Ta vrsta tehnologije nije različita od one koja gradi branu na reci. Njene koristi plaćaju danak — u vidu svetlosnog zagađenja — čije posledice naučnici tek sad počinju da proučavaju. Svetlosno zagađenje je u velikoj meri rezultat loših projekata rasvete koji dopuštaju veštačkoj svetlosti da sija na sve strane i uvis prema nebu, gde uopšte nije potrebna, umesto da se usmerava nadole, gde je potrebna. Loše projektovana rasveta razređuje noćnu tamu i drastično menja nivoe svetlosti — i ritmove svetlosti — na koje su prilagođeni mnogi oblici života, uključujući tu i nas same. Gde god se ljudska svetlost razliva u svet prirode, ona tu utiče na neki od aspekata života — seobu, razmnožavanje, hranjenje.

Za najveći deo ljudske istorije, izraz „svetlosno zagađenje“ nema nikakvog smisla. Zamislite kako hodate prema Londonu u noći obasjanoj mesečinom negde oko 1800. godine, u vreme kad je on bio najnaseljeniji grad na Zemlji. Tu je živelo skoro milion ljudi koji su se snalazili, kao i uvek, svećama i kandilima, bakljama i fenjerima. Samo je nekoliko kuća bilo osvetljeno gasom, a tek posle sedam godina na ulicama i trgovima su se pojavile prve javne gasne ulične svetiljke. Sa udaljenosti od nekoliko kilometara verovatno biste pre nanjušili London nego što biste ugledali njegov bledunjavi sjaj.

Danas najveći deo čovečanstva živi pod ukrštenim svodovima reflektujuće i prelamajuće svetlosti, u raspršenim zracima preterano osvetljenih gradova i predgrađa, u svetlu preplavljenih autoputeva i fabrika. Gotovo cela Evropa je noću jedna maglina ispunjena svetlošću, isto kao i najveći deo Sjedinjenih Država i ceo Japan. U južnom Atlantiku sjaj samo jedne ribarske flote — lovaca na lignje koji svoj plen mame metalhalogenim svetiljkama — vidljiv je iz svemira i sjajniji je od Buenos Ajresa ili Rio de Žaneira.

U većini gradova nebo izgleda kao da je ostalo bez zvezda, koje kao da su za sobom ostavile praznu izmaglicu u kojoj se ogleda naš strah od mraka i koja liči na nekakvu urbanu rumen naučnofantastičnog pakla. Odrastamo toliko naviknuti na tu sveprisutnu narandžastu izmaglicu, da u svom iskustvu uopšte ne posedujemo svest, skoro nikakvo sećanje, o izvornoj lepoti neosvetljene noći — koja je toliko tamna da sjaj s planete Venere pravi senke predmetima na Zemlji. Pa ipak, iznad bledog gradskog svoda pruža se ostatak svemira, ni najmanje poremećen svetlošću kojom se mi razbacujemo — to sjajno mnoštvo zvezda, planeta i galaksija koje blista u naizgled beskrajnoj tami.

Napisao: Verlin Klinkenborg
Snimio: Džim Ričardson

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#25) broju časopisa National Geographic Srbija.

Svaka zvezda na noćnom nebu je neki Tarahumara Indijanac čije su duše – muškarci ih imaju tri, a žene četiri, budući da rađaju novi život – naposletku pronašle svoj spokoj. Ovako će vam antropolozi i lokalni sveštenici pričati o verovanjima naroda Tarahumara koji sebe nazivaju Raramuri, a žive u i iznad kanjona u planinskom lancu Zapadni Sijera Madre na severu Meksika, gde su se povukli pre pet vekova pred španskim osvajačima. Osim vatrenog oružja i konja, Španci su imali i bradu obraslu nekakvim uznemirujućim dlakama; odatle i raramurska reč chabochi, koja i danas označava one koji ne pripadaju narodu Tarahumara. Chabochi nije pogrdna reč, već samo način podele sveta. Njen doslovni prevod objašnjava današnji odnos između naroda Tarahumara i ostatka savremenog Meksika: „ljudi s paučinom na licu“.

