Pošto se veličanstveno uzvisio, ovaj sveti grad je možda uzrokovao sopstveni pad.

Iz vazduha, stari hram se vekovima pojavljuje i nestaje poput halucinacije. U početku je tek tamna mrlja na šumskom baldahinu severne Kambodže. Pod nama se prostire izgubljeni grad Angkor, sada u ruševinama i nastanjen uglavnom seljacima koji uzgajaju pirinač. Grozdovi kmerskih domova, postavljenih na duge, tanke šipove da bi se izborili sa poplavom tokom letnjih monsuna, posuti su po pejzažu od Tonle Sapa, „velikog jezera“ jugoistočne Azije, nekih 30 kilometara ka jugu, do brda Kulen, grebena koji se uzdiže iz plavne ravnice otprilike na istoj udaljenosti na severu. A onda, dok Donald Kuni navodi laki avion iznad krošnji drveća, veličanstveni hram postaje jasno vidljiv.

Restauriran četrdesetih godina XX veka, Bantej Samre iz XII veka, posvećen hinduističkom bogu Višni, čuva sećanje na doba kada je srednjovekovno carstvo Kmera dostiglo svoj vrhunac. Hram je izdvojen pomoću dva niza koncentričnih kvadratnih zidova. Oni su nekada možda bili okruženi jarkom punim vode koji je simbolizovao okeane koji su okruživali planinu Meru, mitski dom hinduističkih bogova. Bantej Samre je samo jedno od više od hiljadu svetilišta koje su Kmeri podigli u gradu Angkor za vreme graditeljske groznice čije se razmere i ambicije takmiče sa onom iz doba egipatskih piramida. Kad smo proleteli, istegao sam vrat da bih bacio poslednji pogled. Hram je nestao u šumi.

Angkor je poprište jednog od najvećih činova nestajanja svih vremena. Kraljevstvo Kmera je trajalo od IX do XV veka, i na svom vrhuncu dominiralo je velikim delom jugoistočne Azije, od Mijanmara (Burma) na zapadu, do Vijetnama na istoku. Čak 750.000 ljudi živelo je u Angkoru, njegovoj prestonici koja se rasprostirala po površini veličine Njujorka, što ga čini najprostranijim urbanim kompleksom pre industrijske revolucije. Do poznog XVI veka, kada su portugalski misionari naišli na kule Angkor Vata u obliku lotosa – najsloženijeg od svih hramova ovog grada i najvećeg religioznog spomenika na svetu – nekada blistava prestonica ovog carstva bila je u samrtnim mukama.

Naučnici navode dugački spisak mogućih uzroka, uključujući gramzive osvajače, promenu religioznih uverenja i prelazak na pomorsku trgovinu koji je grad u unutrašnjosti zemlje osudio na smrt. Sve ovo je uglavnom pretpostavka: na dovracima hrama i stelama preživelo je oko 1300 natpisa, ali narod Angkora nije ostavio nijednu reč objašnjenja o urušavanju njihovog carstva.

Nedavna iskopavanja, ne hramova već infrastrukture koja je učinila ovaj ogromni grad mogućim, usmeravaju ka novom odgovoru. Angkor je, izgleda, bio osuđen na propast samom ingenioznošću koja je skup malih feuda pretvorila u carstvo. Ova civilizacija je naučila kako da ukroti sezonske poplave u jugoistočnoj Aziji, a onda je nestala pošto je njeno upravljanje vodom, najvitalnijim od svih resursa, izmaklo kontroli.

Jedan opis iz prve ruke, koji pobuđuje pažnju, oživljava grad na njegovom vrhuncu. Zu Daguan, kineski diplomata, proveo je krajem XIII veka skoro godinu dana u ovoj prestonici. Živeo je skromno kao gost jedne porodice srednje klase koja je jela pirinač kašikama od ljuske kokosa i pila vino napravljeno od meda, lišća ili pirinča. On je opisao jezivu praksu, napuštenu ne tako davno pre njegove posete, koja se odnosila na skupljanje ljudske žuči od živih davalaca radi spravljanja napitka za hrabrost. Religiozni festivali su upriličavali vatromete i borbe veprova. Najveći spektakli su se dešavali kada bi se kralj usudio da izađe među svoje podanike. Kraljevske povorke su u svom sastavu imale slonove i konje ukrašene zlatom i stotine žena iz palate okićenih cvećem.

