U rano vedro novembarsko jutro u pustinji Mohavi sunce jedva da dodiruje vrhove planinskog lanca Makalok svežim ružičastim sjajem. Iza njega, pun mesec tone u bleštavilo Las Vegasa. Nevada Solar Jedan spava. A radni dan samo što nije počeo.

Teško je zamisliti da elektrana može biti toliko lepa: 100 hektara blago zakrivljenih ogledala, poređanih u dugačka korita nalik kanalima svetlosti. Smeštena tako da su tokom noći okrenuta ka zemlji, sada – njih preko 182.000 – počinju da se bude i da prate sunce.

„Izgleda da će danas biti 370 stepeni“, kaže jedan od operatera u kontrolnoj sobi. Njegov posao je da nadgleda redove paraboličnih ogledala koja sunčevu svetlost usmeravaju na dugačke čelične cevi kroz koje teče ulje, zagrevajući ih sve do temperature od 400 stepeni po Celzijusu. Sa „polja ogledala“ vrela tečnost se uliva u džinovske radijatore koji ekstrahuju toplotu i pretvaraju vodu u paru. Para pokreće turbinu i dinamo-mašinu, proizvodeći za naponsku mrežu i do 64 megavata – dovoljno da se obezbedi električna energija za 14.000 američkih domaćinstava ili za nekoliko kazina u Las Vegasu. „Jednom kada ovaj sistem proizvede paru, sve ostalo je stvar tradicionalnog, standardnog industrijskog postupka“, kaže direktor elektrane Robert Kejbl, pokazujući na elektranu na gasni pogon s druge strane Eldorado Veli Drajva. „Koristimo iste alate i iste delove kao oni preko puta.“

Kada je Nevada Solar Jedan dovršena 2007. godine, to je bila prva velika solarna elektrana izgrađena u Sjedinjenim Državama za više od 17 godina. Tokom tog perioda, solarna tehnologija je cvetala u drugim zemljama. Nevada Solar Jedan pripada španskoj kompaniji Acciona, koja ovde proizvodi električnu energiju i prodaje je regionalnom postrojenju NV Energy. Ogledala su napravljena u Nemačkoj.

Stavljajući zaštitne šlemove i zatamnjene naočari, Kejbl i ja sedamo u njegov pikap i polako prolazimo pored redova ogledala. Jedan čovek poliva crevom neka od njih iz cisterne za vodu. „Na njih utiče bilo kakva prašina“, kaže Kejbl. Na udaljenom kraju polja ogledala stajemo i izlazimo iz pikapa da bolje pogledamo. Da bi pokazao kako je staklo otporno, Kejbl udara po jednom kao po bubnju. Iznad njegove glave, u fokusu parabole, cev kroz koju teče nafta je obložena crnom keramikom da bi upijala svetlost, a zbog izolacije se nalazi u bezvazdušnom staklenom cilindru. Po vedrom letnjem danu, kada je sunce u zenitu, Nevada Solar Jedan može u električnu energiju da pretvori oko 21% sunčevih zraka. Elektrane na gasni pogon su efikasnije, ali ovo gorivo je besplatno. I ne emituje ugljen-dioksid koji zagreva planetu.

Na svakih tridesetak sekundi, kada motor pomera ogledala malo naviše, čuje se tiho zujanje; do podneva će sva ogledala biti potpuno okrenuta nagore. Ovde je toliko tiho da je teško poverovati koliko se posla obavlja: svaka od 760 grupacija ogledala može da proizvede oko 84.000 vati – skoro 113 konjskih snaga. Do 8 sati pre podne nafta koje teče cevima dostigla je radnu temperaturu. Iz postrojenja za hlađenje kulja bela para. Pola sata kasnije, zvuk turbine unutar proizvodne stanice dostiže nivo veoma piskavog vriska. Nevada Solar Jedan je spremna za rad.

