Šta je podstaklo Hatšepsut da drevnim Egiptom vlada kao faraon, dok je njen pastorak ostao u senci? Njena mumija, kao i istina o njoj, izlaze na videlo.

Lepota njenog tela je nestala. Tkanina koja joj je bila zbrčkana oko vrata delovala je poput neprikladnog modnog detalja. Njena usta, s gornjom usnom položenom preko donje, ličila su na jezoviti nabor. (Poticala je iz čuvene loze s malokluzijom isturenih gornjih zuba.) Očne duplje su joj bile ispunjene neprozirnocrnom smolom, a nozdrve čvrsto zapušene urolanim platnenim tuferima. Levo uho utonulo u lobanju, a glava skoro sasvim bez kose.

Nagnuo sam se prema otvorenoj vitrini u kairskom Egipatskom muzeju i zagledao se u to što je najverovatnije bilo telo žene – faraona Hatšepsut, neobične žene koja je vladala Egiptom od 1479. do 1458. g. p.n.e., a danas je poznata manje po tome što je vladala u zlatno doba egipatske XVIII dinastije, koliko po tome što je imala smelosti da sebe prikazuje kao muškarca. U vazduhu nije bilo omamljujućeg miomirisa mira – vrste tamjana, tek nekakav oštar, kiselkast zadah koji kao da su stvorili vekovi njenog boravka u krečnjačkoj pećini. Nije bilo nimalo lako poistovetiti tu ispruženu „stvar“ s velikom vladarkom koja je živela pre toliko godina i o kojoj je zapisano da je „gledati u nju bilo lepše od svega“. Jedino što je na njoj delovalo ljudsko bio je odsjaj kostiju vrhova njenih prstiju s kojih se mumifikovano meso odavno povuklo, stvarajući utisak doteranih noktiju i prizivajući time ne samo našu praiskonsku taštinu već i našu tananu međusobnu povezanost, naš zajednički kratki i prolazni doživljaj sveta.

Otkriće izgubljene mumije Hatšepsut bilo je udarna vest pre dva leta, ali čitava priča izranjala je polako, korak po korak, poput forenzičke drame više nalik „Istražiteljima“ nego „Otimačima izgubljenog kovčega“. I zaista je potraga za Hatšepsut pokazala u kojoj meri se lopatice i četkice kao predstavnice tradicionalnih arheoloških alatki nadopunjuju skenerima za kompjutersku tomografiju (CT) i PCR aparatima sa gradijentnom temperaturom.

Godine 1903. čuveni arheolog Hauard Karter je pronašao sarkofag koji pripada Hatšepsut u dvadesetoj grobnici otkrivenoj u Dolini kraljeva – KV20. Taj sarkofag, jedan od tri koja je Hatšepsut bila pripremila, bio je prazan. Naučnici nisu znali gde je njena mumija, i da li je uopšte uspela da preživi kampanju uklanjanja svih tragova njene vlasti koju je za vreme svoje vladavine sprovodio njen suvladar i konačni naslednik Tutmes III, kad su skoro sve predstave nje kao kralja sistematski bile dletima obijane sa hramova, spomenika i obeliska. Potragu, koja je izgleda konačno rešila zagonetku, započeo je 2005. godine Zahi Havas, vođa Projekta egipatskih mumija i generalni sekretar Vrhovnog saveta za starine. Havas i tim naučnika su se usredsredili na mumiju koju su zvali KV60a, a koja je bila otkrivena pre više od sto godina, ali nije smatrana dovoljno značajnom da bi bila pomerena s poda jedne od manje važnih grobnica u Dolini kraljeva. KV60a krstarila je kroz večnost lišena čak i najobičnijeg kovčega, a kamoli svite figurina koja bi pripomagala pri njenim kraljevskim dužnostima. Nije čak imala ni šta da obuče – nikakvih ukrasa za glavu, nakita, zlatnih sandala ili zlatnih navlaka za prste na rukama i nogama, ništa od blaga kakvim je bio snabdeven faraon Tutankamon, koji je u poređenju s Hatšepsut praktično bio niko i ništa.

I čak uz sve te visokotehnološke metode korišćene za rešavanje slučaja nestanka jedne od najistaknutijih egipatskih osoba, da nije došlo do sasvim slučajnog otkrića jednog zuba, KV60a mogla je i dalje da ostane da leži sama u mraku, bez priznanja kraljevskog imena i statusa. Danas se ona čuva kao dragocenost u jednoj od dve Odaje kraljevskih mumija u Egipatskom muzeju, s metalnim pločicama koje na arapskom i engleskom objavljuju da je to Hatšepsut, žena – kralj lično, ponovo sjedinjena, posle toliko vremena, sa svojom širom porodicom faraona iz perioda Novog carstva.

