Etimologija: od „bio“ (kao u „život“) + „nici“ (kao u „elektronici“); proučavanje mehaničkih sistemima koji funkcionišu kao živi organizmi ili delovi živih organizama.

Dok ulazi u učionicu obrazovnog centra Dečja kućica u blizini Noksvila u Tenesiju, oko Amande Kits trčkara gomila četvorogodišnjaka i petogodišnjaka. „Zdravo deco. Kako su moje bebice danas?“, kaže, tapšući ih po ramenima i milujući ih po kosi. Vitka i energična, ona već skoro 20 godina vodi ovaj i još dva vrtića. Čučnula je da se obrati jednoj maloj devojčici, spustivši šake na kolena.

„Robotska ruka!“, uzviknulo je nekoliko dece.

„Sećate se ovoga, ha?“, kaže Kitsova ispružajući levu ruku. Ona okreće dlan prema gore. Čuje se blago zujanje. Da ne obraćate pažnju, ne biste ništa čuli. Ona savija lakat uz još zujanja.

„Neka uradi nešto smešno!“, kaže jedna devojčica.

„Smešno? Sećaš se kako mogu da se rukujem s tobom?“, kaže Kitsova, ispružajući ruku i rotirajući zglob šake. Oklevajući, jedan dečak poseže da dodirne njene prste. Ono što dotiče je plastika u boji kože, s prstima blago povijenim ka unutra. Unutra se nalaze tri motora, metalni kostur i sofisticirana elektronička mreža. Na vrhu konstrukcije se nalazi bela plastična kupa koja, negde na polovini bicepsa Kitsove, okružuje patrljak koji je skoro sve što je preostalo od ruke koju je izgubila u saobraćajnoj nesreći 2006. godine.

Skoro, ali ne baš sve. U njenom mozgu, na podsvesnom nivou, i dalje postoji netaknuta slika te ruke, fantom. Kada Kitsova namerava da savije lakat, fantom se pomera. Elektrodski senzori u beloj kupi primaju impulse koji stižu iz njenog mozga i pretvaraju ih u signale koji pokreću motore – i veštački lakat se savija.

„Nije da stvarno razmišljam o tome. Prosto je pomeram“, kaže ova četrdesetogodišnjakinja koja koristi i ovaj standardni model i eksperimentalniju ruku sa još višim stepenom kontrole. „Posle nesreće sam se osećala izgubljeno i nisam shvatala zašto bi mi bog učinio nešto tako užasno. Ovih dana sam sve vreme baš uzbuđena, jer oni nastavljaju da usavršavaju ruku. Jednog dana ću njome moći da osetim stvari i da pljeskam obema rukama u ritmu pesama koje pevaju moja deca.“

Kitsova je živi dokaz da, iako su tkivo i kosti oštećeni ili odstranjeni, nervi i delovi mozga koji su ih kontrolisali nastavljaju da funkcionišu. Kod mnogih pacijenata oni prosto čekaju da prokomuniciraju, kao isključene telefonske žice, odvojene od slušalice. Kod drugih pacijenata doktori su, pomoću mikroskopskih elektroda i hirurške magije, počeli da ih povezuju sa uređajima kao što su kamere, mikrofoni i motori. Rezultat toga je da slepi mogu da vide, gluvi mogu da čuju, a Amanda Kits može da slaže svoje košulje.

Kitsova pripada „ljudima sutrašnjice“, grupi ljudi čije nedostajuće ili oštećene delove tela zamenjuju uređaji ugrađeni u njihove nervne sisteme, koji reaguju na komande iz njihovih mozgova. Aparati koje oni koriste nazivaju se neuralne proteze ili – otkako su se naučnici navikli na izraz koji su popularisali pisci naučne fantastike – bionici. Erik Šremp – koji je kvadriplegičar otkako je, prilikom skoka u bazen 1992. godine, povredio vrat – sada pod kožom ima elektronički uređaj koji mu omogućava da pomera prste da bi uhvatio viljušku. Jedna slepa žena, Džo En Luis, pomoću sićušne kamere koja komunicira sa njenim očnim nervom može da vidi obrise drveća. Tami Keni može da razgovara sa svojim osamnaestomesečnim sinom Ejdenom, a on može da joj odgovori, jer ovaj dečak, koji je rođen gluv, u uvu ima 22 elektrode koje zvuke prikupljene pomoću mikrofona pretvaraju u signale koje njegov slušni nerv može da razume.

