Ono što najviše iznenađuje u vezi sa ostacima Persepolisa u južnom Iranu, antičke prestonice Persijskog carstva koju je Aleksandar Veliki spalio pošto ju je osvojio, jeste odsustvo scena nasilja na onome što je ostalo od njegovih kamenih zidova. Na reljefima ima prikazanih vojnika, ali se oni ne bore; ima oružja, ali ono nije isukano. Uglavnom viđate znakove koji ukazuju na to da se ovde dešavalo nešto humano – ljudi iz različitih naroda se okupljaju miroljubivo, donose poklone, jedni drugima srdačno spuštaju ruke na ramena. U eri zapamćenoj po varvarstvu, Persepolis je, izgleda, bio mahom kosmopolitsko mesto – i za mnoge Irance njegove ruševine su danas veličanstveni podsetnik na ono što su njihovi persijski preci bili i šta su činili.

Zabeležena istorija ove zemlje proteže se kroz nekih 2500 godina i ostvaruje svoj vrhunac u današnjoj Islamskoj Republici Iranu, koja je nastala 1979. godine pošto je revolucija, koju je delimično inspirisalo konzervativno sveštenstvo, oterala šaha kojeg je podržavao Zapad. To je danas verovatno najveća svetska ustavna teokratija i jedan veliki eksperiment: mogu li državu uspešno da vode sveti ljudi nametanjem ekstremne verzije islama narodu koji je duboko prožet jednom tako bogatom prošlošću kao što je persijska?

Persija je bila osvajačko carstvo, ali za nju takođe važi da je na neki način bila i jedna od uzvišenijih i dobronamernijih antičkih civilizacija i želela sam da saznam koliko snažno ljudi mogu da se poistovećuju sa delom svoje prošlosti koji je predstavljen na sačuvanim frizovima. Zato sam odlučila da istražim šta „persijski“ znači Irancima, koji su u vreme moje dve prošlogodišnje posete bili izloženi izolaciji od strane međunarodne zajednice, satanizovanju njihove kulture u zapadnjačkim bioskopima, a njihove vođe izopštene, u eskalirajućem verbalnom ratu sa Vašingtonom, kao tobožnji preteći teroristi koji nameravaju da naprave bombu.

Nemoguće je razlučiti iranski identitet kao samo ovakav ili samo onakav – uopšteno govoreći, on je delom persijski, delom islamski, a delom zapadnjački i sva ta protivrečja postoje zajedno. Ali, postoji i persijski identitet koji nema nikakve veze s islamom, a koji je istovremeno pomešan sa islamskom kulturom (što dokazuje muslimanski poziv na molitvu koji trešti iz zvučnika postavljenih oko Persepolisa, podsetnik za posetioce da se ne nalaze samo u persijskom kraljevstvu već i u islamskoj republici). Ovo je priča o onim Irancima koji se još uvek, bar delimično, poistovećuju sa svojim persijskim korenima. Možda nešto iz davnih milenijuma prodire kroz sastav onoga što je danas jedno od najosetljivijih svetskih žarišta. Da li su tragovi persijske naravi koja voli život (vino, ljubav, poeziju, pesmu) utkani u tkivo apstinencije, molitve i fatalizma koji se često povezuju s islamom – poput nekakvog tajnog kompjuterskog programa koji tiho radi u pozadini?

OPSTAJANjE NA PERSIJSKI NAČIN
Glavni grad Irana, Teheran, je uzbudljiva metropola koja se guši u zagađenju, smeštena u podnožju planina Elburz. Mnoge zgrade su napravljene od majušnih žućkastih cigala i okružene metalnim ogradama, što ostavlja utisak malih slagalica koje se ređaju jedna za drugom, s povremeno umetnutim obustavljenim građevinskim projektima i parkovima. Ovde još uvek ima lepih vrtova, što je persijsko nasleđe, i onih privatnih, s voćkama i fontanama, ribnjacima i kavezima za ptice, koji bujaju unujtar zidova.

Dok sam bila tamo, dve američke naučnice, rodom iz Irana, koje su došle u posetu domovini, bile su zatvorene pod optužbom da potpiruju baršunastu revoluciju protiv vlade. Na kraju su ih pustili. Ali kad sam se vratila u SAD, ljudi su me pitali da li sam se bojala da idem u Iran, pretpostavljajući da mi je pretila opasnost da i ja dospem u zatvor.

