Kada zarijete ašov u zemlju ili otkinete deo korala, tada, poput boga, sečete kroz čitav jedan svet. Prelazite skrivenu granicu poznatu malobrojnima. Odmah tu pri ruci, oko i ispod naših nogu, leži najmanje istraženi deo površine ove planete. To je, takođe, najbitnije mesto na Zemlji za ljudski opstanak.

U bilo kojoj životnoj sredini, na zemlji, u šumskim krošnjama ili u vodi, pogled vam prvo privuku velike životinje – ptice, sisari, ribe, leptiri. Ali, manji stanovnici, daleko brojniji, postepeno počinju da ih bacaju u zasenak. Tu su insekti koji gmižu i zuje među biljkama, crvi i stvorenja koja se ne mogu ni imenovati što se uvijaju ili beže da nađu zaklon kada prevrnete baštensku zemlju zbog setve. Tu su i oni dosadni mravi koji nagrnu napolje kada im se slučajno rasturi mravinjak i grozne larve buba na požutelom korenju trave. Kada prevrnete kamen, još ih je više: vidite male paukove i raznorazna bleda nepoznata stvorenja različitih oblika kako se šunjaju kroz spletove strukova gljiva. Majušne bube se kriju od iznenadnog svetla, a mokrice uvijaju svoja tela u odbrambene lopte. Stonoge, nalik oklopnim zmijama u svom svetu, uvlače se u najbliže pukotine i rupe koje prave gliste.

Ponekad izgleda da se ta gadna gomila, kao i minijaturna carstva koja nastanjuju, ne tiču ljudi. Ali, da budemo iskreni, naučnici su zaključili potpuno suprotno. Zajedno sa bakterijama i drugim nevidljivim mikroorganizmima koji plivaju ili su nastanjeni oko mineralnih čestica zemljišta, ovi podzemni stanovnici suštinski su važni za život na Zemlji.

Teren koji nastanjuju nije samo mešavina prljavštine i truleži. Čitava podzemna sredina je živa. Živi oblici stvaraju skoro sve supstance koje teku oko nepokretnih čestica.

Ako bi svi ovi organizmi nestali iz bilo kog kubnog dela prostora predstavljenog na ovim fotografijama, životna sredina bi se u njemu dramatično izmenila. Molekuli zemljišta ili rečnog korita postali bi manji i jednostavniji. U vazduhu bi se promenile srazmere kiseonika, ugljen-dioksida i drugih gasova. Sve u svemu, dostigla bi se nova fizička ravnoteža, u kojoj bi kubna stopa ličila na istu sa neke udaljene, jalove planete.

Zemlja je jedina planeta za koju znamo da ima biosferu. Ovaj tanki, opnasti sloj života je naš jedini dom. Samo on je u stanju da održi tačno onakvo okruženje kakvo nam je potrebno da bismo ostali živi.

Većina organizama biosfere, i ogroman broj njenih vrsta, može se pronaći na površini ili odmah ispod nje. Njihovim telima prolaze ciklusi hemijskih reakcija od kojih zavisi sveukupni život. Sa preciznošću koja prevazilazi sve sa čim može da se poredi naša tehnologija, neke od ovih vrsta razgrađuju mrtvi biljni i životinjski materijal koji stiže odozgo. Specijalizovane grabljivice i paraziti hrane se ovim lešinarima, dok se specijalisti višeg nivoa, za uzvrat, hrane njima. Sve ovo, na zajedničkom poslu neprestane smene rođenja i smrti, vraća biljkama nutrijente potrebne da nastave fotosintezu. Bez potpune usaglašenosti čitavog ovog lančanog spoja, biosfera bi prestala da postoji.

Napisao: Edvard Vilson
Snimio: Dejvid Litšvager 

Nastavak ove priče možete pročitati
u februarskom broju (#40) časopisa National Geographic Srbija.

