Pre tri godine u Vilja Tunariju, siromašnom tropskom gradiću u središtu bolivijske provincije Čapare, izvor i snaga političkog buđenja domorodačkog stanovništva u toj andskoj državi mogli su se videti na svakom koraku. Reke su se penušale od kišnih bujica koje su uništile mostove, izazvale odrone i odnele ljudske živote. Autobus pun novinara i snimatelja, zajedno s još desetak autobusa i automobila, u tom trenutku je bio zarobljen šesnaest kilometara dalje, blizu nabujale reke Espiritu Santo, između tunela na čijem se izlazu isprečila odronjena stena i srušenog mosta. Ko bi po takvom nevremenu imao volje da dođe da čuje predizborni govor i izvikuje političke parole?

Odgovor: mnoštvo od nekoliko hiljada potomaka prvih bolivijskih stanovnika, pueblos indígenas ili originariosa, odnosno prvih ili izvornih naroda Severne i Južne Amerike, u zavisnosti od toga kako ih gde nazivaju. Mnogi su pregazili nabujale potoke i kilometrima pešačili da bi ovde, na rubu Vilja Tunarija, stajali na pljusku do gležnjeva u žitkom blatu koje im izuva cipele i sandale.

Nas šačica srećnika iz novinarskih redova uspeli smo da pređemo na drugu obalu reke klizeći terencem po ruševinama mosta. Kad smo stigli, okupljeni su već satima stajali na jakoj kiši, gurajući se oko klimavog podijuma, drhteći pod kabanicama, ili pokisli do gole kože, ali se nisu razišli pre kraja skupa u predvečerje. Naime, te ljude je ovamo dovela istorijska misija: posle vekova ponižavanja i uprkos zakonu verovatnoće, budući bolivijski predsednik će biti iz njihovih redova! Taj predsednički kandidat je bio Evo Morales, a izabran je na tu dužnost u decembru 2005. godine. I posle dve i po godine još je na vlasti, mada je Bolivija jedna od najnestabilnijih južnoameričkih država. Njegov mandat prate problemi: Bolivija, geografski podeljena na bogata tropska nizijska područja i siromašni Altiplano, danas je i politički podeljenija. Autonomaški pokret u istočnoj, „beloj“, polovini zemlje preti stabilnosti Moralesove vlade. Ali, ne sme se zaboraviti koliko se Moralesova kandidatura činila nemogućom misijom još u vreme održavanja onog skupa u Vilja Tunariju, samo nekoliko nedelja pre izbora. U La Pazu, sedištu bolivijske vlade, beloputi uticajni pojedinci u poslovnim odelima, s kojima sam razgovarala nekoliko dana pre spomenutog skupa, gledali su na tu mogućnost s potcenjivanjem i nevericom. Predsednik Indijanac? Nikad neće biti izabran. Ili će biti izabran, ali neće dugo ostati na vlasti.

Na podijumu su muškarci s vencima od cveća i lišća koke držali govore na meni nerazumljivim jezicima, kečua i ajmara, kojima se govorilo u vreme Inka, a kojima su gotovo svi prisutni još bolje vladali nego španskim. Predsednički kandidat Morales, čije je široko lice kukastog nosa provirivalo iz venaca koke, voća i povrća oko njegovog vrata, iskoračio je i počeo da govori na španskom s izrazitim naglaskom. Njegov uzvik: „Mi smo Ajmara, Kečua, Gvarani, zakoniti vlasnici ove plemenite bolivijske zemlje!“ propraćen je klicanjem, dugim aplauzom i galamom. Negde neko udari u duboki bombo bubanj. Predsednik kome španski nije maternji jezik? Nemoguće.

Ljudi koji su stajali pored mene okrenuli bi glavu svaki put kad bih pokušala da započnem razgovor. Mirisali su na mokru vunu i dim. Žene su uglavnom na glavi imale slamnate šešire ravnog oboda, kosu ispletenu u duge crne pletenice na tradicionalni kečuanski način i bile su odevene u baršunaste suknje živahnih boja koje su im sezale malo iznad kolena ispod kojih su nosile nekoliko kratkih podsuknji. Žene iz plemena Ajmara, mahom krupnije i širih lica, imale su na sebi duže suknje i izvezene šalove, a na glavi – polucilindre. Muškarci, odeveni u izbledele i zakrpljene sintetičke košulje i pantalone, na jednom obrazu su imali kvrgu jer svi Indijanci na području Anda u ustima uvek drže kuglicu od lišća koke.

