Апаза још чека да му се осмехне срећа и да нађе велики грумен злата. „Можда ће данас бити тај дан“, каже уз широк осмех и при том блесну његов једини златни зуб. Да би себи повећао изгледе већ је „платио земљи“: положио је боцу писка, домаће ракије, код отвора окна, неколико листова коке тутнуо је под камен, а још пре неколико месеци један шаман је у његово име жртвовао петла на светој планини. Сада док улази у окно, Апаза на свом матерњем кечуа језику мрмља молитву божанству, владару ове планине и свег злата у њој.

„Глечер је наша успавана лепотица“, каже Апаза показујући главом према врлетном врху и вечном леду високо изнад рудника. „Без његовог благослова никад не бисмо нашли ни трунку злата. А можда не бисмо успели ни да извучемо живу главу.“

Ово подручје није баш елдорадо, али већ више од петсто година светлуцаве златне жиле испод овдашњег глечера на 5000 метара надморске висине привлаче људе у овај део Перуа. Међу првима су стигли Инке који су овај вечно сјајни метал називали „сунчевим знојем“; потом су дошли Шпанци чија је похлепа за златом и сребром подстакла освајање Новог света. Али тек у новије време, због скока цене злата – у протеклих осам година повећала се 235 посто – 30.000 људи се сјатило у Ла Ринконаду и претворило тај забити логор копача злата у насеље прљавих уџерица на врху света. Тај комад ничије земље тоне у сопствени отровни отпад и безакоње, а преплавили су га сањари и шпекуланти који, покретани надом и безнађем, очајнички желе да се обогате макар то подразумевало уништавање њихове околине – и њих самих.

Призор можда изгледа скоро средњовековно, али Ла Ринконада је „Дивљи запад“ једног потпуно модерног феномена: златне грознице XXI века.

Ниједан елемент није голицао и заокупљао људску машту толико као светлуцави метал чији је хемијски симбол Ау. Хиљадама година је жеља за поседовањем злата терала људе на безумне поступке, изазивала ратове и покретала освајања, оснаживала царства и валуте, рушила брда и шуме. Злато није неопходно за људски опстанак; у ствари, оно од њега има сразмерно мало практичне користи. Али његове главне врлине – неуобичајена густина и ковност, као и његов неуништиви сјај – учинили су га једном од најтраженијих артикала на свету, безвременим симболом лепоте, богатства и бесмртности. Од фараона (који су захтевали да се сахрањују покривени златом, које су они називали „месом богова“), преко калифорнијских копача злата (чија је луда трка изградила амерички запад), до финансијера (који су прихватили савет сер Исака Њутна и злато учинили основом светске економије) – скоро свако друштво је кроз историју злату придавало готово митолошку моћ.

Грозничава опседнутост људске врсте златом требало је да ослаби у модерном свету. Мало која култура још верује да злато може да подари бесмртност, а све земље света – Сједињене Државе су то учиниле последње, 1971. године – укинуле су „златни стандард“ којем се Џон Мејнард Кејнс сјајно наругао као „варварском реликту“. Али, злато не само да је задржало сјај него је због глобалне несигурности постало још привлачније. Цена злата је 10. септембра 2001. године износила 271 долар по унци, а у марту 2008. је достигла рекордну цену од 1023 долара – а тај праг би поново могла да пређе. Осим као луксузна роба, злато поново служи и као сигурна лука у кризним временима. Недавни скок цене злата, делимично изазван терористичким нападом 11. септембра 2001, додатно је подстакнут падом вредности долара и нервозом због наилазеће глобалне рецесије. Потражња злата је 2007. године премашила понуду за 59 посто. „Злато је одувек поседовало ту врсту магичне привлачности“, каже Питер Л. Бернстин, аутор књиге „Моћ злата“. „Али још није јасно да ли смо ми власници злата, или злато поседује нас.“

И док су инвеститори навалили на нове фондове „златног стандарда“, на накит још отпада две трећине укупне потражње злата, па је 2007. године светска продаја злата износила рекордних 53,5 милијарди долара. У Сједињеним Државама, у склопу кампање „Без прљавог злата“, многи највећи трговци златом су престали да продају злато из рудника који наносе знатне друштвене или еколошке штете, али таквих обзира нема у Индији, највећем потрошачу злата на свету, где је опчињеност златом уткана у културу, као ни у Кини, која је 2007. године претекла Сједињене Државе и постала други највећи купац златног накита на свету.

