Ne tako davno, moja supruga Pi Džej i ja smo probali novu dijetu – ali ne za skidanje kilograma već za rešavanje mučnog problema u vezi sa klimatskim promenama. Davno su naučnici izvestili da se svet zagreva čak i brže nego što se predviđalo pre samo nekoliko godina i da bi posledice toga mogle biti vrlo ozbiljne, ukoliko ne bismo istrajali u smanjivanju emisija ugljen-dioksida i ostalih stakleničkih gasova koji zadržavaju toplotu u Zemljinoj atmosferi. Ali šta mi, kao pojedinci, možemo da učinimo? I s obzirom na to da emisije Kine, Indije i drugih zemalja u razvoju dostižu astronomske nivoe, da li naša nastojanja mogu uopšte ičemu da doprinesu?

Odlučili smo da napravimo eksperiment. Tokom mesec dana pratili smo naše lične emisije ugljen-dioksida kao da je reč o sabiranju kalorija. Hteli smo da vidimo koliko bismo toga mogli da smanjimo, pa smo držali strogu dijetu. Prosečno američko domaćinstvo proizvodi oko 70 kilograma CO2 na dan pri obavljanju svakodnevnih radnji poput uključivanja klime ili vožnje automobilom. Taj iznos je dvostruko veći od evropskog proseka i skoro pet puta veći od svetskog, uglavnom zbog toga što se Amerikanci voze više i imaju veće kuće. Ali, koliko toga bi trebalo da pokušamo da smanjimo?

Tragajući za odgovorom, proverio sam najpre šta piše Tim Flaneri, autor dela pod naslovom Tvorci vremena: kako čovek menja klimu i šta to znači za život na Zemlji. U svojoj knjizi on podstiče čitaoce da drastično smanje sopstvene emisije, kako svet ne bi dospeo do presudnih prekretnica, kao što su otapanja ledenih površina na Grenlandu ili u zapadnom delu Antarktika. „Ako želimo da se zadržimo ispod tog praga, morali bismo za 80% da smanjimo emisije CO2“, kaže on.

„To zvuči kao mnogo“, rekla je Pi Džej. „Da li mi to možemo?“

I meni se to činilo neverovatnim. Međutim, suština je bila u odgovoru na jedno jednostavno pitanje: koliko možemo da se približimo načinu života s kakvim bi planeta mogla da se nosi? Ako nismo sposobni da to učinimo, možda bismo bar mogli da ustanovimo koja su to mesta gde je dijeta najteža i da pronađemo načine prilagođavanja. Dogovorili smo se da ćemo pokušati da se spustimo za 80% ispod američkog proseka, što odgovara dnevnoj proizvodnji od svega 14 kilograma ugljen-dioksida. Potom smo krenuli u potragu za komšijama koji bi u tome hteli da nam se pridruže.

Džon i Kjoko Bauer su bili logični kandidati. Verni poklonici zelenih ideja već su bili posvećeni životnom stilu s niskim nivoom uticaja na okolinu. Jedan auto, jedan televizor, bez mesa, osim ribe. Kao roditelji trogodišnjih blizanaca, bili su takođe zabrinuti za budućnost. „Apsolutno, upišite nas“, rekao je Džon.

Suzan i Mič Fridman, međutim, imali su dvoje tinejdžera. Suzan nije bila sigurna koliko bi oni mogli da budu revnosni u tom odricanju za vreme letnjih raspusta. Ali, bila je spremna da pokuša. Kao arhitekta, Mič je radio na jednoj poslovnoj zgradi konstruisanoj da bude energetski efikasna, pa ga je zanimalo koliko bi mogli da uštede kod kuće. Dakle, uključili su se i Fridmanovi.

Počeli smo jedne nedelje u julu, neuobičajeno prijatnog dana za to doba godine u Severnoj Virdžiniji, gde živimo. Prethodnu noć osvežio nas je prolazni hladni front i ja sam otvorio prozore naše spavaće sobe da bi ušao povetarac. Bili smo toliko naviknuti na stalno uključenu klimu da sam skoro zaboravio da mogu i da otvorim prozore. Ptice su nas probudile u pet ljupkom grajom sa drveća, sunce se podiglo i naš eksperiment je započeo.

Napisao: Piter Miler
Snimio: Tajron Tarner

Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#29) broju časopisa National Geographic Srbija.