Napisao: Ričard Stoun
Fotografije: Robert Klark

Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#33) broju časopisa National Geographic Srbija.

Dok razmišljate o srcu Nacionalnog parka Tongariro – tri vrha koja se uzdižu na jednom od najlepših mesta na Novom Zelandu, zemlji nadaleko poznatoj po lepoti – i posmatrate ovaj spektakularni prizor, verovatno ćete osetiti kako vam se nameću estetička pitanja.

Ka jugu se uzdiže stenovita masa Ruapehua, najvišeg vrha na Severnom ostrvu, sa visinom od 2797 metara. Stvoren pomoću 250.000 godina duge vulkanske aktivnosti, danas je još uvek aktivan – i budi se na svakih nekoliko godina da bi izbacio ogromne stubove pare i pepela. Na severu je Tongariro, još stariji prostrani kompleks drevnih kratera, gde otvori neprekidno i zlokobno izdišu sumporaste oblake.

U sredini stoji Ngauruhoe. Manje masivan od svojih drugara, Ngauruhoe (planina Dum u Gospodaru prstenova, filmskoj trilogiji Pitera Džeksona) čini čudesno simetričnu kupu, koja vam okupira pažnju jednostavnim savršenstvom svog oblika. Ovoj planini nedostaje samo nekoliko crtica, načinjenih živopisnom crvenom bojicom iznad nje, pa da postane arhetipski dečji crtež vulkana.

Šta (pitate se) ovaj izuzetno senzualni oblik radi u tako grubom okruženju? I dalje: Šta znači to što vas tako neodoljivo privlači?

„Ja mrzim starost, a mladost želim“, pisao je Bard, i imate ga – objašnjenje i opravdanje, ako vam je potrebno. Ovaj vrh je rođen tek pre nekoliko hiljada godina. Glečeri iz ledenog doba koji su pocepali i izbrazdali Ruapehu i Tongariro postojali su mnogo pre nego što je rođen Ngauruhoe. Kiša i vatrene eksplozije još uvek mu nisu uništile lice. I u geološkom svetu lepota mladosti ispoljava svoju zavodljivu moć.

Maori, domorodački narod Novog Zelanda, gledaju na sva tri vulkana sa strahopoštovanjem i smatraju ih tapu, reč čija raznolika značenja uključuju i „sveti“ i „svetinja“. Kada su, u doba od sredine do poznog devetnaestog veka, Evropljani počeli da nastanjuju centralni deo Severnog ostrva, i da dele zemlju na gradove i farme, Maori su se uplašili za integritet ovih vrhova. Vrhovni poglavica Horonuku, ili Te Heuheu Tukino IV, učinio je dalekovido rešenje: preneo je tapu vulkana sa sebe na kraljicu Viktoriju, a 1887. godine je planine i zemlju u krugu od kilometar i po od njihovih vrhova poverio vladi i narodu Novog Zelanda. Ovaj prostor je postao prvi nacionalni park u zemlji i proširio se na sadašnjih 78.618 hektara zaštićene oblasti.

Tapu Maora objašnjava zašto Tongariro ima retku privilegiju da je dva puta imenovan za mesto svetske baštine, kako zbog svojih fizičkih karakteristika tako i, kasnije, zbog svoje kulturne važnosti. Kombinacija vatre i leda aktivnih vulkana i glečera iz ovog parka lako mu je obezbedila status prirodne baštine, poput mesta kao što su Veliki koralni greben i Nacionalni park Everglejds. Ali, komitet Ujedinjenih nacija koji odlučuje o tim stvarima isprva je odbio predlog Novog Zelanda da prihvati Tongariro kao kulturno područje, pošto je prethodno taj rang dodeljivan samo mestima koja su izgradili ljudi (setite se katedrale u Šartru i egipatskih piramida). Međutim, posle prezentacije nove delegacije u koju su bili uključeni i starci Maora, Tongariro je 1993. godine postao prvo mesto na svetu koje je dobilo status svetske baštine po novom kriterijumu nazvanom asocijativni kulturni pejzaži, zbog duhovne važnosti ovog terena za domorodački narod.

