Iz vazduha, linije u pustinjskom tlu su teško uočljive, kao crteži predugo ostavljeni na suncu. Dok je naš pilot oštro manevrisao nad pustinjskim platoom u južnom Peruu, severno od grada Naske, mogao sam samo da nazrem niz lepo izrađenih figura.

„Orka!“, uzviknuo je Džoni Isla, peruanski arheolog, nadjačavši buku motora. Pokazao je dole na obličje kita ubice. „Majmun!“, rekao je nekoliko trenutaka kasnije, kada se na vidiku pojavio poznati crtež iz Naske koji prikazuje majmuna. „Kolibri!“.

Otkako su krajem dvadesetih godina prošlog veka – kada je uveden komercijalni aviosaobraćaj između Lime i grada Arekipa na jugu Perua – postali naširoko poznati, misteriozni pustinjski crteži poznati kao Naska linije zbunjuju arheologe, antropologe i sve one koji su fascinirani drevnim kulturama Amerike. Za sve to vreme, gomile naučnika – i amatera – iznose različite interpretacije tih linija, kao da su one najveći skup Roršahovih mrlja na svetu. Nekada ih tumače kao puteve Inka, drugi put kao planove za navodnjavanje, slike kojima su se divili iz primitivnih putničkih balona i, što je najsmešnije, kao piste za prizemljenje vanzemaljskih letelica.

Posle Drugog svetskog rata, učiteljica Marija Rajhe, rođena Nemica, obavila je prva zvanična istraživanja linija i obličja – nazvanih geoglifi – pored grada Naske i obližnjeg grada Palpe. Tokom pola veka, sve do svoje smrti 1998. godine, Rajheova je igrala ulogu od presudne važnosti za očuvanje geoglifa. Ali, uveliko je pobijena i njena omiljena teorija – ona po kojoj ove linije predstavljaju stavke astronomskog kalendara. Današnji čuvari tih crteža usvojili su žustrinu sa kojom je ona branila crteže od spoljašnjeg sveta, tako da čak i naučnici imaju muke da dobiju pristup najpoznatijim crtežima životinja u ravnici, ili pampasu, smeštenom odmah tu na severozapadu od Naske.

Međutim, malo dalje na severu, pored grada Palpa, od 1997. godine u toku je veliki zajednički peruansko-nemački istraživački projekat. Pod rukovodstvom Isle i Markusa Rajndela sa Nemačkog arheološkog instituta, projekat Naska-Palpa je izrastao u sistematično, multidisciplinarno istraživanje drevnog naroda ovog područja, počev od toga gde i kako su pripadnici naroda Naska živeli, zašto su nestali i koji je smisao neobičnih tvorevina koje su ostavili za sobom u pustinjskom pesku.

Dok se naš avion naginjao praveći novi zaokret, Isla, rođeni brđanin koji radi u Andskom institutu za arheološka istraživanja, držao je svoje široko lice sa visokim jagodicama zalepljeno za prozor. „Trapezoid!“, uzviknuo je, pokazujući na ogromnu čistinu u obliku te geometrijske figure, koja se pomaljala na vidiku. „Platforma!“, dodao je, pokazujući prstom. „Platforma!“

Platforma? Pokazivao je na malu gomilu kamenja na jednom kraju trapezoida. Ako su Isla i njegove kolege u pravu, takve neupadljive strukture bi mogle da predstavljaju ključ za razumevanje prave svrhe Naska linija. Ova priča počinje i završava se sa vodom.

Priobalna oblast južnog Perua i severnog Čilea je jedno od najbezvodnijih mesta na Zemlji. U malom, zaštićenom basenu, gde je nastala Naska kultura, deset reka se spušta sa Anda na istoku, ali većina njih presušuje bar tokom dela godine. Tih deset krhkih traka zelenila, okruženih hiljadama nijansi braon boje, pružilo je plodno uporište za nastanak rane civilizacije, baš kao što je to bio slučaj sa deltom Nila ili mesopotamskim rekama. „Budući da je imalo vodu, to je bilo savršeno mesto za ljudsku naseobinu“, kaže geograf Bernhard Ajtel, član projekta Naska-Palpa. „Ali, to je bilo visokorizično okruženje, veoma visokorizično okruženje.“

Prema Ajtelu i njegovom kolegi sa Hajdelberškog univerziteta, Bertilu Mehtleu, mikroklimatski uslovi u oblasti Naska su dramatično oscilovali tokom proteklih 5000 godina. Kada se sistem visokog pritiska iznad centralnog dela Južne Amerike, nazvan Bolivijska visoravan, pomera ka severu, više kiše pada na zapadnim obroncima Anda. Kada se taj sistem premešta ka jugu, količina padavina se smanjuje, a reke u Naska dolinama presušuju.