Sve je izgledalo mirno u priobalnom selu Taba. Ove noći, kao i svake druge, sunce je zalazilo na zapadu iza sinajskih planina, tako da je tama klizila niz padine, postajući sve brža kako se približavala moru. U hotelskom odmaralištu Hilton gosti su skidali bikinije i oblačili večernju odeću i sportske jakne. Pustinjski noćni vetar je u oktobru bio hladan, pa je hotelska uprava naložila da se morska voda iz bazena isprazni do jutra.

Taj hotel na Crvenom moru nudio je minijaturni model sinajskog sna – sna o Bliskom istoku gde stari neprijatelji menjaju zemlju za mir i terorizam za turizam. Uprava hotela je bila britanska, osoblje egipatsko, a najčešći gosti Evropljani, Rusi i najviše Izraelci. Ispred su egipatska i izraelska zastava lepršale jedna pored druge. Istina, mesec dana ranije izraelska vlada je upozorila na skori teroristički napad, ali takva upozorenja su bila česta i najčešće neosnovana. Ovde su posetioci mogli da zaborave da su dva dugogodišnja neprijatelja naizmenično dolazila u posed poluostrva nekoliko puta u proteklih pola veka. Tokom ratova 1956, 1967. i 1973. Egipat i Izrael su na juriš osvajali poluostrvo; 1979. godine dve zemlje su potpisale mirovni sporazum i Izrael je još jednom Egiptu prepustio nadzor. Ovaj pakt je i posle 30 godina još na snazi.

Sinaj je oduvek bio mesto takvih paradoksa – surova zemlja nezemaljske lepote, zemlja sukoba i simfonije. Na primer, uprkos svoj geopolitičkoj važnosti ovog poluostrva, najveći udeo u njegovom stanovništvu otpada na grupu kojoj je najmanje stalo do svog nacionalnog identiteta – beduine. Tokom svih tih napada i protivnapada poslednjih decenija, plemensko stanovništvo se toliko dobro stopilo s okruženjem da su delovali skoro kao prirodna pojava, poput dina kojima su gazili osvajači.

Kako je veče odmicalo, gosti su se selili iz restorana u kazino, bar i diskoteku. Ovog vikenda svi su slavili nešto vezano za Sinaj: Egipćani su se prisećali prodora svoje vojske na poluostrvo u Jomkipurskom ratu 1973, a Izraelci su obeležavali starozavetno putovanje svojih predaka kroz pustinju. Poslednjih godina ljudi su ovu obalu počeli da nazivaju Crvenomorskom rivijerom. Na njoj vladaju dekadencija i opuštenost koji je razlikuju od ostatka Egipta.

Izraelska granica udaljena je svega nekoliko metara. Iza nje, u Elatu, vatrogasac Šahar Zaid, koji nije na dužnosti, izašao je iz bioskopa u kojem su on i njegova žena upravo gledali američki film o vatrogascima. U tom trenu se gradom proširio prigušeni zvuk: ’vump!’

Zaid i njegova žena su potrčali u pravcu iz kojeg je dolazio zvuk, prema granici. Putem su sreli njegovog šefa, takođe van dužnosti, koji je u svom automobilu navlačio uniformu, i još šest drugih vatrogasaca koji su pristizali sa tri gradska kamiona. Zaid i njegov šef su skočili na jedan od kamiona s merdevinama i tako su stigli do granice a da nisu znali šta ih tačno očekuje. Egipatski vojnici, koji takođe nisu bili sigurni u to šta se događa, stajali su i, naoružani automatskim puškama, blokirali kontrolnu tačku.

Gledajući jedni druge preko nevidljive linije, Egipćani i Izraelci su se suočili s iznenadnom međunarodnom dilemom. Način na koji su reagovali te večeri 2004. godine postaće simboličan za sve ono što se događalo u prošlosti Sinaja i za sve što će se tek dogoditi. Egipćani su morali da odluče da li će da brane svoj suverenitet od starog neprijatelja. A izraelski vatrogasci su takođe bili suočeni s izborom: da li da njih osmorica izvrše upad na egipatsko tlo.

Hiljadama godina Sinajsko poluostrvo služi kao most. Da, kopneni most kojim ljudi prelaze s jednog kontinenta na drugi, ali ujedno i metafizički most između čoveka i boga. Tvrdi se da su preci tri velike monoteističke vere tražili utočište u ovoj trouglastoj pustinji. Prema Svetom pismu, Mojsije je svoj zadatak primio na Sinaju kad mu se Bog obratio iz plamtećeg grma, da bi zatim, zajedno sa svojim narodom, lutao pustinjom 40 godina. Kao dete, Isus i njegova porodica su pobegli na Sinaj da bi umakli besu ljubomornog kralja Iroda. Rani hrišćani su se skrivali od rimskih progonitelja u pustim planinama poluostrva, osnivajući tako neke od prvih monaških zajednica.