Napisao: Mel Vajt
Fotografije: Stjuart Frenklin

Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#33) broju časopisa National Geographic Srbija.

Nova generacija gigantskih teleskopa će naše oko dovesti do same granice svemira.

Veliki binokularni teleskop sa dvojnim ogledalom u Arizoni obezbediće nam deset puta oštrije slike od onih koje nam daje svemirski teleskop Habl.

Prilikom prvog posmatranja zvezda pomoću teleskopa, obično se javljaju dve reakcije. Prvo, zapanjeni ste onim što vidite – Saturnovi zlatni prstenovi, rojevi zvezda koji sijaju kao dragulji rasuti po crnom somotu, galaksije okupane nežnom zvezdanom svetlošću starijom od ljudske vrste – kao i uviđanjem da smo mi i naš svet deo tog ogromnog sistema. Drugo, odmah poželite veći teleskop.

Galilej, koji je pre 400 godina prvi sistematski usmeravao teleskop prema noćnom nebu, bio je pionir ovog dvostepenog programa. Prvo ga je zadivilo ono što je mogao da vidi. Galilejev teleskop je otkrio toliko do tada nevidljivih zvezda da je on, kada je pokušao sve da ih ucrta u mapu samo jednog sazvežđa, Oriona, morao odustati – priznajući da je bio „preplavljen ogromnim brojem zvezda“. Na Mesecu je video planine, što je bilo u suprotnosti sa vladajućim uverenjem da su sva nebeska tela sačinjena od nezemaljskog „etra“. Iscrtao je putanje četiri sjajna satelita koji su, poput planeta u nekakvom minijaturnom solarnom sistemu, brzo kružili oko Jupitera – nešto što su kritičari kopernikanske heliocentrične kosmologije odbacivali kao fizički nemoguće. Postalo je očigledno da Zemlja predstavlja samo mali deo velikog, a ne veliki deo malog svemira.

I naravno, Galilej je uskoro počeo da radi na osmišljavanju većih i boljih teleskopa. U to vreme još nisu postojala velika fokusna sočiva, tako da se on koncentrisao na pravljenje dužih teleskopa veće rezolucije, koja je ublažavala ahromatizam uzrokovan tadašnjim staklenim sočivima. Kasnije su izumitelji teleskopa postepeno povećavali dužinu refraktnih teleskopa sa staklenim sočivima do krajnjih granica, i to bukvalno. U Gdanjsku je Jan Hevel konstruisao teleskop dugačak 46 metara; budući da je visio o nosaču na koji je bio okačen konopcima, ljuljao se i na najmanjem povetarcu. U Holandiju su braća Hajgens napravili dugačak teleskop koji uopšte nije imao durbin: sočivo objektiva je bilo smešteno na visokoj platformi u polju, dok je posmatrač sa udaljenosti od 60 metara postavljao okular u liniju sa sočivom objektiva i posmatrao kroz njega. Takvi instrumenti su omogućavali kratkotrajna posmatranja planeta i zvezda, nalik plesu sa sedam velova, koja su samo raspaljivala želju da se vidi više.

Refleksioni (ogledalski) teleskop, koji je izumeo Isak Njutn, omogućio je da se takve želje ispune: da bi se svetlost zvezda reflektovala u jednu fokalnu tačku, ogledalima je bilo dovoljno samo jedno (primarno) sočivo. Kako je ogledalo bilo poduprto otpozadi, moglo je da bude veoma veliko, a da se pri tom ne ugne pod sopstvenom težinom, što se sa velikim sočivima često dešavalo. Vilijam Heršel je planetu Uran otkrio refleksionim teleskopom koji je svojeručno izradio – sam je izrađivao metalna ogledala u svom vrtu i podrumu, a jednom je čak morao da beži pred nabujalom rekom otopljenog metala koji se izlio iz napuklog kalupa od konjske balege. Spiralne galaksije su prvi put uočene pomoću masivnog refleksionog teleskopa, čije je primarno ogledalo imalo prečnik od 1,8 metara, a koji je na svom imanju u Irskoj konstruisao Vilijam Parsons.

