Na jednoj ogoljenoj kalifornijskoj padini punoj čestara sekvoje, žutilovke i otrovnog hrasta, Majk Fej je pogrešno zakoračio, počeo da se kliza i osetio kako mu nešto oštro probada vrh levog stopala. Posle stotina kilometara probijanja kroz šume u sandalama, navikao je na takve povrede svojih 52-godišnjih stopala. Ali ovo je bila majka svih cepki. Odbila se od kosti, smestila u tetivu i nije htela da izađe. Na kraju ju je njegova partnerka na pešačenju, Lindzi Holm, zgrabila kleštima i posle nekoliko oštrih trzaja izvukla napolje.

„Mogli ste da me čujete kako urlam s vrha na vrh brda“, kaže Fej. „To je bilo nešto najbolnije što sam ikada doživeo.“ Ovo je izgovorio čovek koga je jednom prilikom slon probo šesnaest puta. Potapšao je ranu, okačio ranac o rame i, kao i tokom prethodna tri meseca, nastavio da hoda. Posle tri decenije pomaganja da se spasu afričke šume, Majk Fej, biolog Društva za zaštitu divljih životinja i istraživač rezident Društva National Geographic, sada ima sekvoju u krvi. Njegova opsesija ovim tipičnim američkim drvećem započela je pre nekoliko godina pošto je dovršio Megatransekt – njegovo istraživanje najveće preostale nedirnute džungle u Africi, nalik Livingstonovom. (Vidite američka izdanja NG za oktobar 2000, mart 2001, i avgust 2001. godine.) Jednog dana, dok se vozio duž severne obale Kalifornije, uhvatio je sebe kako netremice posmatra otkose posečenih i duge i tanke mladice novoizniklih šuma. Drugom prilikom u jednom državnom parku, 1,8 metara visok komad izloženog starog debla sekvoje privukao je njegovu pažnju. U blizini središta preseka ovog debla, koje je bilo boje burgundca, na jednoj etiketi je pisalo: „1492. Kolumbo.“

„Ona koja me je potresla nalazila se oko osam centimetara od ivice tog debla“, kaže Fej. „’Zlatna groznica, 1849.’ I shvatio sam da smo u poslednjih nekoliko centimetara života tog drveta skoro uništili 2000 godina staru šumu.“

U jesen 2007. godine rešio je da sam otkrije kako je u prošlosti iskorišćavana najviša šuma na Zemlji, i kako se prema njoj odnose danas. Pešačenjem čitavom dužinom ovog mitskog planinskog venca Kalifornije, od Big Sura do iza granice sa Oregonom, želeo je da otkrije da li postoji način da se maksimiraju proizvodnja drvne građe i mnoge ekološke i društvene koristi koje obezbeđuju netaknute šume. Ako bi to bilo moguće uraditi sa šumama sekvoja, verovao je, bilo bi moguće svuda na ovoj planeti gde se šume seku zbog kratkoročne dobiti. Kao što je on uradio sa Megatransektom, on i Holmova – samouka prirodnjakinja rođena i odrasla u severnoj Kaliforniji, zemlji sekvoja – snimili su fotografije i načinili detaljne zapise na svom jedanaestomesečnom pešačenju, do iznemoglosti snimajući divlje životinje, život biljaka i stanje šume i reka. Takođe su razgovarali sa ljudima iz šuma sekvoja: šumskim radnicima, šumarima, biolozima, ljudima koji se bave zaštitom prirode, vlasnicima kafea i šefovima drvnih kompanija – koji svi zavise od šume.