Ali, u Iranu sam bila gošća, a tamo gosta stavljaju na najuzvišenije mesto, daju mu najslađi deo voća, najudobnije mesto za sedenje. To je sastavni deo složenog sistema ritualne pristojnosti – taarof – koji upravlja skrivenim značenjima tamošnjeg života. Gostoljubivost, laskanje, porodični poslovi, politički pregovori; taarof je nepisani zakon međuljudskog ponašanja. Ova reč ima arapski koren, arafa, što znači znati ili steći znanje o nečemu. Ali ideja taarofa – omalovažiti sebe, a uzvisiti drugu osobu – je persijskog porekla, kaže Viljem O. Bimen, lingvistički antropolog sa Univerziteta u Minesoti. On to opisuje kao „borbu za niži položaj“, ali na izrazito učtiv način, što u hijerarhijskom društvu kao što je Iran „ljudima omogućava da, uprkos razlikama u socijalnom statusu, opšte na ravnopravan način jedni s drugima“.

Napisala: Margerit Del Gudis
Snimila: Nijuša Tavakolijan

Nastavak ove priče možete pročitati u
avgustovskom (#22) broju časopisa National Geographic Srbija.

Vatra i voda se sukobljavaju u Daisecuzanu. Dva masivna vulkana prikivaju taj nacionalni park u središte najsevernijeg japanskog ostrva, Hokaido, svojim zadimljenim vrhovima koji se spuštaju u pošumljene, snegom prekrivene i rekama sprane padine – 200.000 hektara ustalasane zelene, narandžaste, crvene i bele u zavisnosti od godišnjeg doba.

Japan se uzdigao iz mora u seizmičkom besu. Tektonske ploče su skliznule i podvukle se, pokrovna stena se stopila sa podzemnim slojevima, vulkani su proradili. Vekovima miran, Asahi Dake, najviši vrh na Hokaidu, uzdiže se na severu. Tokači Dake, na jugu, poslednji put je imao erupciju 2004. godine. U hladnoj, vlažnoj klimi Hokaida, vrhovi izgrađeni Zemljinim unutrašnjim vatrama zaodevaju se snegom, a sneg se pretvara u bujicu, šumu, mahovinu i cvet. Daisecuzan znači „velika snežna planina“.

Gust zeleni zemljani pokrivač čini veći deo Daisecuzanskog neprobojnog, samočuvajućeg rezervata, neometanog izuzev nekoliko određenih staza. U prenaseljenoj ostrvskoj zemlji – jednoj od najindustrijalizovanijih i najgušće naseljenih na svetu – taj park pruža redak otvoreni prostor, njegovi vrhovi i šume se graniče sa brižljivo obrađenim poljima. Park je raj za jelene, ptice, zečeve i medvede, kao i za drveće, žbunje i cveće. Japanski posetioci s rančevima na leđima kreću se kroz masiv s tihim poštovanjem.

Ćerka budističkog sveštenika, Mišiko Aoki, povremeno u leto i jesen po osam sati pešači uz i preko Asahi Dakea, prelazi vetroviti greben i silazi u skrivenu dolinu da poseti svog momka koji pomaže u nadgledanju Hokaido mrkih medveda u parku.

Rano ujutru, jednog toplog jesenjeg dana, pridružujem joj se. Dok se približavamo Asahi Dakeu, šuplje disanje vulkanskih otvora govori nam da je pred nama planina, ali, uvijena u oblake, izmiče našem pogledu. U jezeru sa licem nalik ogledalu, zvanom Sugatami-ike, sneg se meša sa parom; pramenovi pare vezuju Asahi Dake za kamui, Ainu duhove koji obitavaju svuda.

Napisala: Gretel Erlih
Snimio: Majkl Jamašita

Nastavak ove priče možete pročitati u
avgustovskom (#22) broju časopisa National Geographic Srbija.

U ponoć grad se pretvara u bleštavu mrežu svetlosti koja uključuje pozlaćenu kupolu hrama Hrista Spasa, staljinistički užas od hotela Ukrajina i tamne savijutke reke Moskve. Nizvodno, svetla novogradnje koja rade 24 sata na dan vise u vazduhu, dok se čelik i beton gube u tami. Dnevna buka je nestala. Noć donosi jasniju sliku, a svetla ocrtavaju obrise budućnosti.