Dolaskom nove administracije u Vašington, koja obećava da će se suočiti sa problemima globalnog zagrevanja i zavisnosti od uvozne nafte, konačno bi mogao da kucne čas solarne energije. Prošle godine, pre nego što je pala zajedno sa privredom, cena nafte je drastično skočila na preko 140 dolara po barelu, što može da nam posluži kao podsetnik na opasnosti od vezivanja budućnosti za nešto tako nepredvidivo kao što je nafta. Suočen sa najgorom recesijom od one iz 1930-ih godina, Vašington obezbeđuje krupne projekte kojim će se pažljivo preispitati infrastruktura zemlje, uključujući i sistem snabdevanja energijom. Predsednik Barak Obama je u svom inauguracionom govoru obećao da će „sunce, vetar i zemljište biti korišćeni za snabdevanje gorivom naših automobila i naših fabrika“. Njegov budžet za 2010. godinu uključuje i ovlašćenje za udvostručavanje obnovljivih energetskih kapaciteta zemlje u naredne tri godine. Turbine s pogonom na vetar i biogoriva će tome značajno doprineti. Ali, nijedan drugi izvor energije nije obilan kao sunce.

Napisao: Džordž Džonson
Snimio: Majkl Melford

Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#35) broju časopisa National Geographic Srbija.

Svakog popodneva muhamed ide u svetionik.

Ne biste pomislili da je to utočište. Sagrađen pre skoro jednog veka, ovaj italijanski svetionik se ne koristi već godinama. Njegovo spiralno stepenište je napola urušeno. Ogoljene prostorije mirišu na morsku trulež i mokraću. Mladići sede prekrštenih nogu na ovom kršu, žvaću kat – biljku čije lišće sadrži stimulans – i satima igraju igru sa kockama zvanu ladu. Neki čuče u ćošku i puše hašiš. Liče na duhove u gradu prepuštenom smrti. Ali u svetioniku je tiho i bezbedno – ukoliko se bilo koje mesto u Mogadišu može smatrati bezbednim.

Osamnaestogodišnji Muhamed dolazi zbog pogleda. Sa najvišeg sprata vidi ruševine svog komšiluka u nekada čuvenom kvartu Hamarvejne. Može da vidi ostatke bivše američke ambasade, luksuznog hotela Al Uruba, kvarta Šangani, koji je nekada vrveo od trgovaca zlatom i dućana sa parfemima – sve sada sravnjeno sa zemljom. Usamljena koza stoji nasred glavnog puta, dok se vekovima stare kuće s obe strane ulice lagano urušavaju, povremeno sahranjujući žive bespravne stanare u njima. Muhamed takođe može da vidi, tik ispod svetionika, mali srp peska na kome on i još nekoliko momaka ponekad improvizuju fudbalski meč, dok se naga deca drže za komade odbačenog stiropora i plutaju po talasima. On može da posmatra ovaj svakodnevni paradoks radosti i uništenja, ako želi. Ali, on radije pušta pogled daleko, na neiskvareni pokrivač spokojstva Indijskog okeana. „Provodim vreme gledajući more“, kaže, „jer znam da odatle stiže moja hrana.“

Muhamed je ribar. Svakog jutra u pet on gura svoj mali čamac sa mrežama u vodu. Šta god da uhvati, Muhamed kolicima nosi na pijacu. Onih jutara kad vetar nije previše opasan, za svoj ulov može da dobije dva ili čak tri dolara – što znači da će on, njegovi roditelji i dva mlađa brata imati dovoljno za jelo tog dana. Minobacačka granata je onesposobila njegovog oca pre više godina, i porodica zavisi od Muhamedovih prihoda još od njegove četrnaeste godine. On ne može da priušti trošak od deset dolara mesečno da bi pohađao školu. A, u svakom slučaju, svi njegovi nekadašnji školski drugovi su nestali. Većina se pridružila ekstremnoj islamističkoj miliciji zvanoj El Šabab, koja se u najnovijem poglavlju somalijske bede žestoko bori za vlast protiv Prelazne federalne vlade (TFG), klimave alijanse koju podržavaju Ujedinjene nacije. Mladim muškarcima kao što je Muhamed, El Šabab je primamljiv izlaz iz bespomoćnosti. A opet, mnogi od njegovih starih drugara su sad mrtvi.