Narod Tarahumara je ćutljiv i povučen. To su ljudi koji žive međusobno udaljeni jedni od drugih u malim kućama od čerpića ili drveta, pećinama ili nastambama delimično smeštenim ispod stenovitih izbočina tako da im je gola stena krov nad glavom. Prave rakiju od kukuruza koji uzgajaju na malim njivama koje oru ručno; za vreme svetkovina se okupe i iz izdubljenih prepolovljenih tikvica koje prosleđuju jedan drugome potežu to žestoko piće dok im se ne razveže jezik, ili dok ne postanu pospani, ili ratoborni, pa se izvale na zemlju i odspavaju. Izuzetno su izdržljivi trkači jer za prevoz i nošenje već vekovima koriste mrežu kozjih staza kroz kanjone: Raramuri znači „trkač“ ili „onaj koji dobro pešači“. Priča se da pripadnici naroda Tarahumara izluđuju američke vrhunske maratonce jer ih pobeđuju obuveni u huarache sandale i uz povremene pauze za pušenje.

Rad smatraju nužnim za preživljavanje, ali ne i moralnom obavezom, i on im je sporedan u odnosu na duhovne i duševne aspekte života. Njihova tradicionalna ekonomija se zasniva na trampi, a ne na novcu. Imaju reč u značenju „deliti s drugima“, koju je vrlo teško prevesti na španski ili engleski: „kórima“, kazaće neka Tarahumaranka pružajući dlan za ono što bi chabochi nazvali milostinja. Ipak, nećete dobiti zahvalnost za udeljeni novčić, budući da kórima podrazumeva obavezu solidarne raspodele bogatstva.

Takođe, često jedu maruchan, japanske instant rezance koji se prodaju u kanticama od poliuretanske pene. Jedu i čips iz kesica od aluminijumske folije, piju litre koka-kole iz plastičnih flaša, a pivo Tekate iz limenki. Možete šest sati da se truckate kamionetom do najzabačenijeg kutka kanjona u kome živi narod Tarahumara, da vijugate po serpentinama trošnih i neasfaltiranih puteva usečenih u živu stenu, a pošto prođete krivinu oko poslednje litice i ugledate zalazeće sunce, pramenove dima koji se diže iz dalekih dimnjaka, i začujete zvuk obrednih bubnjeva odnekud duboko ispod vas, pored staze ćete ugledati dve prazne flaše kisele vode i bačenu kanticu maruchan rezanaca, što je dovoljno da se chabochi otrezne i ne podlegnu svojim romantičnim predstavama o narodu Tarahumara. Prema poslednjem popisu stanovništva u Meksiku živi 106.000 pripadnika naroda Tarahumara, i oni su jedna od najvećih autohtonih grupa u Severnoj Americi. Većina njih još živi u relativnoj izolaciji na području koje Meksiko u turističkim brošurama naziva Bakarni kanjon. Ali ime tog kanjona i način na koji turističke agencije oslikavaju njegove žitelje („Žive jednostavnim životom neometanim modernom tehnologijom“, može se pročitati na jednoj internet strani) sasvim su uopšteni i stereotipni i ne govore ništa o slojevitosti života naroda Tarahumara.

Na primer, Bakarni kanjon – odnosno Barranca del Cobre – zapravo je samo jedan od desetak velikih kanjona u ovom delu lanca Sijera Madre. Nekoliko njih je dublje od Velikog kanjona u Arizoni. A chabochi ekonomija, zakonita i nezakonita, nezadrživo prodire u sve njih. Narkoindustrija sve više koristi ove kanjone za uzgajanje marihuane i opijumskog maka, potiskujući porodice naroda Tarahumara s njihovih polja kukuruza, pasulja i bundeve. Napori vlade da ovaj narod saobraćajno povežu s ostatkom zemlje i da mu izgrade škole imaju i svoje naličje: jeftina tekila, naoružani razbojnici i chatarra, meksički naziv za nezdravu dugotrajnu hranu koja se neće pokvariti u provizornim minimarketima bez struje. Oni koji poštuju tradiciju nose široke trake oko glave i gaće, tako da su im noge gole i po najhladnijoj zimi, ali danas mnogo više njih nosi farmerke, kaubojske šešire i špicaste kožne čizme u boji opasača na njihovim pantalonama. Žene u narodu Tarahumara tradicionalno uglavnom još nose šarene marame i duge suknje cvetnog dezena, ili tamne plisirane, ili široke suknje pastelnih boja skupljene u volane poput kitnjastih zavesa. Ali danas neke nose i farmerke.

Napisala: Sintija Gorni
Snimio: Rob Kendrik

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#25) broju časopisa National Geographic Srbija.

Dan počinje sat-dva pre svitanja sumanutim urlikanjem gibona, svojevrsnim budilnikom tropske šume, njihovim ljubavničkim i suparničkim kricima i upozorenjima sa vrhova drveća na energičnom majmunskom jeziku o kojem ja, njihov prizemni srodnik, mogu samo da nagađam.