Bila je to dobra godina za šetnju šumama. Posle više od dve decenije borbe sa organizacijama za zaštitu prirode i državom i saveznim službenicima koji su dužni da obuzdavaju agresivnu seču, često kuđena Pacifička drvna kompanija je bankrotirala i otišla na doboš. Čak i sa većinom zaštićenih preostalih starih stabala, amblemske vrste ovih velikih šuma – severne tačkaste sove, male neuhvatljive morske ptice zvane severnopacifičke mramoraste noćne njorke i pacifički losos – nastavile su da opadaju, dok su teturava privreda i krah tržišta nekretnina pozatvarali pilane širom prostora pod sekvojama. Vatre su spržile stotine hiljada hektara za vreme najgore sezone požara koja se pamti. Turizam je bio na kolenima.

Ali, nešto drugo se ukorenjivalo među ovim stablima. Žagor među ekološkim grupama, šumarima savetnicima, pa čak i nekim drvnim kompanijama i naseljima bio je o tome da su šume sekvoja na istorijskoj raskrsnici – u vremenu kada bi društvo moglo da se mane debata „seći/ne seći“ iz prošlih decenija i da prihvati potpuno drugačiju vrstu šumarstva od čega bi korist mogli da imaju ljudi, divlje životinje, a možda čak i planeta. Što je Fej više hodao, bio je sve ubeđeniji. „Kalifornija je preokrenula svet silicijumskim čipom“, kaže Fej zavodljivo tihim glasom. „Mogli bi da učine slično i sa gazdovanjem šumama.“

Napisao: Džoel K. Born Mlađi
Snimio: Majkl Nikols

Nastavak ove priče možete pročitati u
oktobarskom (#36) broju časopisa National Geographic Srbija.

Mi životinje ne cenimo biljke ni izdaleka dovoljno. Kada kolegu, čoveka, želimo da omalovažimo kao neefikasnog ili suvišnog, nazivamo ga „biljkom“. Za osobu koja je postala krajnje bespomoćna zato što je izgubila većinu osnovnih oruđa za snalaženje u životu, kažemo da „vegetira“. Pa ipak, biljke se, hvala na pitanju, sasvim lepo snalaze u životu, što su činile i milionima godina pre nego što smo im se mi pridružili. Istina, nedostaju im takve sposobnosti kao što su kretanje, upravljanje oruđima i vatrom, čudesa svesti i jezika. Za životinje kakve smo mi, to su oruđa za život koja smatramo „najnaprednijima“, što uopšte nije iznenađujuće, budući da su ona bila zvezde vodilje našeg dosadašnjeg evolutivnog razvoja. Ali, sledeći put kada padnete u iskušenje da ljudsku svest slavite kao vrhunac evolucije, zastanite da razmislite odakle vam ta ideja. Upravo iz ljudske svesti. I nije baš neki objektivan izvor.

Pa, hajde da slavimo i neke druge vrhunce evolucije, one koji bi uživali daleko veći publicitet kada bi, umesto nas, istoriju prirode pisale biljke. (Pretpostavljam da je dvonožac s prezimenom koje asocira na polen najpozvaniji za to.) Jer, dok smo mi usavršavali kretanje, svest i jezik, biljke su vredno radile na razvijanju sasvim drugačijeg paketa trikova, uzimajući u obzir osnovnu životnu činjenicu zajedničku svim biljkama: ukorenjenost. Kako da raširite okolo svoje gene kada ste zaglavljeni na jednom mestu? Postanete jako, jako dobri u stvarima kao što su biohemija, inženjering, dizajn i boje, kao i u veštini manipulisanja „višim“ bićima, životinjama primitivnijim od nas i nama samima. Tu posebno mislim na jednu od najvećih i najraznovrsnijih porodica biljaka cvetnica: 25.000 vrsta orhideja koje su, tokom oko 80 miliona proteklih godina, uspele da nasele šest kontinenata i praktično svako mogućno stanište na planeti, od pustinja zapadne Australije do tropskih šuma Centralne Amerike, od krova šume do podzemlja, od udaljenih vrhova mediteranskih planina do dnevnih soba, kancelarija i restorana širom sveta.

