Слободно упитајте градоначелника Масима Качарија, замишљеног и хировитог професора филозофије који течно говори немачки, латински и старогрчки; преводиоца Софоклове „Антигоне“; човека који ниво политичког интелекта подиже до саме стратосфере. Питајте га о аква алти и Венецији која тоне, одговориће: „Нека набаве чизме.“ Нека носе чизме.

Чизме су добре за воду, али бескорисне против поплаве која наноси више штете од наплавина лагуне: поплаве туризма. Број становника Венеције 2007. године: 60.000. Број посетилаца 2007. године: 21 милион.

Маја 2008. године, на пример, о викенду кад је био и празник, 80.000 туриста се обрушило на град као најезда скакаваца на поља Египта. Јавна паркиралишта на Местри, копненом делу општине где се људи паркирају и аутобусом или возом одлазе до историјског центра, била су напуњена и затворена. Они који су успели да стигну до Венеције куљали су кроз улице као јата плаве рибе, грабећи пице и сладолед, остављајући за собом папире и пластичне флаше.

Ла Серениссима (најмирнија), како зову Венецију, уопште није таква. Свет зарања у деликатно израђену чинију града, са туристичким брошурама у рукама, фантазија запакованих уз четкице за зубе и издржљиве ципеле. Пљус! Изливају се Венецијанци. Туризам није једини разлог за све бржи егзодус, али једно питање лебди као измаглица: ко ће остати као последњи Венецијанац?

„Венеција је тако љубак град“, каже директор културне задужбине. С његовог прозора пуца поглед преко Басена светог Марка – са бескрајном флотилом глисера, гондола и водених аутобуса званих вапорети – до Трга светог Марка, епицентра туризма Венеције. „Заправо, то је велико позориште. Ако имате паре, можете да изнајмите стан у палати из XВИИ века са слугама и претварате се да сте аристократа.“

Молимо заузмите своја места. У овој представи Венеција игра двоструку улогу. Постоји град Венеција у коме живе људи и град Венеција који посећују туристи. Расвета, сценографија и костими су болно лепи, али је заплет пун збрке, а крај неизвестан. Једно је сигурно: сви су лудо заљубљени у главног јунака.

„Лепота је тешка“, каже градоначелник Качари, што звучи као да се обраћа полазницима семинара о естетици, а не као одговор на питање о општинској политици. Цитирао је Езру Паунда (америчког песника сахрањеног у Венецији) који је цитирао одговор Обрија Бердзлија Вилијаму Батлеру Јејтсу, у некој врсти књижевне игре покварених телефона – али таква замршеност је венецијанска колико и кривине Великог канала.

Качари, који је по ароганцији познат колико и по елоквенцији, деловао је мрачно као његова коса и бујна брада. (Ниједне седе на његовој 63-годишњој глави. „Да ли се фарба?“, питала сам његову службеницу за односе с јавношћу. „Не. Јако се поноси тиме“, одговорила је.) Претходног дана кишне бујице су поплавиле Местру. Поплаву је изазвала киша, не аква алта, каже Качари седећи у својој канцеларији. „МОСЕ не би помогле. Плима није проблем за мене. Проблем је за вас странце.“ Крај разговора о поплави.

Написала: Кети Њуман
Фотографије: Џоди Коб

Наставак ове приче можете прочитати у
август (#34) броју часописа National Geographic Srbija.

Те ноћи – те финалне ноћи – пустињом се, попут пешчане олује, ковитлала густа и непрозирна магла која је сакрила звезде, тако да су се уходе шуњале преко дина у потпуном мраку. Ишли су од логора до логора, кроз непријатељске редове, тражећи нешто изузетно. Али, потрага није почела тако, шпијунирањем у мраку. Месец дана пре те јануарске ноћи, бедуински каравани су, полазећи из Омана, Саудијске Арабије, Катара и других места, преваљивали велике раздаљине преко Арабијског полуострва. Сви су стигли на далеко одредиште, у Абу Даби, да учествују у великом догађају: такмичењу камила у лепоти.

Ове животиње – камиле свих врста, од којих су најпрестижније представљане у групама од по 35 женки – девет дана су парадирале пред гледалиштем, док су охоле судије лошијим групама и њиховим разочараним власницима само одмахивале руком. Како су дани пролазили, судије су одбацивале примерке који нису задовољавали њихове стандарде, просејавши тако поље од неких 24.000 такмичарки.

Десетог дана су преостала само два бедуина са својим сјајним животињама. Њих двојица – старешине породица Бин Танаф и Рамес – међусобно ће се суочити на скупу пуном интриге и ривалства, будући да су рођаци из истог племена. Они су се годинама борили за позицију и престиж на мањим такмичењима, а резултат овог такмичења ће одлучити њихов статус, не само у свету камила него и унутар њиховог племена. Да, победник ће освојити екстравагантне награде, али, што је још важније, и почаст за своју породицу.