Iz mog logora staza uz potok vodi u šumu mimo drveća čija se masivna stabla uzdižu 30 metara do najnižih grana. Dok sunčeva svetlost slabo probija gusti zeleni svod, još jedan primat, dugorepi makaki, hoda potokom u nadi da će mu se za doručak posrećiti neka riba ili žaba. Bez obzira na ishod potrage, njegov izraz večite mrzovolje neće se nikad promeniti. Čim se majmun izgubio uzvodno, dva kratkorepa mungosa doskakutala su do obale, pre željni zabave nego hrane.

Na nekoj čistini dva indonežanska kljunorošca bučno mašući krilima odleću na drvo puno sočnih plodova i počinju da ih kljucaju. Pretežno crni, veliki skoro kao ćurke, oni na kljunovima imaju ogromne crveno-žute rožnate izbočine koje na suncu sijaju kao da su polirane. Te ptice zasenjuju sve ostalo u ovoj šumi do trenutka dok u sumanutom letu u visini ljudskog struka ne proleti nekakav crn, ali takođe i grimizan i sjajnozelen, zapravo vrištećezelen oblik veličine pesnice bombastičnog kolorita poput svog imena: Ptičje krilo Radže Bruka. S rasponom krila od skoro 18 centimetara, to je jedan od najvećih leptira na svetu. Ako vam od pogleda na kljunorošca ili na Ptičje krilo Radže Bruka ne zastaje dah, neka vam neko za svaki slučaj proveri puls.

Kasnije se u malom čamcu otiskujem niz široku reku Kinabatangan, a onda uz bočni rukavac uzan kao sokače. Iznad naših glava čopor nosatih majmuna vere se po krošnjama visokog drveća uz reku, u kojima će prenoćiti. Trbušasti mužjak, kome komično veliki nos visi s lica poput zrele voćke, simpatično je ružan. Većina ženki šiljatih noseva iz njegovog harema nose mladunce na sisi. Sa visine nas posmatraju srebrnasti languri, a jedna bradata divlja svinja stoji na obodu šume i gleda nas dok prolazimo. Dok čamac polako plovi ispod grane koja visi, malajski varan dug dva metra ulazi u vodu.

Jedan patuljasti slon sa Borne ulazi u reku i pliva ispred našeg čamca, ispuštajući vazduh kao kit. Možda jeste „patuljast“ u poređenju s drugim slonovima, ali kad je onako taman i mokar počeo da izlazi na drugu obalu, izgledalo je kao da se iz vode pomalja brdo. Shvatam kuda je slon krenuo: krdo od tridesetak slonova – mužjak sa dugim kljovama, priličan broj odraslih ženki i mladunci svih uzrasta – brste guste puzavice pored rečne matice, bezizražajni i skoro nepomični poput skulptura.

Ovo je egzotični Borneo, kakvog ga svet zamišlja, i posetioci se neće razočarati. Ali ako želite da vidite stvarni Borneo, Borneo koji je zakoračio u XXI vek, bilo bi dobro da ste ćubasti zmijar koji sedi u krošnji na drugoj obali. Tad biste mogli da se vinete visoko iznad Kinabatangana i vidite kako neobuzdana šuma brzo uzmiče pred urednim zasadima uljanih palmi koji se protežu u nedogled. Plantaža ovih palmi je bujna i zelena, a njihovo izvijeno lišće daje joj egzotičnu lepotu, ali za jedinstvenu bioraznovrsnost Bornea ona znači neumitnu smrt.

SMEŠTEN IZMEĐU JUŽNOG KINESKOG i Javanskog mora, napola presečen ekvatorom, Borneo je tokom istorije uglavnom služio tome da njegove prirodne resurse eksploatišu – mnogi bi rekli pljačkaju – narodi s raznih strana sveta.

Kineski trgovci su dolazili po rogove nosoroga, mirisno drvo agar i ptičja gnezda za supu. Posle su im se pridružili muslimanski i portugalski trgovci zbog izvoza bibera i zlata. Britanija i Holandija su vladale ovim ostrvom tokom kolonijalnog perioda u XIX i početkom XX veka, kada je započela seča šuma tropskog tvrdog drveta kojim je ostrvo bilo obraslo. Današnja politička podela Bornea – tri četvrtine južnog dela ostrva pripada Indoneziji, većina ostatka Maleziji, sa delićima koji čine Brunej – ukazuje na savezništva iz perioda britanske i holandske kolonijalne vladavine okončane proglašenjem nezavisnosti posle Drugog svetskog rata.

Napisao: Mel Vajt
Snimio: Matajas Klum

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#25) broju časopisa National Geographic Srbija.