Rad je izuzetno delikatan, sastavljen od mnogo neuspelih pokušaja. Kada su shvatili da je moguće povezati mašinu i misao, naučnici su ujedno shvatili i kako je teško održavati tu vezu. Ako se, na primer, kupa na ruci Kitsove samo malo pomeri, ona možda neće moći da skupi svoje prste. Pa ipak, bioničke proteze predstavljaju veliki iskorak koji istraživačima omogućava da nadoknade ljudima ono što su izgubili u daleko većoj meri nego što je to ikada ranije bilo moguće.

Napisao: Džoš Fišman
Fotografije: Mark Tisen

Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#39) broju časopisa National Geographic Srbija.

Škotski Hebridi, ostrva surova i veličanstvena, vekovima podučavaju umetnike, naučnike, pesnike i putnike o tome kako treba poštovati divljinu.

Majkl Robson se 1948. godine zaljubio – u mesto na kojem nikad nije bio. Jedan ilustrovani časopis rasplamsao je maštu dečaka i u mislima ga preselio iz poznatog okruženja njegovog doma u Engleskoj na divlja ostrva koja se u vidu nazubljenih litica uzdižu pored severozapadne obale Škotske. Kad god i koliko god bi mogao, isprva za vreme školskih raspusta, a zatim tokom godišnjih odmora, Robson se odazivao zovu Hebrida, dugo putujući sa kopna parobrodom i autobusom, čamcem i pešice, boraveći svuda, od planina na ostrvu Skaj do vresišta i uskih zaliva na ostrvima Luis i Haris, zalazeći još dalje, prevaljujući kilometre okeana do stenovitog parčenceta kopna na kome je poslednja stalna naseobina napuštena još u XIX veku.

Više od 500 ostrva i ostrvaca čine Unutrašnje i Spoljne Hebride. Često su pod koprenom magle i kiše, gotovo neprestano šibani vetrom, okruženi vodama dovoljno uzburkanim da stave na ispit i najveštije kapetane, morem koje u toku jednog istog dana može da se iz svilenkastih talasića neverovatnog tropskog plavetnila pretvori u uzburkanu, zapenušanu olovnosivu pretnju. Hiljadama godina ljudi su se trudili da ovde opstanu. Kelti i Vikinzi, zatim Škoti i Englezi, borili su se za vladavinu nad ovim obalama. Danas je naseljeno svega nekoliko desetina hebridskih ostrva. „Ova ostrva su izazov“, kaže Robson. „Neki posetioci ih nazivaju turobnim, ali to samo znači da zapravo ne obraćaju pažnju.“

Između bitaka ostrva su dobijala malo pažnje. Čuveni džangrizavi londonski intelektualac iz XVIII veka, Semjuel Džonson, izjavio je da žitelji kopna sa juga Britanije o ovim ostrvima znaju koliko i o „Borneu ili Sumatri“. Ono malo što je pisano uglavnom se svodilo na moguće „unapređivanje“ ostrva: koje poljoprivredne kulture mogu da se gaje? Koja prirodna bogatstva mogu da se iskoriste? Koliko stanovnika određena ostrva mogu da izdržavaju i kakvu vrstu rente bi oni plaćali vlasnicima poseda. U svom putopisu sa Hebrida, Džonson najviše prostora daje žalopojkama o teškoćama samog putovanja i seoskim uslovima smeštaja koje je istrpeo.

Međutim, čak i u vreme dok je Džonson gunđao, jedan drugačiji pristup vrednostima netaknute prirode dobijao je na značaju. Škotski mislioci iz doba prosvetiteljstva, naročito filozof Dejvid Hjum i geolog Džejms Haton, raskinuli su lance slepe pobožnosti nad razumom, insistirajući na tome da svet treba upoznati kroz neposredno iskustvo, a ne kroz pozivanje na drevne i svete autoritete. Za njih, priroda nije bila samo divljina koju treba pripitomiti već živi udžbenik Zemlje.