Tajna njihovog uspeha? Jednom rečju: obmana. Iako neke orhideje insektima i pticama koje njihov polen raznose od biljke do biljke zaista nude konvencionalnu nagradu u vidu hrane, otprilike trećina vrsta orhideja je još davno, naravno nesvesno, shvatila da može da uštedi na izdacima za nektar i da poveća izglede za reprodukciju tako što će razviti lukavu obmanu, bilo da je ta varka vizuelna, mirisna, taktilna ili sve to odjednom. Neke orhideje mame pčele obećanjem hrane, tako što imitiraju izgled cvetova koji proizvode nektar, dok druge, kao u slučaju orhideje iz roda Dracula, privlače mušice tako što proizvode niz neprijatnih mirisa, od mirisa buđi i trulog mesa do mirisa mačjeg urina i upotrebljenih pelena za bebe. (Verujete mi, omirisao sam ih.) Neke orhideje obećavaju sklonište, razvijajući cvetove u oblicima koji imitiraju rupe koje prave insekti ili prostorije za polaganje larvi. Druge podražavaju muške pčele u letu nadajući se da će izazvati sukob oko teritorije koji će rezultirati oprašivanjem.

Ali, od svih prevara možda je najlukavija ona koju nude one orhideje koje pružaju nagoveštaj seksa. I to ne sasvim običnog seksa. Zapravo, zaista uvrnutog seksa.

Nadajući se da će moći da posmatra ponešto od tog biljnog seksa, pomenuti dvonožac je nedavno otputovao na Sardiniju, vetrovito, brdovito i slabo naseljeno ostrvo 190 kilometara udaljeno od zapadne obale Italije, koje je već dugo poznato po raznovrsnosti flore i otmicama ljudi. (Prevara je tu, očigledno, veoma prisutna u vazduhu.) Pošao sam u potragu za jednom od najgenijalnijih i najdijaboličnijih orhideja: orhidejom pčelicom iz roda Ophrys. (Neki botaničari je nazivaju i „orhidejom prostitutkom“.) Žudeo sam da spustim pogled na tu orhideju i da se susretnem sa njenim nesrećnim oprašivačem još otkako sam čitao o njenoj reproduktivnoj strategiji, koja podrazumeva ono što se u mom stručnom vodiču navodi kao „seksualna obmana“ i „pseudokopulacija“. Ono što sam naučio o orhideji prostitutki me je nateralo da radikalno preispitam svoja shvatanja o tome šta je jedna pametna biljka u stanju da uradi jednoj lakovernoj životinji.

Napisao: Majkl Polan
Snimio: Kristijan Cigler

Nastavak ove priče možete pročitati u
oktobarskom (#36) broju časopisa National Geographic Srbija.

Lično otvara vrata. Nema naoružanih stražara, ne pokušava da se sakrije. Abu Bakar Bašir živi u skromnom prizemnom domu u dvorištu internata čije je osnivanje pomogao u mirnom selu Ngruki, usred centralne visoravni glavnog indonežanskog ostrva Jave. Bašir ima 71 godinu, izuzetno je mršav, sa sedom kozjom bradicom i živahnim tamnim očima koje uvećavaju naočari sa zlatnim okvirom. On je navodni duhovni vođa militantne islamističke grupe Džama islamije, koja je povezana sa najmanje šest bombaških napada u Indoneziji tokom protekle decenije, uključujući i razornu eksploziju u noćnom klubu na Baliju 2002. godine, a možda i samoubilačke bombaške napade na luksuzne hotele u Džakarti ovog leta.

