Nigde u Italiji kriza nije lepše uokvirena nego u Veneciji, gde nevolja stiže ulepšana rokoko gestovima i iskićena znakovima uzvika. Ni zemlja ni voda, već trepereći negde između, ovaj grad se kao priviđenje uzdiže iz lagune na obali Jadranskog mora. Vekovima je pretio da nestane pod talasima acqua alte, poplavama koje neumoljivo pravilno dolaze prouzrokovane uzajamnim delovanjem plima koje se dižu i temelja koji tonu, ali to je najmanji od svih problema ovog grada.

Slobodno upitajte gradonačelnika Masima Kačarija, zamišljenog i hirovitog profesora filozofije koji tečno govori nemački, latinski i starogrčki; prevodioca Sofoklove „Antigone“; čoveka koji nivo političkog intelekta podiže do same stratosfere. Pitajte ga o akva alti i Veneciji koja tone, odgovoriće: „Neka nabave čizme.“ Neka nose čizme.

Čizme su dobre za vodu, ali beskorisne protiv poplave koja nanosi više štete od naplavina lagune: poplave turizma. Broj stanovnika Venecije 2007. godine: 60.000. Broj posetilaca 2007. godine: 21 milion.

Maja 2008. godine, na primer, o vikendu kad je bio i praznik, 80.000 turista se obrušilo na grad kao najezda skakavaca na polja Egipta. Javna parkirališta na Mestri, kopnenom delu opštine gde se ljudi parkiraju i autobusom ili vozom odlaze do istorijskog centra, bila su napunjena i zatvorena. Oni koji su uspeli da stignu do Venecije kuljali su kroz ulice kao jata plave ribe, grabeći pice i sladoled, ostavljajući za sobom papire i plastične flaše.

La Serenissima (najmirnija), kako zovu Veneciju, uopšte nije takva. Svet zaranja u delikatno izrađenu činiju grada, sa turističkim brošurama u rukama, fantazija zapakovanih uz četkice za zube i izdržljive cipele. Pljus! Izlivaju se Venecijanci. Turizam nije jedini razlog za sve brži egzodus, ali jedno pitanje lebdi kao izmaglica: ko će ostati kao poslednji Venecijanac?

„Venecija je tako ljubak grad“, kaže direktor kulturne zadužbine. S njegovog prozora puca pogled preko Basena svetog Marka – sa beskrajnom flotilom glisera, gondola i vodenih autobusa zvanih vaporeti – do Trga svetog Marka, epicentra turizma Venecije. „Zapravo, to je veliko pozorište. Ako imate pare, možete da iznajmite stan u palati iz XVII veka sa slugama i pretvarate se da ste aristokrata.“

Molimo zauzmite svoja mesta. U ovoj predstavi Venecija igra dvostruku ulogu. Postoji grad Venecija u kome žive ljudi i grad Venecija koji posećuju turisti. Rasveta, scenografija i kostimi su bolno lepi, ali je zaplet pun zbrke, a kraj neizvestan. Jedno je sigurno: svi su ludo zaljubljeni u glavnog junaka.

„Lepota je teška“, kaže gradonačelnik Kačari, što zvuči kao da se obraća polaznicima seminara o estetici, a ne kao odgovor na pitanje o opštinskoj politici. Citirao je Ezru Paunda (američkog pesnika sahranjenog u Veneciji) koji je citirao odgovor Obrija Berdzlija Vilijamu Batleru Jejtsu, u nekoj vrsti književne igre pokvarenih telefona – ali takva zamršenost je venecijanska koliko i krivine Velikog kanala.

Kačari, koji je po aroganciji poznat koliko i po elokvenciji, delovao je mračno kao njegova kosa i bujna brada. (Nijedne sede na njegovoj 63-godišnjoj glavi. „Da li se farba?“, pitala sam njegovu službenicu za odnose s javnošću. „Ne. Jako se ponosi time“, odgovorila je.) Prethodnog dana kišne bujice su poplavile Mestru. Poplavu je izazvala kiša, ne akva alta, kaže Kačari sedeći u svojoj kancelariji. „MOSE ne bi pomogle. Plima nije problem za mene. Problem je za vas strance.“ Kraj razgovora o poplavi.