Napisao: Timoti Feris
Fotografije: Džo Meknali

Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#33) broju časopisa National Geographic Srbija.

U izolovanom selu Velika Hoča na jugozapadu Kosova – nove države ili pobunjene srpske pokrajine, zavisno od toga koga pitate – meštani još pričaju o jednoj tuči od pre nekoliko godina. To se desilo posle kosovskog rata, koji je započeo kao sukob između albanske separatističke gerile i srpskih snaga, a okončao se kad je NATO vazdušnim udarima naterao Srbiju i njenog vlastodršca Slobodana Miloševića da se povinuju u junu 1999. godine. Zapad se umešao da bi zaustavio zločine protiv kosovskih Albanaca i sprečio izbegličku krizu, sa pretpostavkom da će nastupiti mir kada diktator i njegovi borci budu pobeđeni.

Ali u posleratnoj stvarnosti nije nastupio mir. Većinski Albanci sada vladaju, a manjinski Srbi gurnuti su u zapećak. Nastavljeno je ubijanje civila. Sa brdovitog Kosova, oblasti manjoj od gradskog područja Los Anđelesa, u kojoj tinja endemski etnički sukob, krenuo je novi talas izbeglica, ali ovog puta srpskih.

Na dan te tuče u Velikoj Hoči, gde nekoliko stotina Srba živi u dolini stešnjenoj između stenovitih brda, jedan lokalni političar i bivši vojnik po imenu Bojan Nakalamić – korpulentni, samouvereni čovek nešto mlađi od 30 godina – skočio je u odbranu srpskog ponosa. A jedva da je preostalo nešto malo tog ponosa na ovoj zemlji koju Srbi nazivaju svojom drevnom kolevkom.

Prema toj priči, nekoliko mladih Albanaca je ušlo u selo i počelo da poklanja previše pažnje nekim lokalnim devojkama. Taj dan se završio time što su Albanci naučeni pameti i isterani iz srpskog utočišta. Bojan Nakalamić je predvodio one koji su tukli. Za žitelje Velike Hoče to je bio dokaz da Srbi i dalje imaju branitelje sa kojima nema šale. Meni je sa svakim novim prepričavanjem događaja Nakalamić sve više ličio na nasilnog nacionalistu.

Zato me je, kad smo se upoznali, iznenadilo što čujem – u stilu klasičnog uvrnutog balkanskog preokreta – da ovaj čvrsti momak, koji je tukao Albance jer su prekoračili kulturološku barijeru, aktivno učestvuje u radu njihovih političkih institucija, uprkos stavu srpske vlade. Nakalamić ne želi da podržava albanski nacionalizam. Kao pripadnik poražene strane na neprijateljskoj teritoriji, međutim, zaključio je da povlačenje u srpski geto ne vodi nikuda. Kaže mi na pažljivo sročenom engleskom: „Ako želimo da opstanemo na Kosovu, moramo da učestvujemo.“

Zastava Srpske pravoslavne crkve (SPC), čuvara srpskog identiteta kroz vekove borbe, sadrži slogan: „Samo sloga Srbina spasava“. Ona se vijori nad narodom koji je duboko prožet istorijom. Ratovi i ćudljivi postupci osvajačkih carstava rasuli su Srbe, kojih ima oko deset miliona, na jug do džepova po Kosovu (gde ih je sada ostalo 150.000) i Crne Gore; širom centralne Srbije, gde ih većina i danas živi; na sever do Mađarske; na zapad po Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. (Mnogi drugi su se rasuli po zapadnoj Evropi i Severnoj Americi). Vekovima su sa epskim žarom težili da ujedine svoj rasuti narod, odrede gde je njihova zemlja i sačuvaju svoj jedinstveni identitet.

