Kraljičina ljubimica gazela brižljivo je opremljena za večni počinak, uz takvu raskoš kao da je reč o članu kraljevske porodice. Obavijena finim ovojima sa plavičastim ivicama, u posebno napravljenom drvenom kovčegu, ova životinja je sahranjena zajedno sa svojom vlasnicom oko 945. godine p.n.e.

Jedan egipatski zemljoradnik je, kopajući u pesku nedaleko od sela Istabl Antar, 1888. godine otkrio grupnu grobnicu. Tela nisu bila ljudska. Bila su mačja – drevne mačke, u zaprepašćujućem broju, mumifikovane i sahranjene u grobnim jamama. „Nije reč o samo nekoliko tela razbacanih tu i tamo“, izvestio je tada English Illustrated Magazine, „već o desetinama, stotinama ili čak stotinama hiljada tela. Čitav sloj u zemlji sačinjen je od njih, deblji od većine naslaga uglja, a on je debljine deset-dvadeset mačaka.“ Neke od ovih mačaka umotanih u lanene ovoje još su dobro izgledale, nekoliko je imalo čak i pozlaćena lica. Seoska deca su najbolje primerke prodavala turistima za sitniš; ostatak je prodat na veliko, kao stajsko đubrivo. Jedan brod je oteglio oko 180.000 tela, teških oko 17 tona, u Liverpul da bi se njima nađubrile engleske njive.

Bilo je to doba izdašno finansiranih ekspedicija tokom kojih su prekopavani pustinjski tereni u potrazi za kraljevskim grobnicama, raskošnim zlatnim i oslikanim maskama i kovčezima koji bi posle krasili bogataška imanja i muzeje po Evropi i Americi. Na hiljade mumifikovanih životinja, otkrivenih na svetim mestima širom Egipta, tada je jednostavno uklanjano ne bi li se došlo do nekih drugih, vrednijih nalaza. Malo ljudi ih je proučavalo i uglavnom se nije shvatao njihov značaj.

U sledećih stotinak godina arheologija je sve više postajala nauka, a sve manje lov na trofeje. Terenski istraživači danas shvataju da istinska vrednost pronađenih ostataka leži u mnoštvu detalja vezanih za obične ljude – šta su radili, kako su razmišljali, kako su se molili. Životinjske mumije su bitan deo te vrednosti.

„One su zapravo odrazi svakodnevnog života“, kaže egiptolog Salima Ikram. „Kućni ljubimci, hrana, smrt, religija. Obuhvaćeno je skoro sve što je zanimalo Egipćane.“ Dok se stručno osposobljavala za zooarheologiju – nauku o ostacima drevnih životinja – Ikramova je doprinela uspostavljanju novog metoda u istraživanju mačaka i drugih stvorenja koja su bila vešto i brižljivo mumifikovana. Kao profesorka Američkog univerziteta u Kairu, ona je za predmet istraživačkog projekta uzela tada zapostavljenu zbirku mumifikovanih životinja u državnom Egipatskom muzeju. Pošto je obavila precizna merenja, zavirujući ispod lanenih ovoja rendgenskim zracima, i kataloški obradila rezultate otkrića, stvorila je izložbenu galeriju – kao sponu između današnjih ljudi i onih iz davne prošlosti. „Pogledate ove životinje i odjednom pomislite: o, pa taj i taj kralj je imao kućnog ljubimca. I ja imam ljubimca. Umesto distance od pet hiljada godina, drevni Egipćani odjednom postaju obični ljudi.“

Danas mumifikovane životinje spadaju u najpopularnije zbirke u celom muzeju punom raznog blaga. Posetioci svih uzrasta, Egipćani i stranci, tiskaju se ispred eksponata. Iza stakla leže mačke umotane tako da njihovi platneni ovoji formiraju šaru u obliku romba, pravougaonika, kvadrata ili krsta. Rovčice u klesanjem modelovanim kutijama od krečnjaka. Ovnovi prekriveni pokrovima sa pozlatom i perlama. Jedna gazela obavijena iskrzanom asurom od papirusa, koja je mumifikovanjem toliko spljoštena da ju je Ikramova nazvala „pregažena mumija“. Krokodil kvrgavih leđa, dug pet metara, sahranjen sa mumifikovanim mladuncima u ustima. Ibisi sa ovojima ukrašenim složenim aplikacijama. Sokolovi. Ribe. Čak i sićušne bube, skarabeji, uz loptice balege kojima su se hranile.