Okupljeni su na Moralesove uzvike odgovarali skandiranjem, podizanjem ruku, trupkanjem, mahanjem zastavicama. „Ovaj vaš trud nije bio uzaludan“, izjavio je Morales, a okupljeni su zapljeskali budućem bolivijskom predsedniku – ali i sebi. Borili su se zajedno još dok je on bio siromašni seljak poput njih i uzgajao koku kao i njihovi preci, i vodio dugu i tešku borbu protiv Sjedinjenih Država i njihovih agencija u ratu protiv droga koji se vodio baš na ovom području. Borili su se uporno i skoro nenaoružani u beskonačnim sukobima s vojskom i policijom, uglavnom tako što su odbijali da ustuknu, baš kao što su i danas došli da iskažu svoju podršku uprkos užasnom nevremenu.

Napisala: Alma Gviljermoprijeto
Snimio: Džordž Stajnmec

Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#21) broju časopisa National Geographic Srbija.

Ubice su čekale da padne mrak.

Prošle godine 22. jula nepoznati napadači su se šćućurili u šumi, spremajući se da ubiju porodicu gorila. Skriveni na padini vulkana Mikeno, na istoku Demokratske Republike Kongo, i naoružani automatskim oružjem, ubice su bile u lovu na dvanaestočlanu porodicu Rugendo, dobro poznatu turistima i omiljenu među čuvarima Nacionalnog parka Virunga. Starešina ove porodice gorila, srebrnoleđi po imenu Senkvekve, težak 225 kilograma, možda je nanjušio napadače u blizini, usmerio je svoj široki, crni nos prema zloslutnom mirisu, ali nije se uplašio. Senkvekve je već video hiljade ljudi i bio je naviknut na njihovu iritirajuću, ali neizbežnu, stalnu prisutnost. Porodica Rugendo je bila u tolikoj meri naviknuta na ljude, da su gorile povremeno umele da se udalje iz šume i odu na neplaniran izlet u kukuruzna polja, ljuteći time lokalne zemljoradnike. Čuvari nacionalnog parka iz obližnjih baraka u Bukimi izjavili su da su te noći u osam sati čuli pucnjeve. Sledećeg jutra, prilikom pešačkog obilaska, otkrili su da su tri ženke — Emburanumve, Neza i Safari — bile ubijene, dok se Safarino mladunče skrivalo u blizini. Sledećeg dana nađen je mrtav i Senkvekve, pogođen u grudi iste te noći. Tri nedelje kasnije otkriće se i telo još jedne ženke iz porodice Rugendo, Masibiri, za čije će se mladunče takođe pretpostaviti da više nije živo.

Samo mesec dana ranije, bile su napadnute dve ženke i mladunče iz jedne druge grupe gorila. Čuvari parka pronašli su jednu od ženki, ustreljenu metkom u potiljak, dok se njeno mladunče, još živo, držalo privijeno uz majčine grudi. Druga ženka nije pronađena. Sve u svemu, sedam planinskih gorila Nacionalnog parka Virunga ubijeno je za manje od dva meseca. Fotografije koje je snimio Brent Stirton, na kojima se vidi kako ožalošćeni seljaci prenose tela mrtvih stvorenja kao da se radi o preminulim članovima kraljevske porodice, pojavile su se u novinama i časopisima širom sveta. Ubistva ovih inteligentnih i skromnih životinja, o kojima su čuvari parka govorili kao o „svojoj braći“, postala su međunarodni skandal. Osumnjičenih nije nedostajalo. Gorile dele park sa nekoliko hiljada teško naoružanih vojnika, učesnika trostrukog gerilskog rata u kome učestvuju dve suparničke milicije i kongoanska vojska. U parku takođe žive lovokradice i horde ilegalnih proizvođača ćumura, a okružen je zemljoradnicima koji jedva preživljavaju hraneći se onim što proizvedu i velikim izbegličkim kampovima pretrpanim porodicama koje su u njima potražile spas od krvoprolića. Bilo bi pravo čudo da su životinje, uhvaćene u vrtlogu te ljudske nesreće, uspele da ostanu nepovređene. Ali, ko je hladnokrvno ubio gorile i zašto?

