Poput mnogih svojih predaka Inka i Huan Apaza je opčinjen zlatom. Dok se spušta u ledeno okno na visini od 5100 metara u peruanskim Andima, taj 44-godišnji rudar puni usta lišćem koke koje će mu pomoći da se nosi s neizbežnom glađu i umorom. Svakog meseca, bez dana počinka i bez plate, Apaza dirinči u dubinama tog rudnika ispod glečera, a iznad La Rinkonade, najvišeg grada na svetu. Svakog dana se suočava s opasnostima koje su došle glave mnogim njegovim kolegama – eksplozivi, otrovni gasovi, urušavanja – da bi vadio zlato za kojim u svetu vlada velika potražnja. Apaza podnosi sve to, bez novčane nadoknade, samo da bi dočekao današnji dan, poslednji u mesecu, kad on i njegove kolege smeju u trajanju jedne smene – četiri sata ili malo duže – da iznesu i zadrže onoliko kamenja koliko njihova umorna ramena mogu da podnesu. Taj drevni lutrijski sistem – cachorreo – koji još preovladava u visokim Andima, zamena je za platu: džak kamenja koji možda sadrži malo bogatstvo u zlatu ili – što je mnogo češći slučaj – skoro ništa.

Apaza još čeka da mu se osmehne sreća i da nađe veliki grumen zlata. „Možda će danas biti taj dan“, kaže uz širok osmeh i pri tom blesnu njegov jedini zlatni zub. Da bi sebi povećao izglede već je „platio zemlji“: položio je bocu piska, domaće rakije, kod otvora okna, nekoliko listova koke tutnuo je pod kamen, a još pre nekoliko meseci jedan šaman je u njegovo ime žrtvovao petla na svetoj planini. Sada dok ulazi u okno, Apaza na svom maternjem kečua jeziku mrmlja molitvu božanstvu, vladaru ove planine i sveg zlata u njoj.

„Glečer je naša uspavana lepotica“, kaže Apaza pokazujući glavom prema vrletnom vrhu i večnom ledu visoko iznad rudnika. „Bez njegovog blagoslova nikad ne bismo našli ni trunku zlata. A možda ne bismo uspeli ni da izvučemo živu glavu.“

Ovo područje nije baš eldorado, ali već više od petsto godina svetlucave zlatne žile ispod ovdašnjeg glečera na 5000 metara nadmorske visine privlače ljude u ovaj deo Perua. Među prvima su stigli Inke koji su ovaj večno sjajni metal nazivali „sunčevim znojem“; potom su došli Španci čija je pohlepa za zlatom i srebrom podstakla osvajanje Novog sveta. Ali tek u novije vreme, zbog skoka cene zlata – u proteklih osam godina povećala se 235 posto – 30.000 ljudi se sjatilo u La Rinkonadu i pretvorilo taj zabiti logor kopača zlata u naselje prljavih udžerica na vrhu sveta. Taj komad ničije zemlje tone u sopstveni otrovni otpad i bezakonje, a preplavili su ga sanjari i špekulanti koji, pokretani nadom i beznađem, očajnički žele da se obogate makar to podrazumevalo uništavanje njihove okoline – i njih samih.

Prizor možda izgleda skoro srednjovekovno, ali La Rinkonada je „Divlji zapad“ jednog potpuno modernog fenomena: zlatne groznice XXI veka.

Nijedan element nije golicao i zaokupljao ljudsku maštu toliko kao svetlucavi metal čiji je hemijski simbol Au. Hiljadama godina je želja za posedovanjem zlata terala ljude na bezumne postupke, izazivala ratove i pokretala osvajanja, osnaživala carstva i valute, rušila brda i šume. Zlato nije neophodno za ljudski opstanak; u stvari, ono od njega ima srazmerno malo praktične koristi. Ali njegove glavne vrline – neuobičajena gustina i kovnost, kao i njegov neuništivi sjaj – učinili su ga jednom od najtraženijih artikala na svetu, bezvremenim simbolom lepote, bogatstva i besmrtnosti. Od faraona (koji su zahtevali da se sahranjuju pokriveni zlatom, koje su oni nazivali „mesom bogova“), preko kalifornijskih kopača zlata (čija je luda trka izgradila američki zapad), do finansijera (koji su prihvatili savet ser Isaka Njutna i zlato učinili osnovom svetske ekonomije) – skoro svako društvo je kroz istoriju zlatu pridavalo gotovo mitološku moć.