Uprkos rizičnim uslovima, Naska kultura je cvetala tokom osam vekova. Oko 200. godine p.n.e. narod Naska je proizašao iz prethodne kulture, poznate kao kultura Parakas, koja je bila naseljena duž rečnih dolina i uzgajala useve kao što su pamuk, pasulj, krompir, lukuma (voće), kao i kukuruz kratkog klipa. Poznati po svojoj karakterističnoj grnčariji, oni su izumeli novu tehniku mešanja desetak različitih mineralnih pigmenata gline, tako da su boje mogle da se umese

u samu grnčariju. Čuvena keramička ploča, poznata kao Tello plaque – koja prikazuje nekoliko pripadnika naroda Naska u pokretu, koji duvaju u svoje svirale, okruženi psima koji poigravaju – smatra se simboličkim prikazom miroljubivih ljudi u čije su rituale uključeni muzika, ples i posvećene ritualne šetnje.

Napisao: Stiven S. Hol
Fotografije: Robert Klark

Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#41) broju časopisa National Geographic Srbija.

Gladna mušica hitro leti kroz krošnje borova u Severnoj Karolini. Privučena nečim što liči na miris nektara iz komada nalik grimiznom cvetu na zemlji, mušica sleće na mesnato jastuče rumenog lista. Pijucne slatkastu tečnost koja curi sa lista, očešavši jednu, a zatim i drugu nogu o dlačicu na njegovoj površini. Odjednom, svet jedne mušice ograđen je zidovima. Dve strane lista se skupljaju jedna prema drugoj, bodlje duž njegovih ivica sklapaju se poput zuba na klopci za krupnu divljač. Dok se mušica upinje da se izvuče, klopka se sklapa u snažni stisak. Sada, umesto da nudi slatki nektar, list oslobađa enzime koji nagrizaju muvine unutrašnje organe, postepeno ih pretvarajući u lepljivu masu. Ova mušica je pretrpela najveće poniženje za jednu životinju: ubila ju je biljka.

Močvarna četinarska šuma unutar radijusa od 140 kilometara oko Vilmingtona u Severnoj Karolini je jedino mesto na planeti gde su Venerine muholovke starosedeoci. To je takođe dom velikom broju drugih vrsta biljki mesožderki, manje poznatih i rasprostranjenih, ali ne i manje neobičnih. Možete pronaći muholovke sa lišćem nalik čašama za šampanjac, u kojima se insekti (a ponekad i veće životinje) izgube i uginu. Rosulje obavijaju svoje žrtve u zagrljaj lepljivih pipaka. U jezercima i rečicama rastu mehurče, koje svoj plen posrču kao podvodni usisivači.

Postoji nešto čudesno uznemirujuće u vezi sa biljkom koja se naslađuje životinjama. Možda je to način na koji ruši sva očekivanja. Karl Line, veliki švedski prirodnjak iz XVIII veka koji je razvio novi sistem klasifikacije, pobunio se protiv ove ideje. Ukoliko Venerine muholovke stvarno jedu insekte, izjavio je Line, to bi išlo „protiv reda u prirodi koji je božja zamisao“. Ove biljke samo slučajno hvataju insekte, zaključio je, i onog trenutka kada bi nesrećna buba prestala da se opire, biljka bi sigurno otvorila svoje listove i pustila je da slobodno ode.