Зато је сваки од њих послао своје шпијуне. Шпијуни у служби лепоте су по целом логору трагали за неком прелепом камилом која би им – ако успеју да је купе – могла донети предност када се сунце укаже и отпочне суђење.

Али, присетимо се, на тренутак, камиле. Обратимо пажњу на велику грбу, млохави брежуљак сала који се њише при сваком кораку њених мршавих ногу. Икс ноге и равна стопала изгледају незграпно и док ходају и кад трче. И погледајте само тај врат – као да пропада под тежином главе. А онда сама глава: те апсурдне трепавице које лелујају изнад издужених ноздрва и усана које, док са њих цуре дебеле беле преживарске слине, изгледају као да су од гуме. Једно је сигурно: то свакако није створење ненадмашне лепоте; то је пре створење склепано од вишка делова.

Али, судије у Абу Дабију камиле посматрају другим очима, загледајући их од носа до репа и назад, процењујући сваку према строгим критеријумима. Уши јој морају бити чврсте. Леђа висока, грбе велике и симетричне. Сапи не смеју бити превелике, али мора бити довољно места за седло. Длака, наравно, мора да буде сјајна. Добра глава требало би да је масивна. Нос мора бити засвођен и мора да пада преко оклембешене доње усне. Пожељан је дуг врат. И дуге ноге. А судије прегледају и два ножна прста, гледајући оно што водичи камила називају „дужином размака међу прстима“.

Коначно, после толико парада лепоте, прсти могу да се расцепе.

Бин Танаф, ситан, хром човек, са уредном црном брадом која прикрива његове поодмакле године, седео је на једној дини и чувао своје камиле, размишљајући о номадском животу. Одрастао је путујући са својом породицом од оазе до оазе, у непрестаној потрази за испашом и водом. Лети камиле могу да издрже без воде пет дана, а зими и више недеља. „Преживели смо захваљујући њима“, каже, дижући браду према својим камилама.

Написао: Метју Тиг
Фотографије: Ренди Олсон

Наставак ове приче можете прочитати у
август (#34) броју часописа National Geographic Srbija.

Када би грађевине ницале из земље нагло као печурке, њихови би кровови били прекривени слојем земље и биљкама.

Наравно, то није начин на који људи граде. Уместо тога, ми разгрнемо земљу, подигнемо објекат и покријемо га кровом отпорним на кишу на који потом заборавимо. У искушењу сам да кажем да панораме кровова сваког града на овој планети изгледају као пустиње направљене човековом руком, само што су пустиње жива станишта. Истина је још суровија. Урбана панорама кровова је помало налик паклу – беживотно поприште битуменских површина, драстичних температурних контраста, оштрих ветрова и нетрпељивости према води.

Али, попнете ли се кроз кровни отвор на кров Народне библиотеке у Ванкуверу – која се налази на Лајбрери скверу, девет спратова изнад улица градског центра – наћи ћете се усред прерије, а не усред асфалтне пустоши. Ту све врви од вијугаво распоређених бусенова ниског растиња, који нису засађени у плитке посуде или саксије, него директно у специјалну мешавину земље на самом крову. Травњак на небу. Чак и да се налази на тлу, овај врт који се простире на 1850 квадратних метара – а који је 1995. године креирала пејзажни архитекта Корнелија Х. Оберландер – био би веома импресиван. Високо изнад Ванкувера, ефекат је такав да вам се готово заврти у глави. Када се у градовима пењемо на кровове, то обично чинимо да бисмо разгледали крајолик. Међутим, на крову ове библиотеке не могу да се отмем утиску да стојим усред крајолика – овог неочекиваног честара зелених, плавих и смеђих биљака усред толике количине стакла, челика и бетона.

„Живи“ кровови нису новина. Били су чести на кућама у америчкој прерији са крововима од бусена траве, а кровови од бусенова се и данас могу наћи на брвнарама и колибама у северној Европи. Али, последњих деценија су архитекте, грађевинари и урбанисти широм планете почели да се враћају зеленим крововима и то не због њихове лепоте – која је за њих од секундарне важности – него из практичних разлога: због њихове способности да ублаже екстремне услове који су уобичајени на У другом крају града, Конгресни центар Ванкувера добија нови живи кров. Одмах преко пута, на крову хотела Фермонт Вотерфронт налази се башта шефа кухиње тог хотела. У трећем делу града зелени кровови ће бити постављени на олимпијском селу које се гради за Зимске олимпијске игре 2010. године. Стојећи на зеленом крову у Ванкуверу – или Чикагу или Штутгарту или Сингапуру или Токију – можемо да замислимо како би разнолико могле да изгледају панораме кровова наших градова, а онда се запитамо: зашто нисмо увек градили на тај начин?