Grozničava opsednutost ljudske vrste zlatom trebalo je da oslabi u modernom svetu. Malo koja kultura još veruje da zlato može da podari besmrtnost, a sve zemlje sveta – Sjedinjene Države su to učinile poslednje, 1971. godine – ukinule su „zlatni standard“ kojem se Džon Mejnard Kejns sjajno narugao kao „varvarskom reliktu“. Ali, zlato ne samo da je zadržalo sjaj nego je zbog globalne nesigurnosti postalo još privlačnije. Cena zlata je 10. septembra 2001. godine iznosila 271 dolar po unci, a u martu 2008. je dostigla rekordnu cenu od 1023 dolara – a taj prag bi ponovo mogla da pređe. Osim kao luksuzna roba, zlato ponovo služi i kao sigurna luka u kriznim vremenima. Nedavni skok cene zlata, delimično izazvan terorističkim napadom 11. septembra 2001, dodatno je podstaknut padom vrednosti dolara i nervozom zbog nailazeće globalne recesije. Potražnja zlata je 2007. godine premašila ponudu za 59 posto. „Zlato je oduvek posedovalo tu vrstu magične privlačnosti“, kaže Piter L. Bernstin, autor knjige „Moć zlata“. „Ali još nije jasno da li smo mi vlasnici zlata, ili zlato poseduje nas.“

I dok su investitori navalili na nove fondove „zlatnog standarda“, na nakit još otpada dve trećine ukupne potražnje zlata, pa je 2007. godine svetska prodaja zlata iznosila rekordnih 53,5 milijardi dolara. U Sjedinjenim Državama, u sklopu kampanje „Bez prljavog zlata“, mnogi najveći trgovci zlatom su prestali da prodaju zlato iz rudnika koji nanose znatne društvene ili ekološke štete, ali takvih obzira nema u Indiji, najvećem potrošaču zlata na svetu, gde je opčinjenost zlatom utkana u kulturu, kao ni u Kini, koja je 2007. godine pretekla Sjedinjene Države i postala drugi najveći kupac zlatnog nakita na svetu.

Napisao: Bruk Larmer
Snimio: Rendi Olson

Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#27) broju časopisa National Geographic Srbija.

Tomas Olrič ga je prvi ugledao. Bilo je sasvim belo, poput dugog, glatkog oblaka na horizontu sa samo jednom tamnom prugom. Senke koje su prolazile preko pruge su ga odavale. Te senke su se kretale – to su bili oblaci – ali pruga nije.

„Mislim da vidim kopno“, rekao je Borgu Ouslandu, s kojim je proteklih šest meseci proveo na Arktiku u poteri za uspomenom na dva slavna istraživača. Krenuvši sa Severnog pola, dvojac je na skijama prešao 974 kilometra do tog mesta blizu severne obale Zemlje Franje Josifa, zabačenog sibirskog arhipelaga na kome su Fritjof Nansen i Jalmar Johansen potražili utočište posle pokušaja da stignu do Pola 1895. godine.

Poput mnogih norveških dečaka, Ousland je odrastao na pričama koje su opisivale Nansenove podvige. Godinama kasnije te priče su ga nadahnule da preduzme prvo samostalno putovanje na skijama do Pola, što je bio jedan od 14 njegovih odlazaka koje je izveo kao profesionalni pustolov i vodič. Sada su on i Orlič, planinar i fotograf, sledili istu onu mučnu rutu kojom su 112 godina ranije prolazili Nansen i Johansen – što niko drugi nikad nije učinio.