S obzirom na zaborav koji je zadesio Hatšepsut, teško je setiti se ijednog drugog faraona čije su nade da će ostati zapamćen bile jalovije. Izgleda da se više bojala anonimnosti nego smrti. Bila je među najistaknutijim graditeljima jedne od najvećih egipatskih dinastija. Podizala je i obnavljala hramove i svetilišta od Sinaja do Nubije. Četiri granitna obeliska koja je podigla u ogromnom hramu velikog boga Amona u Karnaku spadala su među najveličanstvenije ikada stvorene. Naručila je izradu stotina sopstvenih skulptura i u kamen uklesala podatke o svojoj lozi, titulama, svojoj prošlosti, stvarnoj i izmišljenoj, pa čak i o svojim mislima i nadanjima, koje je ponekad poveravala u svojoj neobičnoj iskrenosti. Izrazi zabrinutosti koje je Hatšepsut ispisala na jednom od svojih obeliska u Karnaku još odjekuju skoro simpatičnom nesigurnošću: „Srce mi zatreperi kad pomislim na to šta će ljudi govoriti. Oni koji će gledati moje spomenike u godinama koje dolaze i pričati o svemu što sam činila.“

Napisao: Čip Braun
Snimio: Kenet Garet

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#30) broju časopisa National Geographic Srbija.

Bogat život norveškog arktičkog arhipelaga Svalbard suočen je sa laganim otapanjem.

Pet minuta do ponoći na Svalbardu: svet divljine je budan i žamori. Na rubu zaklonjenog estuara u Adventdalenu, dolini u ostrvlju smeštenom na pola puta između Norveške i Severnog pola, jato arktičkih čigri Sterna paradisaea uzleće i kruži nebom po neprekidnom dnevnom svetlu. Uznemirene su. Par severnih galebova Larus hyperboreus – tih kradljivaca ptića i jaja, opasnih arktičkih krilatih grabljivica – približava se s istoka. Arktičke čigre se pripremaju za žestoku odbranu. Prete galebovima svojim crvenim kljunovima i telima formiraju oštri oblak.

Taj taktički potez deluje. Galebovi zaobilaze čigre i počinju da kruže dublje ka unutrašnjosti, preletevši preko para gavki koje se gnezde na zemlji, čopora pasa za vuču i usamljenog irvasa koji pase u tundri.

Tipična letnja noć je na Svalbardu, sasvim netipičnom utočištu brojnih vrsta divljači na dalekom Arktiku. Malo je mesta u cirkumpolarnom području koja bi se po svom bogatom biodiverzitetu mogla uporediti sa ovim. Uslovi za život belih medveda su odlični. Od oko 3000 jedinki, na koliko je procenjena populacija belih medveda u Barencovom moru, otprilike polovina podiže mlade na izolovanim ostrvima ovog arhipelaga, a ljudima se ne preporučuje da napuštaju naselje bez puške koja će ih zaštititi od Ursusa maritimusa. Milioni morskih ptica sele se na Svalbard. Pet vrsta foka i 12 vrsta kitova hrane se u vodama oko ostrva. Atlantski morževi napreduju zahvaljujući bogatim staništima na plitkim podvodnim grebenima Barencovog mora. Bez pretnje grabljivica, na otvorenoj tundri svalbardskih ravnica i dolina pasu irvasi, a arktičke lisice nesmetano love.

Ljudskom oku je ovaj teren sumoran, pust i surov. Preko polovine kopnene mase prekriveno je lednicima. Manje od 10 posto ima dovoljno svetla i zemlje na kojoj vegetacija može da uspeva. Penjući se leti stenovitim obroncima planine Nordenskield, za pet sati izbrojao sam samo sedam različitih biljnih vrsta, a i one su bile smežurane i jedva su preživljavale krijući se poput mučenika u pustinji među izlomljenim stenama koje su ih štitile. Pre mnogo godina, razmišljajući o granicama ljudskog preživljavanja na dalekom severu, danski arheolog Povl Simonsen govorio je o „granici mogućeg“. Tokom najvećeg dela svoje istorije, Svalbard je bio s druge strane te granice. Drevne civilizacije ovde nikad nisu osnivale uporišta. Vikinzi ga nisu kolonizovali. Inuiti su se držali podalje. Čak i danas, kad je turistima na raspolaganju svakodnevna vazdušna linija iz Osla, samo 2500 ljudi ovde živi preko čitave godine, a mnogi od njih rade u ovdašnjim rudnicima uglja.

