Ljudima su bile potrebne hiljade godina da istraže sopstvenu planetu i vekovi da shvate naše susedne planete, ali danas se novi svetovi otkrivaju svake sedmice. Do danas, astronomi su identifikovali više od 400 „egzoplaneta“, planeta koje ne kruže oko Sunca, nego oko drugih zvezda. Mnoge su toliko neobične da potvrđuju znamenitu opasku biologa Dž. B. S. Holdejna da „kosmos ne samo da je čudniji nego što mi pretpostavljamo već je čudniji nego što možemo da pretpostavimo“. Na 260 svetlosnih godina od Zemlje nalazi se „vreli Saturn“ koji, približivši se – poput Ikara – preblizo svojoj matičnoj zvezdi, oko nje kruži toliko brzo da godina tamo traje manje od tri dana. Oko druge, 150 svetlosnih godina udaljene zvezde, kruži sprženi „vreli Jupiter“ čiji su gornji slojevi atmosfere oduvani i formiraju ogroman rep, nalik onom kod komete. Otkivene su tri mračne planete koje kruže oko pulsara – ostataka onoga što je nekada bila moćna zvezda koja se urušila i postala kovitlajući atomski nukleus veličine grada – dok je nebrojeno mnogo planeta očito upalo u sopstvena Sunca ili izbačeno iz svojih sistema, pretvorivši se tako u „lutalice“ koje krstare večitim mrakom.

Usred takve egzotike, naučnici nestrpljivo čekaju nagoveštaj nečega poznatog: planeta nalik Zemlji, koje – ni suviše vrele ni suviše hladne – kruže oko svojih zvezda baš na pravoj udaljenosti da bi podržale život kakav je nama poznat. Još uvek nisu pronađene planete baš sasvim slične našoj, po svoj prilici zato što su neupadljive. Uočiti planetu malu i bledu kao što je naša, usred bleštavila njene zvezde, ravan je pokušaju da se uoči svitac na ekranu koji prikazuje vatromet; otkriti njen gravitacioni uticaj na zvezdu ravan je osluškivanju cvrčka usred tornada. Pa ipak, uz maksimalno korišćenje tehnologije, astronomi se veoma brzo približavaju danu kada će moći da otkriju drugu Zemlju i ispitaju znake života na njoj.

Do sada je fotografisano samo 11 egzoplaneta, sve velike i sjajne i na podesnoj udaljenosti od svojih zvezda. Većina ostalih egzoplaneta je otkrivena pomoću spektroskopske dopler tehnike, kojom se svetlost zvezde analizira da bi se dobio dokaz da zvezda blago oscilira napred-nazad pod uticajem gravitacione sile svojih planeta. Astronomi su u proteklih nekoliko godina tako istančano usavršili dopler tehniku da sada mogu da kažu kad je neka zvezda odstupila od svoje uobičajene kružne putanje za samo jedan metar u sekundi – brzina približna ljudskom hodu. To je dovoljno da se otkrije džinovska planeta u velikoj orbiti ili mala planeta ukoliko je veoma blizu svojoj zvezdi, ali ne i planeta slična našoj koja je, poput naše Zemlje, od svoje zvezde udaljena 150 miliona kilometara. Zemlja privlači Sunce brzinom od oko jedne desetine brzine hoda, što je približno brzini kojom malo dete može da puzi; astonomi još nisu u stanju da izdvoje tako neznatan signal iz svetlosti sa neke udaljene zvezde.

Drugi pristup je da se posmatra da li sjaj neke zvezde periodično blago slabi, što se dešava ako planeta, koja oko nje orbitira, prolazi ispred nje i blokira deo njene svetlosti. Verovatno je najviše desetina od svih planetarnih sistema orijentisana tako da su te minieklipse, zvane tranziti, vidljive sa Zemlje, što znači da astronomi pažljivo moraju da prate mnogo zvezda da bi „uhvatili“ samo nekoliko tranzita. Francuski satelit COROT, sada u trećoj i završnoj godini svoje primarne misije, otkrio je sedam tranzitnih egzoplaneta, od kojih je jedna samo 70 procenata veća od Zemlje.

