Iako su Hristovi sledbenici već skoro 2000 godina, postojbinski hrišćani danas iščezavaju sa prostora na kojima je rođena njihova vera.

Uskrs u Jerusalimu nije za ljude slabog srca. Stari grad, uzavreo i haotičan čak i u najmirnijim vremenima, u danima pred veliki praznik potpuno nesputano tutnji. Desetine hiljada hrišćana iz celog sveta pristižu poput horde osvajača i slivaju se u uske uličice duž Vija Dolorosa i u okolne drevne prolaze, tragajući na kaldrmi za duhovnim sapatništvom ili možda nekim odrazom muka koje je Hrist trpeo poslednjih sati pred raspeće. Svakakva lica promiču ovim ulicama tokom Uskrsa, svaka postojeća kombinacija boja očiju, kože i kose, svaka vrsta odeće i tip odevanja, od plavičasto-crnih afričkih hrišćana u drečavim dašikijima, preko bledunjavih hrišćana iz Finske odevenih po uzoru na Isusa sa krvavim krunama od trnja na glavama, do američkih hrišćana u patikama i kačketima sa natpisom „Ja volim Izrael“, očigledno naoštrenih za presudnu armagedonsku bitku.

Svi oni dolaze zato što je ovde postojbina hrišćanstva. Ovde u Jerusalimu i okolini nalaze se stenovita brda i mesta po kojima je Isus hodao, gde je podučavao i gde je umro – i gde su se, kasnije, njegovi sledbenici molili i prepirali oko tumačenja njegovog učenja. Šćućureni uz jevrejske preobraćenike u pećinama Palestine i Sirije, Arapi su među prvima bili proganjani zbog nove vere i među prvima su nazivani hrišćanima. Ovde u Levantu – geografskoj oblasti koja obuhvata današnju Siriju, Liban, Jordan, Izrael i palestinske teritorije – izgrađeno je na stotine crkava i manastira pošto je 313. godine rimski car Konstantin legalizovao hrišćanstvo, a levantske provincije proglasio svetom zemljom. Čak i kad su arapski muslimani osvojili ovaj region 638. godine, oblast je ostala većinski hrišćanska.

Ironična je činjenica da su upravo za vreme krstaških ratova (1095–1291) arapski hrišćani, koje su krstaši klali naporedo sa muslimanima i koji su bili zatečeni u unakrsnoj vatri između islama i hrišćanskog Zapada, počeli polako ali sigurno da postaju manjina. Današnji autentični levantski hrišćani predstavljaju izaslanike jednog zaboravljenog sveta, održavajući onaj progonjeni, žilavi duh rane crkve. Njihove zajednice sačinjene od raznih pravoslavnih, katoličkih i protestantskih sekti spale su u poslednjih stotinak godina sa četvrtine na oko 8 odsto stanovništva. Današnja generacija odlazi ili zbog ekonomskih razloga, ili beži od nasilja u regionu, ili zato što imaju rodbinu na Zapadu spremnu da im pomogne da se isele. Njihov odlazak žalosno lišava Levant nekih od najobrazovanijih žitelja i politički najumerenijih građana – ljudi kakvi su ovom regionu najpotrebniji. Zato za arapske hrišćane u Jerusalimu dani oko Uskrsa predstavljaju svojevrsno bunilo – kao da su posle dugog i usamljeničkog iskušenja najzad dobili neophodna pojačanja.

U malom stanu na obodu grada, mladi palestinski hrišćanski par (koje ću za ovu svrhu zvati Liza i Mark) namerava da se pridruži gunguli. Liza, još u farmerkama i majici, pokušava da obuče njihovu 18-mesečnu ćerku Nađu u belu uskršnju haljinicu. Mark je u pidžami i trudi se da smiri njihovog trogodišnjeg sina Nejta čije ponašanje varira između Spajdermena i Atile Hunskog. Nekako su mu, uz rvanje, navukli pantalonice i prsluk, a otac ga jedva sprečava da ne upropasti odeću, razbije televizor, sliku bebe Isusa na zidu ili vazu sa cvećem na stolu. Mark, krupan čovek preke naravi, mršti se besan. Osam je sati, prohladno martovsko jutro, a on je već znojav. Ipak je Uskrs, vreme optimizma i nade, a ovaj Uskrs je poseban.