Napisala: A.R. Vilijams
Snimio: Ričard Barns

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#37) broju časopisa National Geographic Srbija.

Pogled na Damask sa vrha Mont Kasijuna tokom proslave kojom se obeležava kraj ramazana.

Postoji jedan deo iz „Kuma“ u kojem mladi Majkl Korleone, dok živi u inostranstvu, shvata da, pošto mu je stariji brat umro iznenadnom i nasilnom smrću, sada ima naslednu čast – ili, bolje reći, prokletstvo – da preuzme mafijašku imperiju koju je njegov ostareli otac sagradio ni iz čega. „Recite mom ocu da me vrati kući“, govori svom domaćinu, spreman na ulogu koju mu je donela sudbina. „Recite mom ocu da želim da budem njegov sin.“

Ukoliko je postojao takav trenutak za Bašara al Asada, sadašnjeg predsednika Sirije, nastupio je negde posle sedam ujutru 21. januara 1994. godine, kada mu je zazvonio telefon u iznajmljenom apartmanu u Londonu. Tada 28-godišnji visoki, školovani oftalmolog, Bašar je stažirao u bolnici „Zapadno oko“, delu britanskog bolničkog sistema „Sv. Meri“. Javivši se na telefon, saznao je da je njegov stariji brat Bazil, jureći ka aerodromu u Damasku tog jutra po gustoj magli, uleteo svojim mercedesom na kružni tok pri velikoj brzini. Bazil, žustri i harizmatični lik odgajan da nasledi njihovog oca na predsedničkom položaju, poginuo je na licu mesta prilikom udesa. A sada njega, Bašara, zovu kući.

Premotavamo unapred na jun 2000. godine i smrt njegovog oca, Hafeza al Asada, usled srčanog udara u 69. godini. Ubrzo posle sahrane Bašar je u očevu kancelariju ušao tek drugi put u svom životu. U živom sećanju mu je njegova prva poseta, sa sedam godina, kada je uzbuđeno trčao da ocu ispriča o svom prvom času francuskog jezika. Bašar se seća da je video veliku flašu kolonjske vode na ormariću pored očevog stola. Bio je zapanjen kad ju je našao 27 godina kasnije, praktično nedirnutu. Taj detalj, ustajala kolonjska voda, govorio je puno o sirijskoj zatvorenoj i stagnirajućoj vladi, jednom staromodnom diktatorstvu za koje se Bašar, obučavan da leči ljudsko oko, osećao nespreman da ga vodi.

„Moj otac nikada sa mnom nije pričao o politici“, govori mi Bašar. „Bio je veoma topao i brižan otac, ali čak i pošto sam se 1994. godine vratio kući, sve što sam naučio o njegovom donošenju odluka poteklo je iz čitanja beležaka koje je on pravio na sastancima ili u razgovoru s kolegama.“ Jedna od tih lekcija bila je da, za razliku od izvođenja operacije na oku, upravljanje zemljom kao što je Sirija zahteva da se donekle prijatno osećate u dvosmislenosti. Bašar, strastveni fotograf, to poredi sa crno-belom fotografijom. „Nikad ne postoji čisto crno ili čisto belo, potpuno dobro ili potpuno zlo. Postoje samo nijanse sivog.“