Američki satelit Kepler je ambiciozniji naslednik COROT-a. Lansiran prošlog marta sa kosmodroma Kejp Kanaveral, Kepler je u suštini samo velika digitalna kamera sa 95-metarskom blendom i detektorom od 95 megapiksela. On svakih 30 minuta snima širokougaone fotografije, hvatajući svetlost više od 100.000 zvezda u jednoj zoni svemira između svetlih zvezda Deneb i Vega. Kompjuteri na Zemlji sve vreme prate jačinu svetlosti svih tih zvezda, upozoravajući ljude kada opaze blago slabljenje koje bi moglo da ukazuje na prolazak neke planete.

Napisao: Timoti Feris

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#38) broju časopisa National Geographic Srbija.

Poput njegovih predaka, mladi Nidza će jednog dana da šparta divljinom oko jezera Ejasi na severu Tanzanije – ukoliko pre toga spoljašnji uticaji ne ograniče slobodu njegovog naroda.

Gladan sam“, kaže Onvas, čučeći pored vatre i spokojno žmirkajući kroz dim. Ljudi oko njega mrmljaju u znak odobravanja. Kasno je veče, duboko u divljini istočne Afrike.

Pesma, ritmični napev, stiže iz ženskog dela logora. Onvas pominje da je tokom svojih dnevnih pohoda uočio jedno drvo. Muškarci oko vatre se pribijaju da bi ga čuli. Na nezgodnom je mestu, objašnjava Onvas, na vrhu strmog brda koje se uzdiže iz travnate zaravni. Ali to drvo, kaže on i širi ruke dočaravajući grane, prepuno je grivastih pavijana. Opet žamor. Iskre iz vatre dižu se ka beskrajno zvezdanom nebu. A onda pada dogovor. Svi ustaju i uzimaju lukove za lov.

Onvas je star, verovatno ima preko 60 godina – mada godine nisu jedinice vremena koje on upotrebljava – ali je vitak i krepak kao i svaki Hadza. Visok je oko metar i po. Svuda po rukama i grudima ima izrezbarene tragove od života u divljini: ožiljke iz lova, ožiljke od ujeda zmija, ožiljke od strela, noževa, škorpija i trnja. Ožiljke od pada sa stabla baobaba. Ožiljke od napada leoparda. U ustima mu nedostaje polovina zuba. Na sebi ima pohabani smeđi šorts i sandale sklepane od starih automobilskih guma. Za pojasom, lovački nož u koricama od antilopine kože. Skinuo je majicu, kao i većina ostalih muškaraca, jer želi da se sjedini s noćnom tminom.

Onvas me posmatra i nakratko progovara na svom maternjem jeziku, hadzanskom. Za moje uvo, njegov govor zvuči čudno dvojako – na momenat milozvučno i blago, ali zatim zvonko i prodorno, uz coktanje i grleno kliktanje. Taj jezik ne liči ni približno na bilo koji drugi na svetu: lingvistički rečeno, izolovan je.

U domovinu Hadza na severu Tanzanije došao sam sa prevodiocem, Hadzankom koja se zove Marijamu. Ona je Onvasova nećaka. Jedanaest godina je išla u školu i jedna je od retkih osoba na svetu koja govori i engleski i hadzanski. Prevodi šta mi je Onvas rekao: da li hoćeš i ti sa nama?

Uopšte stići ovoliko daleko, u tradicionalni logor Hadza, nije jednostavno. Godine nisu jedine jedinice vremena koje Hadze ne koriste – oni s? takođe ne obaziru ni na sate, dane, nedelje i mesece. U hadzanskom jeziku ne postoje reči za brojeve veće od tri ili četiri. Zakazivanje sastanka sa njima može da bude komlpikovano. Kontaktirajući sa vlasnikom jednog turističkog kampa nedaleko od teritorije Hadza, razmatrao sam mogućnost da mi on pomogne da provedem određeno vreme sa nekom izolovanom grupom Hadza. Za vreme jednog od kampovanja u divljini, vlasnik je nabasao na Onvasa i pitao ga, na svahiliju, da li bih ja mogao da ih posetim. Hadze su po svojoj prirodi druželjubivi i Onvas je rado pristao. Rekao je da ću ja biti prvi stranac koji je ikada boravio u njegovom logoru. Obećao je da će poslati svog sina da me čeka kod određenog drveta na ivici šume onda kada sam najavio da ću doći, za tri nedelje.