Ovo je prvi Uskrs za koji je Marku dopušteno da ga provede sa porodicom u Jerusalimu. On je iz Vitlejema, na Zapadnoj obali, njegova lična dokumenta izdala je palestinska samouprava, samim tim potrebna mu je dozvola izraelskih vlasti da bi došao u posetu. Lizina porodica živi u starom delu grada i ona poseduje izraelsku ličnu kartu. Prema tome, iako su već pet godina u braku i iznajmljuju ovaj stan u predgrađu Jerusalima, oni po izraelskom zakonu ne mogu da stanuju pod istim krovom. Mark sa roditeljima živi u Vitlejemu, udaljenom preko devet kilometara, ali kao da je udaljen sto kilometara, jer se nalazi sa druge strane izraelskog kontrolnog punkta i betonske prepreke visoke 7 metara, poznatije kao Zid.

Mark je deprimiran što se „80 odsto hrišćanskih momaka sa kojima je odrastao odselilo u neke druge zemlje u potrazi za poslom“. Ipak, on razume razloge. Mark ima fakultetsku diplomu sociologa, ali već dve godine traži posao, i to bilo kakav. „Okruženi ste ovim džinovskim zidom, a nema posla“, priča on. „To je poput nekog naučnog eksperimenta. Ako pacove držite u zatvorenom prostoru koji svakog dana smanjujete, uvodite nove prepreke i stalno menjate pravila, pacovi vremenom polude i počinju da se proždiru međusobno. Ovo je isto tako.“

Napisao: Don Belt
Snimio: Ed Kaši

Nastavak ove priče možete pročitati u
junskom (#32) broju časopisa National Geographic Srbija.

Reč je o najjednostavnijem, najprirodnijem činu, srodnom disanju i uspravnom hodanju. Sedamo za trpezarijski sto, podižemo viljušku i uzimamo sočni zalogaj, nesvesni duple porcije globalnog račvanja na našem tanjiru. Govedina je iz Ajove, othranjena kukuruzom iz Nebraske. Grožđe je iz Čilea, banane iz Hondurasa, maslinovo ulje sa Sicilije, sok od jabuka – nije iz države Vašington, već čak iz Kine. Savremeno društvo je žitelje SAD oslobodilo tereta uzgajanja, žetve, čak i mešenja hleba našeg nasušnog, u zamenu za opterećenje da ga prosto samo platimo. Mi samo obraćamo pažnju kada se cene povećaju. A posledice naše nepažnje su duboke.

Prošle godine, vrtoglavi rast cena hrane bio je poziv na buđenje za čitavu planetu. Između 2005. i leta 2008. godine cena pšenice i kukuruza se utrostručila, a cena pirinča upetostručila, podstakavši nemire zbog hrane u oko 20 država i gurajući još 75 miliona ljudi u siromaštvo. Ali, nasuprot prethodnim šokovima izazvanim kratkoročnim nestašicama hrane, ovaj rast cena dogodio se u godini kada su poljoprivrednici širom sveta požnjeli rekordne prinose. Ovako visoke cene su pre bile simptom mnogo većeg problema tegljenog užadima naše svetske mreže hrane. I koji neće nestati u doglednoj budućnosti. Prosto rečeno: tokom većeg dela prošle decenije, ovaj svet je trošio više hrane nego što je proizvodio. Posle godina trošenja rezervi, svet je 2007. uvideo da su globalne zalihe hrane spale na količinu dovoljnu za 61 dan svetske potrošnje, što je druga najniža zabeležena vrednost.