Na brdu Vorobjevi gori, međutim, sve oči su bile uprte u motociklističku trku koja se odvijala bez zvaničnog odobrenja: japanske mašine svetlucave kao igračke, strogi ruski vostoci, čudovišni dukatiji, harliji s hromiranim auspusima. Stotine motociklista i obožavalaca gurali su se na vidikovcu da bi posmatrali mašine koje su na svojim startnim pozicijama pozirale nehajno poput filmskih zvezda. Jednom harliju bilo je dovoljno samo da „pročisti grlo“ pa da uzbudi gomilu.

Neki motocikli su bili toliko izmenjeni da je bilo teško odrediti šta su bili nekad. Jedan ural, koji je inače prevozio džakove krompira u bočnoj prikolici, pretvoren je u sjajnog crnog grabljivca načičkanog raketama i automatskim puškama. Ali, kako su cevi pušaka, u stvari, bile noge od stolice, a upravljač napravljen od štaka, efekat je pre bio pozorišni nego preteći. Uprkos svoj toj koži i nitnama, isto bi se moglo reći i za vozače. Pitao sam jednog ogromnog tipa s maramom na obrijanoj glavi čime se bavi danju. „Spavam“, zarežao je. Na šta je njegova devojka dodala: „Fivel je kompjuterski programer.“ Štreber danju, bandit noću.

S nama je bio moj prijatelj Saša. Saša govori tako tiho da deluje stidljivo iako je on, u stvari, detektiv iz odseka za ubistva koji pazi šta priča. U vojsci se takmičio u bijatlonu, sportu u kom se skija s puškom na ramenu, a zatim se staje i puca u metu dok vam srce lupa o rebra. On je sačuvao tu smirenost.

Upoznali smo se pre pet godina u jednom irskom baru u Moskvi. Moja vrlo inteligentna koleginica Ljuba i ja smo slavili završetak dvonedeljnog terenskog istraživanja za jedan od mojih romana. Saša je upravo bio izvukao neke mrtve mafijaše iz močvare i nije mu bilo do fiktivnih junaka. Sad kad se oženio Ljubom, prisiljen je da trpi moja neprestana pitanja, iako primećuje da bi moj detektiv Renko trebalo da bude običan detektiv poput njega.

Na bulevaru je počela trka. Takmičari bi minuli poput mrlja pred očima posmatrača; manji motori ubrzavali su uz zavijanje, dok su „teškaši“ stvarali buku od koje se tresla zemlja. Cilj je bio nedefinisan – mogao je da bude bilo gde, stotinak metara od nas pa sve do obilaznice oko centra Moskve, Sadovoje koljco, gde motocikli mogu da razviju brzinu i do 190 kilometara na sat, zavisno od gustine saobraćaja. Tu se odvijaju i auto-trke, ili su se barem odvijale sve dok ih policija nije zabranila pošto je na You-Tubeu postavljen snimak vozača koji jure po obilaznici Sadovoje koljco brzinom tri puta većom od dozvoljene.

Motociklista u postavljenom kožnom kombinezonu – koji je više iskazivao životni stil vlasnika nego što je služio kao stvarna zaštita – zajahao je kavasaki, možda od 750 kubika. Otkud bih ja znao? Moje iskustvo se svodilo na jednu vožnju vespom od Rima do juga Španije. Zabrinuo sam se kad sam ugledao kako na zadnje sedište skače tinejdžerka koja je na sebi nosila jedva nešto malo više odeće od kacige. Čim ga je čvrsto obgrlila, skliznuli su prema trkalištu. Devojka je izgledala tako krhko da sam morao da se zapitam: Ko je tu odgovoran? Gde je policija?

Saša je pokazao prstom prema grupi milicionera koji su stidljivo stajali po strani. „To nije u njihovoj nadležnosti.“ Motori su pojurili sa startne linije. Za nekoliko sekundi, od te dece su se videla još samo zadnja svetla u daljini.