Zima donosi neprekidnu tamu.

Ipak, za neke odabrane vrste, Svalbard je izuzetna kolevka života. A tajna ostrva nije vezana za kopno. Svalbardom upravljaju voda, svetlo i temperatura.

Ovde gore, životnim ciklusima upravlja Golfska struja koja prolazi duž istočne obale SAD. Kad biste glavnim ogrankom Golfske struje – Severnoatlantskom strujom – zaplovili sve do severa, završili biste u Zapadnoj špicbergenskoj struji uz obale Svalbarda. Ta topla, slana struja (iako je pojam „topao“ relativan kad je reč o 5,5°C) omogućava da u vodi obično nema leda i podstiče nastajanje velike količine planktona svakog proleća. Plankton privlači kitove i velika jata kapelana i arktičkog bakalara koji predstavljaju hranu za morske ptice i foke. Obilje foka, zauzvrat, omogućava belim medvedima da budu siti. Odrasli medvedi konzumiraju ogromne količine fokinog sala, prvenstveno prstenaste i bradate foke. Ta hrana proizvodi energiju koja je medvedima potrebna da bi onako veliki (mužjaci obično teže do oko 590 kg, a ženke upola manje) mogli da se kreću po svojoj teritoriji koja se može prostirati od oko 155 km2 pa sve do 370.000 kvadratnih kilometara.

Napisao: Brus Barkot
Snimio: Pol Niklen

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#30) broju časopisa National Geographic Srbija.

Negde pored puta u jugoistočnoj Australiji u nepomičnom kamionetu sedi čovek i gleda šta je sve oko njega presušilo. Dve stvari su očigledne. Neposredno iza kamioneta, njegova stoka pase travu pored puta. Junice su sve zdrave, hvala bogu. Ali ima ih samo sedamdeset. Pre pet godina imao ih je oko petsto. Junice pasu duž javne saobraćajnice – „što nije baš legalno“, priznaje on, ali nema izbora. Na njegovoj farmi više nema trave. Zemlja je sada suva ledina po kojoj i najslabiji vetrić diže oblake prašine. Više ne može da kupuje žito, što se jasno vidi iz druge očigledne stvari: stanja na računu u banci, koje proverava sa laptopa postavljenog na instrument-tablu kamioneta.

Ovaj čovek, koji nikada nije bio bogat, ali ni siromašan, sada ima dug od više stotina hiljada dolara. Krave koje posmatra kroz vetrobransko staklo sada su njegov jedini izvor prihoda.

Zove se Malkolm Edlington, ima 52 godine, a poslednjih 36 godina bavi se proizvodnjom mleka. Svakog dana ustaje u pet ujutro na prvu mužu. Donedavno, Edlington je jedva čekao ritual zvan „poseta farmi mleka“. Zvaničnici iz ministarstva poljoprivrede bi okupili lokalne proizvođače mleka i išli u posetu oglednoj farmi – često Edlingtonovoj, malom uspešnom preduzeću u blizini Berhama, u državi Novi Južni Vels. Farmeri bi onda razgledali Edlingtonove utovljene junice. Postavljali bi pitanja u vezi sa senom – vrstama semena i veštačkih đubriva koje koristi – a Edlington bi rado delio svoja iskustva sa drugima, znajući da će mu oni uzvratiti uslugu kad na njih bude došao red. To je bio australijski farmerski duh. Mogli ste slobodno da eksperimentišete, slobodno da primenjujete sopstvenu strategiju proizvodnje, prećutno uvereni da će se trud i dovitljivost na kraju isplatiti.