„Rast poljoprivredne produktivnosti iznosi samo jedan do dva procenta godišnje“, upozorio je Joakim fon Braun, generalni direktor Međunarodnog istraživačkog instituta za politiku hrane u Vašingtonu, na vrhuncu krize. „To je prenisko da odgovori porastu broja stanovnika i povećanoj potražnji.“

Visoke cene su konačni signal da potražnja premašuje ponudu, da jednostavno nema dovoljno hrane za sve. Takav porast cena hrane najteže pogađa onih milijardu najsiromašnijih ljudi na planeti, pošto oni tipično troše od 50 do 70 posto svog prihoda na hranu. Iako su cene pale sa urušavanjem svetske ekonomije, još uvek su blizu rekordnih visina, a ishodišni problemi niskog nivoa zaliha, povećanja broja stanovnika i sve manjeg porasta prinosa ostaju. Promena klime – sa sve toplijim godišnjim dobima i sve većim oskudicama u vodi – smanjiće, kako se predviđa, prinose budućih žetvi u većem delu sveta, oživljavajući avet onoga što neki naučnici danas nazivaju neprestanom krizom hrane.

Šta onda da radi vreli, pretrpani i gladni svet?

To je pitanje sa kojim se trenutno rvu Fon Braun i njegove kolege u Konsultantskoj grupi za međunarodna poljoprivredna istraživanja. Ovo je grupa svetski poznatih poljoprivrednih istraživačkih centara koja je pomogla da se više nego udvostruči prosečni svetski prinos kukuruza, pirinča i pšenice između sredine pedesetih i sredine devedesetih godina dvadesetog veka, što je u toj meri zapanjujuće dostignuće da je nazvano zelena revolucija. Međutim, sa brojem stanovnika sveta koji se vrtoglavo penje ka brojci od devet milijardi do sredine veka, ovi stručnjaci kažu da nam je potrebno da ponovimo ovaj učinak, da udvostručimo trenutnu proizvodnju hrane do 2030. godine.

Drugim rečima, potrebna nam je još jedna zelena revolucija. I to nam je potrebna za upola manje vremena.

Otkako su naši preci prestali da love i okupili se da oru i sade pre nekih 12.000 godina, naš broj se uvećavao uporedo sa našom poljoprivrednom veštinom. Svaki napredak – pripitomljavanje životinja, navodnjavanje, vlažna proizvodnja pirinča – doveo je do odgovarajućeg porasta broja stanovnika. Svaki put kad bi ponuda hrane bivala nepromenjena, i broj stanovnika bi ostajao isti. Rani arapski i kineski pisci primetili su da postoji odnos između broja stanovnika i resursa hrane, ali tek je krajem osamnaestog veka jedan engleski naučnik pokušao da objasni pravi mehanizam koji povezuje ova dva – i postao je možda najkuđeniji naučnik u istoriji iz oblasti društvenih nauka.

Tomas Robert Maltus, imenjak takvih izraza kao što su „maltuski sunovrat“ i „maltusko prokletstvo“, bio je matematičar blage naravi, sveštenik – a njegovi kritičari bi rekli marginalni tip koji uvek vidi polupraznu čašu, odnosno preterani pesimista. Kada je nekolicina filozofa prosvetiteljstva, omamljenih uspehom Francuske revolucije, počela da predviđa neprekidno nesputano poboljšanje životnih uslova ljudi, Maltus ih je sasekao do kolena. Primetio je da se ljudska populacija uvećava geometrijskom progresijom, udvostručujući se otprilike svakih 25 godina ako nije ometana, dok se poljoprivredna proizvodnja uvećava aritmetičkom progresijom – mnogo sporije. Tu leži biološka zamka koju čovečanstvo nikada neće moći da izbegne.

Napisao: Džoel K. Born, mlađi
Fotografije: Džon Stanmajer

Nastavak ove priče možete pročitati u
junskom (#32) broju časopisa National Geographic Srbija.

