Taj put zapravo i nije bio put. To su bile dve paralelne jaruge koje su izrovali točkovi, a koje su od neobeležene granice s Čadom vodile u Darfur i u rat u zapadnom Sudanu. Veliki deo Sahela je takav – neistražen i nevidljiv, ali ipak predstavlja granicu. Pred nama se pružao jednolični krajolik sav od šljunka i suve trave, tanke i lomne kao da je od stakla. Na čeličnosivom horizontu ništa se nije mrdalo. A u stvari smo malo-malo prelazili nekakve granice, a da toga uglavnom nismo bili svesni.

Pošto su me u Darfuru uhapsili i bacili u tamnicu, jedan američki vojnik mi je rekao, zgađeno vrteći glavom: „Kad letiš iznad ove oblasti, vidiš samo pustoš na sve strane.“ Ali to beše zabluda jednog stranca. Istina je da su planinski grebenovi i nizije bili ispresecani nevidljivim granicama koje su delile teritorije u vlasništvu raznih plemena, pojedinaca ili klanova, a koje su se uspostavljale zavisno od regionalnih sukoba i godišnjih doba. Zabranjene zone okruživale su izvore vode. Nedefinisane crte – masari – određivale su migracione rute nomadskih plemena. U tome nije bilo ničeg nasumičnog. Preći neku od tih razmeđa ili se otisnuti predaleko od njih moglo bi da rezultira osvetom, pa i pogibijom. Upravo je to bila najvažnija razmeđa u Sahelu: ona između znanja i neznanja.

Sahel je razmeđa sam po sebi.

Na arapskom ta reč znači „priobalje“, što podrazumeva kontinentalni rub, veličanstveni početak i krajnju tačku. Sahel se proteže severom Afrike, otprilike duž 13. paralele, i deli – odnosno spaja, zavisno od toga kako gledate na to – saharski pesak od afričkih tropskih šuma. Sahel je stepsko-savanski pojas koji odvaja (ili povezuje) Arape i crnce, muslimane i hrišćane, stočare i ratare, krajolike bujne vegetacije od carstva peska. Oko 50 miliona krajnje siromašnih, obespravljenih i zaboravljenih stanovnika naše planete pokušava da ovde preživi. I nas trojica bili smo deo tog sveta tokom trideset četiri dana provedenih u Darfuru.

Idris Anu vozio je tojotin kamionet kojeg će u jednom trenutku oteti militanti. Daud Hari je bio prevodilac koji će zbog toga zaraditi teške batine. Vozili smo se u selo Furavija kad su provladini gerilci iskočili iz trave.

Napisao: Pol Salopek
Snimio: Paskal Metr

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#18) broju časopisa National Geographic Srbija.

Put do obećane zemlje Šangri-la obično se zamišlja kao neka mistična staza koja vam se privremeno ukaže i vodi u nekakvu skrivenu dolinu u kojoj vladaju mir i lepota. Ali na havajskom ostrvu Kauai, autoput Kuhio je vijugavi asfaltni drum sa dve trake koji vodi do blatnjavog parkinga na severnoj obali ostrva. A tamo, iza peska plaže Kei, hridi Na Palija uzdižu se pravo iz zelene vode Tihog okeana poput džinovskih palisada koji ne dozvoljavaju pristup modernoj civilizaciji.

Ipak, radi se samo o simpatičnoj iluziji. Za razliku od bajkovite Šangri-la, Na Pali je oslikan na svim turističkim mapama ostrva Kauai – a za to je delimično kriv i časopis koji upravo čitate. Jedna jedina fotografija, objavljena 1960. godine u članku o Havajima, prikazala je bujnu dolinu zaklonjenu liticama visokim 900 metara generaciji čitalaca željnoj upravo takvih mesta. Ispod fotografije je pisalo: „Visoke litice Napalija ograđuju dolinu Šangri-la kojoj se može prići samo sa mora… Uvale obrasle rastinjem, ušuškane između stenovitih vrhova, nude avanturistima netaknuti svet.“

Ta slika, i mnoge druge koje su usledile u vidu fotografija i filmova, nadahnule su hodočašća koja traju do danas. Kada je leti mirno more, neki posetioci kajakom preveslaju deonicu od 25 km punu duguljastih hridi, morskih pećina i uvučenih plaža; drugi se otiskuju na „ekstremno sportskim“ splavovima, plovilima sa vanbrodskim motorima koji mogu da savladaju svakakvo more. Neki idu na jednosatnu turu helikopterom da bi imali pogled kao u Parku iz doba jure – koji je sniman upravo ovde, baš kao i King Kong, Južni Pacifik i mnoge druge holivudske fantazije. Oni koji se u duši i telu osećaju mladima pešače vrtoglavim kozjim stazama dugim 18 km sve do najveće doline po imenu Kalalau, gde se često zadrže danima ili čak mesecima duže nego što dopuštaju petodnevne dozvole za kampovanje.