Написао: Брук Лармер
Снимио: Ренди Олсон

Наставак ове приче можете прочитати у
јануарском (#27) броју часописа National Geographic Srbija.

„Мислим да видим копно“, рекао је Боргу Оусланду, с којим је протеклих шест месеци провео на Арктику у потери за успоменом на два славна истраживача. Кренувши са Северног пола, двојац је на скијама прешао 974 километра до тог места близу северне обале Земље Фрање Јосифа, забаченог сибирског архипелага на коме су Фритјоф Нансен и Јалмар Јохансен потражили уточиште после покушаја да стигну до Пола 1895. године.

Попут многих норвешких дечака, Оусланд је одрастао на причама које су описивале Нансенове подвиге. Годинама касније те приче су га надахнуле да предузме прво самостално путовање на скијама до Пола, што је био један од 14 његових одлазака које је извео као професионални пустолов и водич. Сада су он и Орлич, планинар и фотограф, следили исту ону мучну руту којом су 112 година раније пролазили Нансен и Јохансен – што нико други никад није учинио.

„Са собом смо понели Нансенову књигу, па смо знали да доживљавамо много тога сличног“, рекао је Орлич. „Баш као и они, имали смо скије и кајаке, али ми смо користили падобранска једра уместо паса, па смо били бржи. И наравно, имали смо комуникационе уређаје и навигациону опрему, док они нису могли са сигурношћу да знају где се налазе. Њихова стара карта уопште није била тачна.“

Копно које је Орлич приметио било је далека обала острва Ева-Лив, које је тако названо по Нансеновој супрузи и њиховој ћерки. Али то што су Орлич и Оусланд видели острво није значило да до њега могу и да дођу. Кад су Нансен и Јохансен први пут уочили острво Ева-Лив, помислили су да би за дан-два могли да стигну до њега. На крају им је за то било потребно 13 дана и једва су успели да се дочепају копна.

У јуну 2007. године Орлич и Оусланд су се суочили са истим препрекама. Гладак морски лед по коме су данима јурили, вукући своје тешке пластичне кајаке напуњене храном и опремом, заменио је хаос леденог крша који је изгледао „као да је ту неки див направио ужасан дармар“, како је Нансен описао ту сцену. И, што је било још горе, читав тај русвај се кретао према северозападу, удаљавајући се од острва Ева-Лив, а ледене санте су стругале једна о другу одоздо гоњене морским струјама.

Немајући друге могућности осим да се пробијају напред, пустолови су једино могли да се уздају у срећу на леду који се кретао. Будући да су још били 15 километара удаљени од копна, скакали су са санте на санту, вукући своје тешке кајаке помоћу ужета дугачког 12,5 метара. То је било исцрпљујуће и стресно искуство. Оусланд је неколико недеља раније већ био пропао кроз лед, упавши до струка у ледену воду. Сад је Орлич почео да се присећа ужасног искуства из 2006. године кад га је олуја заробила недалеко од сибирског Арктическог рта на леденој санти која се распадала. Нашавши се још једном на милост и немилост нестабилног леда, рекао је: „Морам да признам да сам био ужаснут.“

Ноћу су се борили да ухвате мало сна док се лед под њима кретао, „као да вас неко удара у леђа“, каже Оусланд. Чудна ствар је била тишина. Морски лед зими ствара страшну буку док се ломи и плоче стружу једна о другу, али током благе пролећне климе, кад се температуре приближавају нули, ледене плоче дебљине до једног метра мрве се бешумно једна о другу. Једног јутра у четири сата, Орлич је пробудио Оусланда да би му рекао како се према очитавањима ГПС уређаја удаљавају од обале брзином од скоро једног километра на сат. Кад су отворили шатор, видели су да се стотинак метара од њих нашао огроман канал црне воде.