I zaista, tri nedelje kasnije, kad smo moj prevodilac i ja lendroverom stigli do naznačenog mesta, čekao nas je Onvasov sin, Ngaola. Izgleda da je Onvas pratio mesečeve mene i kad je zaključio da je prošlo odgovarajuće vreme, poslao je sina do drveta. Upitao sam Ngaolu da li me je dugo čekao: „Ne“, odgovorio je, „svega nekoliko dana.“

U početku je bilo očigledno da se svi u logoru – nekih dvadesetak Hadza uzrasta od dece do staraca – osećaju neprijatno zbog mog prisustva. Neki su zurili u mene, neki su se nervozno osmehivali. Sa sobom sam doneo foto-album i dao im da ga razgledaju da bih ublažio neprijatnu napetost. Onvasa je zanimala slika moje mačke: „Kakvog je ukusa?“, pitao je. Jedna fotografija je svima privukla pažnju: ja kao učesnik njujorške novogodišnje plivačke egzibicije skačem u rupu izbušenu u zaleđenom jezeru. Hadze su neustrašivi lovci; Onvas se redovno prikrada leopardima i juri žirafe. Ali sam pojam zimskog vremena ga prestravljuje. Trčao je unaokolo po logoru sa slikom u ruci, govoreći svima kako sam ja hrabar čovek, što je znatno doprinelo tome da budem prihvaćen. Čovek koji sme da skoči u led. Onvas je sigurno mislio da takav čovek svakako neće imati nikakav problem da se suoči s divljim pavijanom, tako da me je treće noći mog boravka u logoru pitao da li hoću sa njima u lov.

Napisao: Majk Finkel
Snimio: Martin Šoler

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#38) broju časopisa National Geographic Srbija.

Sveto poluostrvo planine Atos pruža se 50 kilometara u Egejsko more, nalik dodatku koji teži da se izdvoji iz svetovnog korpusa severoistočne Grčke. U poslednjih otprilike hiljadu godina, zajednica pravoslavnih monaha boravi ovde, namerno sklonjena od svega osim od Boga.

Oni žive samo da bi se sjedinili sa Isusom Hristom. Njihova enklava – talasi koji se lome, guste šume kestena, sablasna planina Atos išarana snežnim žilama, visoka 2033 metra – jeste sama suština izolacije.

Živeći u jednom od 20 manastira na ovom poluostrvu, dvanaest skitova ili nekoliko stotina kelija, monasi su razdvojeni čak i jedan od drugog, posvećujući većinu svog vremena molitvi i osami. Sa svojim gustim bradama i u crnom ruhu – koje nose da objave svoju smrt za ovaj svet – monasi kao da se gube u vizantijskoj fresci, bezvremenom crkvenom bratstvu, strogoj jednostavnosti i stalnom bogosluženju, ali i u nesavršenosti. Postoji svest, objašnjava jedna starina, „da smo čak i na planini Atos samo ljudi koji svakoga dana hodaju po ivici žileta“.

Oni su muškarci – isključivo. Prema kruto nametnutom običaju, ženama je zabranjeno da posećuju planinu Atos od najranijih dana – stav koji se izrodio pre iz slabosti nego kivnosti. Kako kaže jedan monah: „Da su žene dolazile ovde, dve trećine nas bi otišlo sa njima i oženilo se.“

Monah kida veze sa svojom majkom, ali stiče drugu: svetu Bogorodicu (koju je, kako kaže legenda, vetar skrenuo sa kursa dok je plovila na Kipar, potom je kročila na planinu Atos i blagoslovila njene paganske stanovnike, koji su se potom preobratili). On stvara duboku vezu sa igumanom ili sa starešinom svoje ćelije, koji mu postaje duhovni otac i, po rečima jednog monaha, „pomaže mi da pronađem svoj lični odnos sa Hristom“. Povlačenje ili smrt ovih uzoritih ljudi može teško pasti mlađim monasima. S druge strane, odluka mladog čoveka da se vrati u svet takođe može da bude bolna. „Prošle godine je jedan otišao“, priseća se jedan starešina. „Nije me pitao za mišljenje“, dodaje, a glas mu odaje očinsku povređenost, „tako da je to baš kao da je umro.“