Svi oni uživaju u posledicama geološke drame koja se odigravala milionima godina. Obala Na Pali je izbrazdana padina drevnog vulkana koji se nekada uzdizao sa dna mora više od osam kilometara u visinu. Kao i ostala havajska ostrva, Kauai je stvoreno izlivom magme iz jedne od tzv. „vrelih tačaka“. Dejstvom tektonskih sila ostrvo je odmaknuto od vrele tačke, vulkanski oganj se ohladio a inicijativu je preuzela voda, glavni prirodni vajar naše planete. Kiša (na Na Paliju padne i po 250 cm godišnje) izdubila je duboke dolove i stvorila penušave zavese vodopada koji se strovaljuju sa litica. Ogromni zimski morski talasi razbijali su se o bazaltne stene, nivo mora je rastao i opadao, voda je dubila strme, nestabilne padine. Ishod: niz dubokih kotlina, visokih stenovitih zidova i oštrih vrhova koji se uzdižu više od hiljadu metara iznad Pacifika. I na bioskopskom platnu i na slikama, Na Pali deluje kao raj na zemlji.

Starim stanovnicima Havaja to je bio dom, mesto gde se lovi riba i obrađuju terasasta taro polja. Njihovo prisustvo je vidljivo u Nualolo Kaiju, jednoj od najzapadnijih dolina uz obalu, kojoj se danas može prići samo čamcem. Tragova njihovog života u periodu od gotovo šest vekova ima svuda: kameni zidovi, ritualni platoi, ostaci kuća i skloništa za kanue, kao i brojni grobovi.

U havajskoj kulturi sve stvari sadrže mana, duhovnu silu datu od bogova i predaka. Mana u Nualolo Kaiju toliko je jaka da čak i posetilac sa drugog kraja sveta mora da se naježi. „Oni taj osećaj zovu pileća koža“, kaže Alan Karpenter, arheolog pri Havajskoj službi za državne parkove koja upravlja ovom oblašću. „I ja to osetim svaki put kad ovde dođem.“

Napisao: Džoel Born
Snimili: Dajen Kuk i Len Jensel

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#18) broju časopisa National Geographic Srbija.

Jednog vedrog letnjeg dana u februaru, Endru Parker, evolucioni biolog, klečao je u užarenom crvenom pesku australijske zabiti južno od Alis Springsa i gurkao desnu zadnju nogu bodljikave agame (Moloch horridus) u tanjirić s vodom. Manevar i nije bio toliko opasan kao što zvuči (jer, u doslovnom prevodu, njeno englesko ime glasi „bodljikavi đavo“): iako prekriven oštrim bodljama, gušter je u ramenima bio niži od dva centimetra i gledao je bojažljivo gore prema Parkeru, poput malecnog dinosaurusa koji je izgubio majku. Izgledao je ljupko s obzirom na svoju grubu okolinu, dom uznemirujuće velikog procenta najotrovnijih zmija na svetu, među kojima su kontinentalni taipan (Oxyuranus microlepidotus), koji može da ubije sto ljudi s 30 grama svog otrova, i pustinjska smrtonosna zmija (Acanthophis pyrrhus), čije ime samo za sebe već dovoljno govori. Okrutno je i samo okruženje u kojem vetar zviždi kroz stabla akacije (Acacia aneura) kao iz fena za kosu podešenog na najjače, a Sunce izgleda tri puta veće nego u umerenim pojasevima. Stalno valja imati na umu da je ovde, u najsušnijem delu najsušnijeg nastanjenog kontinenta na svetu, najvažnije imati dobar plan gde ćete pronaći sledeći gutljaj vode.

Bodljikava agama to zna, s prefinjenošću i sigurnošću koje su privukle Parkera više od bilo kakve pomisli na ujed zmije ili sunčanicu. „Vidi, vidi!“, uzviknuo je. „Leđa su joj potpuno mokra!“ Posle 30 sekundi, voda iz tanjirića se kao kroz fitilj popela uz gušterovu nogu i svetlucala po njegovoj bodljikavoj koži. Za nekoliko sledećih sekundi voda mu je dospela do usta i gušter je počeo da mljacka s očiglednim zadovoljstvom. Bilo je to, u suštini, pijenje stopalom. Uz nešto više vremena, bodljikava agama može taj isti čarobni trik da izvede i na parčetu vlažnog peska — što je u pustinji neuporediva životna prednost. Parker je ovamo došao upravo zato da otkrije kako ona to uspeva, ali ne iz čiste biološke radoznalosti, već s konkretnom namerom: napraviti uređaj po uzoru na bodljikavu agamu, koji će ljudima pomagati u crpljenju za život spasonosne vode u pustinjama…

Napisao: Tom Miler
Snimio: Robert Klark

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#18) broju časopisa National Geographic Srbija.