У том тренутку су одлучили да уложе највећи могући напор да се дочепају копна. „Договорили смо се да се не заустављамо док не стигнемо тамо“, рекао је Оусланд, „јер ако тог дана не успемо да дођемо до тог острва, онда до Еве-Лив никад нећемо стићи.“ Упутивши се према југоистоку, вукли су се и веслали кроз густу маглу док нису дошли до ивице чврстога леда. Били су у покрету више од 24 сата. Орлич је помоћу ГПС уређаја проверио да ли има кретања. Није га било. Тај лед је био чврсто везан уз копно. Успели су.

Следећих осам недеља следили су Нансенов и Јохансенов пут кроз архипелаг у правцу југозапада, прелазећи с острва на острво. Земља Фрање Јосифа, бивша совјетска војна зона на чијем већем делу и даље није дозвољен приступ, још је практично недирнута, каква је била и у Нансеново време.

Написао: Питер Милер
Снимили: Борг Оусланд и Томас Орлич

Наставак ове приче можете прочитати у
јануарском (#27) броју часописа National Geographic Srbija.

Али многе друге ствари у приватном свету председника САД остаће исте. Собарице које су стално запослене у Белој кући и даље ће поспремати председникову спаваћу собу. Кухињско особље ће и даље љуштити кромпир и мутити јаја. Баштовани ће садити 3500 луковица лала које ће у Ружином врту цветати сваког пролећа.

Непрекидна брига за личне животне потребе председника САД јесте посао који обавља више стотина људи, углавном на државној плати, што ван имања у Авенији Пенсилванија, број 1600, мало ко зна. Председничке породице долазе и одлазе. „Бораве ту четири или осам година“, каже Гери Волтерс, бивши настојник главне зграде Беле куће. Међутим, особље, обичаји и рутина који окружују радно место најмоћнијег политичара на свету остају исти и често се не мењају кроз више генерација.

Волтерс зна много о томе. Као заменик управника, а затим и шеф особља куће на најпознатијој адреси у САД, радио је 31 годину, од Џералда Форда до Џорџа Буша млађег. Волтерс је обухватио мандате шест председника и све кризе, што домаће што спољне, док није пензионисан 2007. године. Водио је екипу од 90 стално запослених батлера, собарица, кувара, шефова протокола, домара, техничара за лифтове, цвећара, куратора, столара, електричара и водоинсталатера. На неки начин, његов посао био је сличан управнику најлуксузнијег хотела на свету, само што је Волтерс био задужен за зграду која има четири битне и често супротстављене функције: дом, канцеларија, вредан музеј и место битних јавних дешавања. Звучи невероватно, али Бела кућа недељно прима и до 30 000 гостију.

Волтерс је војни ветеран и бивши официр некадашње Војне службе безбедности (сада познате као Униформисана дивизија тајне службе). Његова војничка прецизност и крајња дискреција били су саставни део посла који никада није имао класично радно време. Он каже да су му најтежи тренуци били у периоду смене председника, када се 20. јануара једна породица исељава око 10х, а друга се досељава истог дана око 16х.

Волтерсов посао био је да се личне ствари породице која одлази благовремено иселе, а нове уселе и распореде – нове чисте чарапе у фиокама, нови лични предмети и породичне фотографије да стоје где треба, омиљена јела нове породице да буду спремна у кухињи – и све то у размаку од свега шест сати. Немогуће је то обавити унапред, јер нови председник званично преузима дужност тек 20. јануара око поднева, два сата пошто камион са његовим личним стварима застане пред пратњом на прилазном путу Беле куће јер дотадашњи председник одлази у Капитол. Да би се посао обавио у року, Волтерс би ангажовао свих 90 запослених одједном, али подељених у групе са конкретним задацима. Посао се планира месецима, укључујући неколико пробних вежби са гласним преслишавањима. (Пробне вежбе су уведене тек после оставке и превременог одласка Ричарда Никсона. Прича се да је његова супруга замолила настојника да им се хитно спакују ствари. „Тако смо и сазнали“, каже Бети Монкмен, једна од тадашњих надзорница у Белој кући.)

