Izraelski arheolog Ehud Necer već pedeset godina traga za stvarnim Irodom, ne za onim koji je opisan rečima, već za onim o kojem svedoči kamen. Necer je otkopao ostatke mnogih Irodovih zdanja širom Svete zemlje, istražio palate u kojima je Irod živeo, tvrđave u kojima je vojevao, predele u kojima se najprijatnije osećao. Od mnogobrojnih Irodovih maštovitih graditeljskih projekata, Irodijum je jedini nazvan po njemu i verovatno mu je bio najviše prirastao za srce, jer je na kraju svoje bezobzirne i krvave vladavine sahranjen upravo tu, u otmenom mauzoleju.

Tačna lokacija Irodovog groba ostala je nepoznata skoro 2000 godina, do aprila 2007. kad su je Necer i njegove kolege s Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu otkopali na višim obroncima Irodijuma. To otkriće je dovelo do novih spoznaja o jednom od najzagonetnijih umova antičkog sveta – i pružilo nove dokaze o mržnji koju je Irod izazivao među svojim savremenicima. To otkriće je preraslo i u politički incident: Palestinci su tvrdili da predmeti s tog nalazišta pripadaju njima, a jevrejski doseljenici su tvrdili da je ovaj grob još jedan dokaz da opravdano polažu pravo na Zapadnu obalu. Necera, čija su iskopavanja decenijama prekidali ratovi, invazije i ustanci, ovaj spor nije mnogo iznenadio. U Svetoj zemlji arheologija može da bude i te kako ispolitizovana.

Irod je rođen 73. godine p.n.e. i odrastao u Judeji, kraljevstvu u srcu drevne Palestine, rastrzane građanskim ratom i stešnjene između moćnih neprijatelja. Hašmonejska dinastija, koja je Judejom vladala 70 godina, razjedinila se zbog žestoke borbe za presto između braće Hirkana II i Aristobula II. Osim toga, kraljevstvo je bilo uvučeno u širi geopolitički sukob između rimskih legija na severu i zapadu i Parćana, tradicionalnih rimskih neprijatelja, na istoku. Irodov otac, glavni Hirkanov savetnik i vrsni vojskovođa, sklopio je savez s Rimljanima, koji su Aristobula proterali, a Hirkana proglasili kraljem Judeje.

Irod je već u detinjstvu uočio koristi od savezništva s rimskim gospodarima – stanovište odavno proglašeno kao izdajstvo jevrejskog naroda – a upravo će Rimljani na kraju Iroda i proglasiti za kralja. Irod će tokom čitave svoje vladavine težiti da uskladi zahteve Rima sa željama svojih jevrejskih podanika koji su ljubomorno čuvali svoju političku i versku samostalnost. Održavanje ove osetljive ravnoteže bilo je veoma teško zbog Irodovog porekla: majka mu je bila Arapkinja, a otac Idumejac. Mada je Irod vaspitavan kao Jevrejin, nedostajao mu je društveni status koji su uživali pripadnici moćnih starih jerusalimskih porodica iz čijih redova se biralo visoko sveštenstvo, a što je bila tradicija koje su se pridržavali hašmonejski kraljevi. Mnogi podanici su Iroda smatrali autsajderom – „polu-Jevrejinom“, kako će posle napisati njegov prvi biograf, jevrejski vojnik i aristokrata Josif Flavije – pa su nastavili da se bore za hašmonejsku teokratiju. Godine 43. p.n.e. Irodovog oca je otrovao hašmonejski pobornik. Tri godine kasnije, kad su Parćani iznenada napali Judeju, suparnička hašmonejska frakcija se udružila s osvajačem, zbacila s vlasti Hirkana, a onda se okrenula protiv Iroda.

U tom kritičnom trenutku, Irod se za pomoć obratio Rimljanima. Pod okriljem noći, s porodicom je pobegao iz Jerusalima i, pošto je porazio Parćane i njihove jevrejske saveznike u krvavoj bici na mestu gde će posle podići Irodijum, otputovao je u Rim. Zbog njegove nepokolebljive odanosti, rimski Senat ga je postavio za kralja Judeje. Irod je iz Senata izašao ruku pod ruku s dva najmoćnija čoveka Rimskog carstva: Markom Antonijem, vojskovođom i govornikom koji je vladao istočnim delom Rimskog carstva, i Oktavijanom, mladim patricijem koji je vladao zapadnim delom i koji će za devet godina poraziti Antonija i zavladati celim carstvom, a zatim uzeti titulu „Avgust“. Posle toga, jednim činom koji je postao simbol mnogih kasnijih kompromisa nužnih kako bi se kako-tako održao na vlasti, Irod je svečanu povorku poveo na Kapitol do Jupiterovog hrama, najvažnijeg rimskog svetilišta, gde je kralj Judeje prineo žrtvu bogovima paganskog Rima.