Hrišćanski monasi (izvedeno od grčkog korena reči monos, ili „samac“) prvo su počeli da stvaraju kolektivna utočišta, ili manastire, u egipatskoj pustinji u četvrtom veku. Ova praksa se raširila po Bliskom istoku i Evropi, a do devetog veka isposnici su stigli na planinu Atos. Od tog vremena, kako je civilizacija postajala sve složenija, umnožili su se razlozi za udaljavanje od društva i okretanje monaštvu. Zapravo, pošto su dva svetska rata i komunizam smanjili broj monaha na 1145 u 1971. godini, tokom poslednjih decenija došlo je do preporoda. Stalni priliv mladih ljudi – često fakultetski obrazovanih, izvestan broj njih iz bivšeg sovjetskog bloka – dramatično je umnožio monaške redove na planini Atos na skoro 2000 monaha i iskušenika, dok je ulazak Grčke u Evropsku uniju 1981. godine učinio da ovo poluostrvo postane legitiman korisnik fondova za očuvanje Evropske unije.

„Ovde ima 2000 različitih priča – svako ima svoj sopstveni duhovni put“, kaže otac Maksim, čiji je početak puta bio na Long Ajlendu u vreme kad je kao tinejdžer poštovao avangardne muzičke umetnike, poput Lu Rida i Leonarda Koena. Kasnije je postao profesor teologije na Harvardu, a potom se povukao radi „života bližeg Bogu“. Mnogi putevi počinju tegobno. Jedan dečak iz Atine se iskrada iz kuće, a kada njegov brat dođe na planinu Atos da ga vrati, dečak opominje: „Ponovo ću pobeći.“ Sin bakalina iz Pitsburga zapanjuje roditelje svojom odlukom – za koju dve godine kasnije izjavljuje da je možda privremena, rekavši: „Hoću da kažem, ko zna šta Bog planira?“ Ako se ispostavi da su kandidati nespremni, njihov duhovni otac će im preporučiti da se vrate. U suprotnom, kandidat će biti postrižen pri svetlosti sveće: starešina manastira iseca sićušni krst od kose na njegovoj glavi, dodeljuje mu ime nekog sveca, i monah je rođen.

Napisao: Robert Drejper
Snimio: Travis Dav

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#38) broju časopisa National Geographic Srbija.

Prvih nekoliko sekundi na početku incidenta u Urumćiju izgledalo je skoro bezbrižno, ako se u obzir uzme prethodna sedmica. I nisu otkrivale ništa o onome što će uslediti. Hladni front je prekrio grad baš tog dana u julu, izvlačeći ljude iz kuća. Neke radnje su ostale zatvorene jer su im izlozi bili razbijeni, ali su ulični prodavci hrane izneli svoje tezge na ulice. Nedelju dana ranije ovde je izbio etnički sukob u kome je poginulo skoro 200 ljudi, u jednom od najsmrtonosnijih protesta u Kini još od masakra na Tjenanmenu pre dve decenije. Zato je kineska vlada poslala desetine hiljada pripadnika snaga bezbednosti u taj grad, prestonicu Sinđenga – ujgurskog autonomnog regiona, da uspostave red između Hana i Ujgura. Narod Han je dominantan u kineskom društvu, ali Ujguri, narod iz centralne Azije koji govori jezikom iz turkijske grupe, ovu zapadnu pograničnu oblast smatraju svojim drevnim zavičajem.

Bezbedonosne snage sastavljene od pripadnika naroda Han stajale su postrojene u vrstu duž svake ulice u ujgurskoj četvrti ovog grada. Bile su načičkane opremom za razbijanje demonstracija i automatskim oružjem. Jedini zvuk je dolazio iz zvučnika montiranih na kamionima koji su krstarili trgovačkim ulicama, emitujući dobre vesti o etničkoj harmoniji. Ako je u Urumćiju bilo iskre nemira tog ponedeljka, bila je prekrivena tišinom.

Većina Ujgura su muslimani, i ja sam oko podneva stajao na ulici ispred centralne džamije pitajući se koliko bi ljudi moglo da bude unutra. I kao da mi daje odgovor, masa sveta je navalila napolje, stotine ljudi se izlilo na ulicu. Prolaznici su zbunjeno posmatrali, ali je sve veća gomila pružala samo čudne i nejasne naznake: mnogi nisu imali vremena da nazuju cipele i trčali su samo u čarapama. Njihovi povici su bili znak uzbune a možda i slavlja, a lica su im isijavala ili strah ili radost. Ako su bežali od opasnosti, tome nije bilo traga, a grupa se podelila i rasula na sever i jug. U tren oka su iščezli.