KO JE GLAVNI? Vladimir Putin? Njegov naslednik Dmitrij Medvedev? Legendarni oligarsi? KGB prerušen u prijatniju Federalnu službu bezbednosti (FSB)? (Stvarno izgleda kao da u upravnom odboru svakog većeg preduzeća sedi jedan aktivni ili bivši tajni agent.) Ali, kao što kažu u Rusiji, „Oni koji znaju – znaju.“ Ono što je izvesno jeste da Moskva pliva na petrodolarima; u tom gradu ima više milijardera nego u bilo kom drugom gradu na svetu. Više nego u Njujorku, Londonu ili Dubaiju. Milionera ima kao golubova. Bogati i superbogati zajedno čine društvenu klasu koja je neodređeno nazvana „novi Rusi“ kad se pojavila devedesetih godina. Polovina njih su preživeli iz industrijskih potresa, poput „aluminijumskog rata“ od pre deset godina kad su direktori ubijani i levo i desno. Polovina je otkrila da se više isplati osnovati banku nego opljačkati je. Polovinu čine i mladi finansijski akrobati koji lete s jednog „hedž fonda“ na drugi. (U Rusiji možete imati tri polovine.)

Napisao: Martin Kruz Smit
Snimio: Gerd Ludvig

Nastavak ove priče možete pročitati u
avgustovskom (#22) broju časopisa National Geographic Srbija.

Iza Rimljana, uz mnoge tragove prisustva na našem prostoru, ostala su i latinska imena: Veliku Moravu zvali su Margus, Zapadnu – Brongus, a Južnu – Angrus.

Dok je ljudi nisu pripitomili, ispravili njene mnogobrojne meandre, Velika Morava bila je hirovita, nepredvidiva i opasna. Grizla je sopstvene obale. Otkidala njive. Gutala polja i bašte. Plavila sela. Posle poplava 1963. i 1965. godine, počinju radovi na sprečavanju njenog daljeg izlivanja. Presecanjem krivina, okuka i zavoja, najduža srpska reka sa nekadašnjih 245 kilometara od spoja Južne i Zapadne Morave kod Stalaća do ušća u Dunav – kome daruje prosečno 230 metara kubnih u sekundi – skraćena je na sadašnjih 185 kilometara. Ova dva kraka reke, takođe „regulisana“ zbog čestih prelivanja korita, pristižu iz dva kraja Srbije: Južnoj Moravi (246 km) kod Bujanovca daju život Binačka Morava i Preševska Moravica, a 36 kilometara kraću Zapadnu Moravu u blizini Požege grade Golijska Moravica i Đetinja.

Sliv Morave odlikuje vrlo veliko kolebanje protoka vode. S proleća, najčešće u aprilu, za vreme najvišeg vodostaja Velikom Moravom protiče i do sto puta više vode nego pri najnižim vodostajima, a na Južnoj Moravi kolebanje je još veće. Glavne pritoke Morave su Belica, Lepenica i Jasenica s leve strane i Crnica, Ravanica i Resava sa desne. Sve one zajedno pripadaju crnomorskom slivu.

Velika Morava danas je plovna samo tri kilometra pri ušću pa kao san zvuči zametnuta ideja o izgradnji Moravsko-Vardarskog kanala dugog 650 kilometara – 375 km moravskom trasom i 275 km vardarskom – začeta u XIX veku, koji bi povezao Srbiju i podunavske zemlje sa Egejskim morem.

Oko Morave se svilo plodno, gusto naseljeno Pomoravlje: upreli se voćnjaci i vinogradi, livade i pašnjaci, oranice i šume. Rečna dolina u kojoj se susreću istočni, centralni i zapadni deo zemlje. Carigradski drum koji ovuda prolazi, kao vekovna saobraćajna veza Evrope i Azije, jedan je od najvažnijih zapadno-srednjoevropskih putnih pravaca ka jugoistoku. Vojni put, Via militaris, moćna džada opskrbljena mnogim utvrđenjima i odmorištima, popločana tridesetih godina prvog veka sa zapada na istok, bio je na istoj liniji glavna balkanska magistrala u Rimskom, a kasnije i u Vizantijskom i Otomanskom carstvu. Iza Rimljana, čijih je šesnaest careva rođeno na teritoriji današnje Srbije, uz graditeljske i mnoge druge tragove prisustva na našem prostoru, ostalo je i latinsko ime ove reke: Veliku Moravu nazvali su Margus, Zapadnu – Brongus, a Južnu – Angrus. Srednjovekovna Srbija ostavila nam je Moravsku školu, jedinstveni stil u srpskoj umetnosti koji obuhvata period od sedamdesetih godina XIV veka do pada Despotovine 1459. godine.