Neke od najdramatičnijih stranica tog udžbenika iščitane su na Hebridima. Geolog Robert Džejmson (koji je kasnije bio profesor Čarlsu Darvinu na Edinburškom univerzitetu) objavio je 1800. godine Mineralogiju škotskih ostrva u dva toma, u kojoj je detaljno opisao na stotine lokacija na Hebridima. Na ostrvu Islej, Džejmson je primetio naslage školjki daleko iznad domašaja plime. „Dokaz“, pisao je on, „da se more povlačilo sa kopna.“ Danas naučnici znaju da te fosilne plaže, uzdignute i do 35 metara iznad sadašnjeg nivoa mora, svedoče o prestanku poslednjeg velikog ledenog doba. Kad su glečeri koji su prekrivali ovo ostrvo počeli da se tope pre 15.000 godina, kopno se oslobodilo pritiska ogromne količine leda i počelo da se izdiže i do danas je izdiglo suvu obalu visoko iznad mora.

Na ostrvu Skaj, Džejmson je zapisao da „ovo ostrvo izgleda kao da je u nekom prethodnom periodu bilo izloženo vrlo nasilnim potresima“. Šiljati vrhovi venca Blek Kilin, koji se uzdiže gotovo 1000 metara iznad nivoa mora, zaista su ostatak vulkana. Spoljašnja struktura je odavno nestala i ogolila izobličenu komoru u kojoj je ključala magma pre 60 miliona godina.

Džejmson nije išao do najzapadnijih ostrva, pa je propustio priliku da zabeleži ogoljene, išarane stene koje čine osnov Spoljnih Hebrida. Nazvana po ostrvu Luis, gde je prvi put opisana, stena Luisov gnajs stvorena je vulkanskom aktivnošću duboko u Zemljinoj kori pre više do tri milijarde godina. Intenzivno i neprekidno izobličavane, izdignute složenim tektonskim pomeranjima i ogoljene usled masivne erozije, to su najstarije stene na britanskim ostrvima i jedne od najstarijih u Evropi.

Možda najsimboličnije mesto za susret sa Luisovim gnajsom jeste veliki kameni krug u Kalanišu, iznad zaliva Rog na ostrvu Luis. Podignuti pre od 4500 do 4900 godina, ovi kamenovi u Kalanišu možda tu stoje duže nego oni u središnjem prstenu Stounhendža. O njihovim graditeljima se malo zna, osim da su očigledno bili vešti, ali deluje prikladno što je jedan od najstarijih spomenika ljudskog prisustva na Hebridima isklesan upravo od ove stare stene. Drugi uzdignuti kameni spomenici raštrkani su po ostrvima, zajedno sa kamenim humkama iz bronzanog doba i stamenim bedemima iz gvozdenog doba – uglavnom isto tako građenim od Luisovog gnajsa. Trošni ostaci evociraju duhove moćnih ratnika, strah seljana napadnutih s mora, ali i rešenost poljoprivrednika, pastira i ribara da se nastane na ivici sveta.

Setna romantika ovih ruševina ostavlja snažan utisak na Majkla Robsona. U pričama iz starina, kaže on, „ma kako ponekad zvučale preterano i nemoguće, često postoji doza autentičnosti“. Poput prosvetiteljskog žara za opažanjem, romantičarski senzibilitet nasleđen je iz XVIII veka, a Hebridi su bili jedno od njegovih oglednih dobara. Britanski pronalazački duh podstakao je nastajanje industrijske revolucije – stvorivši brutalan nivo buke, zagađenja i gustine naseljenosti. Svet je sve više bivao mehanizovan i urbanizovan, pa je priroda postala utočište, mesto za kontemplaciju i nadahnuće zbog svoje veličanstvene moći da preobražava osećanja i misli. „Svaka dolina ima svoju bitku, svaki potok ima svoju pesmu“, pisao je ser Volter Skot, čiji su romani i pesme dočaravali škotsku divljinu. Čak je i ubeđeni racionalista Robert Džejmson svoje čitaoce uveravao da „nije neosetljiv na osećanja koja se prirodno javljaju zbog samotnih i upečatljivih prizora na koje često nailazi.“

Piše: Lin Voren
Fotografije: Džim Ričardson

Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#39) broju časopisa National Geographic Srbija.

Kako se pospano malo ostrvo preobrazilo u moćni centar visoke tehnologije za samo jednu generaciju? Sve je bilo isplanirano.

Ako hoćete da stanovnik Singapura podigne pogled sa tanjira svoje voljene čorbe od ribljih glava u kariju – ili da užurbani taksista naglo ukoči – recite da ćete intervjuisati „ministra mentora“ Li Kvan Jua, i da vas zanima šta oni misle da bi trebalo da ga pitate. „MM? Čoveče! Stvarno ćete da vidite MM-a?“ Kao da ste stanovniku Smaragdnog grada rekli da kasnite na sastanak sa Čarobnjakom iz Oza. Na kraju krajeva, LKJ, kako ga skraćeno zovu Singapurci koji su inače ludi za akronimima, nešto je više od „oca zemlje“. On ju je izmislio, baš kao što je naučno oblikovao ovo mesto uz tačne količine Platonove republike, anglofilskog elitizma, čvrstog ekonomskog pragmatizma i staromodne čvrstorukaške represije.