Mrtvi istočne Srbije ne moraju da brinu za svoju budućnost. O svim njihovim onozemaljskim potrebama staraju se njihovi naslednici, rođaci i prijatelji.

Gotovo svi pogrebni običaji Vlaha istočne Srbije počivaju na tradicionalnim narodnim verovanjima koja vuku korene iz drevnih vremena i svi su usmereni ka tome da preminulom olakšaju prelazak na onaj svet, kao i večni boravak u raju.

Tako Vlasi i danas u XXI veku održavaju takozvane pomane (daće) za pokojnike, izlivaju vodu za mrtve, prave priveg – veliku vatru nalik lomači oko koje igraju duga ritualna kola, priređuju posebna kola za mrtve, odlaze noću na groblja i takođe pale vatre, a sve do potkraj XX veka održavali su i posmrtne rituale „otkopavanja pokojnika“ i „crne svadbe“. Sve te magijsko-religijske radnje praćene su bogatim gozbama, jer se smatra da se obiljem jela, pića i muzike, pokojnik na onom svetu, koji je mračan, hladan i bezvodan, uvodi u raj i blagostanje.

Međutim, po rečima Danijela Sinanija, docenta na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, osim brige da se duša pokojnika isprati zadovoljna i održava zadovoljnom na onom svetu, kako bi se na taj način obezbedio natprirodni saveznik koji će nam pristupati u pomoć kada god je to potrebno i koji će sa neba voditi računa o nama i nama bliskima, s druge strane prisutan je i strah od osvete duše pokojnika koja, eventualno, ne bi bila zadovoljna načinom na koji je ispraćena i pažnjom koja joj se potom posvećuje. „Štaviše, u narodu ovog dela Srbije i dan-danas je veoma živ običaj da se „načne“ telo pokojnika pre sahrane, odnosno, da mu se na nekom delu probuši ili zareže koža (najčešće se buši uvo ili se podrezuju tetive ispod kolena ili, pak, oštećuje koža na samom telu) da se pokojnik ne bi vampirio, odnosno vraćao sa onog sveta i maltretirao svoje bližnje“, kaže Sinani. „To je još jedan pokazatelj da postoji strah od pokojnika i težnja da se od njega zaštite. Dakle, pored emotivne i tople brige za dušu pokojnika i njegov zagrobni život postoje jednako bitni (ako ne i bitniji) razlozi krajnje utilitarne prirode.“

Glavnu ulogu u svim obrednim ritualima vlaškog kulta mrtvih obavljaju žene iz najuže rodbine umrlog. „One su sveštenice i čuvarke tradicionalne narodne religije. Čim navrše sedam-osam godina, u tajne obreda uvode ih starije žene, najčešće babe ili seoske vračare. Uče ih magijskim radnjama, molitvama, kao i da klečeći na kolenima i laktovima izgovaraju posebne obredne molitve zvane marturije, koje omogućavaju da se otvore granice između dva sveta da bi pokojnici mogli da dođu na ovaj svet i lično uzmu darove koje im živi spremaju“, ističe etnolog Paun Es Durlić, kustos Muzeja u Majdanpeku.

Na brdu Veliki Strnjak u Blizni, jednom od zaselaka Rudne Glave kod Majdanpeka, domaćin Paun Janošević daje sedmogodišnju pomanu pokojnoj supruzi Saveti. „To je poslednja pomana u ciklusu koji je posvećen lično njoj i koji je počeo u času njene smrti. Posle sedme godine, ona se pridružuje ostalim umrlim rođacima, a ritam ličnih pomana prelazi u ciklus godišnjih zadušnica na kojima se priređuju skromniji pomeni za sve umrle pretke do kojih dopire sećanje“, kaže Durlić.

Obred pomane kod Janoševića vodi Zorica, kći pokojnice. Kako običaji pomane nalažu, sve stvari namenjene pokojnici moraju da budu potpuno nove i neupotrebljavane. Tako je porodica, za pomanu Saveti Janošević, kupila nov ležaj, posteljinu, sto, stolicu, lavor, kompletnu odeću i obuću, kožnu tašnu, pa čak i novčanik u koji su stavljeni evri. Tu su i češalj, šnale i baterijska lampa, jer je „onaj svet“ taman i mračan.

Napisao: Aleksandar Arsenijević
Snimio: Dragoljub Zamurović

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#25) broju časopisa National Geographic Srbija.