Morava protiče kroz dvanaest opština i pokraj desetak gradova.

Duž obale se u tok reke cedi na desetine deponija, struja nosi svakojaki otpad – iz kanalizacija, klanica, bolnica i tiho narasle, slabo kontrolisane, „primitivne“ industrije. Nelegalne šljunkare nemilosrdno podrivaju dno, dube u njemu kratere „idealne“ za odlaganje smeća. Seljaci se oslobađaju otpada iz svojih štala. Svi kao da trče na obalu samo da se reše sopstvenog đubreta. Neprimerene ljudske aktivnosti potiskuju živi svet. Da li će želja za profitom, koja se na obalama Morave izmetnula u opsesiju i strast, osakatiti suštinu reke? Hoće li ribolovci iz nje uskoro vaditi samo stare cipele?

Reka se, međutim, nekim čudom sama brani od čoveka. U vrbacima, bagremarima i topoljacima duž čitavog toka cvrkuće više od sto vrsta ptica, a moravski virovi i pored sveg nemara – nisu „prazni“. Ribolovci se i dalje „bore“ sa karašem, bucovom, šaranom, mrenom, smuđem, štukom, somom pa i skobaljem i klenom, što ohrabruje i daje nadu da živi svet u dubinama još ima snage.

Napisao: Darko Kalezić
Snimio: Dragoljub Zamurović

Nastavak ove priče možete pročitati u
avgustovskom (#22) broju časopisa National Geographic Srbija.

Postoji pica, a postoji i pica napolitana. Između njih, reći će poznavaoci, ima sličnosti koliko između prvorazrednog bordoa i stonog vina. S priznanjem porekla koje će uskoro dobiti, pica napolitana priključiće se panteonu zaštićenih prehrambenih proizvoda Evropske unije, poput španske gorske pršute, engleskog plavog sira Stilton ili valjevskih duvan čvaraka.

Upozorenje: više vremena je potrebno za čitanje specifikacije EU o napuljskoj pici nego da se ona ispeče. Da bi stekla zvanje garantovano tradicionalnog specijaliteta, pica ne sme da premaši 35 cm u prečniku niti testo sme da bude deblje od 2 cm; u sastojcima mora da se nalazi brašno tipa 00 (prema italijanskoj klasifikaciji) i do 100 grama kružno poslaganih kolutova paradajza. Reč pizza prvi put se pojavila 997. godine u rukopisu iz Gaete, grada na jugu Italije.

Hiljadu godina kasnije, 1997. godine, militantni separatisti sa severa Italije pokušali su da bojkotuju picu, ikonu svojih južnjačkih ljutih neprijatelja. Napuljci su odgovorili otprilike sa „neka jedu palentu“, asocirajući na omiljeno jelo bogatijih, ali navodno kulinarski siromašnijih severnjaka. Da je Napulj patentirao picu, kaže gastronomski pisac Barton Anderson, „bio bi među najbogatijim italijanskim gradovima, a ne jedan od siromašnijih“.

Napisala: Keti Njuman
Fotografija: Rebeka Hejl

Prianja uz Ande: vijugav, prašnjav put oko tri metra širok i 35 kilometara dug, uz 2000 metara visinske razlike. S jedne strane gole stene, provalije zjape s druge. Tu i tamo poneka zaštitna ograda. Mnogo klizišta. Dobrodošli na put koji neki zovu „najopasnijom saobraćajnicom na svetu“.

Bolivijski put Nor Jungas, koji su 1930-ih sagradili paragvajski ratni zarobljenici, nekada je bio jedina veza između La Paza i Koroika. Vozači su u gume ulivali alkohol da umilostive boginju Pačamamu i žvakali lišće koke da ostanu budni. Ali, molitve su ostajale neuslišene; krstovi obeležavaju ivice sa kojih je stradalo stotine ljudi. Najgora nesreća: pad kamiona koji je prevozio putnike 1983. godine. Većina je poginula. „Moj Bože“, kaže Dijego Balivijan iz La Paza, „teško mi je i da pogledam dole. Još imam noćne more.“

Od 2006. godine nov put nudi bezbedan prolaz. Stara saobraćajnica danas privlači uglavnom bicikliste i turiste – ali i dalje nije bezbedna, ove godine je nekoliko biciklista poginulo. Alister Metju, vlasnik biciklističke kompanije, kaže: „Ljudi su bili mnogo oprezniji kad su onuda prolazila (mnogobrojna) vozila.“