Ljudi vole da Singapur nazivaju Švajcarskom jugoistočne Azije, i ko može da im protivreči? Nastalo iz malarične močvare, ovo sićušno ostrvo na najjužnijem vrhu Malezijskog poluostrva steklo je nezavisnost od Velike Britanije 1963. godine i tokom jedne generacije se preobrazilo u mesto legendarno po efikasnosti, gde prihod po glavi 3,7 miliona stanovnika prevazilazi mnoge evropske zemlje, gde je obrazovni i zdravstveni sistem ravan bilo kom na Zapadu, državni službenici su uglavnom imuni na korupciju, 90 procenata domaćinstava poseduje vlasništvo nad svojim domovima, porezi su relativno niski, trotoari čisti, i nigde ne možete da vidite beskućnike ili sirotinjske četvrti.

Ako vam sve to, uz stopu nezaposlenosti od oko tri procenta i lepe štedne uloge u bankama zahvaljujući štednim planovima koje propisuje vlada, ne zvuči previše lepo, samo otputujte nekih 950 kilometara južnije i probajte da se snađete u straćarama Džakarte.

Da bi se postiglo sve to, bilo je potrebno delikatno balansiranje, često paradoksalna igra između onoga što neki stanovnici Singapura nazivaju „veliki štap i velika šargarepa“. Prvo vam u oči pada šargarepa: vrtoglav finansijski rast podstiče neprekidnu izgradnju i potrošačko ponašanje. Nasuprot tome stoji štap, često oličen u ozloglašenoj zabrani žvakaćih guma i kažnjavanju udarcima štapom onih koji sprejom farbaju kola. A razorne stvari kao što su rasna i verska disharmonija? To jednostavno nije dozvoljeno, i niko nikome ne krade novčanik.

Singapur, možda više nego bilo koje drugo mesto, jasno oblikuje jedno suštinsko pitanje: koja je cena napretka i bezbednosti? Da li vredi živeti na mestu koje mnogi opisuju kao socijalni inženjering radoholičnog društva pokretanog ambicijama u kome se samo radi bez prestanka, gde večito jedna te ista vladajuća stranka primenjuje drakonske zakone (na karti koju dobijate pri dolasku na aerodrom crvenim slovima piše da je kazna za promet narkotika „SMRT“), guši slobodu štampe i nudi sumnjiv nivo finansijske transparentnosti? Neki se šale da vlada sprovodi mikromenadžment u svim pojedinostima života, sve do toga koliko dobro stjuardese „Singapur erlajnsa“ popunjavaju svoje haljine izrađene od indonežanske ručno bojene tkanine.

Kažu da je Li Kvan Ju smekšao tokom godina, ali kada dođe na intervju obučen u plavu jaknu sa rajsferšlusom, izgledajući kao azijska verzija Klinta Istvuda sa stisnutim kapcima iz vremena „Gran Torina“, znate da je vreme da se uozbiljite. Iako nije potpuno jasno šta ministar mentor radi, teško ćete naći nekog Singapurca koji ne misli da je Matori još uvek glavni i da ne vuče sve konce iza zavese. Kad sam rekao da su mnoga moja pitanja osmislili Singapurci, MM, sada u 86. godini ali tvrd i oštar kao britva, mangupski se nasmešio: „U životu su mi uputili mnogo uvreda.“

Svega nekoliko živih lidera – na pamet mi padaju Fidel Kastro na Kubi, Nelson Mendela u Južnoj Africi i Robert Mugabe u Zimbabveu – u toj meri utiče na sudbinu svoje zemlje kao Li Kvan Ju. Rođen u imućnoj kineskoj porodici 1923. godine, pod velikim uticajem britanskog kolonijalnog društva i brutalne japanske okupacije tokom koje je sredinom 40-ih na ovom ostrvu ubijeno čak 50.000 ljudi, nekadašnji „Hari Li“, sa diplomom pravnika sa Kembridža u ruci, prvi put je postao poznat kao lider levičarskog antikolonijalnog pokreta tokom 1950-ih. Ojačavajući ličnu moć unutar vladajuće „Stranke narodne akcije“, Li je postao prvi premijer Singapura, i na tom položaju ostao 26 godina. Bio je stariji ministar sledećih 15 godina. Sadašnja titula „ministar mentor“ je ustanovljena kada je njegov sin Li Hsijen Lung postao premijer 2004. godine.