Sirija je drevna zemlja, oblikovana hiljadama godina trgovine i migracija. Ali, ako je svaka nacija fotografija, hiljadu nijansi sivog, onda je Sirija, zbog sve svoje starosti, zapravo jedna slika koja se sporo razvija pred našim očima. To je mesto gde možete da sedite u prepunom kafeu u Damasku, i slušate 75-godišnjeg pripovedača sa fesom koji priča o krstašima i Osmanskom carstvu kao da ih se seća iz detinjstva, zamahujući mačem toliko besno da publika beži u zaklon – a onda da se prošetate do obližnje veličanstvene Omajadske džamije, podignute oko 715. godine, i pridružite se deci koja na ulici pred njenim pragom igraju fudbal, nesvesna gomile iranskih hodočasnika koji se slivaju na večernje molitve ili porodica koje prolaze noseći sladolede. Takođe, to je mesto gde možete da večerate sa prijateljima u pomodnom restoranu, a onda, dok čekate noćni autobus, kroz prozor sa drugog sprata policijske stanice Bab Tuma da začujete urlike koji će vam slediti krv u venama. Na ulici, Sirijci razmenjuju poglede pune razumevanja, ali niko ne progovara ni reč. Neko možda sluša.

Napisao: Don Belt
Snimio: Ed Kaši

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#37) broju časopisa National Geographic Srbija.

Da bi dopunila svoje bunare, sela bez planskog vodosnabdevanja, poput Jetevadija, moraju da se oslone na dotok vode iz kamiona cisterni.

Zemljoradnici u Indiji mnogo pričaju o vremenu – a naročito, izgleda, kada nema oluje na vidiku. Tokom maja, kada se zemlja zagreje kao peć i većina polja leži sparušena, kada bunari presuše a Sunce se ruga sa svog užarenog prestola na vedrom nebu, nijedna tema nije zastupljenija – ni neizvesnija – od pitanja kada i kako će stići letnji monsun. Zemljoradnici kažu da će sezona monsuna – koja obično počinje rano u junu i tokom koje, za manje od četiri meseca, padne više od tri četvrtine ukupne godišnje količine padavina u zemlji – početi krotko, poput jelena, a kasnije će se pretvoriti u slona pod kojim sve tutnji. Ili će početi poput slona, a kasnije se preobraziti u jelena. Ili će sve vreme biti kolebljiva i iritantna poput kokoške. Drugim rečima, niko izvesno ne zna. Pa ipak, svi pričaju.

To je bio slučaj i jednog dana 2008. godine, kad se jedna šira zemljoradnička porodica iz sela Satičivadi penjala na vrh brda, ka hramu boginje njihovog sela, s namerom da je mole za kišu. Bila je sredina maja i temperatura je iznosila 41 stepen, a u Satičivadiju, selu od 83 porodice smeštenom u sušnoj ratarskoj dolini u državi Maharaštra, oko 160 kilometara severoistočno od Mumbaja, sedam meseci nije pala obilnija kiša. U tom momentu veći deo Indije se nalazio u neizbežnom iščekivanju koje se ponavlja svake godine. Vrućina je u Nju Delhiju izazvala isključenja struje. Duž severnih država su besnele peščane oluje neublažene vlagom. Kamioni cisterne su zagušili seoske puteve pri dopremanju zaliha pijaće vode koje je vlada obezbedila za sela čiji su bunari presušili. U međuvremenu, radijski izveštači su upravo počeli da prate obećavajuće kovitlanje kišnih oblaka iznad Andamanskih ostrva, daleko od jugoistočne obale.

Seljani su ceo dan spekulisali o tim dalekim oblacima. Nastupio je rizičan momenat za zemljoradnike širom Indije, koji zavise od kiše. U nedeljama pre početka monsuna mnogi od njih će uložiti značajne sume novca, često pozajmljenog, u kupovinu đubriva i semena prosa koje mora da se posadi pre kiša. Postoji više načina da izgube taj ulog. Ako monsun okasni, seme bi moglo da se sprži i uvene u zemlji. Ili, ako padne isuviše jako pre nego što sadnice puste korenje, kiša bi mogla sasvim da ih spere.