Muhamed je odrastao u zemlji koja se urušila. Tek se rodio kad je poslednji predsednik Somalije, kultni diktator po imenu Muhamed Siad Bare, bio svrgnut, a zemlja potonula u decenije neprekidne anarhije. On je samo jedan iz čitave jedne generacije koja nema pojma o tome kako izgleda stabilna republika. Mada, naučili su druge stvari. „M16, minobacači, granate, bazuke – umem da ih razlikujem čim ih čujem“, kaže on.

Severna obala Somalije, koja nadgleda ulaske u Adenski zaliv i izlaske iz njega u Indijski okean, jeste baza za pirate koji napadaju pomorski saobraćaj između Evrope i Istoka. Kad sam prošle godine posetio ovu zemlju, somalijski pirati su napadali brodove ispred svoje obale. Ipak, otkrio sam da je u unutrašnjosti zemlje stanje još opasnije, ukoliko je to uopšte moguće. Od tada su se pojačali žestoki sukobi između pobunjenika i vladinih snaga, otkako se u januaru 2009. godine povukla etiopska vojska, koja je upala u Somaliju krajem 2006. godine s ciljem da zbaci kratkotrajnu islamsku vladu i pogura TFG. Taj haos dovodi nove strane borce u Somaliju, koja je postala utočište za teroriste uključene u svetski džihad. „Fond za mir“ već dve godine Somaliju postavlja na prvo mesto na svom spisku neuspešnih zemalja (pogledajte tekst „Zašto se stvari raspadaju“ na stranici XX). Ni ta karakteristika ne uspeva da valjano dočara sav jad Somalije. Već 18 godina Somalija ne uspeva da građanima obezbedi sigurnost, hranu, usluge – niti da im pruži nadu.

Napisao: Robert Drejper
Snimio: Paskal Metr

Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#35) broju časopisa National Geographic Srbija.

Od svih posetilaca koji su poslednjih godina došli u grad Njujork, najviše nas je iznenadio dabar po imenu Hose. Niko ne zna tačno odakle je došao. Pretpostavlja se da je od prigradskog okruga Vestčester, niz reku Bronks, doplivao na sever. Prosto se pojavio jednog zimskog jutra 2007. godine na obali reke u Zoološkom vrtu u Bronksu, gde je izglodao nekoliko stabala vrbe i napravio sebi log.

„Da ste me svojevremeno pitali kakve su šanse da se u Bronksu nađe dabar, rekao bih da su ravne nuli“, kaže Erik Sanderson, ekolog Društva za očuvanje divljine (Wildlife Conservation Society – WCS), sa sedištem u Zoološkom vrtu u Bronksu. „U Njujorku dabrova nema već više od 200 godina.“

Tokom ranog XVII veka, kada je ovaj grad bio holandsko selo Nju Amsterdam, naseobina holandskih doseljenika, dabrovi su naveliko lovljeni zbog svog krzna, koje je tada bilo moderno u Evropi. Trgovina krznom je izrasla u tako unosan posao da su dva dabra zaslužila mesto na službenom pečatu ovog grada, gde se nalaze i danas. Prave životinje su nestale. Zato je Sanderson bio skeptičan kad mu je Stiven Satner, kolega iz WCS-a, rekao da je tokom šetnje pored reke primetio dokaz da je tu prisutan dabar. Sanderson je pomislio da je to samo bizamski pacov. Oni se bolje prilagođavaju stresnom gradskom životu. Ali, kada su Satner i on prešli preko žičane ograde koja ovu reku razdvaja od jednog parkinga zoološkog vrta, našli su Hoseov log baš tamo gde je Satner rekao da se nalazi. Kada su se nekoliko nedelja kasnije vratili na isto mesto, zatekli su i samog Hosea.