Технологија је само делимично разлог томе. Данас је, захваљујући водоотпорним мембранама, лакше дизајнирати „зелене“ кровне системе који сакупљају воду за наводњавања, омогућавају дренажу, подупиру мешавине за раст биљака и спречавају продирање корења. У неким местима, као што је Портланд у Орегону, смањењем пореза подстичу грађевинце да граде живе кровове, а користе се и друге подстицајне мере. На другим местима – као што су Немачка, Швајцарска и Аустрија – постоји законска обавеза постављања зелених кровова на кровним конструкцијама са одговарајућим нагибом.

Истраживачи попут Морин Конели – која води Лабораторију за зелене кровове на Институту за технологију Британске Колумбије – све више проучавају практичне користи које имамо од зелених кровова, помажући тако да се израчуна њихова ефикасност и обезбеђујући прецизне податке о њиховој способности да спрече одливање кишнице, поспеше уштеду енергије и смање буку у урбаним срединама. То је почетак стварања критичне масе зелених кровова по целом свету, од којих је сваки експеримент за себе.

Написао: Верлин Клинкенборг
Фотографије: Дајана Кук и Лен Јеншел

Наставак ове приче можете прочитати у
август (#34) броју часописа National Geographic Srbija.

Педесет година касније, у Новом Саду, четрдесетшестогодишња жена видела је на небу две необичне летелице, гледајући у глуво доба, три сата после поноћи, кроз кровни прозор у својој кухињи. „Јако сам се уплашила. Била сам забезекнута оним што видим. Могу слободно да кажем како сам била у шоку и да су ми се руке мало тресле док сам припаљивала цигарете једну за другом“, наводи у свом сведочењу ова Новосађанка. Пошто је видела неидентификоване летеће објекте (НЛО), она је пробудила супруга и ћерку, да би касније, попут некадашњег дечака из Параћина, свој доживљај испричала људима из друштва „НЛО Србија“. Њихова база, прављена за „заинтересоване за НЛО и друге граничне феномене“, садржи више десетина сличних сведочења. Међутим, у глобалној „потрази“ за ванземаљцима, ова база представља само поглед на небо из Србије, један од многобројних кровних прозора кроз које се широм планете мотри на потенцијалне намернике из свемира.

Могућност да ће ванземаљци, ако дођу, за слетање од свих других локација изабрати територију Србије једнако је вероватна као и да разбијете свој прозор док насумично шутирате лопту ка сто метара дугој троспратници са 1666 прозора. Наиме, вероватноћа слетања НЛО у Србију може се проценти на свега 0,06 одсто, колики је однос површине наше државе спрам копненог дела планете Земље. Међутим, та врста процене и ишчекивања је у најмању руку незахвална. „Баратање термином вероватноћа у овом контексту лишено је озбиљнијег смисла“, каже познати српски астрофизичар др Милан Ћирковић из Астрономске опсерваторије у Београду, објашњавајући да је сам концепт вероватноће неприлагођен овако лоше дефинисаним проблемима, јер ту има толико променљивих „које не само да не знамо већ не знамо да ли се уопште могу сматрати случајним или не“.

Са друге стране, ова врста лова на ванземаљце уоквирена је не само у просторном већ и у временском прозору. „На интуитивном нивоу, јасно је да су веома, веома мали изгледи да до посете хипотетичке ванземаљске цивилизације Сунчевом систему и Земљи дође унутар неког задатог временског рока“, сматра Ћирковић, додајући да рок у коме се очекује таква посета укључује време од интереса за људе као појединце. „Тешко да ће много људи сматрати интересантним питање да ли ће ванземаљци посетити Земљу у наредних милијарду година“, каже Ћирковић.

Досадашња потрага за ванземаљцима не траје дуже од 60 година. Уобичајено се сматра да је савремена НЛО историја започела 1947. године, кад је, уочи првих свемирских експедиција, нагло порасло интересовање медија за ванземаљске цивилизације. У јуну те године настао је појам „летећи тањир“ као синоним за НЛО, пошто је бизнисмен и пилот Кенет Арнолд (1915–1984) стекао светску славу после објављивања контроверзне фотографије девет чудних објеката који лете у формацији изнад планине Рејнир на северозападу САД. Управо у јулу те године догодио се и култни случај Розвел, вероватно најпознатији НЛО инцидент свих времена. У близини базе америчког ратног ваздухопловства у Новом Мексику срушио се диск непознатог порекла. После првих сензационалистичких вести о летећем тањиру, ваздухопловство је саопштило да је на земљу пао метеоролошки балон и догађај је потпуно заборављен све до седамдесетих година XX века, кад се проширио мит о тајном пројекту у Области 51, где влада САД наводно крије тела ванземаљаца који су пали код Розвела.