Sibirske smrče stoje smrznute pred kulisama od polarne svetlosti, koja svetluca nad jednim od najvoljenijih nacionalnih parkova Finske.

Kada sledeći put budem posetio Nacionalni park Oulanka na dalekom severu Finske, želim da budem visok jedan metar. Tako će mi jesenje pečurke biti do kolena, a hodaću kroz do struka visoku šumu vresa i brusnica i mahunica i lišaja. Ako budem toliko visok, i gnezda šumskih mrava izdizaće mi se iznad glave. Tačno, moraću budno da motrim na losove i irvase.

Sve je u redu sa Oulankom pri mojoj normalnoj visini. Mladi škotski borovi rastu na padinama kao gusto pobodena koplja, a stari se uzdižu nad glavom, prerastajući crvenilo svoje kore dok stare. Duge zime i duboki snegovi potkresali su sibirske smrče i pretvorili ih u najvitkije stubove. U leto i jesen tiha polarna svetlost treperi na lišću i kori srebrnih i paperjastih breza. Ovo je severna šuma, šuma koja pokriva skoro čitavu Finsku.

Ovde u Oulanki pod nogama je nesvakidašnje bogatstvo, zapanjujuća bioraznolikost, pogotovo za pejzaž koji leži samo nekoliko kilometara južno od arktičkog kruga. Glavni razlog je krečnjak, istisnuta prilično mlada dolomitska stena – sastavljena uglavnom od karbonata – koja prekriva starije granite i gnajs koji čine stenovito tlo u većem delu ostatka Skandinavije. Karbonat pomaže da se neutrališe ono što bi inače bilo kiselo tlo, i on dodaje suštinski važne hranljive sastojke. „Bez krečnjaka“, kaže Pirko Sikamaki, upravnica Istraživačke stanice Oulanka pri Univerzitetu u Ouluu, u srcu parka, „Oulanka bi bila baš kao i ostali deo Finske.“

Umesto toga, Oulanka je različita od svega u finskom pejzažu, mesto gde se sreće iznenađujući broj bioloških zona. Zbog svoje topografske raznolikosti – visokih goletnih brda i niskih rečnih dolina, kaljuga, močvara i nanosnih pašnjaka – ona je neka vrsta raskrsnice za vrste koje se inače ne preklapaju. Ovde je jedno od malobrojnih mesta gde se okupljaju evropske, arktičke, pa čak i sibirske vrste, mešajući se na samim obodima svojih staništa.

Došao sam u Oulanku, kao što to čine i toliki mnogi posetioci, da se uverim u veličanstvenost njenog glečerskog reljefa – posebno kanjona koje je urezala reka Oulanka, koja teče kroz park na istok ka granici sa Rusijom, tek nekoliko kilometara dalje. Ali, što sam dalje pešačio popularnom pešačkom stazom kroz park, Karhunkijerosovim tragom (Medvedov prsten), sve sam manje primećivao glavne karakteristike ovog pejzaža: rupe u obliku kazana – basene stvorene topljenjem gromada leda koje su ostale za glečerima – ili duboke, otvorene pukotine koje je podlokala reka Oulanka, pa čak i kupolu od borovih i smrčinih grana nad glavom. Umesto toga, zatekao sam sebe izgubljenog u razmišljanju o šumskom podu.

Reč „pod“ ne odražava zamršenost, složenost ovog terena. Ta reč je previše dvodimenzionalna, isuviše isključiva. Ovo nije ravna, suva prostirka od iglica kakvu često srećete u četinarskim šumama američkog zapada. Iglice koje ovde vidite na površini – ćušnute u stranu narastajućim pečurkama ili uhvaćene lišćem brusnice – nalik su krovu od slame nekog međupovezanog podzemnog grada. Ovo je mesto gde se godine mogu meriti voluharicama, pogotovo obalskom voluharicom i livadskom voluharicom, koje poput burgija niču kroz mnoštvo niskog rastinja. Nekih godina broj voluharica se drastično uvećava, zahvaljujući obilnim količinama hrane i retkim pojavama bolesti. Dobra godina za voluharice – svuda puno voluharica – dobra je za skoro svakog mesoždera koji se nalazi u ovom lancu ishrane: lisice, hermeline, lasice, sove i druge ptice grabljivice. Loša godina za voluharice – a prethodnih nekoliko godina su bile razočaravajuće – loša je za grabljivice uopšte.