Napisala: Keti Njuman
Fotografije: Džodi Kob

Nastavak ove priče možete pročitati u
avgust (#34) broju časopisa National Geographic Srbija.

Sa svih strana prostranog i sušnog Arabijskog poluostrva kamile su se sjatile u Abu Dabi, na godišnje takmičenje u lepoti. Tu ove životinje, koje se tradicionalno tretiraju kao tegleća marva, postaju razmažene izložbene životinje.

Te noći – te finalne noći – pustinjom se, poput peščane oluje, kovitlala gusta i neprozirna magla koja je sakrila zvezde, tako da su se uhode šunjale preko dina u potpunom mraku. Išli su od logora do logora, kroz neprijateljske redove, tražeći nešto izuzetno. Ali, potraga nije počela tako, špijuniranjem u mraku. Mesec dana pre te januarske noći, beduinski karavani su, polazeći iz Omana, Saudijske Arabije, Katara i drugih mesta, prevaljivali velike razdaljine preko Arabijskog poluostrva. Svi su stigli na daleko odredište, u Abu Dabi, da učestvuju u velikom događaju: takmičenju kamila u lepoti.

Ove životinje – kamile svih vrsta, od kojih su najprestižnije predstavljane u grupama od po 35 ženki – devet dana su paradirale pred gledalištem, dok su ohole sudije lošijim grupama i njihovim razočaranim vlasnicima samo odmahivale rukom. Kako su dani prolazili, sudije su odbacivale primerke koji nisu zadovoljavali njihove standarde, prosejavši tako polje od nekih 24.000 takmičarki.

Desetog dana su preostala samo dva beduina sa svojim sjajnim životinjama. Njih dvojica – starešine porodica Bin Tanaf i Rames – međusobno će se suočiti na skupu punom intrige i rivalstva, budući da su rođaci iz istog plemena. Oni su se godinama borili za poziciju i prestiž na manjim takmičenjima, a rezultat ovog takmičenja će odlučiti njihov status, ne samo u svetu kamila nego i unutar njihovog plemena. Da, pobednik će osvojiti ekstravagantne nagrade, ali, što je još važnije, i počast za svoju porodicu.

Zato je svaki od njih poslao svoje špijune. Špijuni u službi lepote su po celom logoru tragali za nekom prelepom kamilom koja bi im – ako uspeju da je kupe – mogla doneti prednost kada se sunce ukaže i otpočne suđenje.

Ali, prisetimo se, na trenutak, kamile. Obratimo pažnju na veliku grbu, mlohavi brežuljak sala koji se njiše pri svakom koraku njenih mršavih nogu. Iks noge i ravna stopala izgledaju nezgrapno i dok hodaju i kad trče. I pogledajte samo taj vrat – kao da propada pod težinom glave. A onda sama glava: te apsurdne trepavice koje lelujaju iznad izduženih nozdrva i usana koje, dok sa njih cure debele bele preživarske sline, izgledaju kao da su od gume. Jedno je sigurno: to svakako nije stvorenje nenadmašne lepote; to je pre stvorenje sklepano od viška delova.

Ali, sudije u Abu Dabiju kamile posmatraju drugim očima, zagledajući ih od nosa do repa i nazad, procenjujući svaku prema strogim kriterijumima. Uši joj moraju biti čvrste. Leđa visoka, grbe velike i simetrične. Sapi ne smeju biti prevelike, ali mora biti dovoljno mesta za sedlo. Dlaka, naravno, mora da bude sjajna. Dobra glava trebalo bi da je masivna. Nos mora biti zasvođen i mora da pada preko oklembešene donje usne. Poželjan je dug vrat. I duge noge. A sudije pregledaju i dva nožna prsta, gledajući ono što vodiči kamila nazivaju „dužinom razmaka među prstima“.

Konačno, posle toliko parada lepote, prsti mogu da se rascepe.

Bin Tanaf, sitan, hrom čovek, sa urednom crnom bradom koja prikriva njegove poodmakle godine, sedeo je na jednoj dini i čuvao svoje kamile, razmišljajući o nomadskom životu. Odrastao je putujući sa svojom porodicom od oaze do oaze, u neprestanoj potrazi za ispašom i vodom. Leti kamile mogu da izdrže bez vode pet dana, a zimi i više nedelja. „Preživeli smo zahvaljujući njima“, kaže, dižući bradu prema svojim kamilama.