Napisao: Metju Tig
Snimio: Met Mojer

Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#29) broju časopisa National Geographic Srbija.

Đudžajgou znači „dolina sedam sela“, jer ih je nekad bilo sedam, ali danas su važniji neki drugi brojevi. U planinama Min u centralnoj Kini osamdesetak hotela je uredno poslagano na ulazu u 30 kilometara dugu dolinu koja se grana u obliku slova Y, gde 280 autobusa čeka na današnjih oko 18.000 posetilaca kako bi ih vozili vrlo lepom rutom, uz uska, duga, vijugava jezera obojena poput cveća, s prstolikim vodopadima, ispod strmina po kojima šume javora, smreke i bambusa stvaraju krivudave šare, smenjujući se s padinama starih klizišta. (Ako oblaci to dozvole, dolina je na samo 40 minuta leta od Čengdua u provinciji Sičuan, turističkog polazišta smeštenog u hladu drveća i ugnežđenog među nekim od najplodnijih lokaliteta kineske civilizacije od pre 3000 godina.) Daščane staze kruže oko malih jezera i potoka obraslih u ševar, a autobusi zastaju da istovare grupe izletnika koji šetaju koliko im drago. A kad požele da odu dalje, samo stanu u red i ulaze u sledeći autobus koji ih odvozi na novu lokaciju.

Glečeri su usekli dve doline koje se spajaju u dolinu Šudženg – Cečava i Rice, koje se penju do visine od oko 3000 metara – u obliku slova U, što može da se vidi u nacionalnom parku Josemiti u SAD, „sestrinskom“ parku Đudžajgoua, čije litice obeshrabruju neobučene penjače, ali ipak nisu toliko strme da bi odvlačile pažnju od neobične beličaste lepote malih vodenih tokova u njihovom podnožju. Geologija ovog dela Tibetske visoravni nije granitna, kao što je to slučaj sa severnoameričkim planinskim lancem Sijera, već podmorska, kao kod američkih Stenovitih planina, pa njene krečnjačke stene, rastvarajući se, daju vodama, zavisno od osvetljenja, smaragdnu ili tirkiznu boju, ili pojačavaju refleksije modrog neba. Lavine su, zakrčujući potoke, oblikovale jezera, ali prema legendi nebeske boginje su u neka od njih ispustile svoju šminku, dok su u drugim plivale vodene vile. Talozi kalcijum-karbonata na dnu stvaraju fantastične oblike – usnulih zmajeva i ko zna čega sve ne.

Put se uspinje s visine od oko 1800 metara na ulazu u dolinu, razdvaja se kod Nuorilanga, gde su smešteni turistički šoping centar i kafeterija, te levim krakom završava pored dugog i krivudavog prirodnog jezera, a desnim krakom u „prašumi“, kako piše u brošurama, što se odnosi na šumarke koje drvoseče nisu sravnile sa zemljom pre nego što su prepoznate turističke mogućnosti ovog područja. Rezervat prirode Đudžajgou, kineski prvenac te vrste, Unesko je 1992. godine uvrstio na spisak Svetske baštine, budući da mu je zbog orgijanja drvoseča pretilo uništenje.

Na krajevima oba kraka Tibetanci u narodnim nošnjama prodaju drangulije i razglednice, a daščane staze vijugaju ambicioznije nego inače. Duž autobuske rute redom se nižu Jezero zlatnog zvona, Jezero trave, Vodopadi nad bisernim plićacima, Vodopadi strelastog bambusa, Jezero pet cvetova i Ribnjak pet boja, Blistavo jezero, Tigrovo jezero, Bonsai jezero, Labudovo jezero, Nosorogovo jezero, Jezero dvostrukog zmaja, Jezero trske, Pandino jezero i Jezero ogledala u kome se reflektuju, kao i u ostalim jezerima, čitava menažerija oblaka, breza, vrba i borova, prelivi i nijanse Sunčevih izlazaka i zalazaka na frontovima stena i litica. Pet nijansi zelenila, tri boje osuline. Iako svi ti nazivi zvuče reklamno, budistički misticizam, a bez sumnje i religija bon koja mu je prethodila i koja, prema mnogim Tibetancima, predstavlja njegov temelj, oživeli su ta jezera i reke duhovima koje bi ove mineralne vode mogle slučajno personifikovati, bilo kroz likove vodenih vila ili čudovišta.