Astronauti su prošlog maja izvršili verovatno poslednji remont svemirskog teleskopa Habl. Taj tim je, uključujući i „svemirskog šetača“ Džona Grunsfelda (gore levo), prilikom svoje treće posete ovoj orbitirajućoj opservatoriji, popravio sisteme za napajanje i kontrolu da bi Hablu omogućio još nekoliko godina rada – vožnje visoko iznad izmaglice Zemljine atmosfere. Da bi taj teleskop učinili produktivnijim nego ikad, oni su takođe instalirali novu kameru i spektrograf, te popravili još dva instrumenta. „Najbolja vremena za ovaj teleskop tek dolaze“, kaže Ken Sembah, naučnik koji radi na projektu Habl pri Naučnom instituta za svemirski teleskop. „Javnost će biti oduševljena.“

Fotografije sa Habla, koji u aprilu puni 20 godina, prikazuju galaksije u pokretu, eksplozije zvezda, sablasne magline. Zahvaljujući većoj fotografskoj osetljivosti i boljoj rezoluciji teleskopa, njegove nove slike će biti još spektakularnije.

I još dalekosežnije. Ubrzo posle radova na njegovom usavršavanju, Habl je naciljao jedno mračno parče neba, sakupljajući infracrvenu svetlost ukupno četiri dana da bi otkrio veoma slabo uočljive objekte. Slike otkrivaju mutne tačke, „samo pregršt piksela“, kaže astrofizičar Gart Ilingvort sa Kalifornijskog univerziteta u Santa Kruzu. Te tačke, koje su kompjuterski analizirane da bi se otkrilo šta je to kamera snimila, predstavljaju slike objekata koji spadaju među one najudaljenije, a samim tim i najstarije ikada viđene – male, grudvičaste „pragalaksije“ koje sijaju već 13,1 milijardu godina. Ali, sam svemir je star 13,7 milijardi godina. „Nova kamera je granicu pomerila nekoliko stotina miliona godina bliže početku“, kaže Ilingvort. U poslednjim godinama njegovog postojanja, Hablov pogled seže unazad skoro do početka vremena.

Napisao: Kris Karol

Nastavak ove priče možete pročitati
u februarskom broju (#40) časopisa National Geographic Srbija.

Ožalošćeni su došli da odaju poslednju počast 68-godišnjoj Foneti Džesop koja je umrla od srčanog udara pre nekoliko dana. U ovoj prostranoj sali Fonetini sinovi stoje uz donju stranu otvorenog kovčega i primaju izraze saučešća, dok njen suprug Meril stoji tik uz sanduk. S druge strane stoje Merilove brojne druge supruge, sve u odgovarajućim belim haljinama.

Foneta je bila prva supruga.

Kolorado Siti je izuzetno važan gradić za ljude Fonetine veroispovesti. Zajedno sa sestrinskom zajednicom iz Hildejla u Juti, to je mesto gde je rođena „Fundamentalistička crkva najnovijih svetaca Isusa Hrista“ (FLDS), poligamistički ogranak koji se odvojio od Mormonske crkve, ili LDS. Ovde se 1920-ih i 30-ih naselila šačica poligamnih porodica s obe strane granice između Arizone i Jute, pošto je vođstvo Mormonske crkve postalo vrlo odlučno da prekine sa poligamnom prošlošću i bude prihvaćeno u glavni tok američkog društva. Ova crkva je 1935. godine doseljenim stanovnicima postavila ultimatum: ili će se odreći poligamije, ili će biti ekskomunicirani. Odbili su praktično svi, i bili su izbačeni iz LDS.

Na komemorativnoj službi Fonetin suprug i njena tri sina pohvalno svedoče o njenom prihvatanju zaveta poligamije, ali u tonu može da se nasluti i porodična disharmonija, jer Meril Džesop izokola pominje i probleme u odnosu sa Fonetom. Niko ne mora da pomene da fali jedna od Merilovih supruga. Kerolin Džesop, njegova četvrta žena, napustila je domaćinstvo 2003. godine sa svojih osmoro dece i napisala bestseler o svom životu kao pripadnici crkve FLDS. Ona opisuje izolovano okruženje i pripoveda o nesrećnoj Foneti, gojaznoj usamljenoj ženi koja je izgubila naklonost supruga, spavala po ceo dan, iz sobe izlazila samo noću da jede, prala veš i gledala stare filmove sa Širli Templ na televiziji.