U neku ruku, šuma u Oulanki nije od drveća. Drveće je utkano u šumu biotičkom zajednicom u svom korenju, zapanjujućom raznolikošću buba, biljaka, lišajeva i pečurki. Sve ove vrste su zaštićene kupolom grana koje se nadnose nad njima, a zauzvrat pomažu da se hranljivi sastojci razbiju i cirkulišu u zemljištu.

Napisao: Verlin Klinkenborg
Fotografije: Piter Esik

Nastavak ove priče možete pročitati u
junskom (#32) broju časopisa National Geographic Srbija.

Na našoj planeti ne postoji reka sa toliko imena i atributa koliko je nadenuto i pripisano Dunavu. Istovremeno, malo je voda koje pripadaju tolikim narodima i jezicima kao Dunav. Za mene, to je znak gostoljubivosti i naklonosti ove moćne evropske reke prema svima koji su svijali gnezda na njegovim obalama.

A kada je reč o Dunavu postoji naglašena lična komponenta; čini mi se da drugačije ne može. Rodio sam se tu gde Dunav zaštitnički grli Savu i odvodi je na „medeni mesec“ do Crnog mora, a odrastao takoreći tik uz Dunav, u Somboru, imajući tu sreću da tokom odrastanja uživam u blizini te moćne vode u svim svojim i njenim fazama. Na kraju, i moji preci su prateći Dunav formirali svoje porodice u izvesnoj meri zavisni od moćne reke, pa smo tako moj sin i ja, tokom sudbine ili tokom reke, među retkim pripadnicima familije koji su rođeni u istom gradu.

Na svom putovanju od Crne šume do Crnog mora veliki Dunav je u svim državama koje danas krasi bio svedok istorije, čvrsta ili nestabilna granica, iako se svojim tokom od zapada prema istoku suprotstavljao toku konvencionalnog vremena od istoka ka zapadu. To „raspeće“ Dunava, taj vodeni paradoks, nekako uvek se odražavao i na Srbiju. Neke od važnijih evropskih kultura praistorije kao da su umele bolje da iskoriste prednost ove plemenite reke nego što smo mi u stanju da to učinimo. Savremena istorija obiluje podacima da je Dunav bio linija podele iako bi, po mom najdubljem uverenju, trebalo da bude suprotno. Nisu česte prilike da vam se pruži mogućnost da govorite, čak mislite, na više srodnih ili nesrodnih jezika, što Dunav neretko omogućava svojim tokom. Ta šansa koju je Dunav nosio na svojim talasima nedovoljno je korišćena. Kako to obično biva, lakše je bilo preko nišana, ili sa prezirom, gledati ljude sa kojima delite reku, koja je, ispostavilo se, zajednički izvor života za sve. Dunav je na putu do Crnog mora u Srbiju donosio mnogo toga, u svim periodima. Ključna stvar je da nam je svima u Srbiji Dunav „žila kucavica“, ali ono što tu činjenicu zamagljuje je samodovoljnost, predrasude i nespremnost na promenu navika i mišljenja.

Međutim, nije toliko teško promeniti navike. Čini mi se dovoljnim shvatiti da čistiji Dunav znači i bolji život. A čistiji Dunav se ne tiče samo vode koja teče nego i čistote misli koje teku svima nama koji od Dunava zavisimo. Priznaćete, nije nas malo.

Napisao: Igor Ril
Snimio: Dragoljub Zamurović

Nastavak ove priče možete pročitati u
junskom (#32) broju časopisa National Geographic Srbija.