Čarls Darvin je bio bolje upućen i naopaka svojstva biljki mesožderki su ga očaravala. Tokom 1860. godine, ubrzo pošto je naišao na prvu biljku mesoždera – rosulju – u jednom engleskom vresištu, autor „Porekla vrsta“ je zapisao: „Više mi je stalo do rosulje nego do porekla svih vrsta na svetu.“ Proveo je mesece izvodeći eksperimente na ovim biljkama. Spuštao je mušice na njihovo lišće i posmatrao ih kako lagano savijaju lepljive pipke preko svog plena. Nadraživao ih je komadićima sirovog mesa i žumanceta. Čudio se kako je težina samo jedne jedine ljudske vlasi dovoljna da izazove reakciju. „Čini mi se da nema važnije činjenice opažene u carstvu povrća“, zapisao je. Pa ipak, rosulje se nisu obazirale na kapi vode, čak i one koje su padale sa velike visine. Reakcija na lažnu uzbunu izazvanu pljuskom kiše, zaključio je, očigledno bi bila „veliko zlo“ za ovu biljku. Ovo nije bila slučajnost. Ovo je bilo prilagođavanje.

Darvin je svoja proučavanja proširio sa rosulja na druge vrste, konačno zapisujući svoja opažanja i eksperimente 1875. godine u knjizi „Biljke bubojedi“. Čudio se izuzetnoj brzini i snazi Venerine muholovke, biljke koju je smatrao „jednom od najčudesnijih na svetu“. Ukazao je na to da se list, kada se brzo zatvori, pretvara u „privremenu šolju ili stomak“, koji luči enzime za varenje. Primetio je da je listu, pošto se jednom zatvori, potrebno više od nedelju dana da se ponovo otvori i zaključio je da čvrsto spojene bodlje duž ivice lista dozvoljavaju nedovoljno velikim insektima da pobegnu, pošteđujući biljku izdatka da vari nedovoljno obilan obrok. Darvin je poredio brzinu pokreta Venerine muholovke koji izazove vlas kose – zatvori se za otprilike desetinu sekunde – sa grčenjem mišića životinja. Ali biljke nemaju mišiće i nerve. Pa kako onda mogu da reaguju kao životinje?

Danas, biolozi koji koriste alate dvadeset prvog veka da bi proučavali ćelije i DNK počinju da razumevaju kako ove biljke love, jedu i vare – i kako je, pre svega, došlo do ovih čudnovatih prilagođavanja. Posle godina proučavanja, Aleksandar Volkov, biljni fiziolog na Univerzitetu Oukvud u Alabami, veruje da je otkrio tajnu Venerine muholovke. „Ovo je“, izjavljuje Volkov, „električna biljka.“

Kada se neki insekt očeše o dlaku na listu Venerine muholovke, njeno savijanje izaziva sićušan električni naboj. Taj naboj jača unutar tkiva lista, ali nije dovoljan da stimuliše zatvaranje, što Venerinu muholovku sprečava da reaguje na lažne uzbune kao u slučaju kišnih kapi. Insekt koji se kreće će, međutim, verovatno zakačiti i drugu dlaku, što izaziva naelektrisanje od kojeg se list zaklapa. Volkovljevi eksperimenti otkrivaju da se naelektrisanje kreće kroz list tunelima ispunjenim tečnošću, i otvara pore na ćelijskim membranama. Voda u unutrašnjim ćelijama lista se uzburkava ka onima spolja, izazivajući da list brzo promeni oblik iz konveksnog u konkavni, kao meko kontaktno sočivo. Kada se listovi presaviju, insekt koji je unutra bude uhvaćen u zamku.

Napisao: Karl Cimer
Snimila: Helen Šmic

Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#41) broju časopisa National Geographic Srbija.

Dunga Nakuva se, sa šakama preko lica, priseća glasa svoje majke. Mrtva je skoro dve godine, ali u Dunginom plemenu mrtvi nikad nisu daleko. U selima ih sahranjuju ispod koliba u kojima se živi, a od ognjišta i životinjskih koža za spavanje deli ih samo nekoliko pedalja suve, posne zemlje. I u mislima ostaju blizu. Zato Dunga i dalje čuje svoju majku: kada ćeš da se osvetiš ubici svog brata?