Posle službe, veći deo skupa prelazi pešice do groblja „Ajzak Karling“ da prisustvuje činu sahrane. Pretpostavljam da se toliko veliki broj ljudi – ožalošćeni su došli iz FLDS zajednica u Teksasu, Koloradu i Britanskoj Kolumbiji – pojavio zbog uglednog položaja Fonetinog supruga: Meril Džesop je vođa FLDS i biskup velikog ogranka u zapadnom Teksasu. Ali moj vodič Sam Stil, 37-godišnji računovođa blagog glasa, objašnjava da su velike sahrane uobičajena pojava. „Verovatno između 15 i 20 puta godišnje“, kaže. „Ova je možda malo veća od ostalih, ali čak i kad umre malo dete, možete da očekujete da prisustvuje tri do četiri hiljade ljudi. To je deo onoga što nas drži na okupu. Podseća nas na to da smo deo veće zajednice. Prikupljamo snagu jedni od drugih.“

Svega nekoliko Amerikanaca čulo je za FLDS pre aprila 2008, kada je policija upala na zabačeno imanje u zapadnom Teksasu poznato kao ranč „Čežnja za Sionom“. Televizijski gledaoci su danima posmatrali bizarni spektakl u kome su socijalni radnici i policija uterivali u školske autobuse stotine dece i žena – sve obučene u staromodne prerijske haljine, sa brižljivo povezanom kosom.

Tu raciju su izazvali telefonski pozivi Centru za žrtve kućnog nasilja koje je navodno uputila jedna 16-godišnja devojka, tvrdeći da ju je na ranču seksualno i fizički zlostavljao njen sredovečni suprug. Kredibilitet ovim pozivima dala je činjenica da su stanovnici ranča bili sledbenici FLDS i njenog „proroka“, Vorena Džefsa, koji je 2007. bio osuđen pred sudom u Juti jer je izvršio obred venčanja 14-godišnje devojčice i pripadnika crkve.

Racija je bila privlačan televizijski materijal, ali je uskoro postalo jasno da su telefonski pozivi bili lažni. I mada su vlasti očigledno predvidele nasilni sukob, kao što je to bio slučaj sa oružanim obračunom na imanju ogranka Davidijanske crkve u Vakou u Teksasu 1993. – pozvani su i timovi specijalnih jedinica sa oklopnim transporterima – arsenal na ranču „Čežnja za Sionom“ sastojao se od svega 33 komada legalnog vatrenog oružja. Teksaški apelacioni sud je kasnije utvrdio da vlasti nisu imale dovoljno čvrstih dokaza da oduzmu više od 400 dece, i većina je vraćena porodicama u roku od dva meseca.

Ipak, posle razgovora sa tinejdžerkama koje su bile trudne ili imale decu, vlasti Teksasa su počele da istražuju koliko je maloletnih devojčica „dalo zalog“ starijim muškarcima. (Višestruka venčanja se izvode unutar crkve i nisu u skladu sa zakonom.) Rezultat: dvanaest pripadnika crkve, uključujući Vorena Džefsa, optuženo je za čitav niz prekršaja, počevši od bigamije pa do seksa sa maloletnicama. Prvi kome se sudilo, Rejmond Džesop, osuđen je po jednoj tački optužbe prošlog novembra. Suđenja ostalim optuženicima zakazana su za ovu godinu.

Napisao: Skot Anderson
Snimila: Stefani Sinkler

Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom broju (#40) časopisa National Geographic Srbija.

Tokom svoje slavne prošlosti, Gadulija Lohari su kovali oklope za hinduističke kraljeve. Danas ovi kovači logoruju na obodima malih indijskih sela i prave jednostavne predmete od metalnog otpada.