Bašir poriče umešanost u nasilje i, kao uspešni mafijaški don, izbegava dokazanu povezanost sa bilo kojim napadom. Odslužio je dve zatvorske kazne – ukupno manje od četiri godine – po manjim optužnicama koje nisu direktno povezane s bombaškim napadima. Ali islamski internat koji je osnovao jasno služi kao čvorište za mrežu džihadista koji nameravaju da stvore islamsku državu u jugoistočnoj Aziji; nekoliko diplomaca iz Ngrukija je osuđeno za umešanost u velike bombaške napade. Nema sumnje da su Baširova učenja inspirisala stotine, možda i hiljade ubistava, i napade protiv „devijantnih“ muslimanskih grupa koje odstupaju od glavne struje islama. Ipak, sam otvara svoja ulazna vrata. „Uđite“, kaže na bahasa indonežanskom, zvaničnom jeziku ove zemlje. „Uzmite čašu soka.“

Nosi dugačku, odrešenu košulju, belu kapu i veliki ručni sat. U njegovoj dnevnoj sobi nema stolice niti slike, samo čisti beli zidovi, biljka u saksiji i nizak sto na kome je plastična posuda sa keksom od susama. Sedi na podu, bosonog, na prostirci boje trave. Njegov odrasli sin, Abdul Rahim, poslužuje sok od lubenice u visokim providnim čašama.

„U islamu nema nasilja“, kaše Bašir svojim dubokim hrapavim glasom, mašući levom rukom kao dirigent. „Ali, ako nas neprijatelji ometaju, imamo pravo da odgovorimo nasiljem. To mi zovemo džihad. Ne postoji plemenitiji život od onoga u kojem umrete kao mučenik za džihad.“ On veliča 11. septembar i bombaške napade na Baliju. Insistira na tome da to nisu bili teroristički činovi. To su naprosto bile „reakcije na ono što čine neprijatelji islama“.

Indonezija je zaturena u dalekom uglu mape sveta, kao pljusak ostrva severno od Australije, ali nasilje u njoj može da ima posledice u celom svetu. To je najmnogoljudnija muslimanska zemlja na svetu, dom 207 miliona muslimana – 36 miliona više od sledeće najveće muslimanske nacije, Pakistana, što je koliko i dve trećine muslimana u svim zemljama Bliskog istoka zajedno. Izuzetno je pobožna; nedavno istraživanje „Crkvenog globalnog stava“ otkriva da su Indonežani jedna od najreligioznijih nacija na svetu. Takođe je i uspešna demokratija, treća po veličini na svetu, posle Indije i SAD.

Ali to je jedna nova demokratija, još uvek u povoju – prošlo je manje od decenije otkako je zbačen diktator Suharto. Kraj njegove vladavine doneo je Indonežanima slobodu izražavanja, mada su se pojavili i radikali kao što je Bašir, koji je brusio svoje ekstremističke stavove tokom dugog izgnanstva u Maleziji, gde je pobegao pošto je bio uhapšen zbog protivljenja Suhartu. Godinu dana posle bombaških napada na Baliju iz 2002. godine, dogodio se prvi bombaški napad na hotel „Dž.V. Meriot“ u Džakarti, onda napad na australijsku ambasadu 2004. godine, takođe u Džakarti, a 2005. godine trostruki samoubilački napad, ponovo na Baliju. I pre samo nekoliko meseci, posle duge pauze koja je mnoge stručnjake navela da poveruju da je pretnja od terorizma znatno smanjena, dogodili su se bombaški napadi na hotel „Ric-Karlton“ i ponovo na „Meriot“. To su malobrojni događaji u jednom ogromnom narodu. Ali, kao što jedna indonežanska poslovica kaže, u grubom prevodu, „potrebno je samo malo otrova da se pokvari sve mleko“.

Napisao: Majkl Finkel
Snimio: Džejms Naktvej

Nastavak ove priče možete pročitati u
oktobarskom (#36) broju časopisa National Geographic Srbija.

Istorija se retko odvija kao bajka. Ali, razmotrite ovo: jedno portugalsko trgovačko plovilo iz XVI veka, noseći čitavo bogatstvo u zlatu i slonovači, usmereno ka znamenitoj začinskoj luci na indijskoj obali, usled snažne oluje znatno skreće sa svog kursa dok pokušava da oplovi južni špic Afrike. Nekoliko dana kasnije, olupan i razvaljen, brod se razbija o misterioznu, maglom obavijenu obalu posutu sa više od stotinu miliona karata dijamanata – sudbina se grubo podsmehnula snovima o bogatstvu njegovih mornara. Nijedan od brodolomnika se nikada nije vratio kući.