Napisala: Džeremi Berlin
Fotografija: Bruno Fert, Corbis (NGM Mape)

Znaci na neolitskim keramičkim posudama i ponekoj figurini, na teritoriji gde se prostirala vinčanska kultura od 5200. do 4200. godine p.n.e, već sto godina intrigiraju arheologe i rasplamsavaju maštu istraživača amatera. Nauka još nije objasnila njihovo značenje na osnovu ustanovljenih i pouzdanih metoda, ali su spekulacije njihov značaj podigle na nivo fonetskog pisma starijeg od protosumerskog piktografskog, koje se smatra prvim pismom na svetu.

U ornamentima neki arheolozi naslućuju pokušaj obeležavanja lične svojine, kako bi se prilikom tada razvijene trgovine ambalaža vraćala u prave ruke. Drugi smatraju da su različito raspoređeni i grupisani urezi potpis radionice ili autora grnčarije, a treći da su to bile oznake za sadržaj.

Ali ništa od ovog nije zvanično potvrđeno, jer obeleženi komadi, otkriveni na tlu Srbije, Rumunije i Bugarske, datiraju iz raznih perioda u razdoblju od 1000 godina, što otežava njihovo dešifrovanje, budući da im je značenje tokom deset vekova moglo biti promenjeno.

„Godine 2006. u jednoj spaljenoj kući iz mlađeg kamenog doba u Vinči kod Beograda pronađene su četiri posude od kojih su tri bile iste, a na dnu svake sa spoljne strane bio je urezan znak koji podseća na X“, kaže prof. dr Nenad Tasić, rukovodilac iskopavanja u Vinči.

To bi mogla da bude dobra polazna osnova za razumevanje ispisanog, kada bi se znale druge pojedinosti vezane za drevne Vinčance. Recimo, kojim su jezikom uopšte govorili i da li su bili Indoevropljani ili Semiti. Jer, ni na jednom nalazištu nisu pronađena groblja, već samo pojedinačni posmrtni ostaci.

Pre uvođenja metode C14 sedamdesetih godina prošlog veka, verovalo se da vinčanska kultura, i pismo, potiču iz 2600. godine p.n.e.

Napisala: Dragana Nikoletić

Letnji broj koji upravo čitate je izdanje za mesec kojem je reforma Rimskog kalendara dotadašnjem mesecu sekstilisu (šestom mesecu) donela ime po rimskom imperatoru Oktavijanu Avgustu. Imperator je mesec avgust produžio uzevši po jedan dan od februara i jula, posvećenog njegovom očuhu Juliju Cezaru.

Godine 27. p.n.e. Oktavijan je uzeo titulu Augustus, što znači „uzvišeni“, koja je dodeljivana samo bogovima. Kasnije, titula je postala deo nasleđa potonjih vladara Rima.

Prvi dan meseca avgusta u Srbiji je posvećen despotu Stefanu Lazareviću, mudrom vladaru u zlom vremenu (a u istoriji Srbije malo je bilo vremena koja nisu više ili manje zla), književniku i graditelju, čije se pominjanje nadovezuje na ovomesečnu lokalnu priču. Prema narodnom predanju, pravac Despotovog poslednjeg puta u velikoj meri je odredio neke toponime naših krajeva.

Kako predanje kazuje, selo Jasika je dobilo ime po tome što je na tom mestu carica Milica jasno ugledala sina Stefana dok se vraćao sa vojskom, a selo Kukljin je nazvano po majčinoj kuknjavi kada ga je izgubila iz vida. U svojim poslednjim satima despot Stefan je koraknuo u Koraćici, u Stojniku je zastao, a u Crkvinama, gde mu je podignut spomenik, naprasno je izdahnuo (crkao).

Naši davnašnji preci su avgust zvali zarev, mesec u kojem počinje lov na jelene, od glagola revati (jelenska rika). Docnije, ime se menja u žetvar jer je mesec žetve, ili gumnik jer je letina na gumnu.

Danas je avgust mesec u kojem se neki odmaraju, neki rade, neki polažu popravne ispite, neki se spremaju za škole i fakultete, mnogi verovatno nesvesni da će obrazovanje koje stiču biti njihov najveći kapital. Verujem da će National Geographic biti dobro polazište za sve njih.