„Upravo se smrkavalo“, kaže Sanderson. „Stajali smo na rečnoj obali i ćaskali, kada smo iznenada ugledali dabra. Plivao je direktno prema nama, a onda je počeo da kruži po reci. Malo smo ustuknuli, a dabar je, pljuskajući repom po vodi, oglasio opasnost. Shvatili smo da je bolje da se sklonimo.“

Povratak dabra u Veliku jabuku pozdravljen je kao pobeda boraca za očuvanje životne sredine i volontera koji su se više od tri decenije borili za oporavak reke Bronks, u koju su nekada bacani stari automobili i smeće. Hose je dobio ime u čast Hosea Serana, kongresmena iz Bronksa, koji je tokom godina uspeo da se izbori za više od 15 miliona dolara sredstava iz federalnog fonda kao podršku za čišćenje ove reke.

Za Sandersona, Hoseova priča je značila nešto više. On skoro celu deceniju vodi jedan WCS-ov projekat čiji je cilj da stvori što precizniju predstavu o tome kako je ostrvo Menhetn moglo da izgleda pre nego što je tu počeo da se razvija grad. Projekat „Mannahatta“ (kako je narod Lenape nazivao „ostrvo sa mnogo brda“) predstavlja pokušaj da se časovnik vrati nazad, na popodne 12. septembra 1609. godine, na vreme neposredno pre nego što su Henri Hadson i njegova posada uplovili u njujoršku luku i ugledali ovo ostrvo. Sanderson je shvatio da bi se ljudi, kada bi danas mogli da zamisle kakvo je čudo prirode Hadson ugledao, verovatno više trudili da očuvaju druga divlja područja. „Želeo sam da se ljudi zaljube u originalni krajolik Njujorka“, kaže on. „Želeo sam da pokažem kako priroda, kada funkcioniše u svim svojim elementima, može da bude veličanstvena i na onim mestima o kojima ljudi obično ne razmišljaju kao o delovima prirode.“

Mnogo pre nego što su njegova brda izravnata buldožerima i močvare isušene, Menhetn je bio divlji predeo pun visokih stabala kestenova, hrastova i hikori oraha, pun slanih močvara i travnjaka na kojima su živele ćurke, jeleni i mrki medvedi – „zemlja prijatna koliko bi čovek samo mogao da poželi“, izveštavao je Hadson. S obe strane ovog uskog, 21 kilometar dugačkog ostrva, obalom su se protezale peščane plaže na kojima su se Lenape gostili ostrigama i drugim školjkama. Kroz Menhetn je teklo preko 105 kilometara potoka, a većina njih su bili dom za jednog do dva dabra – zbog čega Hoseovo pojavljivanje za Sandersona predstavlja redak blesak slike Menhetna kakav je on nekada bio.

Napisao: Piter Miler
Snimio: Robert Klark

Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#35) broju časopisa National Geographic Srbija.

Prvo se začuje buka, uzavrela graja kraljevskih pingvina koji dozivaju, biju se, udvaraju, poput dreke u školskom dvorištu. Onda vas pogodi miris, zagušujući zadah ribe i amonijaka iz ptičjeg izmeta. Ali, ovaj napad na uši i nos je samo najava onoga što čeka oči. Kada se fotograf Stefano Untertiner popeo na vulkanski greben na ostrvu Posesion – vlažnoj, vetrom počišćenoj mrvici kopna u arhipelagu Kroze, nekih 22,5 kilometara severno od Antarktika – zatekao ga je prizor doline do poslednjeg mesta ispunjene kraljevskim pingvinima, na desetine hiljada njih, i svi su stajali kao da su se okupili za politički miting. Povod je bilo leto na južnoj hemisferi – sezona polaganja jaja, vreme kada pingvini, tako okretni i brzi u vodi, nespretno izlaze na obalu da se mitare, nađu partnera i, uz malo sreće, izrode mladunce. Kako to dolikuje njihovom imenu, kraljevski pingvini impresivno izgledaju na dvoru morskih ptica. Visoki čitav metar i u proseku teški oko 13 kilograma, oni su drugi pingvini po veličini, manji samo od carskog. Kralj je takođe među najkarakterističnijim, sa živim narandžastim detaljima na glavi, kljunu, vratu i gornjem delu grudi.