Ova neverovatna priča bi bila zauvek izgubljena da se u aprilu 2008. godine nije dogodilo zapanjujuće otkriće olupine broda na peščanoj plaži Špergebita – basnoslovno bogatog i, kao što je poznato, za javnost zatvorenog De Birsovog zakupljenog rudnika dijamanata u blizini ušća reke Oranje na južnoj obali Namibije. Geolog te kompanije je, radeći u sektoru iskopavanja U-60, naleteo na nešto za šta je isprva pretpostavio da je savršeno zaobljen kamen u obliku polulopte. Znatiželjan, podigao je predmet i odmah shvatio da je reč o bakarnoj poluzi. Ispostavilo se da je čudni znak u obliku trozupca na njegovoj zubom vremena nagrizenoj površini žig Antona Fugera, jednog od najbogatijih evropskih finansijera iz doba renesanse. Takvim polugama su tokom prve polovine XVI veka plaćani začini u području južne i jugoistočne Azije.

Arheolozi su kasnije ispod peska pronašli zaprepašćujuću količinu od 22 tone takvih poluga, kao i topove i mačeve, slonovaču i astrolabe, muskete i pancirne košulje načinjene od lanaca – sve u svemu na hiljade artefakata. I naravno, zlato, mnogo zlata: više od 2000 divnih, teških zlatnika – uglavnom španskih ekselenta sa likovima Ferdinanda i Izabele, ali isto tako i izvesne količine mletačkog, mavarskog, francuskog i drugog kovanog novca, kao i izuzetnih portugalskih kovanica sa grbom kralja Žoaoa III.

To je daleko najstarija olupina broda ikada pronađena na obalama podsaharske Afrike, a i najbogatija. Vrednost joj je neprocenjiva, ali ništa od njenih blaga nije toliko potpalilo maštu svetskih arheologa kao sama olupina: portugalski brod kompanije Ist Indijamen iz tridesetih godina XVI veka, s vrhunca epohe velikih otkrića, sa svojim celokupnim tovarom blaga i trgovačke robe je netaknut i neotkriven ležao u tom pesku skoro 500 godina.

„Ovo je neprocenjiva prilika“, kaže Fransisko Alves, doajen portugalske pomorske arheologije i vođa Programa nautičke arheologije pri Ministarstvu kulture Portugalije. „Tako malo znamo o tim veličanstvenim starim brodovima. Ovo je tek drugi koji su arheolozi ikada iskopali. Sve ostale su opljačkali lovci na blago.“

Napisao: Rof Smit
Snimila: Ejmi Tensing

Nastavak ove priče možete pročitati u
oktobarskom (#36) broju časopisa National Geographic Srbija.

Stiv Holman, 52 godine, trči 201 kilometar u pustinji Sahara. Sva njegova hrana za ovaj godišnji Peščani maraton nalazi mu se na leđima u 11,3 kilograma teškom rancu (uključujući čips koji je smrvio oklagijom da bi smanjio zapreminu). Na vrućini od 38C s mukom se penje uz nekoliko dina visokih 60 metara, povremeno puzeći na šakama i kolenima. Jedne noći, sam u peščanoj oluji, a da čak nije bio siguran da se uputio u ispravnom pravcu, pomisli: „Da! Zato sam ovde!“

Njegovi prijatelji misle da je ćaknut. To je uobičajeno mišljenje o „ultratrčanju“ – bilo kojoj trci dužoj od uobičajenog 42,2 kilometra dugog maratona.