Bio je topli februarski dan kada sam stigao u jedan takav logor u severozapadnoj indijskoj državi Radžastan, donoseći sapune na poklon kao ispomoć za lakše upoznavanje. Ali, dok sam prilazio, muškarci, žene i deca su me okružili, zgrabili moju torbu i pocepali je, a sapuni su poispadali na zemlju. Usledila je lavina psovki i opšti metež ljudskih udova. Završilo se uz najmanje jedno rasplakano starije dete.

Takvo očajničko ponašanje ukazuje na širu priču o nomadima koji krstare ovim potkontinentom stotinama, pa i hiljadama godina. Gadulija Lohar (ime potiče od hinduističkih reči gaadi, zaprežna kola i lohar, kovač) spadaju u najpoznatije; drugi su stočari, recimo Rabari, poznati širom zapadne Indije po glomaznim turbanima i potpunom poznavanju svega što je u vezi sa kamilama. Neki su lovci ili skupljači biljaka. Neki pružaju usluge – trguju solju, proriču sudbinu, gataju, leče ajurvedom. A neki su opsenari, akrobate, neki prave tocila, krote zmije, leče životinje, tetoviraju, pletu korpe. Sve u svemu, antropolozi su identifikovali oko 500 nomadskih grupa u Indiji, ukupno oko 80 miliona ljudi – što je oko 7 odsto stanovništva ove zemlje od preko milijardu ljudi.

Ovi nomadi su nekada pripadali glavnini indijskog društva. Slobodno su se mešali sa seljanima koji su živeli duž njihovih godišnjih migracionih putanja. U XIX veku, ipak, raspoloženje je počelo da se menja. Britanski administratori su ih kudili kao skitnice i kriminalce, šireći predrasude koje su nadživele kolonijalnu upravu. U Indiji koja se brzo modernizuje, sa kol centrima i omladinom opsednutom brendovima, ne vidi se neka korist od skupljača metalnog otpada i mečkara. Ljudi iz prirode gube bitku protiv industrije i širenja gradova. Izdeljeni prema kasti, jeziku i području, nomadi ne zanimaju političare. Za razliku od drugih potlačenih grupa, oni ubiru vrlo malo koristi od programa socijalne pomoći.

Čak i definicija pojma „nomad“ u Indiji je problematična. Mnoge grupe koje su nekada nedvosmisleno spadale u ovu kategoriju vremenom su se ugnezdile u sirotinjske kvartove u okviru procesa koji antropolozi zovu sedentarizacija. Međutim, Indija je i dalje rigidno raslojeno društvo u kojem rođenje često predstavlja sinonim za sudbinu. Dakle, bilo da su pokretni ili ne, svi indijski nomadi imaju zajedničku istoriju nemaštine i izopštenosti koja traje do danas: možda je to najveća ugroženost ljudskih prava za koju nikad niste čuli.

Oni malobrojni koji se bore za prava nomada kažu da bi veliki deo rešenja bio u tome da se obezbede krovovi nad glavama ili barem stalne adrese, što bi tim ljudima omogućilo da lakše dobijaju socijalnu pomoć i upisuju decu u škole. Međutim, takve inicijative nailaze na žestok otpor seljana i lokalnih političara, koji ove lutalice smatraju prljavim tuđinima. Osim praktičnih prepreka, javlja se i jedno krupnije pitanje: da li nomadi treba da se odreknu toga što jesu, da bi opstali?

Posle one gužve oko sapuna, moji naredni jutarnji dolasci bili su lakši. Sutradan je u logoru bilo tiho, osim što se povremeno čuo užasan kašalj. Dim se uzdizao iz proste glinene kovačnice, žene su naizmenično izduvavale vazduh iz mehova od kozje kože, dok su muškarci i dečaci kovali otpadni metal na malim nakovnjima i oblikovali ga u kašike, sekire i druge jednostavne alatke.