Zbog svoje neuporedive biološke i geološke raznolikosti, Nacionalni park Virunga je dragulj svih afričkih parkova. Utemeljen 1925. godine, on je najstariji od svih nacionalnih parkova u Africi. Uzan pojas sjajnih geografskih oblika koji se prostire na oko 800.000 hektara (nešto manje od Jeloustouna), Virunga predstavlja utočište životinjama poput okapija — zamislite samo mešavinu zebre i žirafe — ruvenzorijskog dujkera (Cephalophus rubidus), sibirskih ptica koje ovde zimuju, i tri taksona velikih čovekolikih majmuna. „U njemu se nalazi najveći broj sisara, ptica i gmizavaca i ima više endemskih vrsta nego bilo koji drugi park na afričkom kontinentu“, kaže Emanuel de Merod, upravnik dobrotvorne organizacije u razvoju WildlifeDirect, sa sedištem u Najrobiju, koju je osnovao zaštitnik prirode Ričard Liki. De Merod, 37-godišnji biološki antropolog, počeo je da radi u Demokratskoj Republici Kongo (DRK) 1993. godine i doktorirao je na nedozvoljenoj trgovini mesom divljih životinja u istočnom delu DRK-a. „Virunga ima i jedno od najvećih jezera vulkanske lave kao i najveću raznolikost predela na svetu — planinske šume, tresetišta, tropske šume, savanu — između 900 i 5000 metara nadmorske visine“, objašnjava De Merod. „Zaista, Virunga je nesumnjivo najlepši nacionalni park na planeti.“

U svetu je preostalo još oko 720 planinskih gorila; polovina njih živi u nepristupačnom nacionalnom parku Bvindi u Ugandi, a druga polovina 24 kilometra južnije, na planinama Virunge. Planinski lanac Virunga, posut vulkanima, prelazi granice između Ruande, Ugande i DR Kongo. Područje Virunge dele tri parka: Nacionalni park gorila Mgahinga u Ugandi, u kome ima još nekoliko desetina gorila; Vulkanski nacionalni park u Ruandi (poznat po istraživanjima koje je sprovodila Dajan Fosi), s oko 120 gorila; i Nacionalni park Virunga, u kome ima oko 200 jedinki. Nekad su planinske gorile bile glavna turistička atrakcija Nacionalnoga parka Virunga i potencijalno su mogle donositi dobit od nekoliko miliona dolara godišnje. To je važno zbog toga što Virunga, kao i svi ostali parkovi u DRK-u, mora sama da osigurava svoje prihode da bi opstala. Virungom upravlja ICCN — Kongoanski institut za očuvanje prirode — organizacija koja deluje kao zvanična državna agencija, ali od države dobija veoma oskudna sredstva. (U SAD bi to bilo slično posedovanju koncesije za upravljanje nacionalnim parkom). Bez zagarantovanog budžeta, kongoanski nacionalni parkovi su izuzetno podložni korupciji i izrabljivanju — što su obeležja zemlje koju organizacija Transparency International svrstava u 13 najkorumpiranijih država u svetu. Agencija za živi svet je bila omiljeni projekat bivšeg diktatora Mobutua Sesea Sekoa, oca savremene afričke kleptokratije, koji je čak u jednom javnom obraćanju zemljacima rekao: „Ako želite da kradete, kradite spretno, na fini način. Uhvatiće vas jedino ako ukradete toliko da preko noći postanete bogati.“ Takva vladavina imala je katastrofalne posledice po Virungu. Tačnije, pripremila je teren za nesrećnu borbu između dvojice ljudi: Onorea Mašagira, glavnog upravnika Nacionalnog parka Virunga u vreme ubistva gorila, i Polina Engoboba, upravnika južnog sektora tog parka.

Napisao: Mark Dženkins
Snimio: Brent Stirton

Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#21) broju časopisa National Geographic Srbija.

Omara Kan Masudi ume da čuva tajnu.

Masudi je direktor Narodnog muzeja Avganistana u Kabulu. Poput Francuza koji su u Drugom svetskom ratu po selima krili vredna umetnička dela da ih ne bi uzeli nacisti, Masudi i nekoliko poverljivih tahilvidara – čuvara ključeva – u tajnosti su sklonili avganistansko drevno blago kad su uvideli da se njihova zemlja pretvara u pakao.