Jedan letak objašnjava da su mnogobrojna jezera i jezerca na planinama Vonuosemo i Dage nastala kad je boginja Vonosmo ispustila mistično ogledalo, dar ljubavi boga Daga. Izvorne tibetanske pripovetke sadržale su, bez sumnje, mnoga dublja značenja koja su pripisivana tim jezerima, u srazmernom spektru svih onih boja kojima hemija izdignutog morskog basena obdaruje vode koje tuda protiču. Baihe, ili Bela reka, šušti pored ulaza u park da bi se pridružila Reci belog zmaja (nazvanoj po strmoj steni), a potom moćnijem Đalingu, i konačno samom užlebljenom i pritešnjenom moćnom Jangceu.

Snimio: Majkl Jamašita
Napisao: Edvard Hogland

Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#29) broju časopisa National Geographic Srbija.

I dok je jutarnja izmaglica polako bledela dižući se nad usnulom rekom, neujednačeni ali ipak skladni poj nebrojenih ptica širio se močvarnim prostranstvima uz nju. Na obalama su se u obrisima ukazivali vrbaci i skupine starih čvornovatih stabala, ispresecani tršćacima, baricama i zalutalim rukavcima. Novi dan se rađao, dok je elegantni parobrod ostavljao iza sebe Apatin, živopisno mesto ribolovaca na levoj obali Dunava. Praćen brojnim drvenim čamcima punim lokalnih poznavalaca okolnih ritova, spremnih da za napojnicu pomognu gostima u probijanju kroz neprohodne močvare Apatinskog rita, parobrod se lagano spuštao nizvodno ka ušću Drave u Dunav. Mala ekspedicija predvođena princem Rudolfom, prestolonaslednikom Austrije, bila je spremna da se prvi put iskrca na tlo u potrazi za trofejima, ali i novim saznanjima o životu ptica u gustim, netaknutim močvarama Dunava. Za istraživački deo pohoda bio je zadužen niko drugi do čuveni prirodnjak i publicista Alfred Brem, koji je marljivo pratio prestolonaslednika i njegovo odabrano društvo u ovoj, prvenstveno lovačkoj avanturi. Pomno posmatrajući ponašanje ptica tokom putovanja, ali i analizirajući brojne ulovljene primerke, punio je svoju beležnicu novim saznanjima o pticama dunavskih ritova, u prvom redu orlovima i drugim krupnim grabljivicama.

Od ovog čuvenog putovanja, koje će Brem kasnije pretočiti u jedan od svojih mnogobrojnih putopisa i objaviti, deli nas preko 130 godina i na svu sreću, metodi istraživanja živog sveta su se unekoliko promenili, lov na velike grabljivice je strogo zabranjen. Ipak, opstanak ovih zadivljujućih vrsta je i dalje pod znakom pitanja. A ptičiji svet, neraskidivi deo ekosistema, neminovno oseća posledice smanjenja životnog prostora oko sebe. Razlozi za to su brojni, no čini se da su među osnovnim širenje čoveka i opšti razvoj, vršeći pritisak na prirodu koji ona često ne može da podnese. I kao što nas Bremovo pero zanosno vraća u prošlost, opisujući kako su prostrane močvare Dunava nekada bile i kako je živi svet u njima bujao, tako nas na to upućuje još jedan junak ove priče, Jovan Đurđević zvani Tuna. Možda je bolje reći samo Tuna, ionako ga pod tim imenom odvajkada znaju svi u njegovom romskom naselju. Sada već gospodin u poodmaklim godinama, pomalo oronulog zdravlja, seća se i jednostavno kaže: „Nekada sam bio žabaroš, sada više nisam.“ Polako se krećući kroz suton po krivudavom dunavskom nasipu sa svojim pajtašem Đurom Oršošem-Duruom, i danas čuvenom po roli u Skupljačima perja, pokazuje nam neke od barica gde se za jednu noć moglo uhvatiti i do 30 kilograma žaba, prepadajući ih karbitnim lampama i hvatajući onako usnule da bi se snabdelo nezasito crno tržište, a bez razmišljanja o posledicama koje ovakvo haranje prirode ostavlja iza sebe.