Sada su iz džamije izašla trojica muškaraca. držeći nešto što je izgledalo kao drveni štapovi. Jedan je nosio plavu košulju, drugi crnu, a treći belu. Uzvikivali su i smešili se, što je njihovim licima davalo vedar izgled. Njihov mali skup je izgledao drsko: zar nisu videli kinesku policiju na svakom ćošku ili sa zvučnika čuli vesti o očiglednoj sreći?

Skrenuli su ka jugu. Sva trojica su hodala čudnovato dugim koracima i mahala štapovima iznad glave, kao tri kapelmajstora koja vitlaju palicama dok je njihov paradni orkestar odavno umakao. Prošli su pored nizova pijačnih tezgi sa kojih su im ljudi vikali da, šta god da rade, prekinu sa tim što rade. Vlasnici prodavnica su uz tresak zatvarali vrata dućana. Posle dva bloka ovi ljudi su se zaustavili i okrenuli nazad prema severu; neposredno pre nego što su došli do mene, prešli su na drugu stranu ulice. Još uvek su držali podignute, kako je sada izgledalo, zarđale mačeve.

Kad su prešli ulicu, dali su se u trk prema grupi naoružanih Kineza. Čovek u plavom je jurio na čelu; izgledalo je da je vladine snage uhvatio spuštenog garda, jer su se oni okrenuli i pobegli. Detalji sledećeg trenutka – stav čoveka koji trči, dok mu se košulja klobuča na leđima, čudna hladnoća u vazduhu – ostaće upamćeni zbog zvuka – praska vatrenog oružja. Ali trojica Ujugura, suočena sa uništenjem, nisu se zaustavila. Jurnuli su ka njemu.

Tibetanska borba za nezavisnost od Kine dugo je očaravala Zapad. Manje ljudi je upoznato sa možda još kritičnijom borbom u susednom zaleđu; borbom Ujgura. Njihova anonimnost je ironična, jer je Zapad odigrao nesmotrenu ulogu u njihovoj sadašnjoj krizi – i zato što su Ujguri, čija kultura tone u tamu, nekada naseljavali središte poznatog sveta.

Sinđeng je smešten usred Azije, okružen nekim od najviših planina na Zemlji, kao da je vrh sveta obuhvaćen uzicom i zavezan poput kese sa zlatnicima. Prolazi kroz te snežne planine usmeravali su drevne trgovce i putnike duž staza koje su postale poznati Put svile. „Kažu da je ovo najviše mesto na svetu“, zapisao je Marko Polo o usponu na planinu Pamir sa avganistanske strane. Kad se spustio sa prevoja, našao je zavičaj Ujgura i zadivio se: „Iz ove zemlje mnogi trgovci polaze na put po svetu.“

Napisao: Metju Tig
Snimila: Kerolin Drejk

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#38) broju časopisa National Geographic Srbija.

Izvesno je da se to dogodilo pre pada keltskog Židovara, u onom haosu koji je morao prethoditi dačkom osvajanju. Ljudi iz širokog podgrađa su se peli u utvrđenje, dok su konjanici sa visokim ovalnim štitovima izjahivali kroz vrata grada, takozvanog oppiduma utvrđenog na prirodnom uzvišenju iznad toka reke Karaš. Pronosio se glas da se utvrđenje neće braniti i da će slavni keltski konjanici bez borbe predati naselje Boirebisti.

Horde Dačana koje su osvojile Panoniju, sredinom prvog veka pre nove ere kretale su se na zapad, a njihov nemilosrdni i divlji kralj Boirebista, koji će ih voditi sve do Tise, približavao se i Židovaru, jednom od poslednjih utočišta umiruće keltske kulture, sa koga se pružao pogled sve do Viminacijuma, sa one starne Dunava. Odatle su rimski legionari iz Sedme rimske legije nezainteresovano posmatrali kako se varvari međusobno tuku, vodeći brigu samo o tome da ne prodru preko Dunava, prirodne granice provincije Gornje Mezije.