Prvo sovjetska invazija 1979. godine, pa desetak godina kasnije brutalni građanski rat, Kabul su pretvorili u gomilu ruševina. Gospodari rata borili su se za kontrolu nad gradom, muzej je opljačkan, vredni eksponati prodavani su na crnoj berzi, a muzejska dokumentacija je korišćena za potpaljivanje logorskih vatri. Godine 1994. zgrada je bombardovana, uništeni su krov i poslednji sprat. Konačni udar dogodio se 2001. godine kada je na desetine fanatičnih Talibana maljevima porazbijalo eksponate koje su smatrali „idolatrijom“. Više od dve hiljade eksponata razbijeno je u paramparčad.

Tokom mračnih godina, Masudi i još nekoliko službenika muzeja ćutali su o gomili eksponata – recimo krunskim draguljima, poznatim kao Baktrijsko blago – koje su sakrili u podrum predsedničke palate još 1988. godine, kada se posle sovjetske okupacije rasplamsao građanski rat. Stručnjaci iz celog sveta žalili su za eksponatima za koje su verovali da su raskomadani i prodati ili da su ih uništili Talibani u svom raspomamljenom pohodu na „idole“. Do oktobra 2003. godine, dve godine pošto su američke trupe oborile talibanski režim, većina čuvara ključeva je nestala ili napustila Avganistan. Masudi je procenio da je vreme da se proveri da li su eksponati preživeli rat. Kad su bravari konačno otvorili dobro zapečaćeni sef, kompletno Baktrijsko blago i dalje je bilo tamo, umotano u papir, kako su ga ostavili radnici muzeja. Pet meseci kasnije, istraživači su otvorili na istom mestu pet trapova u podu i došli do zadivljujućeg otkrića: gravura u slonovači starih dve hiljade godina, neprocenjive vrednosti, kao i staklarije iskopane u mestu Begram još tridesetih godina prošlog veka koja je dugo smatrana nepovratno izgubljenom. Masudijevi ljudi su i to znalački sakrili, a predmeti su bili dobro očuvani.

„Da ga nismo sakrili, avganistansko blago bi nestalo, bez sumnje. Svi smo čuvali tajnu“, priča Masudi dok nam u svojoj skromnoj kancelariji sipa čaj od đumbira. Njegov muzej – odnosno muzej Avganistana – obnovljen je uz pomoć Uneskoa i drugih stranih donatora i sada je u jeku priprema. Projektanti idu od galerije do galerije, uzimaju mere i planiraju instalacije; održavaju se predavanja za grupu srednjoškolki pod zarovima. Policajci stražare na ulazu. Broj posetilaca lagano je porastao na 6 hiljada godišnje. Odaje su pune nekadašnjih ukradenih eksponata koje su granične i ostale službe raznih zemalja pronašle i vratile u Avganistan. Tu je i oko pet hiljada predmeta vraćenih iz Švajcarske i Danske. Još četiri tone materijala koji je pronašla britanska policija nalazi se u skladištu aerodroma Hitrou i prolazi kroz proceduru za vraćanje.

U holu muzeja, Masudi nam pokazuje šta znači kad se vrati nacionalno kulturno nasleđe. U vitrini je statua bodisatve, budističkog božanstva, iz trećeg veka, u prirodnoj veličini. U to doba današnji Avganistan bio je budistička oblast. Maljevi Talibana razbili su keramičku statuu i muzejski konzervatori tek nedavno su uspeli da je sastave. I dalje se vidi mreža naprslina, ali lice statue ponovo zrači radosnom pobožnošću.

„Kako završavamo restauraciju, tako ih iznosimo pred javnost, jednu po jednu. Obnova će trajati godinama“, kaže Masudi. Ipak, najvredniji eksponati – oni koje su on i njegovi ljudi dugo krili – još neko vreme neće biti izloženi u Kabulu. Muzej nije bezbedan i nema dovoljno zaposlenih, a neprestane akcije bombaša samoubica po Kabulu jasno ukazuju da je oprez neophodan.

Suočeni sa tim problemima, Avganistanci su sakupili svoje drevno blago i poslali ga na izložbenu turneju po inostranstvu. Vlasti Avganistana zamolile su National Geographic da popiše eksponate i pomogne u organizaciji izložbe. Osim što je njihovo blago na sigurnom, Avganistanci se nadaju da će izložba poboljšati imidž njihove zemlje. Masudi se nada da ljudi u drugim zemljama tako neće videti Avganistan u kontekstu njegove nedavne istorije pune netolerancije i međunarodne izolacije, već iz perioda kosmopolitskog duha koji je dugo karakterisao ovu zemlju kao bitnu stanicu na nekadašnjem Putu svile.