Dok je bila živa, povremeno bi ga to pitala i svaki put udahnula novi život krvnoj osveti koju je Dunga pokušavao da izbegne. On je ostao kao najstariji sin posle smrti njegovog brata Kornana, koga je ubio pripadnik neprijateljskog plemena. Ubijen je iz zasede, unapred osmišljenom egzekucijom. Sama priroda tog čina, predumišljaj, samo je produbila uvredu.

Dunginog oca takođe je ubio ratnik iz istog plemena, pa je osvetnička dužnost prvo pala na njegovog starijeg brata. Ali posle Kornanove smrti, na Dungu se svalio dvostruki teret, u skladu sa tradicijom utabanom poput puteljka koji vodi do reke. Muškarci iz njegovog plemena Kara poznati su kao dobri strelci. Odolevali su napadima daleko većeg i bolje naoružanog plemena Nijangatom. U oba plemena, čovek koji ubije neprijatelja biva počasno ukrašen ožiljcima usečenim u meso na ramenu ili stomaku. Suočen sa ubistvom bliskog rođaka, muškarac zahteva osvetu.

Zato u pitanju svoje majke Dunga čuje nešto drugo: kada ćeš konačno da postaneš muškarac?

Dunga je sitan i mršav, nema ni 30 godina. Ruke su mu mekane od dugogodišnjeg čitanja knjiga i života van divljine. Oko vrata nosi srebrno raspeće, simbol svoje novousvojene vere. Sedimo u malom restoranu, u gradiću nekoliko dana hoda od njegovog rodnog kraja. Mršti se pod naletom sećanja. Pošto je saznao da i ja imam braću, pita me: „Šta bi ti uradio?“ Na Zapadu, osveta se prepušta sudovima. Ali u ovom kutku Etiopije, takve institucije nemaju dugu istoriju. Postoje samo zahtevi koje nalažu mrtvi.

Dunga se rodio u Dusu, selu sa kolibama sagrađenim od granja i trske, na uzvišenju iznad reke Omo. Sa središnje visije, ova široka, duboka i brza reka teče ka jugozapadnoj granici zemlje i uliva se u kenijsko jezero Turkana. Duž toka dugog 800 km, reka vijuga kroz kanjone načinjene od vulkanskih stena i drevne blatnjave kanale.

U blizini granice sa Kenijom, Omo vijuga čineći oštre okuke kroz ravnicu, a uz njene obale javljaju se rečni šumarci. Rečna stvorenja, među kojima krokodili i nilski konji, sve su brojnija. U ovom kraju naseljena su brojna plemena, među kojima su Kara, Mursi, Hamar, Suri, Nijangatom, Kvegu i Dasaneh, ukupno oko 200.000 ljudi. Stočari gone stoku kroz čestar, zemljoradnici veslaju uzvodno i nizvodno u glomaznim kanuima. Zavisno od sezone, rečne obale su ili pozlaćene žutom strnjikom od prethodne žetve, ili ogrnute vlažnim zelenim plaštom mladih useva.

Dus je od najbližeg puta udaljen tri sata vožnje kamionom, a tokom kišne sezone pretvara se u ostrvo u moru blata. Poput mnogih naseobina duž reke Omo, ovo selo je zapravo skup zbijenih koliba, sa torovima za koze i koševima za žito na obodima naselja, oprljeno suncem i zasuto prašinom. Ponekad, vihor se zavrti tik do sela, tutnji kroz čestar poput zloduha i bljuje prašinu uvis.

Stoka i koze jesu najvrednija imovina ovdašnjih porodica, ali ipak su usevi navodnjavani iz reke Omo najbitniji za preživljavanje žitelja Dusa i ostalih sela.