„Sa sobom smo poneli Nansenovu knjigu, pa smo znali da doživljavamo mnogo toga sličnog“, rekao je Orlič. „Baš kao i oni, imali smo skije i kajake, ali mi smo koristili padobranska jedra umesto pasa, pa smo bili brži. I naravno, imali smo komunikacione uređaje i navigacionu opremu, dok oni nisu mogli sa sigurnošću da znaju gde se nalaze. Njihova stara karta uopšte nije bila tačna.“

Kopno koje je Orlič primetio bilo je daleka obala ostrva Eva-Liv, koje je tako nazvano po Nansenovoj supruzi i njihovoj ćerki. Ali to što su Orlič i Ousland videli ostrvo nije značilo da do njega mogu i da dođu. Kad su Nansen i Johansen prvi put uočili ostrvo Eva-Liv, pomislili su da bi za dan-dva mogli da stignu do njega. Na kraju im je za to bilo potrebno 13 dana i jedva su uspeli da se dočepaju kopna.

U junu 2007. godine Orlič i Ousland su se suočili sa istim preprekama. Gladak morski led po kome su danima jurili, vukući svoje teške plastične kajake napunjene hranom i opremom, zamenio je haos ledenog krša koji je izgledao „kao da je tu neki div napravio užasan darmar“, kako je Nansen opisao tu scenu. I, što je bilo još gore, čitav taj rusvaj se kretao prema severozapadu, udaljavajući se od ostrva Eva-Liv, a ledene sante su strugale jedna o drugu odozdo gonjene morskim strujama.

Nemajući druge mogućnosti osim da se probijaju napred, pustolovi su jedino mogli da se uzdaju u sreću na ledu koji se kretao. Budući da su još bili 15 kilometara udaljeni od kopna, skakali su sa sante na santu, vukući svoje teške kajake pomoću užeta dugačkog 12,5 metara. To je bilo iscrpljujuće i stresno iskustvo. Ousland je nekoliko nedelja ranije već bio propao kroz led, upavši do struka u ledenu vodu. Sad je Orlič počeo da se priseća užasnog iskustva iz 2006. godine kad ga je oluja zarobila nedaleko od sibirskog Arktičeskog rta na ledenoj santi koja se raspadala. Našavši se još jednom na milost i nemilost nestabilnog leda, rekao je: „Moram da priznam da sam bio užasnut.“

Noću su se borili da uhvate malo sna dok se led pod njima kretao, „kao da vas neko udara u leđa“, kaže Ousland. Čudna stvar je bila tišina. Morski led zimi stvara strašnu buku dok se lomi i ploče stružu jedna o drugu, ali tokom blage prolećne klime, kad se temperature približavaju nuli, ledene ploče debljine do jednog metra mrve se bešumno jedna o drugu. Jednog jutra u četiri sata, Orlič je probudio Ouslanda da bi mu rekao kako se prema očitavanjima GPS uređaja udaljavaju od obale brzinom od skoro jednog kilometra na sat. Kad su otvorili šator, videli su da se stotinak metara od njih našao ogroman kanal crne vode.

U tom trenutku su odlučili da ulože najveći mogući napor da se dočepaju kopna. „Dogovorili smo se da se ne zaustavljamo dok ne stignemo tamo“, rekao je Ousland, „jer ako tog dana ne uspemo da dođemo do tog ostrva, onda do Eve-Liv nikad nećemo stići.“ Uputivši se prema jugoistoku, vukli su se i veslali kroz gustu maglu dok nisu došli do ivice čvrstoga leda. Bili su u pokretu više od 24 sata. Orlič je pomoću GPS uređaja proverio da li ima kretanja. Nije ga bilo. Taj led je bio čvrsto vezan uz kopno. Uspeli su.

Sledećih osam nedelja sledili su Nansenov i Johansenov put kroz arhipelag u pravcu jugozapada, prelazeći s ostrva na ostrvo. Zemlja Franje Josifa, bivša sovjetska vojna zona na čijem većem delu i dalje nije dozvoljen pristup, još je praktično nedirnuta, kakva je bila i u Nansenovo vreme.