U poznom devetnaestom veku ultratrkači bi se trkali na atletskoj stazi, a gledaoci se kladili. Danas, kružne trke postoje uporedo sa trkačkim stazama širom sveta. UltraRunning Magazine je prošle godine izbrojao 503 severnoamerička ultramaratona sa 30.789 prolazaka kroz cilj, što je porast od 20% u odnosu na 2007. godinu. Ultratrkači plaćaju cenu: mučnina, bol, izgubljeni nokti na nožnim prstima. Ali stiču dobre prijatelje i nauče da je ljudsko telo jače nego što se može zamisliti. Lesli Antonis, 47 godina, koja je jednom istrčala 161 kilometar za 34 sata, kaže: „Neverovatno je šta možete da uradite, a da ne spavate.“

Napisao: Mark Silver

Tokom proteklog leta, jedan zakorovljeni plac u Pančevu izazvao je neočekivano veliko uzbuđenje. U višemesečnoj seriji tekstova lokalni časopisi su uporno kritikovali opštinsku vlast što sa ove zapuštene parcele u centru grada ne uklanja ambroziju, jednogodišnju biljku čiji polen izaziva snažne alergijske reakcije. Građani su takođe oštro negodovali, a nadležni su odgovarali naizmeničnim obećanjima i protivoptužbama. Cela stvar je poprimila razmere političkog obračuna, sve dok jednog jutra sporna livada nije pokošena, a ambrozija odstranjena.

Poslednjih godina u većini drugih gradova u Srbiji vodi se pravi rat protiv ambrozije u kome su dopuštena sva sredstva – od merenja polena u vazduhu do organizovanja berača koji će ovaj ćudljivi invazivni korov ručno čupati jer je to jedini način da se dugoročno uništi. Uporedo, u obilju priloga o štetnosti polena ambrozije, u zemlji traje svojevrstan medijski linč ovog alergena koga botaničari znaju kao Ambrosia artemisiifolia, a koji je u Srbiji postao pravi čovekov prirodni neprijatelj, jedan od retkih među biljkama, dospevši na nesrećni spisak vrsta poželjnih za istrebljenje, na kom se danas nalaze samo virusi, bakterije i poneki komarac.

Kao i druge alergije, jedinjenja iz polena ambrozije izazivaju jak imunološki odgovor organizma, što može biti izuzetno opasno. Smatra se da bi ambrozija mogla da ugrozi zdravstveno stanje skoro deset odsto stanovništva. „Samo jedna biljka može da proizvede više milijardi polenovih zrna, a svega nekoliko desetina zrna dovoljno je da se kod osetljivih osoba razviju simptomi polenske kijavice“, kaže Zoran Maksimović, koordinator projekta „Ispitivanje mogućnosti industrijske eksploatacije herbe ambrozije na području opština Vršac, Alibunar, Plandište i Bela Crkva“, koji dodaje da se polen ambrozije nošen vetrom može raširiti „i do nekoliko desetina kilometara unaokolo“. Međutim, Maksimović i njegov tim svojim projektom predlažu jedan novi pristup – ambroziju tretirati kao sirovinu, a ne kao korov.

U svom istraživanju pokazali su da se od ambrozije mogu proizvoditi etarska ulja i drugi vredni proizvodi, kao i da je to ekonomski opravdano. „Korist može biti višestruka“, kaže Maksimović, objašnjavajući da se od opasnog polena mogu pripremati ekstrakti alergena i imunološki preparati, ali i da postoje drugi vidovi komercijalnog korišćenja koji su u procesu ispitivanja.

Ambrozija je u Evropu stigla sa američkog kontinenta u pretprošlom veku, da bi za svoje omiljeno stanište izabrala upravo naše krajeve. Tako se „evropski epicentar diverziteta ambrozije“ danas nalazi u severnoj pokrajini Srbije, Vojvodini, gde je i najveći broj alergičnih na ambroziju. U ugrožena područja spadaju i južna i centralna Mađarska, zapadna Rumunija, istočna Hrvatska i severoistočna Bosna. Ako Maksimovićev predlog zaživi, ambrozija bi na svim ovim područjima od opasnog korova mogla da postane tražena industrijska sirovina. „Kao nekome ko je život posvetio izučavanju lekovitih biljaka, neprihvatljivo mi je da se bilo kakav oblik života sistematski uništava“, zaključuje on.