Нека преношења власти су умела да буду веома напорна. Бил Клинтон је у Овалној соби остао све до 4 сата ујутро, 20. јануара 2001. године. „Његов радни сто је морао да се рашчисти“, сећа се Волтерс. Али морао је да чека да председник оде на спавање, па тек онда да улети и уз помоћ Клинтонових сарадника рашчисти канцеларију и припреми је за Џорџа Буша.

Ипак, кад се те ствари обаве и ситуација смири, „Бела кућа је пре свега породични дом“, наглашава Волтерс. „Дужност особља је да се прилагоди потребама сваке председничке породице, а не да породицу уклапа у Белу кућу.“

Да би све текло глатко, Волтерс би разговарао са будућом првом дамом већ после избора у новембру, чим дотадашњи председник позове у госте свог наследника. Које собе бисте желели да користите као спаваће? У које време ујутро бисте хтели да устајете? Коју врсту зубне пасте желите у купатилу? Које грицкалице или пециво желите увек да имате у креденцу?

Написала: Елизабет Бумилер
Снимио: Кристофер Морис

Наставак ове приче можете прочитати у
јануарском (#27) броју часописа National Geographic Srbija.

Планинске висове до лета оковане ледом смењују непрегледни пашњаци, јаркозелени тек крајем маја. У време кад се снег са Шаре отапа, воде има толико да се захукталим рекама не дају имена. Можда су безимене и зато што брзо копне и претварају се у потоке. У току дана овде се измене сва годишња доба у својим најекстремнијим варијантама.

По ведром времену на оштрим врховима могу да се спазе дивокозе, док вукови и медведи зими умеју да забасају на главне сеоске улице.

У прегибима планине, негде толико уским да куће штрче из клисуре као нахерене кривоврате печурке, шћућурено је 19 горанских села. Још девет истог етничког састава припало је Албанији 1923. године, а два су остала у Македонији. Горанци тако деле око 500 интернационалних квадратних километара, остајући у вези преко шумских стаза и пограничних исправа.

Збијена месташца одвојена су од остатка света услед лоших путева који као да не воде никуда. и сталног опреза и самодовољности горанског народа.

Изолованост и сурова природа учинили су да Горанци остану горштаци, непоколебљивих патријархалних уверења и руралног рачунања времена, иако је XXI век у Гору увелико закорачио преко интернета и других модерних тековина.

Традиција и даље диктира њихово понашање. У овом народу сточара и печалбара још увек је најважније начело „ради, штеди и умри“, па дан за оне који се, као Реџеп Џапче из Брода, баве узгојем стоке и коња, почиње пре изласка сунца.

Треба помусти 150 оваца и десетак крава, што је, како каже домаћин, нажалост само мали део некадашњег стада. А свака бежи и отима се, а кад је газда најзад савлада и енергично стисне виме, испушта плачни глас пун негодовања. Овце су својеглаве и кад оду на испашу, а у надмудривању тада помажу само шарпланинци. Срчани су толико да се без трептаја сукобе са дивљим зверима. Али и међусобно, на често организованим борбама.

Док он са стадом преваљује километре, жена Наџија ради по кући и прави надалеко познати овчији сир, чији пуномасни укус дуго остаје у устима. На полицама су колутови жутог „шарског“, у кацама кисело млеко толико густо да може да се сече ножем.

Штала и млекара су апотекарски чисте, а стаза којом пролазе краве је покривена теписима, да животиње не би прљале двориште блатњавим папцима.

Мужа се понавља с вечери, када се стока врати са пашњака. Оштра вуна се одавно не упреда јер нема откупа, док се месо продаје сеоским месарама, уз клање на лицу места. Једино је за млечне производе разграната мрежа потражилаца.