Napisao: Piter Miler
Snimili: Borg Ousland i Tomas Orlič

Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#27) broju časopisa National Geographic Srbija.

Istorija uvek čini oštar zaokret kada novi američki predsednik polaže zakletvu pri stupanju na dužnost, a što će se sledeći put desiti 20. januara 2009. godine. Novi članovi kabineta, novi Kongres, nova spoljna politika, novi stil u istočnom krilu Bele kuće, novi neprijatni rođaci (uzimajući u obzir dosadašnja iskustva) i novi najbliži prijatelji.

Ali mnoge druge stvari u privatnom svetu predsednika SAD ostaće iste. Sobarice koje su stalno zaposlene u Beloj kući i dalje će pospremati predsednikovu spavaću sobu. Kuhinjsko osoblje će i dalje ljuštiti krompir i mutiti jaja. Baštovani će saditi 3500 lukovica lala koje će u Ružinom vrtu cvetati svakog proleća.

Neprekidna briga za lične životne potrebe predsednika SAD jeste posao koji obavlja više stotina ljudi, uglavnom na državnoj plati, što van imanja u Aveniji Pensilvanija, broj 1600, malo ko zna. Predsedničke porodice dolaze i odlaze. „Borave tu četiri ili osam godina“, kaže Geri Volters, bivši nastojnik glavne zgrade Bele kuće. Međutim, osoblje, običaji i rutina koji okružuju radno mesto najmoćnijeg političara na svetu ostaju isti i često se ne menjaju kroz više generacija.

Volters zna mnogo o tome. Kao zamenik upravnika, a zatim i šef osoblja kuće na najpoznatijoj adresi u SAD, radio je 31 godinu, od Džeralda Forda do Džordža Buša mlađeg. Volters je obuhvatio mandate šest predsednika i sve krize, što domaće što spoljne, dok nije penzionisan 2007. godine. Vodio je ekipu od 90 stalno zaposlenih batlera, sobarica, kuvara, šefova protokola, domara, tehničara za liftove, cvećara, kuratora, stolara, električara i vodoinstalatera. Na neki način, njegov posao bio je sličan upravniku najluksuznijeg hotela na svetu, samo što je Volters bio zadužen za zgradu koja ima četiri bitne i često suprotstavljene funkcije: dom, kancelarija, vredan muzej i mesto bitnih javnih dešavanja. Zvuči neverovatno, ali Bela kuća nedeljno prima i do 30 000 gostiju.

Volters je vojni veteran i bivši oficir nekadašnje Vojne službe bezbednosti (sada poznate kao Uniformisana divizija tajne službe). Njegova vojnička preciznost i krajnja diskrecija bili su sastavni deo posla koji nikada nije imao klasično radno vreme. On kaže da su mu najteži trenuci bili u periodu smene predsednika, kada se 20. januara jedna porodica iseljava oko 10h, a druga se doseljava istog dana oko 16h.

Voltersov posao bio je da se lične stvari porodice koja odlazi blagovremeno isele, a nove usele i rasporede – nove čiste čarape u fiokama, novi lični predmeti i porodične fotografije da stoje gde treba, omiljena jela nove porodice da budu spremna u kuhinji – i sve to u razmaku od svega šest sati. Nemoguće je to obaviti unapred, jer novi predsednik zvanično preuzima dužnost tek 20. januara oko podneva, dva sata pošto kamion sa njegovim ličnim stvarima zastane pred pratnjom na prilaznom putu Bele kuće jer dotadašnji predsednik odlazi u Kapitol. Da bi se posao obavio u roku, Volters bi angažovao svih 90 zaposlenih odjednom, ali podeljenih u grupe sa konkretnim zadacima. Posao se planira mesecima, uključujući nekoliko probnih vežbi sa glasnim preslišavanjima. (Probne vežbe su uvedene tek posle ostavke i prevremenog odlaska Ričarda Niksona. Priča se da je njegova supruga zamolila nastojnika da im se hitno spakuju stvari. „Tako smo i saznali“, kaže Beti Monkmen, jedna od tadašnjih nadzornica u Beloj kući.)