A čini se da je oduvek tako i bilo, ne razmišljajući o dugoročnim posledicama, nekad možda i usled nemogućnosti da se one pravilno sagledaju, čovek je naseljavao, koristio, trošio i nadasve prilagođavao ove prostrane močvare prepune života svojim potrebama. Tako je i pre više od dve stotine godina, nedaleko od Bačkog Monoštora, na iskopavanju nadaleko poznatog Velikog bačkog kanala po nacrtima braće Kiš, prva lopata bila ništa drugo nego znak napretka jednog društva koje je sposobno da isušuje močvare i pretvara ih u plodno tlo ili mesto pogodno za širenje ljudskih naselja. A sve to su posmatrale one ptice sa početka priče, bivajući sve više stešnjene u smanjenom životnom prostoru koji im je preostajao, sve češće uznemiravane i primoravane da nađu nova skloništa u dubinama gustih šuma.

Pa ipak, ritovi na krajnjem severozapadu naše zemlje, oko Apatina, Bačkog Monoštora i Bezdana, danas predstavljaju jedno od retkih očuvanih celovitih plavnih područja na čitavom toku Dunava, svakako najznačajnije od te vrste u našoj zemlji. Značaj ovih ritova prevazilazi nacionalni karakter, prostirući se i na suprotnoj obali Dunava gde obrazuju nadaleko poznati Kopački rit. Tu negde na ušću Drave u Dunav smestio se taj trougao prirode koji se prostire i na sever u susednu Mađarsku, odolevajući svim nedaćama koje je čovek nemilice nametao prirodi u proteklih dve stotine godina.

Napisao: Boris Erg
Snimio: Dragoljub Zamurović

Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#29) broju časopisa National Geographic Srbija.

Kineska glad za kornjačama, koje se poslužuju kao supa ili pržene, ispraznila je reke i potoke širom Azije od populacija slatkovodnih kornjača. Stope potrošnje su prekomerno porasle od 1990-ih, budući da su odnedavno sve imućniji Kinezi navalili na meso gmizavca koji u tamošnjoj tradiciji simbolizuje zdravlje i dugovečnost. Da bi ga zadržali na jelovnicima, kineski uvoznici su se okrenuli vodama SAD, koje su bogate kornjačama. Danas se stotine hiljada divljih slatkovodnih kornjača, u prvom redu onih s mekim oklopima iz porodice Trionychidae i nasrtljivih (Chelydridae), godišnje otpremi iz južnih država SAD u azijske zemlje, naročito u Kinu.

Ta masovna potražnja izaziva zabrinutost američkih boraca za zaštitu prirode koji tu žetvu nazivaju neodrživom. Kako se te kornjače sporo razmnožavaju, „iznošenje iz potoka samo nekoliko zrelih jedinki moglo bi da izazove posledice koje će se osećati decenijama“, kaže Džef Miler, zagovornik zaštite pri Centru za biološku raznovrsnost.

Prošle godine grupe zaštitnika prirode, okupljene pod vođstvom tog centra, pozvale su države Oklahomu, Teksas, Džordžiju i Floridu — jedine koje još nisu donele zakonske propise u vezi s tim „žetvama“ — da prestanu s komercijalnim skupljanjem kornjača. Njihova nastojanja su donekle urodila plodom. Teksas i Oklahoma obustavile su hvatanje kornjača na javnom zemljištu, a postoji mogućnost da zabranu prošire i na privatne posede. U međuvremenu, Centar priprema novu peticiju: da se čak 12 vrsta južnih slatkovodnih kornjača uvrsti na listu ugroženih vrsta pre nego što bude prekasno.

Na slici
Meso meke bodljikave kornjače Apalone spinifera moglo bi da završi u nekom kineskom tanjiru.

Napisao: Tom O’Nil
Fotografija: Džoel Sartore

Učesnici na trkama sanki koje vuku psi godinama se drže osnovne formule dugih staza: šest sati trčanja, šest sati odmora. Nedavno su, međutim, neki timovi pobedili na čuvenim trkama, poput one u Iditarodu, tako što su trčali duže nego što se mislilo da je moguće, do 14 sati bez prekida, a psi su postajali brži što su duže trčali. Očigledno je došlo vreme da se sprovede taktičko preispitivanje i izvrši nova medicinska procena.

Majkl S. Dejvis, veterinarski fiziolog s Državnog univerziteta Oklahoma, kaže da izgleda kao da se najboljim vučnim psima „uključuje neki čarobni prekidač“, koji im na neki način menja metabolizam posle nekoliko sati trčanja. Time postižu brzo trošenje mnogo kalorija — oko 12.000 dnevno, iz ishrane bogate mastima — bez trošenja zaliha masti i šećera iz mišića ili umaranja. Zasad nije jasno kako im to uspeva, niti da li i druge životinje koje idu u migracije imaju sličnu sposobnost, ali Dejvis se nada da će otkriti u čemu leži tajna te „skrivene strategije“, a onda proveriti da li je poseduju i ljudi.