Kada sezonska poplava Omoa natopi i nađubri obale, zemljoradnici iz plemena Kara probadaju tamno blato štapovima i seju sirak i kukuruz. Jednostavan, drevni postupak, ne mnogo različit od onog koji su Egipćani primenjivali na obalama Nila. Ako je poplava slaba, žetva je oskudna, ali Kare već dugo ovako preživljavaju. Reka je predvidljiva, što za oko dve hiljade pripadnika Kara znači život bez mukotrpnog seljakanja, kao što rade neke njihove komšije koje stoku moraju neprekidno da vode na nove pašnjake. Naziv sela, Dus, u slobodnom prevodu znači „Video sam druga mesta, ali ovde je dobro. Ostaću.“

Generacijama su plemena oko reke Omo bila zaštićena od spoljašnjeg sveta planinama, savanom i posebnim statusom Etiopije kao jedine afričke zemlje koja nikada nije bila evropska kolonija. Krajem šezdesetih godina XX veka i tokom sedamdesetih, antropolozi su počeli da shvataju šta to znači – narod koji živi pored reke uglavnom je bio pošteđen kolonijalnih brljotina i konflikata koji su razdirali druga afrička društva. Plemena su ostala netaknuta, selila su se, ratovala i mirila, na načine koji su drugde gotovo iščezli. Naznake takve Afrike i danas se javljaju u ukrasnim glinenim pločicama za usne koje nose žene plemena Mursi, ili u sezonskim takmičarskim dvobojima muškaraca iz plemena Suri koji stavljaju oklop od kozje kože i bore se dugačkim štapovima. I dalje postoji ritual plemena Hamar u kojem žene traže da budu bičevane do krvi, a postoji i obred inicijacije sa preskakanjem stoke, gde mladići trče preko leđa krava dokazujući da su spremni da postanu odrasli muškarci.

Napisao: Nil Šej
Snimio: Rendi Olson

Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#41) broju časopisa National Geographic Srbija.

Tajni svet starog šangajskog atomskog skloništa kao da postoji u paralelnom svemiru. Gore, na suncem okupanim ulicama, sezonski radnici gutaju svoje ručkove od pirinča i tofua, dok gomile kancelarijskih službenika u uštirkanim belim košuljama prolaze pored malog znaka na trotoaru. Ali, u mračnom prolazu iza izloga sa inostranim daskama za ve–ce šolje, jedna mlada žena silazi niz stepenište ka mestu koje ona zna samo pod nazivom „0093“.

Prolazeći kroz dvoja metalnih zaštitnih vrata, ta žena – dvadesetdvogodišnja Šeng Jijahui, čiji je nadimak „Semi“ – ulazi u duboke hodnike osvetljene prigušenom svetlošću. Ovaj bunker sija neprirodnom nijansom zelene boje. U svom večitom sumraku, 0093 još uvek budi uspomene na okrutnu klaustrofobiju rata i komunističku revoluciju, koje su uništile poletni vrhunac Šangaja, kada je mešanje Istoka i Zapada preobrazilo ovaj grad u Pariz istočnog dela sveta.

Vrata se otvaraju uz škripu i snažan zvuk električne gitare prodire u hodnik. U maloj sobi, ispod postera legende gitare, Džimija Hendriksa, koji pozira u odeći Ujka Sema, četiri mlade žene iz Šangaja – preostale članice Seminog pank-rok benda, Blek Luna – počinju da vežbaju. To je srećni splet istorijskog obrta: ovaj bunker, nekada simbol ranjenog i zastrašenog društva, postao je odgajalište šangajske muzičke scene. Prostorije za probu u 0093 – ovaj naziv je fonetska kombinacija imena ulice i broja na kojem se nalazi – pomogle su da se rodi više od stotinu lokalnih bendova, ponovo osnažujući kulturu koja sada, kao i u pređašnje sretno doba, čini nejasnom podelu na Istok i Zapad.

Semi skida jaknu dok grupa glasno svira. Orindž, dvadesetogodišnjakinja, udara u bubnjeve; Đus, dvadesettrogodišnjakinja, svira akorde brzinom šangajskog maglev voza. Semi peva, a šiške joj živo poskakuju. Kao ćerka pevačice tradicionalne šangajske opere, ona usmerava porodični muzički talenat u novom pravcu. „Mi smo novorođene ptičice, ali imamo velike snove“, uzvikuje Semi tekst svoje pesme. „Neka nas ceo svet čuje kako pevamo.“

Svaki grad ima neki ritam, impuls koji ga pokreće. U Šangaju, jednom od najbrže rastućih megapolisa na svetu, lako je izgubiti se u neprekidnom udaranju pneumatskih čekića i nabijača, buldožera i kranova. Sve brojniji oblakoderi i gradilišta su deo zapanjujućeg preobražaja kojim će se Šangaj razmetati kao domaćin Ekspoa 2010, savremene verzije Svetskog sajma, koji traje od maja do oktobra. Ovaj uspon jedinog kineskog istinski globalnog grada, međutim, ne uspopstavljaju mašine, već urbana kultura koja sledi sopstveni ritam – prihvatajući novo i strano, čak i dok teži da povrati svoju prošlu slavu.