Ako ovih dana mrak izgleda malo mračniji – a svet malo manje lep – to je verovatno zaista tako. Istraživači u Aziji, Evropi, i Severnoj Americi primećuju dramatično opadanje broja svitaca.

Tajland je mesto koje ostaje bez bioluminiscentnih buba. One su vekovima svetlucale duž tajlandskih reka u divnoj sinhroniji. Strani posetioci su njihova svetla poredili sa lusterima ili božićnim svećama. Lokalno stanovništvo je moglo da peca samo na njihovim blescima.

Ali, reklo bi se da ovaj sjaj bledi. „Pre dvadeset godina bilo ih je mnogo“, kaže tajlandski entomolog Vatana Sakčuvong. „Sada ih više nema.“

Naučna prebrojavanja upravo počinju. Još niko nije utvrdio šta izaziva opadanje broja jedinki, ali stručnjaci sumnjaju na gubitak staništa i svetlosno zagađenje. Na Tajlandu su rečne obale na kojima su se larve hranile puževima preuređene ili su podrivene talasima turističkih čamaca. Veštačko svetlo stambenih naselja na obalama, u međuvremenu, otežava odraslim svicima da se međusobno pronađu i spare u osvetljenoj noći.

Napisala: Karen Lang

Uvođenje ekološke takse na vozila u Srbiji verovatno ne bi bila najpopularnija mera u doba ekonomske krize. Ali, ako ste savestan vozač koga osim ekonomske brine i potencijalna ekološka kriza, pruža vam se prilika da posredno eliminišete ugljen-dioksid koji emituje vaš automobil. Karbonski otisak je u svetu prihvaćen finansijski instrument za smanjenje ugljen-dioksida ili njegovih ekvivalenata u drugim stakleničkim gasovima. Ovaj koncept će prvi put biti primenjen i kod nas u okviru kampanje Fonda Ekotopija „Šuma blista, šuma peva“.

„Dobrovoljnom kupovinom jednogodišnjeg sertifikata karbonskog otiska, uz koji se dobija i nalepnica, svaki vozač će finansirati pošumljavanje radi neutralisanja ugljen-dioksida koje prosečno vozilo u Srbiji emituje tokom jedne godine“, rekao je Nikola Živanović iz Fonda Ekotopija. „U saradnji sa Nacionalnim parkom Tara, od ostvarenih prihoda ćemo zasaditi 10.000 smrča i 8000 jela na delu terena tog parka devastiranog klimatskim promenama.“ Pokretači kampanje planiraju da sa NP Tara nastave da brinu o novoj „Ekotopija šumi“ i pošto se kampanja okonča sredinom 2010. godine.

„Dugoročno, želimo da proširimo akciju na druga slična područja u našoj zemlji“, poručuju iz Ekotopije. Ugroženost i nestajanje šuma trebalo bi da zabrine sve kojima je stalo do zdravlja i čistog vazduha. „Pluća planete“ su sposobna da apsorbuju petinu emisije ugljen-dioksida koji potiče od fosilnih goriva.

* U svetu se godišnje poseče oko 1,5 milijardi kubnih metara drveta, od čega 59% za upotrebu, a 41% za gorivo. Po podacima JP Srbijašume, koje raspolaže sa oko milion od ukupno dva miliona hektara šuma u Srbiji, u našoj zemlji se proizvede blizu 2 miliona kubika drveta godišnje.
* U Srbiji 2 miliona hektara šuma godišnje proizvede oko 8 miliona tona kiseonika.
* U Srbiji je pod zaštitom oko 500 šumskih područja površine od oko 600.000 hektara, odnosno 6,59% teritorije.
* Vozilo prosečne snage u Srbiji koje godišnje pređe oko 20 hiljada kilometara emituje 3-4 tone ugljen-dioksida.
* Najčešće posledice zagađenja vazduha su bolesti disajnih organa, alergije i porast malignih bolesti. Zagađen vazduh je uzrok 1,4% ukupnog mortaliteta u Srbiji i 2% svih kardiopulmonalnih bolesti. Od zagađenja vazduha najčešće obolevaju deca, hronični bolesnici i stari ljudi.