Napisao: Rodžer Atvud
Snimio: Ričard Barns

Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#21) broju časopisa National Geographic Srbija.

Divlje naselje ispod beogradskog mosta „Gazela“ uskoro bi trebalo da bude raseljeno, iako bi 160 uglavnom romskih porodica radije da ostane u srcu prestonice, makar i u društvu pacova.

U podnožju mosta „Gazela“, jedne od najprometnijih saobraćajnica Beograda, praktično nezaobilazne trase za sve koji prestonici prilaze sa zapada, prostire se najozloglašeniji slam u Srbiji – divlje naselje bez ikakve infrastrukture i mogućnosti legalizacije.

Iako je od pogleda iz pravca hotela „Hajat“ sakriveno redom reklamnih panoa, nezgodne navike stanovnika odaje mnogo detalja. Recimo, gust i taman dim koji se gotovo uvek nadvija nad straćarama od paljenja smeća i izolacije sa bakarnih kablova. Gomile prosjaka što presreću vozače na okolnim semaforima i dosađuju posetiocima obližnjeg Centra „Sava“. Sklepana vozila za prevoženje sekundarnih sirovina, „jedinice“ vodonoša sa plastičnim balonima i pralja rublja i tepiha koje opsedaju jedinu česmu u naselju, na izlazu sa autoputa E 75. Svake zime tamo izgori po nekoliko baraka, a u požaru često poneko i nastrada.

Sve to izaziva netrpeljivost i zazor okoline. Zato je „Karton siti“, kako improvizovanu naseobinu rado nazivaju mediji, već deceniju jedan od najočiglednijih problema gradskih vlasti, uprkos činjenici da samo u Beogradu ima 141 slično naselje. I bar po jedno u svakom većem mestu u državi. Najavljena restauracija mosta Gazela je ubrzala nastojanja nadležnih da popišu i pripreme za raseljavanje 160 uglavnom romskih porodica sa ove na druge lokacije, i to, kako nadležni predviđaju, u montažne kućice. Protesti žitelja krajeva grada gde je trebalo da budu iseljeni u dva ranija pokušaja nalažu da konačno odredište bude tajna do izvršenja. A Romi „Podgazeljani“ na selidbi ne insistiraju, jer većini život u srcu glavnog grada, makar i u društvu pacova, sasvim odgovara.

Obrisi divljeg naselja su se mogli nazreti već sredinom devedesetih. Kuća Stanice i Mištara Demirovića iz Bojnika kod Leskovca napravljena je od ćerpiča pre desetak godina i bila je treća u kraju. Mištar je tada vizionarski ogradio dobar deo prostrane ledine pod šutom i niskim rastinjem, kao da je osetio da će uskoro sve vrveti od komšija. Na vreme se prikačio na trafo-stanicu, a „ne kao oni kod pruge, za bandere“, pa sad po ceo dan gleda crveni „sneg“ na televizoru. Ništa mu drugo ne preostaje, pošto je vezan za krevet zbog amputirane noge koju je pojela „grena“ (gangrena). Nije ni primetio kad se naselje raširilo, jer su se stanovnici pojavljivali i nestajali sezonski. Ali se sa naletom doseljenika sa Kosova i Metohije posle bombardovanja Srbije i Crne Gore od strane NATO-a 1999, nehigijensko naselje umnogostručilo. Ekonomsko propadanje juga Srbije dovelo je žitelje iz ovih krajeva. Pod „Gazelom“ su našli utočište i deportovani Romi iz zapadnih zemalja, izbeglice iz Bosne, Hrvatske, ali i došljaci iz drugih delova Beograda. Pa čak i ne-Romi, i takozvani „ostali“, zapravo strani državljani.

Tako su ovde u opticaju četiri jezika – romski, albanski, rumunski i srpski. Neki su u rodnom kraju ostavljali bedu i zgarišta, a neki, kao Nebojša Saitović, dvospratnice sa luksuznim kupatilima.