Ali ujedinjavanje je poduhvat koji je Srbe doveo u oštar sukob sa susedima u balkanskom etničkom mozaiku i u sukob sa širim svetom. Danas njih često smatraju glavnim agresorima u krvavim ratovima devedesetih godina kojima je rasparčana Jugoslavija. Pošto su mnogi od njih povezivani sa zločinima protiv čovečnosti – među kojima su etničko čišćenje i genocid tokom rata u Bosni – Srbi gnevno protestuju, tvrdeći da je Zapad njih odabrao da ih demonizuje dok istovremeno svesno previđa slične zločine počinjene nad njima. Suočavaju se sa zbunjujućim pitanjem: šta srpsko jedinstvo znači u XXI veku?

Napisao: Kris Karol
Fotografije: Kristofer Anderson

Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#33) broju časopisa National Geographic Srbija.

Agencija za zaštitu životne sredine, EPA, zabrinuta je zbog vatrometa. Ne toliko zbog buke i dima – već zbog toksične hemikalije koja obezbeđuje kiseonik potreban za sagorevanje goriva.

Krivac je perhlorat, a zabrinuti su jer bi on mogao da procuri u pijaću vodu. Rano istraživanje ukazuje na to da bi mogao da spreči štitnu žlezdu da luči hormone rasta, pogotovo kod dece i trudnica. „To zaslužuje dodatna proučavanja“, kaže Epin portparol Rik Vilkin.

Posle održanog vatrometa delovi perhlorata mogu da padnu u vodu – tipično područje za pirotehničke pozornice. Nesistematično uklanjanje raketa koje nisu eksplodirale zagađuje okolinu. A perhlorat se zadržava. U studiji o jednom jezeru u Oklahomi, koja obuhvata period od 2004. do 2006. godine, koncentracija perhlorata se dramatično povećavala u vreme održavanja vatrometa i bilo je potrebno od 20 do 80 dana da se stabilizuje, što je u velikoj meri zavisilo od vremenskih prilika.

Hemičari Daren Nod i Majk Hiski su smislili rešenje. Većina vatrometa proizvedenih u njihovoj fabrici u Novom Meksiku umesto perhlorata koristi oksidante na bazi nitrata koji čistije sagorevaju. Ova vrsta koja proizvodi malo dima idealna je za predstave u zatvorenom prostoru kao, na primer, u Cirkusu Sunca, ali se za predstave na otvorenom odlučuju za vatromete uvezene iz Kine, koji su daleko jeftiniji. Bez zakonskih propisa o perhloratu, oni koji planiraju događaje verovatno neće trošiti više novca na vatromet.

Napisala: Ketrin L. Barker

Grupa domaćih naučnika, arhitekata, umetnika i novinara predlaže da se preko životnog prostora Beograda postavi model Sunčevog sistema koji bi na raznim gradskim lokacijama činila trajna postavka metalnih kugli – planeta i njihovih satelita. Centar sistema nalazio bi se na ušću Save u Dunav, gde bi bilo postavljeno Sunce u obliku mesingane kugle. Dalje, širom grada, nalazile bi se i sve ostale, manje i veće, kugle koje predstavljaju planete. Prema modelu koji je nazvan „Beograd je sistem“, odnosi među prečnicima kugli odgovarali bi dimenzijama stvarnih planeta, njihova međusobna rastojanja pravim kosmičkim udaljenostima, a brzina svetlosti brzini ljudskog hoda. Inicijativa je potekla iz Laboratorije za primenu računara u nauci sa Instituta za fiziku u Zemunu, ali je za samo nekoliko nedelja okupila više hiljada ljudi, medija i ustanova. „Čak ni naučnici nemaju intuitivno poimanje veličina koje karakterišu Sunčev sistem“, kaže autor ideje, prof. dr Aleksandar Bogojević, i objašnjava da bi Sunčeva porodica bila verno umanjena 220 miliona puta, tako da odgovara veličini Beograda, što bi ljudima omogućilo da „na lep i jednostavan način lično dožive osnovne karakteristike planetarnog sistema u kojem žive“. U svetu postoji više od dvadeset raznovrsnih solarnih modela na otvorenom prostoru, ali bi beogradski bio jedinstven upravo po tome što bi se doslovno poklopio sa životnim prostorom grada. „Hajde da učinimo nešto uzbudljivo“, kažu autori inicijative koji veruju da povezivanjem grada sa solarnim sistemom u njegovo lice mogu urezati evropski, svetski, solarni osmeh.