Kraljevski pingvini su na ostrvu Posesion osnovali šest rasplodnih kolonija, od kojih je najveća na 36 hektara zemlje posute kamenjem, koju su francuski istraživači nazvali Jardin Japonais, ili „Japanski vrt“. Daleko od meditativnog prostora, kako je Untertiner otkrio, ova kolonija vri od drame ptica koje brane komade zemlje tek nešto veće od poklopca za šaht. Kraljevski pingvini ne grade gnezda. Na svom skučenom prostoru, mužjak i ženka se smenjuju u ležanju na jednom jedinom jajetu, uravnoteženom njihovim nogama i prekrivenom labavim komadom previjene kože. Leže i na novorođenom mladunčetu na isti način sve dok mu ne poraste dovoljno gusto perje da podnese vremenske uslove.

Tokom ovog tromesečnog perioda, odrasli kljucaju na sve prolaznike. Glavni prestupnici su male burnice i pomornici, ptičji grabljivci koji vole jaja i mladunce. Istraživači računaju da roditelj kraljevskog pingvina odbijanju uljeza dnevno posvećuje četiri sata i 2000 udaraca kljunom.

Tekst: Tom O’Nil
Fotografije: Stefano Untertiner

Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#35) broju časopisa National Geographic Srbija.

Bili su slabići čudnog oblika, deltaplani visine žirafe primorani da se bacaju sa litica da bi poleteli. Barem je takvo tradicionalno viđenje ovih letećih reptila zvanih pterosaurusi, koji su izumrli zajedno sa dinosaurusima pre nekih 65 miliona godina. Ali, jedna nova ideja o letu pterosaurusa privukla je pažnju paleontologa širom sveta. Prema Majklu Habibu, studentu doktorantu Medicinskog fakulteta Džons Hopkins, ova zmajolika stvorenja – neka teška i znatno preko 220 kilograma – imala su snage da polete sa zaravni. Habib, koji je nekada proučavao ptičji let, kaže da su kosti pterosaurusovih krila bile previše krupne da bi oni bili tek krhke jedrilice. Ali, mišićava krila imaju smisla ako su poletali tako što su se prvo naginjali napred, oslanjajući se na relativno duge i tanke zadnje noge, a onda, koristeći prednje udove, snažno skakali u vazduh. Ako ta teorija dobije krila, pterosaurus bi mogao da dobije novi mišićavi profil u istoriji mezozoika.

Napisao: Kris Karol

Zovite ih kuguarima, planinskim lavovima ili pumama. Amerikanci misle da ih viđaju svuda. To nije iznenađujuće za Zapad. Uprava je pomogla ovoj mački grabljivici da se značajno oporavi, pošto su „štetočinski lovci“ izuzetno smanjili njihov broj do sredine dvadesetog veka. Kuguari koji se sreću na istoku, takođe se pojavljuju na Srednjem zapadu. Južna Dakota ima rasplodnu populaciju od preko 200 kuguara; baš prošle godine, čikaški policajci su saterali u ćošak i ustrelili jednog od njih na Nort Sajdu.

Ali, opažanja na istoku su sumnjiva. Florida ima od 70 do 100 divljih kuguara, ostatak iz onih dana kada je ova mačka nastanjivala čitav kontinent. Drugi ljudi su verovatno videli crvenog risa (Lynx rufus) ili tek veliku domaću mačku. „Mašta vas ponese“, kaže Klej Nilsen, ekolog na Univerzitetu južnog Ilinoisa Karbondejl. Ako stvarno naiđete na kuguara, a ova mačka zaista pokušava da izbegava ljude – stručnjaci kažu: „Ne trčite!“ U suprotnom, sedamdeset kilograma teška mačka bi mogla da vas pobrka sa večernjim srnećim obrokom.