Starosedeoci Šangaja su urbanog soja i izdvajaju se od ostatka Kine jezikom, običajima, arhitekturom, hranom i ponašanjem. Njihova kultura, često nazivana Hajpaj (šangajski stil), iznikla je iz jedinstvene istorije ovog grada kao sastajališta stranih trgovaca i kineskih migranata. Ali, tokom godina je postala hibid koji zbunjuje i samu pedstavu o Istoku i Zapadu. „U očima stranaca, Šangaj je deo ‘tajnovite Kine’“, kaže Zu Libo, lokalni komičar. „U očima ostalih Kineza, Šangaj je deo spoljašnjeg sveta.“

Ovaj novajlija među gradovima, prema kineskim standardima, Šangaj je – za razliku od carskog Pekinga – pre samo jednog i po veka bio tek skromni ribarski grad. Ovaj grad je stvoren sa jasnim i svesnim ciljem. U početku je to bio strani san, ugovorna luka Zapada, gde se odvijala slobodna trgovina i opijum trampio za čaj i svilu. Impozantne zgrade duž rečne obale poznate kao Bund (reč potiče iz severnoindijskog) isticale su stranu, a ne kinesku moć. Talasi doseljenika su dolazili iz čitavog sveta, stvarajući egzotičnu papazjaniju od britanskih bankara, ruskih plesačica, američkih misionara i francuskih pripadnika visokog društva, jevrejskih izbeglica i Sika čuvara reda sa turbanima.

Do tridesetih godina dvadesetog veka, Šangaj je bio među deset najvećih gradova na svetu. Ali, nije ličio ni na jedno drugo mesto na Zemlji: metropola mešane krvi sa reputacijom sticanja lake zarade – i još lakšeg morala. Britanci, Francuzi i Amerikanci su iseckali grad na koncesije, i gradili otmene kuće duž ulica oivičenih drvoredima. Lokalne radnje su držale odeću po poslednjoj modi i luksuznu robu. Hipodrom je dominirao centrom grada, dok je gradski noćni život nudio sve, od plesnih dvorana i društvenih klubova do opijumskih brloga i javnih kuća…

Napisao: Bruk Larmer
Fotografije: Fric Hofman

Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#41) broju časopisa National Geographic Srbija.

„To je kao jabuke i pomorandže.“ Ova poznata fraza ukratko obrazlaže nemogućnost poređenja različitih predmeta ili ideja. Ali, da li su ove dve vrste hrane zaista toliko različite? Svaka od njih je voćka sa semenkama „koju biste da uberete i zagrizete“, primećuje Ijan Mervin, hortikulturolog sa Univerziteta Kornel. Pa ipak, svaka raste na „sasvim različit način“. To ne znači da ne možete da ih poredite (ispod). Ali Mervin ima na umu skriveno značenje ovog stereotipnog izraza: „Jabuke i pomorandže možda izgledaju isto, ali nisu.“ Da biste naveli potpuno različite stvari, probajte sa srpskim čudnim parom: „babe i žabe.“

Napisao: Mark Silver
Fotografije: Mark Tajsen, NG

Nema noge? Nema problema. Zmije se, hvala lepo, sasvim dobro kreću po zemlji – samo ne baš na način na koji smo mi mislili. Dejvid Hju, mašinski inženjer na Tehnološkom institutu u Džordžiji, kaže da je ključ za vijugavo kretanje zmija u krljuštima na stomaku i podizanju tela.