Napisao: Tom Miler
Snimio: Majkl Melford

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#26) broju časopisa National Geographic Srbija.

Iste godine je Galileo teleskopom prvi posmatrao Mars. Sredinom XVII veka teleskopi su bili dovoljno usavršeni da su se njima mogla uočiti sezonska širenja i skupljanja polarnih ledenih kapa na Marsu, pa i oblici kao što je Syrtis Major, tamna mrlja za koju se mislilo da je plitko more. Italijanski astronom Đovani Kasini uspeo je da posmatrajući neke oblike na planeti odredi njenu rotaciju. Zaključio je da je dan na Marsu za četrdeset minuta duži od naših dvadeset četiri sata; pogrešio je za samo tri minuta. Dok je Venera, nama bliža i veća planeta, nudila nepristupačan oblačni pokrivač, Mars je pokazivao površinu sličnu Zemljinoj, što je podstaklo nagađanja o postojanju života na njemu.

Sve bolji teleskopi, u takmičenju protiv zamagljujućeg učinka guste i promenljive atmosfere naše planete, omogućavali su izradu karata Marsa s označenim morima, pa čak i močvarama gde je u pretpostavljenoj vegetaciji dolazilo do sezonskih promena u ritmu kolebanja ledenih kapa. Jedan od kartografa s najoštrijim okom bio je Đovani Skijapareli, koji je upotrebio italijansku reč canali za primećene pravolinijske veze između pretpostavljenih vodenih masa. Ta reč se mogla prevesti i kao „brazde“, ali „kanali“ su raspirivali maštu javnosti, pogotovo Persivalu Louelu, bogatom pripadniku bostonske kulturne i društvene elite, koji je 1893. godine podržao teoriju o kanalima kao veštačkim tvorevinama neke marsovske civilizacije. Kao astronom, Louel je bio amater i entuzijasta, ali nije bio čovek opsednut fiks-idejama. Izgradio je sopstvenu opservatoriju na jednoj zaravnjenoj uzvišici pored Flegstafa, u Arizoni, na visini većoj od 2000 metara i, kako je rekao, „daleko od ljudskog dima“; čak i astronomi koji se nisu slagali s teorijama ovog Bostonca smatrali su njegove crteže Marsa boljim od Skijaparelijevih. Louel je izneo teoriju o Marsu kao umirućoj planeti čije se visokointeligentno stanovništvo borilo protiv sve jačeg sušenja njihove planete sistemima kanala za navodnjavanje, koji su sprovodili i čuvali vodu koja se nalazila u polarnim kapama.

Tu viziju je, zajedno s Louelovim nepokolebljivim darvinizmom, dramatizovao H. Dž. Vels u jednom od klasičnih dela naučne fantastike, Ratu svetova (1898). Marsovcima koji napadaju Zemlju, iako užasno izgledaju i ponašaju se nemilosrdno, ipak je bila dopuštena kapljica nepristrasnog ljudskog razumevanja. Primenjujući napredne instrumente i pronicljivost izbrušenu „direktnim pritiskom nužnosti“, oni žudno upiru pogled kroz svemir u „našu mnogo topliju planetu, zelenu od rastinja i sivu od vode, s atmosferom punom oblaka koja jasno ukazuje na plodnost, a kroz pregršt uskomešanih oblaka na mahove se ukazuju široka prostranstva gusto naseljenih krajeva i tesna mora pretrpana brodovima“.

U narednih pola veka maštanja o Marsu, ovo susedno nebesko telo nam je služilo kao tmurni brat blizanac na koga smo projektovali naše zemaljske brige, muke i rasprave. Tadašnji gorući problemi, kao što su kolonijalizam, kolektivizam i industrijsko crpenje prirodnih bogatstava, pronašli su ogroman prostor izražavanja u raznoraznim marsovskim utopijama.

Napisao: Džon Apdajk

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#26) broju časopisa National Geographic Srbija.