„Tako je bilo pre suše“, kaže danas Edlington. Pre deset godina, Edlington je na farmi zapošljavao pet radnika. „Sada smo tu samo supruga i ja“, kaže. „Poslednje tri godine praktično nemamo vode. I to nas ubija.“

U stvari, vode ima. Možete je videti kako žubori pored glavnog puta, nepuna dva kilometra od mesta gde je parkiran njegov kamionet. To je Glavni južni kanal, kanal za navodnjavanje koji dolazi iz legendarne australijske reke Marej. Reka Marej zajedno sa rekom Darling i drugim vodotokovima predstavlja glavni izvor vode za Adelejd, prestonicu države Južna Australija, i obezbeđuje 65 odsto vode za poljoprivredu celog regiona. Edlington ima dozvolu da iz rečnog sistema Marej-Darling crpi 1035 megalitara vode godišnje. Problem je što je voda obećana prevelikom broju korisnika: gradu Adelejdu, velikim korporacijskim farmama i zaštićenim nacionalnim parkovima. Poslednje tri godine, vlasti Novog Južnog Velsa ne dopuštaju Edlingtonu da uzme ni kap vode. Iako on i dalje mora da plaća licencu za godišnju količinu, ne može da je koristi. Ne dok traje suša. Edlington je ljut zbog nepravde. „Nema kiše, ali i nametnuta pravila su suluda“, komentariše on. Ovakvi propisi kao da favorizuju svakog osim farmere kao što je on. U međuvremenu, počeo je da rasprodaje svoju dragocenu stoku.

„Čovek lako padne u depresiju“, kaže tihim, gotovo ravnodušnim tonom. „Pitaš se, zašto sam ovo radio?“

Malkolmu Edlingtonu ranije nije nedostajalo samopouzdanja, ali u poslednje vreme ne liči na sebe. Suša nije iscrpla samo zemlju. Često hvata sebe kako se prepire sa suprugom Merijen, ili kako viče na decu. Više ne može da priušti benzin da odveze Merijen do grada kao što je to nekada činio. Uz sve okolne farme koje se zatvaraju, najbliži sadašnji drugar njegovog sina živi na 15 kilometara od njih.

Edlington je takođe oglasio za prodaju svoje porodično imanje. „Niko ga nije ni pogledao“, kaže. Ionako to radi iz nužde. Nijedan Edlington ne bi želeo da proda imanje. A da li su njegov otac ili deda ikada imali prokletih sedam godina suše?

Poslednja ministarska poseta mlečnim farmama bila je pre tri godine, priseća se Edlington. Umesto toga, sada se održavaju manifestacije za podizanje morala pod optimističnim nazivima, kao što su Dan borbe protiv teškoća, Muški dan – ili Dan lepote, događaj kome Edlingtonova supruga danas prisustvuje. Tom prilikom nekoliko desetina žena sa farmi ima besplatnu masažu, pedikira, manikira i frizerske savete. Državni službenik za pomoć ugroženima od suše služi ženama čaj i podstiče ih da pričaju o problemima. Sve njihove brige zapravo su razna poglavlja jedne iste priče.

Napisao: Robert Drejper
Snimila: Ejmi Tensing

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#30) broju časopisa National Geographic Srbija.

Stari beli autobus lenjo se vukao ionako lošim putem, a ispred njega krivine su se nizale kao za inat. Leto se već razlilo krajolikom, a prijatna gorska svežina obavijala se oko prstiju oca Mihaila dok je mahao gledajući autobus. „Evo ih“, doviknuo je mati Paraskevi koja je požurila prema maloj kuhinji na kraju manastirskog zdanja, i krenuo prema kapiji da dočeka hodočasnike.

„Ajde barem ne kasnite“, šalio se otac Mihailo s grupom od tridesetak hodočasnika koje je čekao skoro celo popodne. Na svom dvodnevnom putovanju obilazili su pravoslavne crkve i manastire po Hrvatskoj, a na hodočasničkoj karti manastir u Gomirju bio je nezaobilazna svetinja.

U ovu inače mirnu gorskokotarsku dolinu, leto sa sobom donosi sve više hodočasnika, turista, ali i onih koje, bežeći od brzog gradskog života, put nanese barem na sat-dva. Vernici dolaze na liturgiju, da upale sveću ili da potraže odgovor na neshvatljiv mozaik svoje sudbine. Turisti, pak, razgledaju hram i uživaju u bezbrižnosti koju pruža pogled na šumom uokvirenu manastirsku dolinu. Ima i onih koji ne znaju zašto su došli, ali ipak navrate. Boravio je tu nekoliko dana i Nikola Tesla kad se vraćao iz Gospića s majčinog pogreba.

„Dolaze, svako iz svojih razloga“, reče mi mati Paraskeva. „Ali niko tu, sine, nije došao slučajno. Bog ga je poslao iz ovog ili onog razloga.“

I dok tako mnogi dolaze u Gomirje, tek retki znaju da je to najzapadniji manastir Srpske pravoslavne crkve starijeg datuma u Evropi.

