešenjima kosovskog problema. Iako sam sedeo između njih dve, nisam bio „tampon zona“ koja razdvaja „vekovne neprijatelje“, već sam razmišljao o tome kako ne postoje večna neprijateljstva, čak ni na Balkanu.

Pokušaji normalizacije, doduše stidljivi, potvrđuju se i u ovomesečnoj priči o Kosovskoj Mitrovici, slici Kosova u malom, gde reka Ibar deli grad po svim osnovama. Ali, kako to kaže jedna izreka, ako tok reke ne valja, nije krivo korito nego izvor, koji je u slučaju Ibra i dalje zatrpan mržnjom, a voda zatrovana nacionalističkom demagogijom. U kojoj meri će izvor biti očišćen, stvar je ljudi koji na toj i od te vode žive. To ne znači da Kosovo treba da posmatramo „sa tribina“, kao arenu, nego da se uključimo koliko je to moguće, a sigurno ne daljim zagađivanjem.