Napisao: Metju Tig
Fotografije: Rendi Olson

Nastavak ove priče možete pročitati u
avgust (#34) broju časopisa National Geographic Srbija.

Uzvišena ideja cveta u gradovima širom sveta, gde hektari potencijalnih zelenih površina leže iznad naših glava.

Kada bi građevine nicale iz zemlje naglo kao pečurke, njihovi bi krovovi bili prekriveni slojem zemlje i biljkama.

Naravno, to nije način na koji ljudi grade. Umesto toga, mi razgrnemo zemlju, podignemo objekat i pokrijemo ga krovom otpornim na kišu na koji potom zaboravimo. U iskušenju sam da kažem da panorame krovova svakog grada na ovoj planeti izgledaju kao pustinje napravljene čovekovom rukom, samo što su pustinje živa staništa. Istina je još surovija. Urbana panorama krovova je pomalo nalik paklu – beživotno poprište bitumenskih površina, drastičnih temperaturnih kontrasta, oštrih vetrova i netrpeljivosti prema vodi.

Ali, popnete li se kroz krovni otvor na krov Narodne biblioteke u Vankuveru – koja se nalazi na Lajbreri skveru, devet spratova iznad ulica gradskog centra – naći ćete se usred prerije, a ne usred asfaltne pustoši. Tu sve vrvi od vijugavo raspoređenih busenova niskog rastinja, koji nisu zasađeni u plitke posude ili saksije, nego direktno u specijalnu mešavinu zemlje na samom krovu. Travnjak na nebu. Čak i da se nalazi na tlu, ovaj vrt koji se prostire na 1850 kvadratnih metara – a koji je 1995. godine kreirala pejzažni arhitekta Kornelija H. Oberlander – bio bi veoma impresivan. Visoko iznad Vankuvera, efekat je takav da vam se gotovo zavrti u glavi. Kada se u gradovima penjemo na krovove, to obično činimo da bismo razgledali krajolik. Međutim, na krovu ove biblioteke ne mogu da se otmem utisku da stojim usred krajolika – ovog neočekivanog čestara zelenih, plavih i smeđih biljaka usred tolike količine stakla, čelika i betona.

„Živi“ krovovi nisu novina. Bili su česti na kućama u američkoj preriji sa krovovima od busena trave, a krovovi od busenova se i danas mogu naći na brvnarama i kolibama u severnoj Evropi. Ali, poslednjih decenija su arhitekte, građevinari i urbanisti širom planete počeli da se vraćaju zelenim krovovima i to ne zbog njihove lepote – koja je za njih od sekundarne važnosti – nego iz praktičnih razloga: zbog njihove sposobnosti da ublaže ekstremne uslove koji su uobičajeni na U drugom kraju grada, Kongresni centar Vankuvera dobija novi živi krov. Odmah preko puta, na krovu hotela Fermont Voterfront nalazi se bašta šefa kuhinje tog hotela. U trećem delu grada zeleni krovovi će biti postavljeni na olimpijskom selu koje se gradi za Zimske olimpijske igre 2010. godine. Stojeći na zelenom krovu u Vankuveru – ili Čikagu ili Štutgartu ili Singapuru ili Tokiju – možemo da zamislimo kako bi raznoliko mogle da izgledaju panorame krovova naših gradova, a onda se zapitamo: zašto nismo uvek gradili na taj način?

Tehnologija je samo delimično razlog tome. Danas je, zahvaljujući vodootpornim membranama, lakše dizajnirati „zelene“ krovne sisteme koji sakupljaju vodu za navodnjavanja, omogućavaju drenažu, podupiru mešavine za rast biljaka i sprečavaju prodiranje korenja. U nekim mestima, kao što je Portland u Oregonu, smanjenjem poreza podstiču građevince da grade žive krovove, a koriste se i druge podsticajne mere. Na drugim mestima – kao što su Nemačka, Švajcarska i Austrija – postoji zakonska obaveza postavljanja zelenih krovova na krovnim konstrukcijama sa odgovarajućim nagibom.