Napisao: S. Bubnjević

„Pažljivo slušajte pacijente, i oni će vam reći dijagnozu“, poručuje jedna medicinska maksima. Ali šta ako je pacijent mrtav već čitav milenijum?

Ovo pravilo još uvek važi, kaže Filip Mekovijak, načelnik klinike u Medicinskom centru za veterane u Baltimoru. Mekovijak u proteklih 15 godina nadzire obdukciju: konferenciju na kojoj učesnici pokušavaju da izvedu zaključke o uzrocima smrti istorijskih ličnosti poput Perikla, Kolumba i Mocarta. Koristeći dokaze iz dnevnika tih ličnosti, istorijskih zapisa i svedočanstava savremenika, učesnici izvode teorijske obdukcije, koje im pomažu da poboljšaju svoju sposobnost da postave dijagnozu živim pacijentima.

Važno je razmotriti društvene navike. Betoven se, na primer, nikada nije ženio. Njegovi zapisi spominju prostitutke, i to ide u prilog osporavanoj dijagnozi sifilisa, koji je mogao da izazove njegovu gluvoću i smrt.

Nerešeni slučajevi takođe do krajnosti humanizuju slavne leševe – ponekad i više nego što bismo voleli. Fejt Ficdžerald, internista koja je podrobno proučila Mocartovu istoriju bolesti, kaže: „Uznemireni smo kada izuzetni ljudi umru od običnih stvari.“

Napisala: Keti Njumen
Crtež: Brajan Kristi

APSTRAKTNE AUTOPSIJE
Evo pet znamenitih ličnosti i bolesti koje su ih možda ubile.

KOLUMBO
1451–1506. Reaktivni artritis, praćen bakterijskom infekcijom koju je dobio od papagaja na svom brodu, verovatno je bio fatalan za istraživača Novog sveta.

HEROD
73–4. g. p.n.e. Kralj Judeje izgleda da je patio od arterioskleroze i verovatno je umro od srčanog udara.

MOCART
1756–1791. Ovog kompozitora je verovatno mučila infekcija streptokokama, koja je možda dovela do fatalnog srčanog oboljenja ili poremećaja rada bubrega.

ALEKSANDAR
356–323. g. p.n.e. Progresivna slabost i oštar bol u stomaku ukazuju na tifusnu groznicu kao na uzrok smrti makedonskog kralja.

PERIKLE
495–429. g. p.n.e. Pominjanje osipa praćenog plikovima i izveštaji o atinskoj kugi upućuju na male boginje kao na verovatni uzrok smrti ovog grčkog državnika.

Svet će ponovo čitati o nama! Zvuči poznato?

Međutim, ovog puta matično izdanje časopisa National Geographic posvećuje pažnju upravo nama, kroz priču znatno objektivnijeg pristupa nego što je to u stranim medijima ranije bio slučaj. Ono što me raduje je da će se tekst o Srbima i Srbiji čitati u celom svetu na tridesetak jezika i da će, sasvim sam siguran, srušiti mnoge predrasude koje o nama vladaju. Za National Geographic je uostalom prirodno da predrasude ruši, i to u našem slučaju važi još od 1908. godine kada je u National Geographicu objavljena prva reportaža o Srbiji.

A tamo gde je više informacija i obrazovanja, manje je raznih manipulacija, samim tim i manje predrasuda, pa se svakom napretku u takvim okolnostima valja i nadati. Jedan od najumnijih ljudi kojeg je srpski narod iznedrio, Dositej Obradović, nije propuštao priliku da veliča nauku i opominje na značaj obrazovanja:

„Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji velika zvona poizvešati… Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce! … One vojuju i pobježdavaju! One slavu blagopolučni naroda do sami zvezda podižu i preuzvišavaju.“

Dositej je uspeo da sruši mnoge predrasude o svom narodu i u svom narodu, ali imam utisak da su njegove ideje tek ponegde naišle na plodno tlo, i to paradoksalno, tu gde je pamet glavni izvozni artikal. Možda je primer Istraživačke stanice Petnica jedan od upečatljivijih. A istini za volju, Petnica je mnogo više učinila za državu nego što će država ikada učiniti za Petnicu.