Ovaj vispreni četrdesetogodišnjak iz Leskovca ne krije koliko je ponosan na dva kamiona na koje tovari metalni otpad. I na gotovo nov automobil marke BMW, koji je parkiran uz čatrlju od plehova, itisona i starih prozora. U njoj živi sa ženom Koštanom, ispošćenom majkom sedmoro dece i babom tri unuka. Njihove ćerke i sinovi, iz ovog i prethodnih brakova, žive u susednim udžericama, ali se svi okupljaju za „smederevcem“ iz koga izlaze reš pečeni pileći bataci. „Mi, sestro, radimo, ne ciganišemo se kao oni preko“, kaže Nebojša, između gutljaja piva i dubokog uvlačenja dima „marlbora“. To „preko“ deluje krajnje neodređeno u arhitektonskom haosu takozvanih ulica, ali se odnosi na baraku Milana i Gordane Stamenković. Ni oni njih ne ljube ograđujući se rečima da se „ne druže sa svi Cigani“, a pogotovu ne sa „lopovima“. Međutim, međusobno ogovaranje spada u domen svakodnevne komunikacije, kao i žestoka vika i psovanje, i zaklinjanje u smrt deteta. Zbog svega i svačega. Za „belce“ je uvek spremna rečenica: „daj neki dinar“, koji nikad nisu spremni da međusobno podele. Stamenkovići spadaju u siromašniji sloj, iako je Milan muzičar i prima „platu sa ratišta“. Ostatak velike familije prosi i pretura po kantama. Izlazak na teren svi, od dede do unuka, shvataju kao radnu obavezu koja će im doneti, tvrde, od 1000 do 1200 dinara na dan. Ono što ne „ižickaju“ na ulici nadoknade prodajom gvožđurije koju izvlače iz kontejnera. U neposrednom komšiluku, Blage Bekjarević je otvorio otkupnu stanicu za metal. Žena meri ponuđenu robu, prethodno proveravajući kvalitet magnetom, i ređa u odgovarajuće „rafove“, pregrađene radijatorima i oglodanim feder madracima.

Napisala: Dragana Nikoletić
Snimio: Aleksandar Plavevski

Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#21) broju časopisa National Geographic Srbija.

Sudbina poslednje ruske carske familije okružena je mitom i misterijom. Možda je tome došao kraj. Prošlogodišnja iskopavanja kod Jekaterinburga možda su otkrila ostatke dvoje nestale dece Romanovih: Alekseja i Anastasije ili Marije.

Posle ponovnog iščitavanja beleške boljševičkog dželata iz 1934. godine, istraživači su došli do novog otkrića – oko 60 metara od polja u kojem je 1991. nađeno devet tela za koja se utvrdilo da su car Nikolaj II, njegova porodica i sluge.

Zabili su metalnu šipku u zemlju i njeno propadanje je ukazalo da nečega ima.

Ono što su iskopali moglo bi da reši 90 godina nedoumica. Godine 1917. carska porodica je krišom prebačena s druge strane Urala. Sledeće godine su streljani, izbodeni, spaljeni i zakopani. Ali, preživela je legenda da su neki izbegli zlu sudbinu; pređašnji forenzički dokazi još su diskutabilni.

Novi nalazi i testiranje DNK mogli bi da reše slučaj.

Napisao: Džeremi Berlin
Snimio: Sergej Pogorolev

Tačka provere Ako u istočnoafričkoj savani mužjak masajske žirafe nazubljenih tačkastih šara priđe ženki mrežaste žirafe s okruglim mrljama, da li će se pariti? To je moguće u zoološkim vrtovima, ali u divljini ne, čak i ako žive na istoj teritoriji. Nova genetska istraživanja objašnjavaju zašto. Umesto jedne vrste, kako se smatralo, moglo bi biti najmanje šest vrsta žirafa. One se drže svoje vrste – obeležja različitosti – možda se prepoznavajući po šarama. Potrebne su godine da se izmeni službeno klasifikovanje žirafa. Kako im se smanjilo stanište, u međuvremenu se njihov broj smanjio za oko 30%, i preostalo je samo nekoliko stotina Rotšildove i zapadnoafričke žirafe.

Od devet tipova žirafe, za ovih šest prikazanih na slici utvrđeno je da se genetski razlikuju.