Napisao: Slobodan Bubnjević

Kada je reč o problemu svetlosnog zagađenja Srbija je još u mračnom dobu. Usamljeni su istupi stručnjaka o ovom ekološkom, energetskom, ekonomskom i astronomskom fenomenu, javno mnjenje nije svesno problema, a zakonodavci još nisu došli do ove teme.

Istraživačka stanica Petnica je u okviru svoga rada počela prošle godine pionirski da se bavi ovom temom. Za kampus Stanice mereno je svetlosno zagađenje i uticaj na kvalitet noćnog neba, kako bi se predložila najbolja lokacija za postavljanje teleskopa.

Zamisao je da se ovaj projekat proširi prvo na ocenu svetlosnog zagađenja na prstenu oko celog grada Valjeva, kako bi mogla da se napravi mapa svetlosnog zagađenja u zavisnosti od udaljenosti od grada. Zatim bi trebalo uz pomoć astronomskih amaterskih organizacija širom Srbije organizovati izradu mape osvetljenosti noćnog neba za teritoriju cele Srbije.

Doktor Milan Ćirković iz Astronomske opservatorije na ovu temu kaže: „Svetlosno zagađenje je problem koji površnom posmatraču može izgledati frivolan, ali on ima daleko dublje ekološke i energetske posledice sasvim nezavisno od želja i interesa male grupe profesionalnih, pa i amaterskih, astronoma. Ono je samo jedan od odraza beskrupulozne bahatosti sa kojom se odnosimo prema životnoj sredini koju treba da ostavimo budućim generacijama, tako da je svaka akcija koja povećava vidljivost ovog problema i doprinosi njegovom rešavanju izuzetno dobrodošla. U tom kontekstu, aktivnost Istraživačke stanice je ponovna potvrda avangardnosti ove institucije i nimalo okasneli i dragoceni doprinos za koji se nadam da neće biti poslednji.“

Napisao: Nikola Božić

Istorija zaista ume da bude grubo ironična. U ovomesečnoj priči o „dijamantskoj olupini“ to je još jednom dokazano. Portugalski moreplovci su se davne 1533. godine zaputili na višemesečno putovanje da bi se obogatili, a završili su svoju avanturu izbačeni na obalu neverovatno bogatu kvalitetnim dijamantima.

Mnogo čuveniji zemljak postradalih moreplovaca, Vasko da Gama ili Admiral Indijskog okeana, kako su ga još zvali, početkom XVI veka je svojim ekspedicijama u Indiju utro puteve portugalskoj dominaciji i trgovini između Evrope i Azije.

Međutim, taj period obeležio je u velikoj meri i budućnost sveta, jer je XVI vek, moglo bi se reći, revolucionaran, vek ogromnih promena. Tu počinje moderna era, život se zahuktava, nastaju sekularne države, tehnološke inovacije menjaju sve segmente života, a verovatno najviše promena u dotadašnje tokove unosi šira upotreba baruta; ako je barut donosio ratove i negde doprinosio iznuđenom miru, štamparska presa je „zatalasala mirne vode“ i ostavila mnogo dublji civilizacijski trag. Biblija, a vrlo brzo i druge knjige postaju dostupne i na narodnim jezicima, što kasnije dovodi i do širenja ideja drugačijih od tada jedino ispravnih, crkvenih.

Jednostavnije rečeno, XVI vek bi mogao da se smatra uvodom u potragu za drugačijim istinama koja traje i danas… U prilog tome govori i vest britanskog Tajmsa o pronalasku vode na Mesecu, a do pre nekoliko decenija takva informacija je bila teško zamisliva.