Istraživači poput Morin Koneli – koja vodi Laboratoriju za zelene krovove na Institutu za tehnologiju Britanske Kolumbije – sve više proučavaju praktične koristi koje imamo od zelenih krovova, pomažući tako da se izračuna njihova efikasnost i obezbeđujući precizne podatke o njihovoj sposobnosti da spreče odlivanje kišnice, pospeše uštedu energije i smanje buku u urbanim sredinama. To je početak stvaranja kritične mase zelenih krovova po celom svetu, od kojih je svaki eksperiment za sebe.

Napisao: Verlin Klinkenborg
Fotografije: Dajana Kuk i Len Jenšel

Nastavak ove priče možete pročitati u
avgust (#34) broju časopisa National Geographic Srbija.

Te 1959. godine nastala je „Zona sumraka“. Gerilci Fidela Kastra pobednički su ulazili u Havanu, u Tanzaniji je otkrivena 1,7 miliona godina stara lobanja ljudskog pretka australopitekusa, a iz Sovjetskog Saveza lansirane su tri kosmičke sonde iz programa Luna. U Srbiju su se spustili vanzemaljci. To se dogodilo u Paraćinu, mirnoj varoši u središtu države koju retko posećuju veliki svetski događaji. Četvorogodišnji dečak igrao se u dvorištu kad se „sunce zamračilo, a iznad kuće se pojavio veliki leteći objekat koji je isijavao nekoliko različitih boja“. Tada se odigrao jedini bliski susret treće vrste koji je ikada registrovan u Srbiji – navodno je grupa vanzemaljaca visokih koliko i dečak prišla i ubola ga „malom iglom ispod zgloba“.

Pedeset godina kasnije, u Novom Sadu, četrdesetšestogodišnja žena videla je na nebu dve neobične letelice, gledajući u gluvo doba, tri sata posle ponoći, kroz krovni prozor u svojoj kuhinji. „Jako sam se uplašila. Bila sam zabezeknuta onim što vidim. Mogu slobodno da kažem kako sam bila u šoku i da su mi se ruke malo tresle dok sam pripaljivala cigarete jednu za drugom“, navodi u svom svedočenju ova Novosađanka. Pošto je videla neidentifikovane leteće objekte (NLO), ona je probudila supruga i ćerku, da bi kasnije, poput nekadašnjeg dečaka iz Paraćina, svoj doživljaj ispričala ljudima iz društva „NLO Srbija“. Njihova baza, pravljena za „zainteresovane za NLO i druge granične fenomene“, sadrži više desetina sličnih svedočenja. Međutim, u globalnoj „potrazi“ za vanzemaljcima, ova baza predstavlja samo pogled na nebo iz Srbije, jedan od mnogobrojnih krovnih prozora kroz koje se širom planete motri na potencijalne namernike iz svemira.

Mogućnost da će vanzemaljci, ako dođu, za sletanje od svih drugih lokacija izabrati teritoriju Srbije jednako je verovatna kao i da razbijete svoj prozor dok nasumično šutirate loptu ka sto metara dugoj trospratnici sa 1666 prozora. Naime, verovatnoća sletanja NLO u Srbiju može se procenti na svega 0,06 odsto, koliki je odnos površine naše države spram kopnenog dela planete Zemlje. Međutim, ta vrsta procene i iščekivanja je u najmanju ruku nezahvalna. „Baratanje terminom verovatnoća u ovom kontekstu lišeno je ozbiljnijeg smisla“, kaže poznati srpski astrofizičar dr Milan Ćirković iz Astronomske opservatorije u Beogradu, objašnjavajući da je sam koncept verovatnoće neprilagođen ovako loše definisanim problemima, jer tu ima toliko promenljivih „koje ne samo da ne znamo već ne znamo da li se uopšte mogu smatrati slučajnim ili ne“.

Sa druge strane, ova vrsta lova na vanzemaljce uokvirena je ne samo u prostornom već i u vremenskom prozoru. „Na intuitivnom nivou, jasno je da su veoma, veoma mali izgledi da do posete hipotetičke vanzemaljske civilizacije Sunčevom sistemu i Zemlji dođe unutar nekog zadatog vremenskog roka“, smatra Ćirković, dodajući da rok u kome se očekuje takva poseta uključuje vreme od interesa za ljude kao pojedince. „Teško da će mnogo ljudi smatrati interesantnim pitanje da li će vanzemaljci posetiti Zemlju u narednih milijardu godina“, kaže Ćirković.