Li je osmislio proslavljeni „singapurski model“ pretvarajući zemlju veličine trećine Luksemburga, bez prirodnih resursa i šarolike etničke mešavine, u „Singapur Inc.“. Strane investitore je privukao izgradnjom komunikacione i transportne infrastrukture, engleski uspostavio kao zvaničan jezik, stvorio superefikasnu vladu tako što je rukovodiocima isplaćivao najviše plate ravne onima u privatnim kompanijama, i razbijao korupciju sve dok nije nestala. Taj model – jedinstvena mešavina ekonomske moći i kontrolisanih ličnih sloboda – inspirisao je imitatore u Kini, Rusiji i istočnoj Evropi.

Napisao: Mark Džejkobson
Fotografije: Dejvid Meklejn

Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#39) broju časopisa National Geographic Srbija.

Vezane u savez obostrane koristi, ribe klovnovi i njihovi domaćini, sase, krunski su dragulji koralnih grebena.

Kada se Endru Stenton latio pravljenja crtanog filma za decu čija radnja se dešava u okeanu i verna je „pravim pravilima prirode“, sve što mu je bilo potrebno bila je savršena riba za glavni lik. Listajući knjige na stočiću u dnevnoj sobi o životinjama u moru, pogled mu je pao na fotografiju dve ribe koje vire iz sase. „To je bilo tako privlačno“, kaže Stenton. „Nisam imao pojma koje su to ribe, ali nisam mogao da skinem pogled sa njih.“ Slika riba u njihovom prirodnom skrovištu savršeno je uhvatila okeansku misteriju koju je želeo da prenese. „A meni kao zabavljaču, činjenica da se zovu ribe klovnovi – bila je savršena. Gotovo da nema ničeg privlačnijeg od ove dve ribice koje sa vama hoće da igraju ’sad ga ima, sad ga nema’.“

I tako je rođena zvezda. „U potrazi za Nemom“, „Piksarov“ film za koji je Stenton napisao scenario i režirao ga, osvojio je nagradu Akademije za najbolje crtano ostvarenje za 2003. godinu i ostaje jedan od filmova sa oznakom „za sve uzraste“ sa najvećim prihodom svih vremena, zaradivši do danas više od 850 miliona dolara. Nemo – riba klovn iz vrste Amphiprion percula – uvela je milione dece širom sveta u čudesni tropski ekosistem: koralni greben i njegove stanovnike.

Ribe klovnovi su dobile ime po smelim potezima boje po telu (od bogatih purpurnosmeđih do sjajnonarandžastih, crvenih i žutih), često razdvojenih potpuno belim ili crnim linijama, sasvim nalik boji na licu cirkuskog klovna. Posmatranje riba klovnova kako proleću između nabora sa pipcima neke sase liči na posmatranje leptirova koji lepršaju oko rascvetale biljke na livadi koja se njiše na povetarcu – hipnotišuće.

Dvadeset devet vrsta riba klovnova živi među grebenima od istočne Afrike do Francuske Polinezije i od Japana do istočne Australije, sa najvećom koncentracijom raznolikosti na severnoj obali Nove Gvineje u Bizmarkovom moru (gde uz malo sreće i stručnog vodiča možete videti sedam vrsta na jednom grebenu). Na nedavnom putovanju u Fidži zbog ronjenja, Džerald Alen – istraživač pomoćnik u Muzeju zapadne Australije i svetski stručnjak za ribe klovnove – otkrio je dvadeset devetu vrstu, Amphiprion barberi. To je ukupan broj vrsta koje je otkrio tokom svog života popelo na sedam riba klovnova (i gotovo 500 vrsta grebenskih riba). „Još uvek mi zuji u ušima od uzbuđenja kad otkrijem nešto novo“, kaže Alen. „Amphiprion barberi je lep klovn, narandžastocrven poput razbuktalog ćilibara na grebenu.“