To pismo je bilo upućeno gospodinu Čarlsu Darvinu. Uz pismo Volas je priložio i jezgrovit članak pod nazivom „O sklonosti varijeteta ka neodređenom odmicanju od početnog tipa“, nastao za dve noći užurbanog pisanja nakon jednog trenutka iznenadnog otkrovenja posle više od decenije nagađanja i pažljivog istraživanja. U tom članku je izložio teoriju evolucije (iako ne pod tim imenom) putem prirodne selekcije (i bez korišćenja tog izraza) koja je neobično ličila na teoriju kakvu je sam Darvin, u to vreme već istaknuti prirodnjak, razvijao ali je još nije bio objavio.

To je već klasična epizoda iz istorije nauke, priča o koincidenciji i njenim posledicama, koja se priča i prepričava u knjigama o nastanku evolucione biologije: skoro simultana formulacija nečega o čemu mi danas razmišljamo kao o Darvinovoj teoriji do koje su došli sam Darvin i taj mladi početnik, Alfred Rasel Volas. Ali bila ona klasična ili ne, danas je mnogi ljudi uopšte nisu svesni. Volas, za života slavljen kao Darvinov mlađi partner i čuven po svojim ostalim doprinosima nauci i društvenoj misli, posle svoje smrti 1913. godine pao je u zaborav. Poslednjih decenija njegova slava se obnavlja, a u tome podjednako učestvuju naučnici koji kopaju u potrazi za svakim aspektom Darvinovog života – u kome je Volas odigrao presudnu ulogu – kao i neki pisci popularne literature. Njegov nadgrobni spomenik u malom mestu Bradstoun sada se održava. Njegov portret sad visi, zajedno s onim starim Darvinovim, u prostoriji za zasedanja Lineovog društva u Londonu, onog istog Društva pred kojim je zajedničko otkriće Darvina i Volasa bilo predstavljeno pre 150 godina, uveče 1. jula 1858. godine. Njegova pisana dela, koja obrađuju teme od teorije evolucije i društvene pravde pa do života na Marsu, opet se štampaju ili se pojavljuju na internetu. Među istoričarima nauke priznat je kao utemeljivač evolucione biogeografije (učenja o tome gde koja vrsta živi i zašto), kao pionir ostrvske biogeografije (iz koje je proizašla biološka nauka o zaštiti životne sredine), kao rani teoretičar adaptivne mimikrije, i kao prvi zagovornik onoga što mi danas nazivamo bioraznovrsnost. To znači da je on izrazito značajna figura u prelazu sa staromodnog na savremeno u biologiji. Tokom godina provedenih na terenu Volas je takođe bio i produktivan kolekcionar, nemilosrdan sakupljač prirodnih čudesa. Njegovi primerci insekata i ptica su značajno obogatili muzejske zbirke, kao i taksonomsku disciplinu. Pa ipak, većina onih koji su čuli za Alfreda Rasela Volasa znaju ga samo kao manje poznatog saradnika Čarlsa Darvina, čoveka koji je zajedno s njim otkrio teoriju evolucije putem prirodne selekcije, ali kome nije uspelo da u podjednakoj meri stekne priznanje.

Priča o Volasu je zamršena, junačka i zbunjujuća. Osim što je bio jedan od najvećih terenskih biologa XIX veka, bio je i čovek hirovite samostalnosti i iznenadne zanesenosti, nemiran duh koji nikad nije bio sasvim zadovoljan mestom u kojem je živeo, pristalica spiritizma i seansi, poklonik frenologije, upleten u mesmerizam, a kasnije i odmetnik od Darvinove teorije kad je ona stigla do razvoja ljudskog mozga, protivnik vakcinisanja protiv boginja i zagovornik nacionalizacije velikih privatnih zemljišnih poseda, koji je takvim i ostalim ekscentričnostima svojim protivnicima davao povoda da ga proglase luckastim. A oni su to i činili. Pitanje na koje nijedan od naučnika i biografa nije uspeo da pruži prikladan odgovor jeste sledeće: kako međusobno uskladiti sva ta sjajna dostignuća, radikalna uverenja i bezobzirni fanatizam u jednoj osobi – osobi savršenog empiriste i terenskog prirodnjaka? Da nije zaista postojao taj i takav Alfred Volas, viktorijanski romanopisac koji bi ga izmislio morao bi da bude poprilično originalan.

Napisao: Dejvid Kvamen
Snimio: Robert Klark

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#26) broju časopisa National Geographic Srbija.