Али, све је то „ништа“, тврде углас, праву зараду доноси само рад у туђини. Зато је у Гори остало тек око 6000, углавном старачких домаћинстава, док је три пута више становника у расејању.

Већином занатлије, Горанци у туђини најчешће држе бурегџијске, ћевабџијске, посластичарске или бозаџијске радње, врло распрострањене и у самој Гори. Важе за врло вредне и предане послу, а сваки динар који зараде одвајају за изградњу куће у завичају. Никад се не зна када ће им земља у којој су потражили бољи комад хлеба одрећи гостопримство. Колико год дуго да негде бораве, сматрају да су ту привремено.

Новац чувају и за важне породичне прославе које настоје да одрже у Гори.

Терзијски или кројачки занат је зато на високој цени, јер Горанци, а посебно њихове жене, живе за светковине, када облаче чипком извезене ношње.

Написала: Драгана Николетић
Снимио: Горан Сивачки

Наставак ове приче можете прочитати у
јануарском (#27) броју часописа National Geographic Srbija.

Али нису сви одушевљени Линколновим центом, како се званично назива тај новчић. У њему једва да има бакра. Од 1982. године кованице су 97,5 одсто сачињене од цинка. Због потражње и брзог раста цене цинка, око седам милијарди новчића искованих годишње сада кошта знатно више од једног цента по комаду.

Аналитичари кажу да већина ситних кованица брзо изађе из оптицаја и заврши у фиокама и посудама, те да би се укидањем кованог новца уштедели милиони пореских долара. Економисти тврде да заокруживање цена на најближе крупније кованице потрошачи не би осетили, наводећи као пример Аустралију и друге државе које су укинуле најситнији ковани новац. И ко сада лобира да ситне кованице остану у оптицају? Ђаци? Линколнови поборници? Поново погађајте. Ко би рекао – произвођачи цинка.

На слици
Фуџио цент (лево) је 1787. године био први новчић одобрен од владе САД. Четири нова наличја цента кованог за 2009. годину одаваће почаст Абрахаму Линколну.

Написао: Питер Гвин
Снимио: Ребека Хејл, сарадница НГ; љубазношћу Ричарда Гроса

На слици
Звиждарев лоптаст облик омогућава очување топлоте — што је корисно на хладноћи, а смртоносно на Земљи која постаје све топлија.

Написала: Хелен Филдс
Снимио: Џон Канкалоси, Библиотека слика природе

У Портланду постоји 275 км бициклистичких стаза, десет свеже обележених трака за бициклисте којима се они безбедно смештају испред возила на семафору, чак постоји сигнализација само за бицикле. „Портланд је од свих већих градова најбољи за бициклисте“, каже Енди Кларк, председник Лиге америчких бициклиста. Хершова вози по 15 км дневно, послом и рекреативно. „Кола се заустављају да ја прођем“, одушевљена је. Заиста, повреде при вожњи бицикла не прелазе 150 до 200 годишње, а број бицикала расте.

Шта је потребно да би неки град био „погодан за бициклисте“ као Портланд? Прерасподела уличног простора и много боје за бетон. А шта је потребно да се подстакне вожња бицикала? За почетак, законске олакшице нису лоше. Почев од 1. јануара, рецимо, послодавци су дужни да одвоје 20 долара месечно сваком раднику који на посао долази бициклом, на име одржавања возила.

На слици
Посебне траке за бициклисте на семафору су европски изум, али одлично су се „примиле“ у Портланду.

Написао: Марц Силвер
Снимио: Рич Фришман

Данашња наука сматра да постоји 125 врста златних рибица, осим оних из бајки, вицева и литературе, а одгајане су у Кини још пре око хиљаду година. Многи народи у својим бајкама имају златну рибицу која испуњава углавном три жеље. Временом, Царассиус ауратус је постала општеприхваћени симбол олаког испуњавања наших хтења, али и лаког (лакомисленог) губљења стеченог.

National Geographic није златна рибица, али у име свих нас који раде на српском издању могу да вам пожелим добро здравље у 2009. години, јер здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну.

Нека вам је здрава, срећна и успешна 2009. година!