Keltski ratnik se osvrnuo oko sebe i u rupu spustio više od dva kilograma srebrnog blaga, na brzinu umotanog u tkaninu. I potom napustio Židovar zajedno sa drugom keltskom aristokratijom. Grad nije spaljen i srušen tom prilikom, a nema pouzdanih tragova da li ga je Beoirebista odmah potom osvojio ili se to dogodilo nešto kasnije. Izvesno je samo da se vlasnik blaga nikada nije vratio po njega, ostavljajući ga da, kao najbogatija ostava koja je ikad nađena na tlu Srbije, bude retko svedočanstvo o davno iščezlim Keltima.

Dvadeset vekova kasnije, keltsko blago se čuva ispod desetak kilometara udaljenog Vršačkog brega, u Gradskom muzeju u Vršcu, kome Židovar kao nalazište pripada administrativno i po arheološkoj istoriji. U ovoj ljupkoj pograničnoj varoši, najvećoj na granici sa Rumunijom, koja je pre svega poznata po grožđu, košarci i farmaceutskoj industriji, danas uopšte nema nikakvih keltskih tradicija.

Jedina sličnost sa napuštenim drevnim Židovarom jeste mešavina naroda koja se ovde stvorila. Po arhitekturi i stilu života, grad podjednako baštini nemačke, rumunske i srpske tradicije, kao što je kultura Židovara, sudeći po arheološkim nalazima, nerazdvojiva mešavina rimskih i grčkih sa dačkim i keltskim tradicijama.

Blago, teško 2296 grama sa čak 160 nalaza od srebra i 129 ćilibarskih perli, trenutno se nalazi u velikom sivom sefu u biblioteci muzeja. Reč je o „duže tezaurisanom porodičnom blagu koje je u jednom trenutku sklonjeno“, a za koje se po stilu može pretpostaviti da je, po keltskoj narudžbi, napravljeno u balkanskim helenističkim radionicama pre dva milenijuma. Pored blaga u istom sefu se čuvaju pečat grada i gradska povelja s početka XIX veka, kakvim je nekadašnja Habsburška monarhija gradovima na svom jugu iz Beča jemčila izvesnu samostalnost, nezavisnost od temišvarskih vojnih vlasti. Blago je razvrstano u kartonskim kutijama, složeno i numerisano.

„Imali smo sreće“, kaže kustos Dragan Jovanović, arheolog koji se stara o praistorijskoj zbirci iz metalnog doba, dok vadi velike srebrne keltske fibule iz kutija, objašnjavajući koliko je neuobičajeno da se takva kolekcija ne pronađe u nekoj kneževskoj grobnici, već pri iskopavanjima praistorijskog naselja. Jovanović dodaje da je blago prethodnih godina bilo čuvano u sefu gradske banke, ali je zbog praktičnih problema oko transporta i potreba istraživača preneto u muzej.

U tihoj i prostranoj zgradi muzeja nekada je bilo nemačko zabavište. Depo muzeja je pomalo neuobičajeno smešten na poslednjem spratu, u drvetom obloženom potkrovlju. „Sve je to Židovar“, kaže Jovanović dok pokazuje na više od deset metara duge police krcate kutijama sa keramikom koja se iz Židovara vadi već decenijama, u kampanjama koje muzej sa beogradskim arheolozima uspeva da organizuje gotovo svake godine.

Napisao: Slobodan Bubnjević
Snimio: Marko Risović

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#38) broju časopisa National Geographic Srbija.

Evropa je nekada imala čitav spisak božićnih nevaljalaca kao što je Krampus od kojih su mnogi imali paganski koren. A Jule je bila slična današnjoj Noći veštica, delimično zato što poljoprivrednici nisu imali posla na zemlji i mogli su da se obesno zabavljaju. Na dan 5. decembra, u navečerje praznika Svetog Nikole, ljudi bi lupali na vrata tražeći hranu i piće.

Ali s početka devetnaestog veka crkvene vođe su marginalizovale Krampusa. On sada doživljava malo uskrsnuće, uglavnom radi zabave. Samo austrijska država Salcburg ima 180 krampus klubova, od kojih je više od polovine otvoreno posle 1990. godine, kaže Jozef Mozer mlađi, direktor austrijskog Krampus muzeja. Veseljaci lutaju ulicama u Krampusovom ruhu, zveče zvonima i vesele se. „To baš godi!“, kaže Mozer. Avaj, neki piju, galame, čak prave nered – podjednako plašeći i decu i odrasle.

Na slici
Životinjski rogovi krase kostime Krampusa koji su se nosili tokom prethrišćanskih terevenki u Minhenu.