 - Rotšildova Giraffa camelopardalis rothschildi
 - Mrežasta Giraffa camelopardalis reticulata
 - Angolska Giraffa camelopardalis angolensis
 - Masajska Giraffa camelopardalis tippleskirchi
 - Južnoafrička Giraffa camelopardalis giraffa peralta
 - Zapadnoafrička Giraffa camelopardalis

Napisao: Tom O’Nil
Ilustracija: Aldo Kijape

Ima svetlu budućnost ali, kao i neki od njegovih slavnih obožavalaca, mračnu prošlost. Hemingvej je pio apsint i izvodio „trikove sa nožem“. Za Tuluz-Lotreka se pričalo da ga je nosio u šupljem štapu dok je išao od jedne do druge javne kuće. Piće poznato kao „zelena vila“ točilo se tokom XIX veka, uglavnom u boemskim kvartovima Pariza. Zašto? Bilo je jeftino i dostupno, kaže proizvođač žestokih alkoholnih pića T. A. Bro. „Filoksera je opustošila francuska vina, tako da je vino bilo retkost – i bilo je skupo.“ Ali 1905. godine, kada je jedan Švajcarac pobio članove svoje porodice pošto je popio apsint, već osumnjičeno piće (koje su povezivali sa Van Gogovim odsecanjem uva 1888. godine i za koje se pričalo da izaziva halucinacije) proglašeno je za opasno i kasnije zabranjeno zakonom. Premotavamo sto godina unapred: Nauka je dokazala da je tujon, hemikalija u pelinu (glavni sastojak ovog pića), bezopasan u malim dozama, i ovo ozloglašeno piće je ponovo dozvoljeno – i popularno. Bo kaže: „Samo se nadam da neće postati toliko popularan da ga izgustiraju.“

Poreklo
Apsint kakav danas znamo izmišljen je u XVIII veku u Švajcarskoj i u početku je upotrebljavan kao medicinski eliksir.

Ukus
Budući da je destilovan iz pelina, anisa i lekovitih trava, ima jak ukus sladića, i pomalo limuna.

Izgled
Jasnozelena prelazi u oblačnobelu kada se doda voda. Ovaj efekat, nazvan „sena“, znak je kvalitetnog apsinta.

Standardno serviranje
Stavite kocku šećera povrh rupičaste kašičice postavljene na vrh čaše. Nakapljite vodu preko nje u čašu apsinta.

Teatralno serviranje
Uronite kocku u apsint i zapalite.

Napisao: Ketrin Barker
Fotografija: Mark Tisena

Višegodišnji problem romskog nehigijenskog naselja kod beogradske „Gazele“, nasleđivan od jedne do druge gradske vlasti, nama u redakciji je bio pravi izazov. Nismo pouzdano znali šta će naši autori tamo zateći, a ni na kraj pameti nam nije bilo da će tekstopisca Draganu Nikoletić ujesti pas koji nikada nije vakcinisan ili da će fotografa Aleksandra Plavevskog gađati metalnim šipkama. Srećom, sve se dobro završilo i pred vama se, po sudu redakcije, našla jedna od najupečatljivijih lokalnih priča. Da bi avanture mojih saradnika imale happy end, moram da napomenem da su se na kraju pridružili jednom veselju u istom tom naselju.

Tradicionalno nomadski narod, bez svoje države, Romi su postali sinonim za veselje i muziku, dobrim delom i zbog toga što je usled nataloženih predrasuda danas teško razlučiti stvarnost od fikcije. Međutim, upliv Roma u srpsku kulturu je neporeciv. U izvesnom smislu Romi su sačuvali deo srpske tradicije usvajajući srpsku kulturu i prilagođavajući je svojim aršinima, deleći sa svojim srpskim zemljacima i dobro i zlo.

Danas je teško zamisliti bilo koje slavlje u Srbiji bez „cigana“, bilo ono u Vojvodini uz tiše tamburaše ili neko uz nešto glasnije „cigane trubače“. Guča je možda najbučniji dokaz pomešanosti srpske i romske tradicije. Moj izbor je, ipak, kralj romske muzike i, mogu da kažem, hroničar balkanskog patosa, nedavno preminuli Šaban Bajramović. U skladu s tim, moglo bi se reći da je Srbija u Šabanu imala svog Toma Vejtsa, čiji sam, verujem, jedan od najvećih fanova.

Romsko putešestvije, prema nekim izvorima, započinje u XI veku iz Radžastana, da bi u nešto izmenjenom obliku trajalo i dan-danas. Teritorije nisu osvajali ratovima, nego muzikom, što je priznao i veliki Franc List usvajajući „ciganske“ muzičke idiome u svom romantičarskom nadahnuću. Flamenko i Đango Rajnhard su teme za neki drugi, opširniji tekst. Koliko granice ili stalno stanište znače Romima, i kolika je „ciganska duša“, možda je najbolje opisano iza upečatljivih brčića Šabana Bajramovića u stihu: „Pitao sam malog puža da mi svoju kuću proda…“