Napisao: Mark Silver

Baš kao što automobili sa pogonom na benzin zavise od nafte, možda će buduća svetska flota električnih automobila mnogo zavisiti od jednog zabačenog elementa koji se danas iskopava tek na nekoliko mesta: litijuma. Zato što je najlakši metal na svetu i dobro drži punjenje, litijum u baterijama može da isporuči energiju koja je potrebna električnim automobilima, a da ih ne optereti, niti da zahteva česta zaustavljanja zbog ponovnog punjenja. Prisutan samo u tragovima širom okeana i Zemljine kore, litijum ima zapanjujuće mnogostranu upotrebu. Može da pokreće laptop kompjutere, leči bipolarni poremećaj (u obliku praha, mada naučnici zapravo ne znaju kako sprečava promene raspoloženja), pa čak i da keramici da bolju glazuru.

Litijum se iskopava kao ruda u stenama i kao mineral u slanim rastvorima koji se nalaze ispod slanih ploča. Poslednjih godina Čile koristi svoje ploče soli bogate litijumom i postao je vodeći proizvođač na svetu. Zbog sve veće potražnje, moraće da se pronalaze nove naslage – uključujući tu i procenjenih 5,95 miliona tona ispod pustinje na velikoj nadmorskoj visini u Boliviji.

Napisala: Karen Lang

Mnogo pre obelodanjivanja heliocentrične teorije, veza Zemljana sa Suncem već je bila čvrsto izgrađena. Sunce i danas kao i u vreme naših prapredaka među svim nebeskim telima zauzima centralno mesto. Tokom istorije, bezbrojne religije i kultovi su pojam Boga poistovećivali sa pojmom Sunca, što je i hrišćanstvo u izvesnoj modifikaciji zadržalo. Sunce koje uvek izlazi na istoku predstavlja simbol besmrtnosti i vaskrsenja, a nisu toliko retke ni predstave Hrista kao Heliosa na zlatnim kolima.

Danas je naš pogled u Sunce motivisan drugačijim razlozima. Iako je ono i dalje glavni izvor svetlosti, u bukvalnom i simboličnom smislu, tražimo više od glavne zvezde našeg sistema, što je ljudskoj prirodi i primereno, i tako Sunce ponovo dolazi na tron nekog novog „panteona“.

Centralna tačka našeg kosmičkog sistema, Sunce, na civilizacijske tokove je uticala u velikoj meri zagrevajući i obasjavajući mnoga društva, ali stičem utisak da je drevni Rim omogućio najveće „zračenje“. Aurelijan je već shvatao značaj solarne teologije monoteističke strukture i njegov univerzalistički karakter, pa je tako Deus Sol invictus dobio svoju godišnjicu 25. decembra, odnosno rođendan svih istočnjačkih solarnih božanstava. Pre svog prelaska u hrišćanstvo Konstantin je bio vernik solarnog kulta i u Sol invictusu video osnovu svoje imperije. Ali, za razliku od svojih prethodnika Konstantin je Sunce smatrao za najsavršeniji simbol Boga. To podređivanje Sunca vrhovnom Bogu je, vrlo verovatno, prva posledica Konstantinovog preobraćanja u hrišćanstvo.

Pribegavanje činima uz paljenje vatre kako bi se „održala“ sunčeva svetlost bila je praksa na svim meridijanima, ali kada se uzme u obzir vreme u Evropi, oblačno i hladno tokom većeg dela godine, izgleda prirodno da su „sunčane čini“ imale značajniju ulogu među evropskim narodima nego kod onih koji su bliže ekvatoru. Kako je to lepo primetio Džejms Džordž Frejzer najvažnije svetkovine se podudaraju sa letnjim i zimskim solsticijem, odnosno sa dve prekretnice u Sunčevoj prividnoj putanji preko neba, i zaključuje da je namena badnjaka, koji igra tako vidnu ulogu u narodnom svetkovanju Božića, prvobitno bila da pomogne iznemoglom kratkodnevničkom Suncu da ponovo razbukti svoju svetlost koja je izgledala kao da se gasi.

Kako stvari sada stoje, izgleda da će neki novi Prometeji podariti čovečanstvu nanovo ukroćenu „nebesku vatru“.