Napisao: Mark Silver
Fotografija: Mihael Dalder, Reuters/Corbis

U prostranoj zgradi nekadašnje robne kuće “Kluz” od 4. do 6. decembra predstavlja se 25 naučnih oblasti, a pored dvadeset predavača iz sedam zemalja, tu su brojne sasvim otkačene stvari kao što je matematičko kupatilo gde peškiri imaju samo jednu stranu, a klozetska šolja nema zapreminu.

Festival u Beogradu je, zapravo, postao nešto kao praznik nauke, gde više od 200 mahom mlađih istraživača i naučnika hiljadama posetioca na neuobičajen način prikazuju nauku koju nisu očekivali – kako da gledaju dodirom ili da pomoću hleba, margarina i mikrotalasne pećnice izračunaju brzinu svetlosti, da iskopavaju fosile ili sami pročitaju svoj DNK, a tu je i na desetine zanimljivih ogleda od kojih zastaje dah u Čudesnoj zemlji fizike.

“Nauka je zabavna stvar” kaže Ana Jovanović, jedan od osnivača festivala iz Umetničko produkcijske grupe “Noć muzeja” objašnjavajući da je stručne institucije i naučnici na ovom mestu imaju priliku da široj publici predstave značaj naučnih dostignuća za svakodnevni život.

Pred ovogodišnjim festivalom koji je, po prirodi stvari, zamišljen ambicioznije i veće od prethodnih, ostaje samo jedan izazov – strah od gripa, ali dosadašnje iskustvo pokazuje da je ova manifestacija ima imunitet na loše raspoloženje i sve vrste strahova koji su inače obeležavali nimalo veselih dve decenije skorašnje srpske istorije.

RECEPT ZA FESTIVAL NAUKE
22% eksperimenti uživo
20% uzbudljiva predavanja
19% nove tehnologije
16% odlična ekipa
23% dobra zabava

Na slici
Posetioci u takozvanoj Ejmsovoj sobu na beogradskom Festivalu nauke otkrivaju tajne perspektive

Napisao: Slobodan Bubnjević

Virtuelna arhiva ponovo ujedinjuje ono što ostaje u manastiru sa delovima u Engleskoj, Nemačkoj i Rusiji. Svaka strana se pojavljuje u visokoj rezoluciji zajedno sa katalogom detalja. Ovo naučnicima omogućava da lako proučavaju karakteristike kao što su dodaci i ispravke unete do XII veka, kada se verovalo da je ovaj tekst zastareo. Huan Garses iz Britanske biblioteke, koji predvodi četvorogodišnji pokušaj digitalizacije, kaže: „Dugo je bio životan.“ A sada ponovo živi.

Napisao: A. R. Vilijams
Fotografija: Britanska biblioteka

Međutim, činjenicu da se neke promene ne događaju baš lako i brzo dokazuje i naša ovomesečna priča o plemenu Hadza. Možete li sebe da zamislite u situaciji da nemate predstavu o vremenu niti da od njega zavisite? Možete li sebe da zamislite kako sa naivnom ravnodušnošću prihvatate sve oko sebe? Ja priznajem da ne mogu, a priznajem i da donekle zavidim Hadzama. Oni ne moraju da prate zadate termine niti da postavljaju rokove saradnicima (mada među mojima ima onih koji ponekad „hadzanski“ ležerno shvataju pojam rokova, kao verovatno i u svakoj redakciji na svetu). Ali, ne žalim se. Zahvaljujući težnji da se znanje, vreme i sve što nas okružuje sistematizuje, ovog meseca možemo da naučimo mnogo toga o Keltima koji su naseljavali i ove krajeve. O onome što im dugujemo ćemo drugom prilikom, a s obzirom na naša česta poređenja sa Ircima (i uvek sjajne odnose), ili na naše sklonosti u slavlju, jelu i piću, rekao bih da su mnogi Kelti ovde i pretekli.

Čuvajte se i u zdravlju provedite decembarske praznike. Godina 2009. je na zalasku, mahnite joj, a 2010. dočekajte još srećniji.

Kraljičina ljubimica gazela brižljivo je opremljena za večni počinak, uz takvu raskoš kao da je reč o članu kraljevske porodice. Obavijena finim ovojima sa plavičastim ivicama, u posebno napravljenom drvenom kovčegu, ova životinja je sahranjena zajedno sa svojom vlasnicom oko 945. godine p.n.e.