Učesnik trka Džon Litl predlaže da se testira izdržljivost zaprežnih pasa, među kojima su najčešće eskimski psi (haskiji) i malamuti, u naučne svrhe. „Oni trče zato što vole“, kaže on, „a ne zato što moraju.“ Da li bi i druge pasmine mogle da poseduju taj „metabolički prekidač“? Na to pitanje bi najbolje mogao da odgovori učesnik koji je na četiri Iditaroda učestvovao s pudlicama.

Napisao: Džeremi Berlin
Fotografija: Džoel Sartore

Kanjon Devet milja u Juti je nekada bilo mirno odredište u zaleđu. Mogli ste da parkirate kola kraj puta, malo prošetate, i izbliza se divite slikama – od kojih su mnoge stare bar hiljadu godina – što su drevni stanovnici ovog kraja, narod Fremonta, urezali ili naslikali na visokim zidovima od peščara. Uradite to danas, i izbeći ćete ogromne šlepere koji tuda jurcaju na putu do izvorišta gasa i gasovoda.

Tokom 2004, Biro za upravu zemljištem Sjedinjenih Država otvorio je kanjon Devet milja za razvoj prirodnog gasa. Od tada se arheolozi brinu za sudbinu umetničkih dela na stenama.

Biro za upravu zemljištem je 2008. godine objavio da kamionski saobraćaj uzima svoj danak. Studija koju je poručio otkrila je da je neprestani kamionski saobraćaj pretvorio u prašinu lokalne puteve u kanjonu, dižući u vazduh „oblake finih čestica“.

Kamene ploče sa umetničkim delima polako nestaju pod prašinom koja se nagomilava. Biro za upravu zemljištem trenutno procenjuje moguća rešenja – kao i predlog da otvori još 800 bušotina.

Napisao: Kit Klor
Fotografija: Erl Ajvan Vajt

Sinajska gora je za mnoge samo jedno od odredišta ukoliko se nađu u nekom od popularnih egipatskih letovališta, dok je za one druge, koji šire posmatraju stvari, ona punkt koji je bitno oblikovao civilizaciju kojoj pripadamo. Hrišćanstvo, judaizam i islam, tri monoteističke, neretko međusobno isključive religije, imaju svoju zajedničku tačku na Sinajskom poluostrvu.

Sve češće se sreće da je Mojsije, Moše, ili Musa bio istorijska ličnost, čak i u delima najskeptičnijih stručnjaka. Prema Starom zavetu, Mojsije je bežeći od počinjenog ubistva pristupio pozivu proroka judaizma. U zemlji Madijamskoj, koja se danas locira kao područje istočno od Akabskog zaliva, osniva porodicu i započinje nov život. Kasnije, bez podrobnijeg biblijskog objašnjenja, napasajući tastova stada u zabiti, stigao je do „gore Božje Horiv“, najverovatnije Sinaja, gde doživljava iskustvo koje će skicirati fizionimiju naše civilizacije – obraćanje vrhovnog bića iz kupine u plamenu, ono što se naziva Mojsijevom teofanijom. Racionalisti tvrde da je Mojsije možda mogao da vidi jarke pupoljke pustinjske akacije (Loranthus acacia).

Međutim, ono što mi je više privlačilo pažnju je Mikelanđelovo viđenje Mojsija u čuvenoj skulpturi, a naročito takozvani „rožčići“ na Mojsijevoj glavi. Odgovor leži u lošem prevodu sa hebrejskog. Izraz keren (što može da znači i da nešto strči) koji je trebalo da objasni izbijanje svetlosti sa Mojsijevog lica, na latinskom se izrodilo u cornuta, pa je Mojsijevo lice tako postalo „rogato“, a pedantni genije Mikelanđelo se doslovno držao teksta. Još jedan primer koliko želja za znanjem može da bude i hrabra i teška.

I Mojsije i Mikelanđelo bili su na neki način reformatori i obojicu je verovatno radoznalost terala da prodrmaju pravila i tradiciju koja je vredela u njihovo vreme. Jedan drugi reformator, koji je i te kako protresao svoje vreme, Martin Luter, na pitanje šta je bog radio pre nego što je stvorio svet, odgovorio je: „Sedeo je ispod breze i seckao šibe za radoznalce koji bi sve da znaju.“