Написао: Слободан Бубњевић
Снимио: Марко Рисовић

Наставак ове приче можете прочитати у
август (#34) броју часописа National Geographic Srbija.

Донедавно су научници мислили да су ове зелене очи фиксиране, повећавајући проблем изазван њиховим обликом: екстремно дурбинско видно поље. Али, ово доводи до парадокса. Како риба, која може да гледа само нагоре, шчепа плен устима која су постављена напред?

Сада су, видео снимцима и јединкама ухваћеним на дубини од 600 метара помоћу опреме са даљинским управљањем, Брус Робинсон и Ким Рајзенбихлер из Института за поморска истраживања залива Монтереј решили загонетку: очи су, заправо, прилично покретне. У положају „горе“ (уобичајеном) оне прате храну, као што је крил који пада одозго. Затим се мишићи згрче и избаце очи напред да помогну риби да нациља залогај. „Аветињска“ риба такође крстари испод медуза, мотрећи на храну у њиховим пипцима.

Бирајући мету, она забаци тело вертикално а очи напред, и ухвати плен. Као и многи становници дубоких мора, ове рибе изгледају веома чудно када их погледате изблиза, каже Робинсон. „Али су, заправо, сасвим добро опремљене за живот који воде.“

Написала: Џенифер Холанд

На СПЕЦ списку врста зависних од заштите на нивоу Европе (Специес оф Еуропеан Цонсерватион Цонцерн), мали вранац се сврстава у прву групу – у глобално угрожене врсте са неповољним статусом заштите у Европи. У Србији је заштићен као ’природна реткост’.

Како је Лига за орнитолошку акцију Србије (www.ptica.org) од свог оснивања 2003. године већ вршила мониторинг ове угрожене врсте, Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу Београда је, упоредо са отварањем радова на мосту, ангажовала ЛОА. На основу извештаја ЛОА, Дирекција ће предлагати мере за превенцију и смањење губитака, као и евентуалног нестајања малих вранаца. Један од првих резултата те сарадње је и формална заштита врбака.

Одговорни из ЛОА кажу: „Током последњих 20 година број малих вранаца у Београду је непрекидно растао, све док зимовалиште у савским врбацима није прихватило скоро 7000 птица. То представља 10% европске популације ове врсте, и велику одговорност за град и за државу у целини.

Сада је примећен и очекивани пад бројности малих вранаца, условљен узнемиравањем, па смо током зиме 2008–09, у односу на претходну 2007–08, имали за једну четвртину мање птица. Ипак, с обзиром на то да се мали вранци упорно држе својих спавалишта, очекујемо да врбаци на Сави – упркос близине градилишта – и у будућности остану највеће зимовалиште ове врсте у Србији.“

Написао: Драган Симић

Археолози Павлос и Анастазија Хризостому, из Министарства културе Грчке, описују мноштво ратника чији су се оклопи, мачеви и ципеле искрили од злата и сребра, као и племкиње украшене златом, сребром, ћилибаром и фајансом.

Други гробни прилози – скарабеј из Египта, фина керамика из источног Медитерана – наговештавају царство које ће легендарни генерал покорити 200 година касније.

Написао: А. Р. Вилијамс

Редови које читате настају, случајно или не, и на четрдесетодогишњицу спуштања на Месец, тихог суседа Земље, а поглед који усмеримо ка њему као деца вероватно представља и први корак у астрономију.

Још памтим књижицу/сликовницу о Лунету, дечаку са Месеца коју су ми као малом читали, а којој се сам касније и као старији враћао. Данас више не могу да је пронађем и жалим што свом сину нећу моћи да је проследим. Међутим, сигурно је да ће астрономских садржаја бити све више, а надам се оних астролошких све мање. Да би се то догодило улагања у науку би требало да буду знатно виша, али кад већ нема средстава, требало би барем да се популаризација науке не омета. До тог нивоа друштва ћемо вероватно морати још мало да се стрпимо.

Обележавање Међународне године астрономије је могуће идеална прилика да се барем покаже добра воља, што је и учињено. На пример, поред помоћи државе и неких институција, у оквиру глобалног пројекта „Месец за све нас“ током протеклих месеци Земљин сателит је фотографисан из разних држава, а настале фотографије колажно обједињене. Нашој земљи је припала „парцела“ број 44.

National Geographic Srbija се придружује обележавању Међународне године астрономије прошломесечном причом о телескопима и овомесечном домаћом репортажом „НЛО-мит нашег доба“, које још једном доказују да фасцинација ноћним небом и свиме што оно носи нема границе, као ни људска радозналост.