Jedan egipatski zemljoradnik je, kopajući u pesku nedaleko od sela Istabl Antar, 1888. godine otkrio grupnu grobnicu. Tela nisu bila ljudska. Bila su mačja – drevne mačke, u zaprepašćujućem broju, mumifikovane i sahranjene u grobnim jamama. „Nije reč o samo nekoliko tela razbacanih tu i tamo“, izvestio je tada English Illustrated Magazine, „već o desetinama, stotinama ili čak stotinama hiljada tela. Čitav sloj u zemlji sačinjen je od njih, deblji od većine naslaga uglja, a on je debljine deset-dvadeset mačaka.“ Neke od ovih mačaka umotanih u lanene ovoje još su dobro izgledale, nekoliko je imalo čak i pozlaćena lica. Seoska deca su najbolje primerke prodavala turistima za sitniš; ostatak je prodat na veliko, kao stajsko đubrivo. Jedan brod je oteglio oko 180.000 tela, teških oko 17 tona, u Liverpul da bi se njima nađubrile engleske njive.

Bilo je to doba izdašno finansiranih ekspedicija tokom kojih su prekopavani pustinjski tereni u potrazi za kraljevskim grobnicama, raskošnim zlatnim i oslikanim maskama i kovčezima koji bi posle krasili bogataška imanja i muzeje po Evropi i Americi. Na hiljade mumifikovanih životinja, otkrivenih na svetim mestima širom Egipta, tada je jednostavno uklanjano ne bi li se došlo do nekih drugih, vrednijih nalaza. Malo ljudi ih je proučavalo i uglavnom se nije shvatao njihov značaj.

U sledećih stotinak godina arheologija je sve više postajala nauka, a sve manje lov na trofeje. Terenski istraživači danas shvataju da istinska vrednost pronađenih ostataka leži u mnoštvu detalja vezanih za obične ljude – šta su radili, kako su razmišljali, kako su se molili. Životinjske mumije su bitan deo te vrednosti.

„One su zapravo odrazi svakodnevnog života“, kaže egiptolog Salima Ikram. „Kućni ljubimci, hrana, smrt, religija. Obuhvaćeno je skoro sve što je zanimalo Egipćane.“ Dok se stručno osposobljavala za zooarheologiju – nauku o ostacima drevnih životinja – Ikramova je doprinela uspostavljanju novog metoda u istraživanju mačaka i drugih stvorenja koja su bila vešto i brižljivo mumifikovana. Kao profesorka Američkog univerziteta u Kairu, ona je za predmet istraživačkog projekta uzela tada zapostavljenu zbirku mumifikovanih životinja u državnom Egipatskom muzeju. Pošto je obavila precizna merenja, zavirujući ispod lanenih ovoja rendgenskim zracima, i kataloški obradila rezultate otkrića, stvorila je izložbenu galeriju – kao sponu između današnjih ljudi i onih iz davne prošlosti. „Pogledate ove životinje i odjednom pomislite: o, pa taj i taj kralj je imao kućnog ljubimca. I ja imam ljubimca. Umesto distance od pet hiljada godina, drevni Egipćani odjednom postaju obični ljudi.“

Danas mumifikovane životinje spadaju u najpopularnije zbirke u celom muzeju punom raznog blaga. Posetioci svih uzrasta, Egipćani i stranci, tiskaju se ispred eksponata. Iza stakla leže mačke umotane tako da njihovi platneni ovoji formiraju šaru u obliku romba, pravougaonika, kvadrata ili krsta. Rovčice u klesanjem modelovanim kutijama od krečnjaka. Ovnovi prekriveni pokrovima sa pozlatom i perlama. Jedna gazela obavijena iskrzanom asurom od papirusa, koja je mumifikovanjem toliko spljoštena da ju je Ikramova nazvala „pregažena mumija“. Krokodil kvrgavih leđa, dug pet metara, sahranjen sa mumifikovanim mladuncima u ustima. Ibisi sa ovojima ukrašenim složenim aplikacijama. Sokolovi. Ribe. Čak i sićušne bube, skarabeji, uz loptice balege kojima su se hranile.

Napisala: A.R. Vilijams
Snimio: Ričard Barns

Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#37) broju časopisa National Geographic Srbija.