Jedinstvena u svetu, zbirka umetničkih predmeta napravljenih od slame nastala je u bačkom mestu Đurđin. Na sreću, autorke ovih remek-dela su tajnu pripreme „zlatnog pletiva“ prenele pokolenjima.

Kraljičina zemlja je i dan-danas naziv za jedan deo zemlje u okolini Đurđina, što nedvosmisleno i autentično potvrđuje prvi pisani istorijski podatak o imenu celog lokaliteta, koji je pod sadašnjim i nepromenjenim nazivom Đurđin mađarski vlastodržac Matija Korvin poklonio svojoj majci kraljici Elizabeti sredinom petnaestog veka. Takođe, na Pavlovcu koji se nalazi nekih 6 kilometara dalje od današnjeg naselja, postoje ostaci srednjovekovnog klaustra nekadašnjeg samostana, u kojem je živeo i delovao rimokatolički red Pavlina (red svetog Pavla prvog pustinjaka), ugašen 1598. godine, kada su se redovnici povukli na ugarsku teritoriju u Ostrogon. Iz tog vremena datira i narodno predanje, sačuvano u jednoj od najstarijih domaćih porodica Dulić, po kojem su redovnici na odlasku ostavili malobrojnim naseljenicima sliku Gospe Čenstahovske, poznatije kao „Crna Gospa“, uz preporuku da je, kada se jednom vrate na ove prostore, opet vrate njima na čuvanje. Zavet čuvanja je ispunjen, prema pisanju franjevačke hronike subotičkog samostana, 1692. godine kada je slika vraćena sveštenicima koji su se vratili u ovaj kraj. Iz tog prvobitnog perioda naseljavanja Đurđina, koji je tokom turskih osvajačkih pohoda bio gotovo opustošen i razoren, ovde je živelo i trajno bilo nastanjeno 20-30 hrvatskih porodica, ali se prva veća i organizovana kolonizacija hrvatskog bunjevačkog življa beleži 1687. godine.

Kao potvrda stoji istorijski potvrđeno porodično stablo porodice Dulić, iz čijeg će se „korena“, i prvog pretka Ivana, razviti brojna loza naseljenih današnjih starosedelaca.

Naseljeni živalj, koji je u plodnu panonsku ravnicu stigao iz mahom neplodnog i za obradu zemlje nepristupačnijeg predela s prostora današnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine, ubrzo je na kvalitetnoj „crnici“ razvio svoju osnovnu životnu delatnost, poljoprivredu. Na području od oko 10 kvadratnih kilometara koncentrišu se životne nastambe i prva porodična imanja. Salaš, kao jedinstveni oblik životno-radnog okruženja u novoj domovini, pored zemljišnog poseda imao je u svojoj celini stambeni objekat, te radne „zgrade“ u kojima se čuvala stoka i pohranjivala letina. Žito, dragoceni dar plodne zemlje, ne samo da je prehranilo gladne doseljenike nego je u vrlo kratkom istorijskom periodu, nepunih stotinu godina od dolaska, doprinelo njihovom ekonomskom prosperitetu koji je, čak, rezultirao hodočašćem u Rim 1773. godine…

Napisao: Dražen Prćić
Snimio: Augustin Juriga

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#18) broju časopisa National Geographic Srbija.

Rođaci po nosu Mastodonti i mamuti, izumrli rođaci slonova, pripadali su redu Proboscidea – surlaša.

Nedavna otkrića (u Rusiji, Grčkoj i SAD) ponovo su skrenula pažnju na njih.

Po čemu su se razlikovali?

MASTODONTI
Otprilike veličine današnjih slonova, ali znatno snažnije građe, ti drevni biljojedi imali su ravna leđa i obožavali su grančice i lišće.

MAMUTI
Visine do četiri metra u predelu ramena, kratkog repa, povijenih leđa i spiralnih kljova, ovi divovi su više voleli trave.

Napisao: A.R. Vilijams
Ilustracija: Raul Martin

Šta jede evropske vrhunske spomenike – a šta ne?