Na samom istoku Gorskog Kotara, južno od Vrbovskog, vijuga put prema sedam kilometara udaljenom Gomirju. Dva kilometra do najbližih gomirskih kuća, među planinskim kosama, prostrla se dolina kojom protiče potok Ribnjak koji se u blizini uliva u Dobru. S desne strane puta usamljeno stoji manastir. Naslonjen na Goricu nasuprot Gomirskoj kosi, suvereno dominira krajolikom obraslim zimzelenim drvećem i bukvom.

Nastavljajući dalje iza malog mesnog groblja, put nestaje u oštroj krivini iza koje počinju da se ređaju prve gomirske kuće.

Gomirje u kojem živi srpsko stanovništvo nekad je imalo status opštine, a danas ne broji ni osamsto stanovnika. Mladi odlaze na školovanje, uglavnom u Rijeku i tamo ostaju, a stari ih čekaju iako znaju da se verovatno neće vratiti. Ne živi se loše, ali moglo bi i bolje. Poljoprivredom se bavi sve manje ljudi; bogati pašnjaci uglavnom zjape prazni. U mestu postoje tri strugare, pa su manje-više svi u drvnoj industriji.

Dani su dugački i spori, ovde na 350 metara nadmorske visine na obroncima Stražnika u masivu Velike Kapele.

Tiho je i mirno u manastiru Gomirje. Otkako je nedavno preminula sestra Jovana još je tiše. Tuga se zavukla među dugačke manastirske hodnike kojima sada prolaze još samo tri monahinje i iguman (duhovnik) Mihailo.

Dane provode u radu i molitvi. Kad negde pred zoru crkveno zvono probudi uspavanu dolinu, sestrinstvo i duhovnik okupljaju se u 6 sati na jutarnjem bogosluženju. Posle molitve, svako odlazi na svoje poslušanje, u kuhinju ili baštu, svejedno, jer posla uvek ima, za njih četvoro nekad i previše. Ali šta god da se radi, Bog se pominje i njemu se moli. A onda večera, redovna dvosatna molitva u 18 časova i počinak. Smerno, jednostavno i plemenito prolaze dani, godine.

Ustaljeni manastirski red samo donekle mogu da izmene veliki praznici i posete većeg broja ljudi. Za manastirsku slavu u julu i zavetni saborni dan na Veliku Gospojinu u avgustu okupi se i staro i mlado iz cele Gornjokarlovačke eparhije, pa i šire. U ta dva dana, na svečane liturgije i slavlje vernici pristižu sa svih strana, pa se broj Gomirjana i utrostruči. A inače kao i drugde, i kao po nekom nepisanom pravilu – hram posećuju uglavnom stariji meštani u vreme nedeljne liturgije.

„Najprije ćemo u crkvu da vas upoznam sa istorijom hrama“, reče otac Mihailo hodočasnicima svojim zanimljivim naglaskom izmešanog hrvatskog i srpskog jezika. „Crkva i manastir nastaju u vrijeme kad se Srbi doseljavaju u ove krajeve.“

Napisala: Marta Lozančić
Snimio: Saša Kosanović

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#30) broju časopisa National Geographic Srbija.

Lorens Vajnstajn ne zna koliko ima bombona u ovoj tegli, ali veoma dobro pogađa. A više ih je nego što biste mogli da očekujete.

Vajnstajn, koji predaje procenjivanje na Univerzitetu Old Dominion u Virdžiniji, ima dara za rešavanje problema sa malo podataka. Njegova tajna je više metod nego magija: razložite problem, približno procenite i koristite metričke jedinice zbog lakšeg računa.

Fermijeva procena, kako se taj metod naziva, pomaže stručnjacima da odluče da li problemi – od broja bombona do količine ugljenika – zavređuju dalja proračunavanja. Preciznost nije uvek neophodna.

Uzmite za primer podizanje nivoa mora. Pretpostavljanjem debljine leda antarktičke ledene kape (1000 metara) i deljenjem tog broja brojem Antarktika za koji je on pretpostavio da bi pokrili svet (30), Vajnstajn je pretpostavio da bi otopljene ledene kape mogle da podignu nivo mora za bar 30 metara.