Dosadašnja potraga za vanzemaljcima ne traje duže od 60 godina. Uobičajeno se smatra da je savremena NLO istorija započela 1947. godine, kad je, uoči prvih svemirskih ekspedicija, naglo poraslo interesovanje medija za vanzemaljske civilizacije. U junu te godine nastao je pojam „leteći tanjir“ kao sinonim za NLO, pošto je biznismen i pilot Kenet Arnold (1915–1984) stekao svetsku slavu posle objavljivanja kontroverzne fotografije devet čudnih objekata koji lete u formaciji iznad planine Rejnir na severozapadu SAD. Upravo u julu te godine dogodio se i kultni slučaj Rozvel, verovatno najpoznatiji NLO incident svih vremena. U blizini baze američkog ratnog vazduhoplovstva u Novom Meksiku srušio se disk nepoznatog porekla. Posle prvih senzacionalističkih vesti o letećem tanjiru, vazduhoplovstvo je saopštilo da je na zemlju pao meteorološki balon i događaj je potpuno zaboravljen sve do sedamdesetih godina XX veka, kad se proširio mit o tajnom projektu u Oblasti 51, gde vlada SAD navodno krije tela vanzemaljaca koji su pali kod Rozvela.

Napisao: Slobodan Bubnjević
Snimio: Marko Risović

Nastavak ove priče možete pročitati u
avgust (#34) broju časopisa National Geographic Srbija.

Šesto metara ispod površine skriva se zagonetna „avetinjska“ riba. Ono što se čini da su oči, u stvari su nozdrve. Njene prave oči su cevčice sa zelenim sočivima na vrhu koje hvataju svetlost i omogućavaju ovoj ribi da proceni rastojanje od usta do obroka. (Zeleni pigment sočiva filtrira svetlost koja dolazi sa površine, čineći da plen postane lakše vidljiv.) Na vrhu, kupola ispunjena tečnošću štiti oči od životinja koje ubadaju, a ne zaklanja vidik.

Donedavno su naučnici mislili da su ove zelene oči fiksirane, povećavajući problem izazvan njihovim oblikom: ekstremno durbinsko vidno polje. Ali, ovo dovodi do paradoksa. Kako riba, koja može da gleda samo nagore, ščepa plen ustima koja su postavljena napred?

Sada su, video snimcima i jedinkama uhvaćenim na dubini od 600 metara pomoću opreme sa daljinskim upravljanjem, Brus Robinson i Kim Rajzenbihler iz Instituta za pomorska istraživanja zaliva Monterej rešili zagonetku: oči su, zapravo, prilično pokretne. U položaju „gore“ (uobičajenom) one prate hranu, kao što je kril koji pada odozgo. Zatim se mišići zgrče i izbace oči napred da pomognu ribi da nacilja zalogaj. „Avetinjska“ riba takođe krstari ispod meduza, motreći na hranu u njihovim pipcima.

Birajući metu, ona zabaci telo vertikalno a oči napred, i uhvati plen. Kao i mnogi stanovnici dubokih mora, ove ribe izgledaju veoma čudno kada ih pogledate izbliza, kaže Robinson. „Ali su, zapravo, sasvim dobro opremljene za život koji vode.“

Napisala: Dženifer Holand

Do sredine XX veka, mali vranac (Phalacrocorax pygmeus) – najmanja evropska vrsta kormorana – gnezdio se pokraj Beograda, u Pančevačkom ritu. Po isušivanju rita ptice su nestale, da se na beogradske reke vrate tek pola veka kasnije. Prošle godine na špicu Ade Ciganlije otpočela je gradnja mosta, upravo na mestu vrbaka u kome je znatan deo malih vranaca provodio zimske noći.

Na SPEC spisku vrsta zavisnih od zaštite na nivou Evrope (Species of European Conservation Concern), mali vranac se svrstava u prvu grupu – u globalno ugrožene vrste sa nepovoljnim statusom zaštite u Evropi. U Srbiji je zaštićen kao ’prirodna retkost’.