Neka prenošenja vlasti su umela da budu veoma naporna. Bil Klinton je u Ovalnoj sobi ostao sve do 4 sata ujutro, 20. januara 2001. godine. „Njegov radni sto je morao da se raščisti“, seća se Volters. Ali morao je da čeka da predsednik ode na spavanje, pa tek onda da uleti i uz pomoć Klintonovih saradnika raščisti kancelariju i pripremi je za Džordža Buša.

Ipak, kad se te stvari obave i situacija smiri, „Bela kuća je pre svega porodični dom“, naglašava Volters. „Dužnost osoblja je da se prilagodi potrebama svake predsedničke porodice, a ne da porodicu uklapa u Belu kuću.“

Da bi sve teklo glatko, Volters bi razgovarao sa budućom prvom damom već posle izbora u novembru, čim dotadašnji predsednik pozove u goste svog naslednika. Koje sobe biste želeli da koristite kao spavaće? U koje vreme ujutro biste hteli da ustajete? Koju vrstu zubne paste želite u kupatilu? Koje grickalice ili pecivo želite uvek da imate u kredencu?

Napisala: Elizabet Bumiler
Snimio: Kristofer Moris

Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#27) broju časopisa National Geographic Srbija.

Područje Gora na Šarplanini, na tromeđi Srbije, Albanije i Makedonije, na samom rubu Kosova i Metohije, prosto zastrašuje svojom divljom lepotom.

Planinske visove do leta okovane ledom smenjuju nepregledni pašnjaci, jarkozeleni tek krajem maja. U vreme kad se sneg sa Šare otapa, vode ima toliko da se zahuktalim rekama ne daju imena. Možda su bezimene i zato što brzo kopne i pretvaraju se u potoke. U toku dana ovde se izmene sva godišnja doba u svojim najekstremnijim varijantama.

Po vedrom vremenu na oštrim vrhovima mogu da se spaze divokoze, dok vukovi i medvedi zimi umeju da zabasaju na glavne seoske ulice.

U pregibima planine, negde toliko uskim da kuće štrče iz klisure kao naherene krivovrate pečurke, šćućureno je 19 goranskih sela. Još devet istog etničkog sastava pripalo je Albaniji 1923. godine, a dva su ostala u Makedoniji. Goranci tako dele oko 500 internacionalnih kvadratnih kilometara, ostajući u vezi preko šumskih staza i pograničnih isprava.

Zbijena mestašca odvojena su od ostatka sveta usled loših puteva koji kao da ne vode nikuda. i stalnog opreza i samodovoljnosti goranskog naroda.

Izolovanost i surova priroda učinili su da Goranci ostanu gorštaci, nepokolebljivih patrijarhalnih uverenja i ruralnog računanja vremena, iako je XXI vek u Goru uveliko zakoračio preko interneta i drugih modernih tekovina.

Tradicija i dalje diktira njihovo ponašanje. U ovom narodu stočara i pečalbara još uvek je najvažnije načelo „radi, štedi i umri“, pa dan za one koji se, kao Redžep Džapče iz Broda, bave uzgojem stoke i konja, počinje pre izlaska sunca.

Treba pomusti 150 ovaca i desetak krava, što je, kako kaže domaćin, nažalost samo mali deo nekadašnjeg stada. A svaka beži i otima se, a kad je gazda najzad savlada i energično stisne vime, ispušta plačni glas pun negodovanja. Ovce su svojeglave i kad odu na ispašu, a u nadmudrivanju tada pomažu samo šarplaninci. Srčani su toliko da se bez treptaja sukobe sa divljim zverima. Ali i međusobno, na često organizovanim borbama.