„Naši životi u potpunosti zavise od kiše“, objašnjava žena po imenu Anusajabai Pavar na seoskoj verziji regionalnog jezika marati. „Kada pada, imamo sve. Kada ne pada, nemamo ništa.“

U međuvremenu, svi su nastavili da pogledom skeniraju prazno nebo. „Kao budale“, kaže stariji zemljoradnik Jamađi Pavar, znojeći se ispod svoje bele kape kakvu je nosio i Nehru, „samo sedimo ovde i čekamo.“

Ako su žitelji sela Satičivadi nekada i verovali da kišu kontrolišu bogovi, sada su počeli da prevazilaze to verovanje. Čak i dok su nosili betel orahe i zrna tamjana u obliku kupe da bi okadili boginjin hram, čak i dok su žene iz sela redom padale na kolena ispred kamenog idola koji predstavlja boginju, izgledali su kao da prosto dodatno osiguravaju svoje uloge. Baskar Pavar, trezveni brkati zemljoradnik u svojim tridesetim, sedeo je na jednom od nižih zidova hrama i ravnodušno posmatrao kako se njegove rođake mole. „Ovde sada ljudi, posebno mlađi, shvataju da je posredi okolni reljef“, kaže.

Satičivadi se nalazi u oblasti Indije koja je zaklonjena od kiše, na izuzetno sušnim obroncima koji obuhvataju veliki deo centralne Maharaštre. Svake godine, pošto pogodi zapadnu obalu Indije, letnji monsun kreće ka unutrašnjosti preko ravnica i udara o 1500 metara visoke vrhove Zapadnih Gata, gde se oblaci zaustavljaju, ostavljajući zavetrinsku stranu poražavajuće suvom.

Napisala: Sara Korbet
Snimila: Linsi Adario

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#37) broju časopisa National Geographic Srbija.

U leto 2008. godine jedan američki krokodil napustio je zaliv Biskejni u Floridi, otplivao kanalom oivičenim jahtama kroz bogataški kraj Koral Gabls i nastanio se u studentskom gradu Univerziteta u Majamiju, gde je povremeno prekidao sunčanje na obalama jezera Osiola da bi prezalogajio kornjaču. Ovaj zubati krokodil je studentima bio svakodnevni podsetnik da su izabrali školu u sunčanoj, suptropskoj Floridi a ne u, recimo, Ajovi.

Ovo nije bio prvi krokodil koji se pojavio u studentskom gradu, ali je postao najpoznatiji. Ljudi su ga prozvali Dona, po predsednici univerziteta i bivšem članu kabineta predsednika Klintona – Doni Šalali – iako se ispostavilo da je mužjak. Dona se povremeno sunčao na travi tek nekoliko metara od univerzitetskog paba, ubrzavajući izmeštanje uspaničenih studenata za stolovima, ali ne bi izazivao nikakva dalja remećenja.

U rano jutro 1. oktobra neko je ubio Donu, što je razbesnelo studente i fakultet. Time je prekršen i državni i savezni zakon: američki krokodil je klasifikovan kao ugrožena vrsta prema zakonu Floride i saveznom zakonu. Mesec dana posle ovog zločina policija je uhapsila jednog muškarca i jednog tinejdžera, koji su navodno želeli lobanju kao trofej.

Primamljivo je upotrebiti Donu kao metaforu za neprilike 23 u svetu priznate krokodilske vrste, grupu srodnih reptila kojoj pripadaju krokodili, aligatori, kajmani i indijski gavijali. Pošto su izdržali milione godina planetarnih klimatskih promena, igru tektonskih ploča i druge ekološke neočekivane mene, oni se suočavaju sa novim izazovom za svoje preživljavanje: sa nama.

Tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, populacija krokodila na Floridi je spala na možda manje od 400 jedinki. Sve brojnija ljudska populacija ove države potisnula ih je iz većine zaklonjenih zaliva s morskom vodom gde su nekada živeli, a mnoge su poubijale lovokradice zbog njihove kože, dok su neki preparirani za muzejske izložbe ili su hvatani da bi bili uživo pokazivani.

Od tada su mere zaštite dovele do povećanja broja krokodila na Floridi, kojih sada možda ima oko dve hiljade. „Briga o krokodilima nije nauka o raketama“, kaže Stiv Klet, upravnik Nacionalnog utočišta za divlje životinje na floridskom Jezeru krokodila. „Ako zaštitite njihovo stanište i zaštitite njih da ne budu ubijeni, oni će se brojčano oporaviti. Sada veliki izazov postaje ograničeno područje rasprostiranja: kada jednom zauzmu čitavo raspoloživo stanište, kuda će otići?“

U Doninom slučaju, u neku urbanu oblast gde nije trebalo da živi – osim što verovatno nije bilo bolje alternative.