„U tom poslu prognostičar je još uvek nezamenjiv“, kaže jedan od četiri dežurna meteorologa u Zavodu dok nam pokazuje najsvežiju prognostičku kartu Evrope, na koju su uneti rezultati svih evropskih merenja, a potom su rukom iscrtane izohipse i temperaturni frontovi. To je verovatno poslednja zaostala veština od načina na koji se klima pratila pre više od pola veka, u epohi najpoznatijeg srpskog klimatologa Milutina Milankovića (1879-1958), kad su se obimna izračunavanja stanja atmosfere u potpunosti obavljala ručno. Danas meteorolozi imaju na raspolaganju snimke atmosfere sa satelita Eumetsat, merenja zemaljskih automatskih stanica, brdo telekomunikacione i računarske opreme, kao i superkompjutere koji neprekidno pokreću moćne klimatske modele, inače usavršene iz pionirskih radova beogradske numeričke škole. I sve to im, uz male intervencije, omogućava da sagledaju stanje atmosfere nad Evropom u toku samo jednog zemaljskog dana. U Milankovićevo vreme nije bilo ničeg sličnog, ali je on strpljivim računanjem uspeo da matematički opiše čak 600.000 godina promena klime na Zemlji. Ovaj proslavljeni srpski klimatolog, inženjer, geofizičar i astronom, naravno, nije crtao dnevne sinoptičke karte. Milanković je razvio astronomsku teoriju ledenih doba, objasnivši kako se na planeti dugoročno smenjuju periodi tople i hladne klime.

Milutin Milanković se rodio 28. maja 1879. godine u uglednoj srpskoj porodici u Dalju, kod Osijeka u Hrvatskoj, koja je tada bila u sastavu Austrougarske monarhije. Školovao se u Osijeku i Beču. Doktorirao je tehničke nauke 1904. godine na Politehničkoj školi u Beču sa tezom Beitrag zür Theorie der Druckurven (Teorija linija pritiska) i tako postao prvi Srbin doktor tehničkih nauka.

Na poziv vlade Srbije, 1909. godine preselio se u Srbiju, gde je do kraja karijere predavao na Beogradskom univerzitetu. Bio je redovan član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1924. godine. Borio se kao rezervni oficir srpske vojske u oba balkanska rata, a Prvi svetski rat je proveo u austrougarskom zarobljeništvu.

Milanković je taj veliki sukob doživeo kao „jedno dugo bračno putovanje“, kako ga naziva u svojoj autobiografiji „Uspomene, doživljaji i saznanja“. Na svojoj teoriji je bez prekida radio i u tamnici, počev već od prve noći u zatvoru u Osijeku: „Uveliko je bila prošla ponoć kada se digoh sa posla. Kada se obazreh po sobici, zapitah se gde se nalazim. Izgledala mi je kao prenoćište na mome putovanju po vasioni.“

Izučavao je nebesku mehaniku, astronomiju i matematiku. Projektovao je više građevina u Austriji i Srbiji, a zapamćen je i kao tvorac najtačnijeg kalendara, koji je razvio na molbu pravoslavnih crkava kao zamenu za julijanski kalendar. U poslednjoj fazi života bavio se istorijom nauke i pisanjem popularnih knjiga.

Milanković je preminuo 12. decembra 1958. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju, ali su njegovi zemni ostaci osam godina kasnije preneti u grob u Dalju, pored Dunava. Tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, devedesetih godina, njegova kuća u Dalju je zapaljena i temeljno opljačkana. Zajedničkom akcijom vlada Hrvatske i Srbije kuća je obnovljena pre dve godine i pretvorena u Međunarodni naučni centar.

Danas se po Milankoviću naziva jedan krater na tamnoj strani Meseca, jedan planetoid u asteroidnom pojasu, nekoliko međunarodnih manifestacija, kao i brojne ulice, škole i organizacije u Srbiji.
Najveći Milankovićev doprinos nauci je, bez sumnje, njegova „heliocentrična“ teorija ledenih doba. Međutim, mada danas opšteprihvaćena, ona je dugo bila u nemilosti. Naučna javnost je u periodu između dva rata bila izuzetno zagrejana za njegove cikluse osunčavanja, ali se pedesetih godina XX veka ohladila od ove ideje, smatrajući da astronomski uzroci nisu dovoljno snažni da iznesu klimatske promene.

Napisao: Slobodan Bubnjević
Snimio: Marko Risović

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#26) broju časopisa National Geographic Srbija.