Dok on sa stadom prevaljuje kilometre, žena Nadžija radi po kući i pravi nadaleko poznati ovčiji sir, čiji punomasni ukus dugo ostaje u ustima. Na policama su kolutovi žutog „šarskog“, u kacama kiselo mleko toliko gusto da može da se seče nožem.

Štala i mlekara su apotekarski čiste, a staza kojom prolaze krave je pokrivena tepisima, da životinje ne bi prljale dvorište blatnjavim papcima.

Muža se ponavlja s večeri, kada se stoka vrati sa pašnjaka. Oštra vuna se odavno ne upreda jer nema otkupa, dok se meso prodaje seoskim mesarama, uz klanje na licu mesta. Jedino je za mlečne proizvode razgranata mreža potražilaca.

Ali, sve je to „ništa“, tvrde uglas, pravu zaradu donosi samo rad u tuđini. Zato je u Gori ostalo tek oko 6000, uglavnom staračkih domaćinstava, dok je tri puta više stanovnika u rasejanju.

Većinom zanatlije, Goranci u tuđini najčešće drže buregdžijske, ćevabdžijske, poslastičarske ili bozadžijske radnje, vrlo rasprostranjene i u samoj Gori. Važe za vrlo vredne i predane poslu, a svaki dinar koji zarade odvajaju za izgradnju kuće u zavičaju. Nikad se ne zna kada će im zemlja u kojoj su potražili bolji komad hleba odreći gostoprimstvo. Koliko god dugo da negde borave, smatraju da su tu privremeno.

Novac čuvaju i za važne porodične proslave koje nastoje da održe u Gori.

Terzijski ili krojački zanat je zato na visokoj ceni, jer Goranci, a posebno njihove žene, žive za svetkovine, kada oblače čipkom izvezene nošnje.

Napisala: Dragana Nikoletić
Snimio: Goran Sivački

Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#27) broju časopisa National Geographic Srbija.

Zapadaju iza kauča, prosipamo ih po telefonskim govornicama, cepaju nam džepove – sitne kovanice su ipak popularne u Americi. Zato se uskoro u opticaj puštaju još četiri nove, u sklopu obeležavanja 200 godina od rođenja Abrahama Linkolna.

Ali nisu svi oduševljeni Linkolnovim centom, kako se zvanično naziva taj novčić. U njemu jedva da ima bakra. Od 1982. godine kovanice su 97,5 odsto sačinjene od cinka. Zbog potražnje i brzog rasta cene cinka, oko sedam milijardi novčića iskovanih godišnje sada košta znatno više od jednog centa po komadu.

Analitičari kažu da većina sitnih kovanica brzo izađe iz opticaja i završi u fiokama i posudama, te da bi se ukidanjem kovanog novca uštedeli milioni poreskih dolara. Ekonomisti tvrde da zaokruživanje cena na najbliže krupnije kovanice potrošači ne bi osetili, navodeći kao primer Australiju i druge države koje su ukinule najsitniji kovani novac. I ko sada lobira da sitne kovanice ostanu u opticaju? Đaci? Linkolnovi pobornici? Ponovo pogađajte. Ko bi rekao – proizvođači cinka.

Na slici
Fudžio cent (levo) je 1787. godine bio prvi novčić odobren od vlade SAD. Četiri nova naličja centa kovanog za 2009. godinu odavaće počast Abrahamu Linkolnu.