Za današnje krokodilske vrste često se kaže da su preživele iz doba dinosaurusa. To je tačno, mada ne i potpuno: današnji krokodili su tu oko 80 miliona godina. Ali, oni su tek mali uzorak rođaka krokodilskih vrsta koje su nekada lutale planetom – i, u stvari, nekada njom i vladale.

Krurotarzani (izraz koji paleontolozi koriste da bi obuhvatili sve srodnike krokodila) pojavili su se pre oko 240 miliona godina, u većini slučajeva u isto vreme kad i dinosaurusi. Tokom trijasa preci krokodila su se razvili u širok niz suvozemnih oblika, od vitkih dugonogih životinja nalik vukovima do ogromnih, strašnih zveri na vrhu lanca ishrane. Neke su, kao životinja po imenu efigija, makar deo vremena hodale na dve noge i verovatno su bile biljojedi. Krurotarzani su na kopnu bili tako dominantni da su dinosaurusi bili ograničeni na ekološke niše koje su mogli da zauzmu, i uglavnom su ostajali mali i malobrojni.

Napisao: Mel Vajt
Snimio: Bruno Kalendini, Biosfoto

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#37) broju časopisa National Geographic Srbija.

Ne džinovska, haripoterovska paukolika životinja, kaže Hajn, rukovodilac tima koji identifikuje misteriozne bube širom sveta. Pravi krivci su bile larve letećih insekata poznatih kao hermelinski moljci (Yponomeutidae), nazvanih tako jer njihova bela krila sa crnim tačkama podsećaju na zimsko krzno izvesne lasice. Gusenice stvaraju ove svilenkaste velove dok pokušavaju da pojedu dovoljno zelenila da bi se nedeljama održale u čaurama, a potom i u postmetamorfoznom životu kao moljci. Hajn pretpostavlja da su u naširoko publikovanom roterdamskom incidentu ove bube jednostavno ostale bez drveća i da su se slučajno spustile na kola. Neobične kako samo džinovske mreže mogu da izgledaju, normalno je da ih ove gusenice predu. Ishrana larve retko izaziva trajno oštećenje drveta, a odrasle jedinke su korisni biljni oprašivači. A Hajn dodaje: „Kada jednom izađu iz svojih čaura, one su lepi mali moljci.“

Na slici
Pošto su uništile lišće na drveću, gusenice su u Roterdamu svoju pažnju usmerile na nešto manje jestivo.

Napisao: Kris Karol
Slikao: Erik Lagasa

Stiže ih još više. Ove godine je Džon Bomer, Norvežanin koji živi u Keniji, osvojio „zelenu“ nagradu od 75.000 dolara za izum kartonske rerne od 7 dolara (desno) koja može da dezinfikuje vodu i sprema hranu. On sada radi na tome da distribuira 10.000 podjednako jeftinih, ali trajnijih plastičnih rerni.

Skeptici mogu da se pitaju da li sunce može da dovrši jelo. Pitajte Mikaelu Borgeze, poslastičarku iz Vašingtona. Ona unapređuje svoju solarnu tehniku da bi mogla da je populariše u zemljama u razvoju. Posle jednog sata u HotPotu, bez mešanja, njen kačamak bio je kremast i izvrsnog ukusa. A trebalo bi da probate i njenu solarnu lincer tortu sa puterom.

Direktna sunčeva svetlost
Poklopac od stakla ili pleksiglasa pomaže da se toplota zadrži unutra. Taman lonac sa poklopcem zadržava toplotu i vlagu. Termometar kontroliše temperaturu. Crna boja na maloj kutiji upija, a zatim zrači toplotu. Novine, trava ili strugotina služe kao izolacija. Podignuti poklopac prekriven folijom reflektuje sunčevu toplotu u kutiju.