- Kristalizacija soli kruni kamen.
- Mikrobi zapravo ne jedu kamen, ali kiseline iz njihovog izmeta ga rastvaraju.
- Termalni šokovi širenje i skupljanje izaziva pukotine na mermernim površinama.
- Obilne kiše plave oluke i prodiru u porozni građevinski materijal.
- Rast temperature u nekim oblastima znači manje mraza – konačno jedna dobra vest.

UGROŽENI SIMBOLI
Ni rat, ni pljačkaši, ni prirodne nepogode nisu ih uništili. Međutim, simboli Evrope sada se suočavaju sa opasnijom pretnjom: klimatskim promenama. Kako tvrdi Piter Brimblkomb, atmosferski hemičar koji pod pokroviteljstvom EU radi na studiji o stanju životne sredine zvanoj „Nojeva arka“, vek pred nama mogao bi da bude problematičan za bisere kulture Starog kontinenta. Osim mogućih katastrofa, poput oluja ili poplava, čitav niz manje dramatičnih uticaja može da ubrza propadanje i oronulost, i doprinese eroziji fasada. Jedna od nevolja je so, koja se kristalizuje i nagomilava tamo gde je mala vlažnost. To bi moglo da ugrozi čuda gotske arhitekture, kao što je katedrala u Milanu (na slici). Druga nevolja su skokovite temperature vazduha; termalni šokovi mogu da ugroze mermer na spomenicima širom Mediterana. Višak vlage u severnim predelima izaziva velike probleme u vidu mikroba koji razjedaju kamen, korozije metala, pojave gljiva i lišajeva. Možda je zato bolje da požurite i što pre pođete u jedan veliki turistički obilazak.

Napisao: Džeremi Berlin
Snimio: Majkl Setboun, Corbi

Miš za sve prilike Ako pozovete Džeksonovu laboratoriju u Bar Harboru u SAD, mogli biste da čujete snimljen odgovor: „Svi naši radnici pomažu drugim korisnicima.“ Ništa neobično – dok ne saznate da poplava poziva toj neprofitnoj organizaciji dolazi od osoba koje naručuju miševe. I to ne bilo kakve miševe. Ovi su uzgojeni s posebnom genskom građom, svaki za određenu ljudsku bolest ili poremećaj – sve od gubitka koštane mase do slepila, Alchajmerove bolesti do artritisa.

Katalog laboratorije se tokom 75 godina proširio na više od 3300 tipova. Farma miševa dobila je novi zamah zahvaljujući nedavnom utvrđivanju ljudskog i mišjeg genoma, koje je potvrdilo koliko su te dve vrste genski slične (razlike se odnose na to kad i gde su geni aktivirani).

Prošle godine Džeksonova laboratorija je otpremila 2,4 miliona miševa do 16.000 naučnika u celom svetu. Najpopularniji tip – Crni 6, razvijen 1921. godine – koristi se za proučavanje svega, od dijabetesa do gojaznosti, a čak je putovao i u svemir. Zaista miš vredan pažnje!

Napisao: Piter Gvin
Snimio: Majkl Setboun, Corbi

Ovomesečna priča o mestu Đurđin, naseljenom Bunjevcima, podsetila me je na detinjstvo provedeno u Somboru. Odrastajući u Ravangradu, ne mnogo udaljenom od Đurđina, družio sam se (kao uostalom i dan-danas) sa mnogim Bunjevcima, kao i sa svima ostalima, bez obzira na to da li govore ikavicom, ekavicom, ijekavicom…

Sombor, koji i danas može da se pohvali svojom multikulturalnošću i etničkom raznolikošću, omogućio mi je da razlike naučim da doživljavam kao prednost. Bogatstvo kulturnog nasleđa doprinelo je međusobnom poštovanju i dijalogu umesto monologa. Kultura nas definiše, razlikuje jednu grupu od druge i poziva nas da razumemo i budemo svesni različitosti, ne kao problema već kao bogatstva. Verujem da su svi nesporazumi na ovim prostorima, koji se često vide kao nesporazumi multikulturalnosti i višekonfesionalnosti, nastali zbog toga što se izvornom značenju tradicije i sagledavanju života pristupalo površno i, nažalost neretko, iz nakaradnih dnevno-političkih pobuda. Želim da verujem da će takve pobude biti iza nas i da ćemo kao država smoći snage i imati pameti da kulturnu, etničku i konfesionalnu raznolikost pretvorimo u prednost.

Uveren sam u čvrstu vezu demokratije i multikulturalnosti, što podrazumeva oslobađanje od izolovanosti i zatvorenosti, za razliku od monolitnih kolektiviteta baziranih na etničkoj ili verskoj pripadnosti.