Nedavni satelitski snimci pokazuju da je od 2004. do 2008. godine ilegalna seča stabala u Rezervatu biosfere leptira monarha raščistila oko 450 hektara, pa leptiri više nisu zaštićeni tokom prelomnog perioda mirovanja i razmnožavanja.

Linkoln Brauer, biolog s Koledža Svit Brajer, upozorava da snimci pokazuju tek deo rasprostranjenog problema na koji se decenijama nije reagovalo, a sada je situacija još gora. Pažnja bi mogla da znači spas: u julu je Unesko rezervatu dodelio status svetske baštine, što je potez za koji se Brauer nada da će ubrzati obustavu seče. „To mora da prestane“, kaže on, „ili će leptiri nestati.“

Napisao: Nil Šej
Fotografija: Don Faral, Getty Images

Ali treptanje nije samo refleks. Smirenost usporava treptanje; uznemirenost može da izazove oluje treptanja u očima. Setite se samo nervoznih političara ili loših lažova, koji obično najbrže trepću posle izrečenih laži. Mala je verovatnoća da će psihopata, s poremećenim aktivnostima mozga, u strahu brže treptati od nekog prosečnog.

Takođe, treptaji otupljuju moždanu aktivnost povezanu s vizuelnom svešću, možda zato da nas odvrate od primećivanja mikrosekunde mraka. U zagonetke treptanja spada i činjenica da bebe trepću ređe od odraslih – možda zbog svih tih novih nadražaja koje primaju – kao i razlozi zbog kojih ima toliko mnogo razlika među životinjama. Jedan primer: papagaj trepne 26 puta u minuti, a noj samo jednom.

Učestalost treptanja znatno varira u zavisnosti od raspoloženja, aktivnosti, nivoa koncentracije, starosti i vrste.

 Nervozan odrastao – 50 treptaja u minuti
 Ljudsko novorođenče – 2 treptaja u minuti
 Gledanje televizije – 7,5 treptaja u minuti
 Smiren odrastao – 15 treptaja u minuti
 
Napisala: Dženifer Holand
Fotografija: Rebeka Hejl

Od 2005. godine je u Tokiju i okolini otvoreno jedanaest mačjih kafea, najviše u proteklih nekoliko godina. Svaki od njih se nudi kao ostrvo spokojnog predenja u prenaseljenom gradu gde su vlasnici ugostiteljskih objekata netolerantni prema životinjama.

Ljubiteljka mačaka Jumi Masuda otvorila je Curl-Up Café prošle godine u staroj stomatološkoj ordinaciji svog oca. Nudi čaj, sok i kao mogućnost, za 11 dolara po satu, plandovanje u sobi punoj mačaka.

Bivša čekaonica je sada predsoblje gde se posetioci izuvaju ispod pobedničkih odličja petnaest Masudinih mačaka. Mačke se slobodno šetkaju po glavnoj sobi, svetloj prostranoj prostoriji opremljenoj sofama, igračkama za mačke i televizorom koji prikazuje video sa mačkama.

Masuda je odlučila da u prostoriji nikada nema više od osmoro ljudi. Mačkama prija njihova pažnja, kaže, ali ipak vole da budu brojnije.

Na slici
Juri Masuda (15) čija majka drži Curl-Up Café često posećuje mačke posle škole.

Napisao: Blejn Harden
Fotografija: Ken Šimicu

U rimskom Panteonu Mars je pored Jupitera najznačajnije božanstvo, prvenstveno kao bog rata, ali i kao bog zemljoradnje i stočarstva, pa su stoga svi praznici posvećeni Marsu bili u martu i oktobru, u mesecima koji su označavali početak i kraj poljoprivrednih radova, odnosno vreme početka i završetka ratnih pohoda. Kao vladalac bojnih polja i plodnih njiva Mars je percipiran i kao bog opšteg napretka.

Mars je imao i značajnu ulogu u „svetom proleću“, verovatno pod uticajem staroitalskog običaja, kada jedna generacija mladih u rano proleće, predvođena Marsovim svetim životinjama – vukom ili detlićem – napušta matični grad kako bi sreću potražila na nekom drugom mestu.

Kada se iz rimskog doba vratim u sadašnjost i usmerim pogled ka budućnosti, pitam se hoće li baš Mars biti domaćin prvoj generaciji koja će se otisnuti sa Zemlje u potrazi za srećom.