Kupite je
Sa aluminijumskim pločama i crnim loncem u staklenoj činiji, HotPot može da postigne temperaturu do 150C. Njegova maloprodajna cena je oko 100 američkih dolara. U siromašnim krajevima, kompanija Solar haushold enerdži subvencioniše HotPot sa kartonskim reflektorima sa 40 američkih dolara.

Napravite je
Solarna kutija rerna bez suvišnih dodataka ili ukrasa, omiljena kod ljudi koji funkcionišu po principu „uradi sam“ još od sedamdesetih godina dvadesetog veka, laka je za sklapanje. Ova je dostigla i održavala temperaturu od 90C tokom jednog uglavnom sunčanog junskog dana – što je više nego dovoljno toplote da se pasterizuje voda.

Napisao: Mark Silver
Fotogragrafija: Rebeka Hejl

Ovaj novac odlazi Jejtsovom Skloništu za spasavanje i rehabilitaciju divljih životinja, koje ima zvanično odobrenje da prima životinje u nevolji. „Ja se bavim pravom društvenom prljavštinom“, kaže, govoreći o omršavelim mačkama u zapuštenim kavezima. On se ne izvinjava zbog svog kontroverznog stila. Dovodi mladunce na povocu u školu na obrazovne razgovore i vodi svoje tigrove na vožnje kamionom. Ostali spasioci se izričito drže podalje. Kontakt može da uznemiri životinje i ugrozi ljude, kaže Kerol Baskin, investitor u nekretnine koja je u Floridi osnovala i Centar za spasavanje velikih mačaka. I zaista, između 1996. i 2008. godine, tigrovi u zatočeništvu širom sveta ubili su najmanje 52 osobe i mnogo više ranili, od posetilaca parka do čuvara zoo vrta.

Svi spasioci se slažu oko jednog: mladunci su slatki, ali mačka od 200 kilograma sa troškovima održavanja od 7500 dolara godišnje baš i nije zgodan kućni ljubimac. Veći broj država unutar SAD smanjuje trgovinu. Ali, Luis Dorfman iz Međunarodnog skloništa za egzotične životinje kaže: „Uvek ima ljudi koji će vam prodati tigra.“

Na slici
Tigrovi u privatnom vlasništvu po broju daleko nadmašuju one u divljini. U zoološkim vrtovima ih nema mnogo.

Napisao: Mark Silver
Fotografija: Megi Steber

Međutim, na prvo mesto bih stavio zahvalnost svim svojim saradnicima; za razumevanje, strpljenje i optimizam, koji ćete nadam se i vi podeliti s nama. Mnoga izdanja National Geographica u svetu nemaju svoje lokalne priče. Mi smo se trudili, i tako ćemo i nastaviti, da u izdanju na srpskom jeziku zadržimo notu ovdašnjeg. Verujem da će tok života National Geographica na srpskom jeziku imati uzlaznu putanju. Ipak, za to će nam biti potrebno strpljenje.

Kad smo već kod života, a s obzirom na to da su ovi redovi tri godine unazad neka vrsta mog „dnevnika“, dozvolićete mi nešto ličniji pristup, jer kao što mnogi od vas znaju, skoro da nema onih koji su ostali uskraćeni za odgovor kad god su se obratili redakciji, pa je sasvim prirodno da u obraćanju vama nastupam kao prema prijateljima. Nedavno sam se sreo sa mojim profesorom, Aleksandrom Kadijevićem, kod koga sam diplomirao i do čijeg mišljenja veoma držim, te je tom prilikom lepo primetio da su ove završne reči i moje opservacije takođe život. Priznajem, bio sam ispunjen ponosom što moj mentor čita ove redove. To me je i ohrabrilo da sa vama podelim najlepšu vest da sam polovinom oktobra dobio ćerku. Mnogi moji prijatelji koji imaju kćeri napomenuli su mi da ću iskusiti sasvim novu vrstu očinstva, s obzirom na to da već imam sina. Odavno je poznato da je strpljenje jedna od najvećih vrlina. Smatram da sam strpljiv, videću u kojoj meri su u pravu.

Pa, srećan nam rođendan!