Par blatnjavih vojničkih čizama broj 42 je među poslednjim predmetima iz Drugog svetskog rata koji su pronađeni u šumi Hirtgen u Nemačkoj, poprištu krvave bitke u kojoj je poginulo oko 31.000 američkih vojnika. Prošlog leta su sa čizmama pronađene kosti dvojice vojnika. Zadatak identifikacije ovih ljudi pada na Združenu komandu za popisivanje ratnih zarobljenika i nestalih u akciji (JPAC), osnovanu 2003. da pomogne napore Pentagona da pronađe nestalo vojno osoblje, uključujući 84.711 vojnika, avijatičara, mornara i marinaca od Drugog svetskog rata naovamo čije sudbine ostaju neizvesne.

Svake godine JPAC šalje forenzičke timove na već davno utihnula bojna polja širom Evrope, jugoistočne Azije i južnog Pacifika, kao i na mesta padova aviona i potonuća brodova. Kada se pronađu ostaci, šalju se u laboratoriju organizacije JPAC na Havajima, najveću forenzičku antropološku laboratoriju na svetu. Tamo naučnici analizuju kosti, zube i DNK koji može biti upoređen sa uzorcima uzetim od rođaka nestalih. Oni takođe tragaju za putokazima među ličnim stvarima. Sa čizmama je pronađen i jedan novčanik.

Kada se slučaj reši, obaveste porodicu. Šeron Benister je 1972. godine, kada se u Laosu srušio mlaznjak u kome je bio njen otac Stiven A. Raš, imala pet godina. JPAC joj je trideset pet godina kasnije pokazao dva delića njegovih zuba i dao joj vojničku pločicu koju je na mestu pada pronašao tim. Ispratila je njegov kovčeg prekriven zastavom do Nacionalnog groblja Arlington. „Bila su to samo dva malena zuba“, rekla je. „Ali su odgovorila na tako mnogo pitanja.“

Napisao: Piter Gvin

Ovomesečna potresna priča o neravnoteži populacije i proizvodnje hrane, a naročito otvarajuća fotografija, podsetila me je na nesrećne devedesete kada smo bili dovedeni u situaciju da se otimamo za hleb ili prisustvujemo mučnim scenama izazvanih glađu. Kao da nam sve drugo što smo tada proživljavali nije bilo dovoljno. Srbija, još uvek zemlja ogromnog potencijala, svojevremeno sa stavom da Vojvodina može da prehrani Evropu ili barem pola Evrope, doživela je i takvo poniženje. Neko će reći ništa neobično za Apsurdistan, tu zemlju seljaka na brdovitom Balkanu.

U nizu naših paradoksa i grcanju u nasleđu devedesetih, izgleda da će poslanici sebi podići plate iako su im usta svima puna štednje i svetske krize, naravno i hrane,  ali će oni tu krizu lakše prebroditi u skupštinskom restoranu. Mada, tu je više po sredi obraz nego apsurd.

Prema jednom izveštaju Ujedinjenih nacija pun efekat klimatskih promena nastupiće negde oko 2050. godine, a region južne i jugoistočne Evrope biće snažno pogođen. Nešto konkretnije, to znači porast temperatura i opadanje godišnjih padavina, manje raspoložive količine vode, povećan rizik od suša, pad prinosa žitarica, smanjivanje područja za gajenje useva…

Bez ozbiljne strategije, uznemirujući prizori sa fotografija koje prate priču o kraju izobilja mogle bi postati i slike ovih prostora. Želim da budem optimista i verujem u potencijale Srbije i da se nadam pametnim odlukama odgovornih. Ono što sigurno ne želim je da bilo ko od nas doživi sudbinu pukovnika i njegove astmatične supruge iz Markesovog remek-dela „Pukovniku nema ko da piše“.