Mada izveštaji Geološkog pregleda Sjedinjenih Država (USGS) predlažu podizanje nivoa mora za 73 metra (80 metara ako uračunate i grenlandski ledeni pokrivač), njegova gruba procena i dalje predviđa katastrofu. „Nema potrebe da doterujem taj broj“, kaže Vajnstajn. „Ja sam u Virdžinija Biču. U svakom slučaju, ja sam pod vodom.“

Napisao: Oliver Uberti

U devetnaestom veku ulicama Menhetna su lutale svinje, a stoka se napasala u javnim parkovima.

Današnji izbor za uzgajanje u gradu su pilići, i to ne samo u Njujorku.

Stanovnici gradova širom SAD uvode kokoške u svoja dvorišta i vrtove, skupljaju sveža jaja, đubrivo i okupljaju se oko zajedničkog interesa, a lokalne vlasti vode rasprave i u skladu s okolnostima osavremenjuju svoje propise.

Gradski pilići su pali u nemilost tokom prošlog veka zbog industrijalizacije i drugih činilaca. Međutim, tokom devedesetih godina dvadesetog veka doživeli su renesansu na pacifičkom severozapadu koji voli domaću hranu.

Trenutna recesija i pokret „od farme do stola“ su ovakav trend odveli još dalje. „Samo nabavite nekoliko pilića, i možete da se prehranite“, kaže Abu Talid sa farme zajednice Takva u Bronksu. „Onaj ko kontroliše vašu korpu za hleb kontroliše vašu sudbinu.“

Napisala: Vinona Dimeo-Ediger

Ubrzo posle ponoći 24. marta 1989. godine, „Ekson Valdez“ se nasukao na greben Blaj u moreuzu Princ Vilijam na Aljasci.

Iz tankera je iscurilo 38.800 metričkih tona sirove nafte, što je zagadilo 2100 kilometara obale i teško oštetilo lokalnu ribarsku industriju. Tokom narednih 20 godina „Ekson“ je potrošio više od dve milijarde dolara na čišćenje i parnice.

Ova nesreća je poslužila kao poklič za okupljanje ljudi koji se brinu za očuvanje životne sredine i podstakla SAD i druge države da usvoje strože standarde za teretne brodove u svojim vodama.

U 2010. godini će u potpunosti stupiti na snagu odluka Ujedinjenih nacija o postepenom izbacivanju iz upotrebe zastarelih tankera sa jednoslojnim koritom, kao što je Valdez, kod kojih samo jedna čelična ploča deli tovar od mora. Poboljšanja kao što su bolji radar i široka upotreba GPS navigacije su takođe smanjila broj nesrećnih slučajeva.

Naučnici se bore da saznaju koliko se nafte svake godine ispusti u okeane. Procena Nacionalnog istraživačkog saveta je da je reč o 1,3 miliona metričkih tona, od čega izlivanja iz tankera čine do 8 procenata. Možda je najneočekivaniji priložnik Majka Zemlja, curenjem iz prirodnih rezervi za koje se računa da učestvuju sa čak 46 procenata.

Napisao: Piter Gvin

Najmanji i najravniji kontinent, Australija, dugo je okupirao maštu istraživača i kartografa, iako je konzervativizam uticao na to da mogućnost postojanja novog kontinenta ne bude prihvaćena. Kasnije, sa pojavom prvih modernih atlasa čitava oblast Južnog pola je prekrivena „još neotkrivenim Južnim kontinentom“ (Terra Australis nondum cognita), a otkrića evropskih moreplovaca samo su još dalje gurala na jug kontinent koji je čekao da bude otkriven.

U vreme kada su istraživači već dolazili u dodir sa zapadnim i severnim obalama Australije, holandski moreplovac Abel Tasman (1603-1659) krenuo je u istraživanje „Velikog južnog kopna“. Na tom i sledećem putovanju Tasman je oplovio Australiju dokazavši tako ona da nije deo mitskog Južnog kontinenta i ubravši slavu onoga koji je otkrio „preostali nepoznati deo globusa“. Britanska mornarica je tek u prvim decenijama XIX veka ovaj kontinent zvanično nazvala Australijom.

Priča o Australiji koju objavljujemo ovog meseca govori i o najsuvljem kontinetu i, u izvesnom smislu paradoksalnoj, borbi za opstanak u jednoj od razvijenijih država sveta. Teško je i nezahvalno zauzeti stav o razlozima koji su doveli do „australijske suše“. Možda je to cena progresa, možda je klima, možda „zamor“ zemlje… Bez obzira na moguće razloge, ova priča nosi dublju poruku o predviđanju, o posledicama, naročito poučnu za nas na Balkanu, gde su želje i mogućnosti u čestom raskoraku.