Među naučnicima i akvaristima, ribe klovnovi su takođe poznate kao ribe sase jer ne mogu da prežive bez domaćina sase, čiji pipci koji žare štite i njih i njihova jaja koja se razvijaju od uljeza. Od otprilike hiljadu vrsta sasa, samo ih deset ugošćuje ribu klovna. Još uvek je tajna kako tačno riba klovn izbegava da je sasa ne ožari, ali omotač od sluzi – koji riba klovn verovatno razvije pošto po prvi put dodirne sasin pipak – može da pruži zaštitu. „To je mulj koji sasu sprečava da ispali svoje žareće ćelije“, kaže Alen. „Ako ikada budete gledali novu malu ribu sasu kako ulazi u sasu, videćete da je dodiruje prilično ispitivački. Moraju da uspostave kontakt da bi pokrenuli ovaj hemijski proces.“ Ovako zaštićena, riba klovn, u stvari, postaje produžetak sase – još jedan sloj odbrane od riba koje jedu sase, kao što je riba leptir. Ono što je dobro za ribu klovna dobro je i za sasu, i obratno.

Ribe klovnovi provode čitave živote sa svojim domaćinom sasom, retko se udaljavajući više od nekoliko metara od nje. Jaja poležu otprilike dva puta mesečno na najbližu tvrdu površinu skrivenu sasinom mesnatom osnovom, i agresivno štite embrione koji se razvijaju. Odmah pošto se riba klovn izlegne, otpliva do površine na nedelju ili dve kao sićušna, providna larva. Onda se preobrazi u majušnu ribu klovna manju od centimetra koja silazi do grebena. Ako mlada riba ne nađe sasu i ne aklimatizuje se na novi život za dan ili dva, umreće.

Napisao: Džejms Prosek
Fotografije: Dejvid Dubile

Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#39) broju časopisa National Geographic Srbija.

Sama veličanstvenost ih neće spasti. Najveće životinje iz roda mačaka – uključujući lavove, geparde i leoparde – klize ka izumiranju. Ali, hitni napor da se na licu mesta obezbede finansijska sredstva za projekte zaštite mogu da pomognu da se ponovo vrate na noge.

Inicijativa Velike mačke, koju je nedavno pokrenulo Društvo National Geographic i koju predvode istraživači Društva, Derek i Beverli Žuber, ujedinjuje vlade, grupe za zaštitu prirode, korporacije, naučnike i lokalna sela u naporima da se iznađu načini da se preokrene trend smanjivanja broja velikih mačaka. U Africi sve veći broj ljudskog stanovništva guta staništa divljači, dovodeći do krivolova i ubistava iz odmazde koje vrše seljaci kada mačke hvataju stoku – što je vrhunska opasnost. Deo rešenja: programi koji nude finansijske podstreke onima koji poštede zveri, kažu Žuberovi. Lavovi će biti prioritet tokom sprovođenja ove inicijative, sa ciljem da se njihov broj poveća na održive nivoe do 2020. godine.

Broj lavova opao je na 20.000 sa oko 450.000 od pre samo 50 godina. Procene broja drugih populacija: 7500 geparda, 6000 snežnih leoparda i 4000 tigrova.

Saznajte više o inicijativi pod nazivom Velike mačke na: www.nationalgeographic.com/bigcats.

Napisala: Dženifer Holand
Fotografija: Beverli Žuber, arhiv National Geographic

Gušenje kudzua Azijska cvetna loza koja miriše kao sok od grožđa, kudzu, primamila je Amerikance na sajmu u Filadelfiji 1876. godine. Tokom tridesetih godina dvadesetog veka, južnjaci su počeli da je sade da bi zaustavili eroziju. Prestali su pedesetih godina, kada su shvatili da je ova izdržljiva višegodišnja biljka, koja može da se raširi do 18 metara godišnje, izmakla kontroli. Otada, ova loza je gutala 60.703 hektara godišnje – ukupno 3.237.485 hektara. Njeno uklanjanje bi zahtevalo neprestani rat kosama, stokom koja se napasa i moćnim herbicidima. Nije verovatno da će se to dogoditi.

Istraživači proučavaju jednu gljivu koja može da pomogne: Myrothecium verrucaria. Njeno jutarnje nanošenje raspršivačem čini da lišće i stabljike do popodne postanu smeđi. Nastavite da prskate, i korenje će se osušiti. Daglas Bojet, naučnik koji radi u Ministarstvu poljoprivrede Sjedinjenih Država (USDA), kaže da će se ova gljiva mešati sa herbicidima da bi se napravio proizvod koji će biti dovoljno bezbedan da ga koriste vlasnici kuća. Ljudi u predgrađima koja su pod opsadom kudzua će ubrzo imati moćnog saveznika u borbi za povraćaj dvorišta i tremova.