Delovi volonškog centra za uzgoj, kao i veliki deo okolnog područja, takođe su teško oštećeni, zbog čega su zaposleni bili prisiljeni da evakuišu preživele pande u druge istraživačke objekte i u pekinški zoološki vrt. Neke od tih životinja su bile pod šokom i pele bi se na stabla i tamo ostajale.

„Nisu više nervozne“, kaže Đenguo Lju, stručnjak za pande sa Univerziteta države Mičigan. Procenjivanje stanja u kojem se nalazi 1600 kineskih divljih panda posle zemljotresa posao je koji je u toku, govori Lju. „Ali, pande tu žive već nekoliko miliona godina“, kaže on. „I ranije su doživljavale zemljotrese.“

Napisao: Alan Mejrson
Fotografija: Ketrin Feng

Klarkova, hemijski biolog, istražuje izlučevine i otrovnost vodozemaca, a odnedavno se usredsredila na žabe s Madagaskara koje iz svojih kožnih žlezda izlučuju alkaloide.

Žabe, kaže ona, ne stvaraju same te alkaloide; one ih primaju konzumiranjem svog plena koji sadrži te hemikalije. Ali njihov opstanak zavisi od tih oporih sastojaka: otrov u alkaloidima odbija grabljivce.

Na Madagaskaru je Klarkova otkrila da su žabe otrovnije što je oblast netaknutija – verovatno zbog toga što u tim nenarušenim područjima ima više raznovrsnih mrava, stonoga i grinja bogatih alkaloidima nego u područjima u kojima je prirodno okruženje narušeno.

Odatle bi se takođe moglo zaključiti da žabe koje žive na mestima s većom biološkom raznolikošću imaju veće izglede da prežive od svojih geografski manje sretnih srodnica, koje su možda morale da stvore nove odbrambene mehanizme, budući da su postajale sve manje otrovne – a to znači sve ukusnije za jelo.

„Sve se svodi na ukus“, govori Klarkova. „Ako vam ukus nije loš, onda će vas zasigurno neko pojesti.“

 Napisao: Nil Šej

Gljivica koja uzrokuje bolest izaziva sušenje i opadanje lišća, pa ostatak biljke ostaje izložen smrtonosnim količinama sunčeve svetlosti. To nije prvi put da panamska bolest uništava rasprostranjenu bananu: šezdesetih godina prošlog veka uništila je vrstu „Gros Michel“ (Veliki Majk).

Posle toga ju je kavendiš banana, manja ali naoko otporna, časno i uspešno zamenila. Ali sad opaki novi soj gljivice, prvi put primećen u Maleziji 1990-ih, hara svetskim zasadima kavendiša. Genetski su sve iste, pa ono što ubije jednu ubiće i ostale. Stručnjak za banane Den Kopel – korisnik stipendije Društva National Geographic – kaže da najveća nada za to voće leži u raznolikosti.

Istraživači vrše oglede na stotinama divljih vrsta, pokušavajući da dobiju bananu koja će biti otporna na tu bolest i istovremeno ukusna, velika – i uvek privlačna.

Napisala: Ketrin L. Bejker
Fotografija: Džini Moderman

Poštujem slikarstvo Van Goga, ali ga ne volim; ipak, u jednom moram da se saglasim sa njim, a to je da je noć često življa i bogatija bojom nego dan. Ako to prenesem na sasvim lični plan, saglasni smo u potpunosti. Mir i tišina usnulog grada kao da su plodno tlo za buđenje inspiracije i sopstvene „buke“. Kada sam bio mlađi i neko vreme boravio van grada, voleo sam da provodim noć budan održavajući vatru ili loveći svice (kad ste poslednji put videli jednog?).

Očigledno, imao sam potrebu za svetlom, ali istovremeno i za saživljavanjem sa noći.

Srećom, i danas imam priliku da se na neko vreme povučem iz grada i prepustim gustom mraku.

U vedrim letnjim noćima, obgrljen tamom i sopstvenim mislima, posmatram nebo, tek tada potpuno svestan da sam deo moćne prirode, a da su zvezde „ulična svetla“ večnosti.

S obzirom na to da iznad i oko računara u radnoj sobi, maloj poput neke niše, imam gomile i gomilice knjiga, a ove redove pišem posle radnog dana, sam sebi sam zaličio na Poa:

Ponoć jednu dok pun briga, bled, umoran, bdeh vrh knjiga čiji nauk tajanstveni ljudi svi zaboraviše – već opuštah glavu snenu, kad me naglo u tom trenu kucanje na vrata prenu, na vratima moje niše. „Posetilac neki, rekoh, što kuca na vrata niše – Samo to i ništa više.“ U stvari, to me je supruga obavestila da je već mnogo kasno…