Kako je Liga za ornitološku akciju Srbije (www.ptica.org) od svog osnivanja 2003. godine već vršila monitoring ove ugrožene vrste, Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda je, uporedo sa otvaranjem radova na mostu, angažovala LOA. Na osnovu izveštaja LOA, Direkcija će predlagati mere za prevenciju i smanjenje gubitaka, kao i eventualnog nestajanja malih vranaca. Jedan od prvih rezultata te saradnje je i formalna zaštita vrbaka.

Odgovorni iz LOA kažu: „Tokom poslednjih 20 godina broj malih vranaca u Beogradu je neprekidno rastao, sve dok zimovalište u savskim vrbacima nije prihvatilo skoro 7000 ptica. To predstavlja 10% evropske populacije ove vrste, i veliku odgovornost za grad i za državu u celini.

Sada je primećen i očekivani pad brojnosti malih vranaca, uslovljen uznemiravanjem, pa smo tokom zime 2008–09, u odnosu na prethodnu 2007–08, imali za jednu četvrtinu manje ptica. Ipak, s obzirom na to da se mali vranci uporno drže svojih spavališta, očekujemo da vrbaci na Savi – uprkos blizine gradilišta – i u budućnosti ostanu najveće zimovalište ove vrste u Srbiji.“

Napisao: Dragan Simić

Grobovi pretrpani raskošnim predmetima pružaju novi uvid u bogatu vojnu kulturu koja je izrodila Aleksandra Velikog. Na iskopavanjima u Arčontiku otkriveno je 450 grobova iz VI veka p.n.e..

Arheolozi Pavlos i Anastazija Hrizostomu, iz Ministarstva kulture Grčke, opisuju mnoštvo ratnika čiji su se oklopi, mačevi i cipele iskrili od zlata i srebra, kao i plemkinje ukrašene zlatom, srebrom, ćilibarom i fajansom.

Drugi grobni prilozi – skarabej iz Egipta, fina keramika iz istočnog Mediterana – nagoveštavaju carstvo koje će legendarni general pokoriti 200 godina kasnije.

Napisao: A. R. Vilijams

Temelji moderne astronomije postavljeni pre četiri stotine godina, kada je Galilej uperio teleskop u nebo, danas nose građevinu višestruko korisnu čovečanstvu. Daljim „zidanjem“ bićemo sve bliže nekim drugim svetovima, ali istovremeno ćemo moći i da Zemlju sagledamo iz drugačije perspektive, što će, nadam se, našoj planeti doneti bolju budućnost.

Redovi koje čitate nastaju, slučajno ili ne, i na četrdesetodogišnjicu spuštanja na Mesec, tihog suseda Zemlje, a pogled koji usmerimo ka njemu kao deca verovatno predstavlja i prvi korak u astronomiju.

Još pamtim knjižicu/slikovnicu o Lunetu, dečaku sa Meseca koju su mi kao malom čitali, a kojoj se sam kasnije i kao stariji vraćao. Danas više ne mogu da je pronađem i žalim što svom sinu neću moći da je prosledim. Međutim, sigurno je da će astronomskih sadržaja biti sve više, a nadam se onih astroloških sve manje. Da bi se to dogodilo ulaganja u nauku bi trebalo da budu znatno viša, ali kad već nema sredstava, trebalo bi barem da se popularizacija nauke ne ometa. Do tog nivoa društva ćemo verovatno morati još malo da se strpimo.

Obeležavanje Međunarodne godine astronomije je moguće idealna prilika da se barem pokaže dobra volja, što je i učinjeno. Na primer, pored pomoći države i nekih institucija, u okviru globalnog projekta „Mesec za sve nas“ tokom proteklih meseci Zemljin satelit je fotografisan iz raznih država, a nastale fotografije kolažno objedinjene. Našoj zemlji je pripala „parcela“ broj 44.

National Geographic Srbija se pridružuje obeležavanju Međunarodne godine astronomije prošlomesečnom pričom o teleskopima i ovomesečnom domaćom reportažom „NLO-mit našeg doba“, koje još jednom dokazuju da fascinacija noćnim nebom i svime što ono nosi nema granice, kao ni ljudska radoznalost.