Moj prevodilac i ja smo izbrojali dvadeset troje ljudi u četiri loharske porodice, svi u međusobnom srodstvu. Sve što poseduju nose u pet zaprežnih kola načinjenih od akacije i tikovine ukrašenih rezbarijama lotosa, mesinganim figurama pastuva i iscrtanim hinduističkim svastikama. Svi su bili zbunjeni mojim prisustvom, a neki su bili otvoreno neprijateljski nastrojeni. „Šta god mi kažemo ili radimo, ti zapisuješ“, požalila se jedna žena. Ali neki su nas srdačnije prihvatili. Lalu i Kailaši su par – imaju po 40 i nešto godina, jer kod Lohara godine starosti mogu samo da se nagađaju – i imaju četvoro dece. Odeven u isflekani pamučni doti, Lalu je oniži, žilavi muškarac sa zlatnim minđušama u obliku mahuna i amajlijom koja mu visi oko vrata. Kailaši je mršava žena upalih očiju, na grudnoj kosti ima tetovažu om simbola, a preko umršene kose nosi ljubičastu maramu. Oboje imaju kvarne zube i često prekidaju rad da bi na žaru kovačke peći pripalili jeftine cigarete ručne izrade, poznate kao bidis.

Napisao: Džon Lankaster
Snimio: Stiv Mekari

Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom broju (#40) časopisa National Geographic Srbija.

Atanasije Stojkovič (1773.–1832.), prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima krajem XVIII i početkom XIX veka, danas se imenom i prezimenom u Srbiji pominje samo u najtežim pitanjima na televizijskim kvizovima jer se čini da je javnosti gotovo sasvim nepoznat.

Stojkovič je napisao prvi roman na srpskom jeziku, kao i prvu srpsku enciklopediju prirode koja je, osim priče o flogistonu, dala pregled svih tadašnjih znanja o prirodnim pojavama. Bio je prvi pravi naučnik među Srbima, čija je naučna i profesorska karijera daleko dosegla, a njegov intelektualni ugled je bio toliki da je bacio senku na čitav vek duhovnog razvoja tada najmlađe evropske nacije.

Međutim, danas ni u najvećim srpskim gradovima, kao što su Novi Sad i Beograd, ne postoji ulica sa imenom Atanasija Stojkoviča. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovičevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime. Ovo nije još jedna tužna priča o tome kako neke nacije zaboravljaju svoje duhovne utemeljivače. Slučaj Atanasija Stojkoviča, prvog srpskog fizičara i romanopisca, bitno je komplikovaniji. Zapravo, Stojkovič je vrlo prisutan u narodnom i umetničkom sećanju, ali kao negativna epizoda iz brojnih filmova, drama i knjiga o ovoj epohi. Uvek prikazan kao džangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, Stojkovič se javlja kao prevrtljiv i zlonameran kritičar progresivnih ideja i, pre svega, reforme srpskog jezika i kulture koju je sproveo jedan drugi velikan tog doba, Vuk Karadžić, književnik čije slike danas vise u svakoj učionici, u svim zemljama u kojima žive Srbi.

Šta to nije bilo u redu sa Atanasijem Stojkovičem? Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je „gramatikalne latinske“ škole, potom otišao na zanat, da bi se vratio nauci i neko vreme radio kao učitelj u Rumi. Nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije.

Njegovo životno delo predstavlja „Fisika“ koja je u periodu 1801–1803. izdata u Budimu u tri toma, kao originalni i sistematični pregled nauke odakle su se obrazovale prve generacije srpskih naučnika. U duhu vremena, bavio se raznim oblastima, a pored naučnih radova, pisao je poeziju i romane – između ostalih i prvi originalni roman na srpskom jeziku, sentimentalno delo iz 1801. godine „Aristid i Natalija“. Napisan na teško razumljivom slavenoserbskom jeziku, roman je ipak stekao ogromnu popularnost u građanskim slojevima.

Napisao: Slobodan Bubnjević
Snimio: Marko Risović

Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom broju (#40) časopisa National Geographic Srbija.