Na slici
Kudzu prekriva jednu zgradu u Alabami. Gljiva ubica bi mogla da postane najnovije oružje u borbi protiv korova.

Napisala: Karen Lang
Fotografija: Vilijam Kristenberi

Zemlja bi tokom 2018. godine mogla da dobije još kamenja sa Meseca, kada NASA planira sletanje ljudske posade na Mesec. Do tada, kao što znaju naučnici i kolekcionari, ponuda i potražnja su udaljeni svetovi. Jedini izvori? Retki Mesečevi meteoriti, uzorci tla iz sovjetskih sondi, i 382 kilograma krša koji su astronauti programa „Apolo“ donosili na Zemlju u periodu od 1969. do 1972. godine. NASA većinu od svojih 1500 uzoraka kamenja čuva u tajnom skladištu u Hjustonu i oko 400 uzoraka godišnje pozajmljuje za istraživanja i izložbe. Ukupno 134 zemlje, 50 američkih saveznih država i Portoriko dobili su na poklon komadiće veličine graška od predsednika Niksona i predsednika Forda. Za druge zainteresovane strane, legalnu mogućnost mogu da predstavljaju aukcije – ako kamen koji je na prodaju nije vlasništvo vlade Sjedinjenih Država. Sovjetski uzorak je kod Sotbija 1993. godine dostigao cenu od 442.500 američkih dolara. Na eBay-u, komad meteorita može da postigne cenu od 40 do 100 hiljada američkih dolara, u zavisnosti od veličine, kvaliteta i autentičnosti. Tu je, zatim, i crna berza. Džozef Guthajnc, bivši Nasin istraživač, kaže da kamenje iz programa „Apolo“ koje je nestalo tokom godina može ponovo da se pojavi sa etiketama na kojima je cena od pet miliona američkih dolara. „Kako godine prolaze, ono prosto postaje sve značajnije.“

Na slici
NASA je National Geographicu pozajmila Kamen sa Meseca, težak 133 grama.

Napisao: Džeremi Berlin
Fotografija: Vilijam Kristenberi

Šta je prvo što vam padne na pamet na pomen Škotske? Kilt, gajde, viski, Šon Koneri, ovca Doli, Džeki Stjuart, Loh Nes… Hebridi? Ima još mnogo toga što ovaj deo Ujedinjenog Kraljevstva ima da ponudi, ali ću se nakratko zadržati na viskiju, što zbog globalne rasprostranjenosti, što iz ličnog afiniteta prema ovom plemenitom piću, nekada poznatom i kao aqua vita, voda života.

Današnja reč whisky (whiskey) vodi poreklo od keltske reči za vodu života, uisge beatha. Mnoge destilerije prvoklasnih viskija nalaze se upravo na ostrvima Hebrida, a prednjači ostrvo Ajla, gde se proizvodi i sam vrh „premijer lige“ među viskijima, Boumor. Ili Talisker na ostrvu Skaj.

Škotska upornost i u izvesnoj meri odanost tradiciji učinile su da viski bude poznat bukvalno u svakom kutku sveta, pri tom i dalje kao škotsko nacionalno piće. Tome su doprineli i mnogi proslavljeni umetnici, koji nisu bili Škoti, kao na primer kompozitor Igor Stravinski: „Bože, toliko volim da pijem skoč da ponekad pomislim da mi je ime Igor Stra-viski“, ili književnik Mark Tven: „Previše bilo čega je loše, ali previše dobrog viskija je jedva dovoljno.“

Otac revolucionarnog medicinskog otkrića penicilina, nobelovac Aleksandar Fleming, bio je Škotlanđanin i nije ostao imun na deo nacionalnog ponosa: „Dobar gutljaj viskija pred spavanje – nije baš nauka, ali pomaže.“

Škotska, nekako uvek mistična, svakako zaslužuje još mnoga istraživanja u raznim oblastima. Sve češće pominjanje škotskog zahteva za nezavisnošću može da ustalasa Britaniju i Evropu, ali će rešenje tog problema u domovini ovce Doli verovatno biti nesvakidašnje, kao uostalom i skoro sve što je škotsko.

Podižem čašu viskija u vaše zdravlje i za uspešnu 2010. godinu. Živeli!