Napisao: Piter Gvin
Snimio: Rebeka Hejl, saradnica NG; ljubaznošću Ričarda Grosa

Prva životinja koja je zbog klimatskih promena dospela na spisak ugroženih vrsta bila je polarni medved. Na redu je severnoamerički zviždar. Ti rođaci zeca provode leta skakutajući po stenovitim planinskim poljima, skupljajući biljke koje skladište za zimu i uranjajući pod stenje da bi se sakrili od orlova i lasica. Usled opasnosti, oglašavaju se sa iiiiiip! Mnogi biolozi smatraju ovu životinju najsimpatičnijom životinjom američkog zapada. Debelo krzno koje zviždarima pomaže da opstanu na hladnoći je u stvari moguća opasnost. Oni bi mogli da se pregreju i uginu posle nekoliko sati provedenih na 27°C. Budući da temperature rastu, zviždari ostaju zarobljeni u područjima koja naučnici nazivaju „nebeskim ostrvima“. Ne mogu da odu nizbrdo i potraže neku hladniju planinu jer su doline obično prevruće za prelazak. Ništa bolje nije ni sa odlaskom uzbrdo; na stenovitim poljima koja se nalaze na većim visinama uglavnom nema dovoljno vegetacije. Zviždari su već nestali s nekih od svojih malih staništa.

Na slici
Zviždarev loptast oblik omogućava očuvanje toplote — što je korisno na hladnoći, a smrtonosno na Zemlji koja postaje sve toplija.

Napisala: Helen Filds
Snimio: Džon Kankalosi, Biblioteka slika prirode

Džesi Herš iz Atlante jednog jutra je biciklom krenula na posao kad ju je od pozadi udario auto. Ova 53-godišnja medicinska sestra tada je pala i poderala kolena i laktove. Jedan prolaznik joj je rekao da je „dobro prošla“. Od tada, Heršova više nije vozila bicikl. U maju se preselila u Portland u Oregonu – i opet se vinula u sedlo.

U Portlandu postoji 275 km biciklističkih staza, deset sveže obeleženih traka za bicikliste kojima se oni bezbedno smeštaju ispred vozila na semaforu, čak postoji signalizacija samo za bicikle. „Portland je od svih većih gradova najbolji za bicikliste“, kaže Endi Klark, predsednik Lige američkih biciklista. Heršova vozi po 15 km dnevno, poslom i rekreativno. „Kola se zaustavljaju da ja prođem“, oduševljena je. Zaista, povrede pri vožnji bicikla ne prelaze 150 do 200 godišnje, a broj bicikala raste.

Šta je potrebno da bi neki grad bio „pogodan za bicikliste“ kao Portland? Preraspodela uličnog prostora i mnogo boje za beton. A šta je potrebno da se podstakne vožnja bicikala? Za početak, zakonske olakšice nisu loše. Počev od 1. januara, recimo, poslodavci su dužni da odvoje 20 dolara mesečno svakom radniku koji na posao dolazi biciklom, na ime održavanja vozila.

Na slici
Posebne trake za bicikliste na semaforu su evropski izum, ali odlično su se „primile“ u Portlandu.

Napisao: Marc Silver
Snimio: Rič Frišman

O ljudskoj fascinaciji zlatom ispisano je bezbroj stranica, uključujući tu i alhemijske priručnike. Dugo sam razmišljao da li da se upustim u tu temu, ali shvatio sam da je prostor predviđen za ove redove nedovoljan. A onda sam se setio lika iz mog omiljenog romana „Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa. Pukovnik Aurelijano (lat. Aurum – zlato!) Buendija se posle trideset dva oružana ustanka vratio u Makondo i do starosti živeo od zlatnih ribica koje je pravio u svojoj radionici, tamo gde je njegov otac alhemijskim putem ranije bezuspešno pokušao da udvostruči zlato svoje supruge Ursule. U fantastičnom Markesovom svetu možda su i ispunile pokoju želju.

Današnja nauka smatra da postoji 125 vrsta zlatnih ribica, osim onih iz bajki, viceva i literature, a odgajane su u Kini još pre oko hiljadu godina. Mnogi narodi u svojim bajkama imaju zlatnu ribicu koja ispunjava uglavnom tri želje. Vremenom, Carassius auratus je postala opšteprihvaćeni simbol olakog ispunjavanja naših htenja, ali i lakog (lakomislenog) gubljenja stečenog.

National Geographic nije zlatna ribica, ali u ime svih nas koji rade na srpskom izdanju mogu da vam poželim dobro zdravlje u 2009. godini, jer zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu.

Neka vam je zdrava, srećna i uspešna 2009. godina!