Međunarodna unija za čistu i primenjenu hemiju trebalo bi ove godine da objavi ime. Tradicionalno, naučnici su elementima, manje-više, davali imena po sopstvenoj volji, pokazujući naklonost prema planetama, mitološkim bićima ili osobinama kao što je boja. Tokom XIX veka nacionalizam je postao popularan i istraživači su odavali počast rodnim zemljama. Naučnici iz Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza su se kasnije svađali oko imena elemenata oko kojih su se takmičili ko će ih otkriti. Poslednjih godina IUPAC je objavio smernice za davanje imena da bi se sprečili sukobi. Jedno pravilo: dok ime ne postane konačno, dodeljuje se privremeno ime na osnovu latinskog. Za element 112, to je nezgrapno „ununbium“ – ili jedan jedan dva.

Napisala: Hana Bloh
Crtež: Brajan Rej

Prva riba robot, napravljena devedesetih godina dvadesetog veka, bila je dugačka više od jednog metra, imala na hiljade delova i koštala je hiljade dolara. Najnovije, koje su dizajnirali istraživači na MIT-u, Kamal Jousef-Tumi i Pablo Valdivija i Alvarado, dugačke su od 13 do 45 centimetara, imaju oko deset delova i koštaju tek nekoliko stotina dolara. Ovi glatki roboti napravljeni su od bešavnog, sintetičkog jedinjenja koje je izvedeno tako da bude savitljivo na mestima gde se ribe puno savijaju – na repu – i kruto tamo gde se ne savijaju – u središnjem delu. Jedan jedini motor šalje talas kroz unutrašnjost, a kretanje ovog materijala oponaša pokrete prave ribe. Mada su najnovije ribe roboti veoma blizu praćakanju, one još ne plivaju u jezerima i okeanima. Proći će još nekoliko godina pre nego što budete mogli da ispričate priču o ribi robotu koja se otkačila sa mamca i pobegla.

Napisala: Džuli Bervald
Fotografija: Tim Laman

Čarls Anderson, biolog koji živi na Maldivima, ima četrnaestogodišnje podatke o vilinim konjicima i interesantnu teoriju. Izgleda da ovi insekti, koji se legu u lokvama slatke vode, prate sezonske kiše. Svake jeseni, ovo ih vodi od Indije do istočne Afrike preko Maldiva i vraća ih natrag sličnim putem mesecima kasnije – kružno putovanje od nekih 17.700 kilometara. Ako je Anderson u pravu, migracija svetskih skakača po vodi bila bi najduža migracija nekog insekta, koja bi ih svrstala u društvo drugih velikih putnika životinjskog sveta.

Na slici
Kao i za leptire monarhe, i za viline konjice koji krstare svetom smatra se da kružno putovanje završavaju tokom života nekoliko generacija. Kod drugih vrsta koje daleko putuju, jedinke prelaze čitavu razdaljinu.

Napisao: A. R. Vilijems
Fotografija: Forest Mičel i Džejms Lasvel

Dalekovidost može da bude i mogućnost predviđanja. Tu će Hablu biti od pomoći sve naprednije informatičke tehnologije. Međutim, to ne mora da znači da ćemo imati uniforman pogled na svet. Na primer, kroz poznatu istoriju, veliki umetnici su opštom prepoznatljivošću svog dela ujedinili čovečanstvo u više navrata. Habl je na sličnoj misiji, koja će na svom koncu otvoriti mnoge mogućnosti. U tom kontekstu svemirski fotograf je zaista veliki umetnik.

A dok Habl iščitava vaseljenu, građani Srbije čitaju sve manje. Pitanje, ništa manje važno od ostalih suštinskih pitanja sa kojima se naša zemlja suočava, je šta će država učiniti da smanji procenat nepismenih. Zatvaranjem škola i kaobajagi reformama školstva neće se postići mnogo. Postiže se samo to da svi mi koji imamo decu ostanemo zapitani i užasnuti budućnošću u kojoj će nam deca odrastati.