Naučnici su znali da zmije koriste bokove da se odgurnu o grančice i kamenje, ali su bili zbunjeni načinom na koji mogu tako dobro da gmižu po glatkim površinama. Hju je istraživao njihove pokrete i pronašao je odgovor u krljušti na njihovim stomacima, koja se preklapa kao „razvučeni špil karata“. Ova krljušt se kači za karakteristike zemljišta kao što su pukotine i naprsline, pa čak i one sićušne, i povećava trenje, što zmije koriste da se pokrenu napred. Da bi se brže kretale, one prebacuju težinu neznatnim izdizanjem delova tela, kao što i mi radimo. „Mi ne vučemo noge kad trčimo ili hodamo“, kaže Hju.

Njegova otkrića uskoro mogu da poboljšaju „zmijo-robote“ koji se koriste u spasilačkim misijama posle katastrofa, i medicinske procedure kao što je kolonoskopija. Zasad, ona su samo još jedan dokaz da zmije mogu da se kreću na efikasan način.

Na slici
Na ovom snimku napravljenom dvostrukom ekspozicijom, teksaška koralna zmija se upinje da se pokrene na potpuno glatkom crnom somotu, gde krljušt na stomaku ne može da se ponaša kao „taruće kuke“.

Napisao: Džeremi Berlin
Fotografija: Džoel Sartore sa Čarlsom Rešom

On kaže da je simbol onima koji vide da nešto nije u redu, ali još nisu formirali precizno mišljenje. Njegova muzika, tekstovi i kolumne su izazov publici da razmišlja nekonvencionalno. National Geographic razgovora sa Antonijem Pušićem, znanog i kao Rambo Amadeus Svetski Mega Car, koji od svojih „podanika“ očekuje da razmišljaju svojom glavom. Ovaj Rambo je u misiji da spase svoje sugrađane od kratkovidosti. Car je bio darežljiv pa je na internet adresi www.ramboamadeus.com svoju muziku poklonio javnosti. Kaže da je to ekološki način da ljudi dođu do njegovih pesama jer diskovi zagađuju okolinu. Nesvakidašnje je i to što se Caru ne persira.

Kao Antonije Pušić vladaš sobom, kao Rambo Amadeus vladaš gitarom… Koja su još polja tvoje vladavine?
Vladam dobro jedrilicama svih vrsta, kao omladinac sam bio prilično uspješan na regatama. Čak i sad sam aktivan u klasi microtonner, vladam dobro jezikom, lako se izražavam. Dobar sam kada se dogodi nešto nepredviđeno, sposobnost improvizacije mi je prilična. Samo, nikad nisam uspio da ovladam sopstvenim strpljenjem. To je nešto na čemu trenutno radim, ali bezuspješno.

U jednoj od svojih kolumni kažeš: „Ili ekološka diktatura, ili kraj civilizacije“. Misliš li da nema drugog rešenja?
Ne znam, zaista, evo nek razmisle i čitaoci pa da odgovore umjesto mene. Ko će natjerati vlasnike lanaca industrijskih postrojenja da zaustave svoje proizvodne trake? Ne zagađuje polugladna sirotinja na pirinčanim poljima. Industrija zagađuje. A industrija ima svoje vlasnike, nemoguće je da čitav taj ogromni zamajac proizvodnje i profita sam sebe dobrovoljno zaustavi. Nemoguće je da se ljudi dobrovoljno odreknu luksuza koji zagađuje. Pitanje je samo ko će i kako sprovesti diktaturu. Da li će prvo doći do ekološke revolucije, ili će diktaturu sprovesti neka postojeća međunarodna institucija? Na koji način? Vrijeme oružane sile je iza nas. Kakva bi to nova vrsta prisile bila? Demokratija je dobar društveni sistem u vrijeme blagostanja, ali je nemoćan kada treba rješiti vanredne probleme. Zamislite na primer da rat ne vodi generalštab, nego parlament. Ili da, nakon što se negdje razbjesni požar, pustimo parlament da odluči kako da se ugasi požar? A čovječanstvo mora da ugasi požar zagađivanja.

Nauka svojim razvojem može mnogo da doprinese očuvanju planete, međutim, postavlja se pitanje primene naučnih inovacija, naročito u zemljama u razvoju. Kako vidiš tu situaciju?
Nezgodna stvar. Razvijene zemlje zadnjih 200 godina sistematski zagađuju planetu, i sada su na tehnološkom nivou da mogu više-manje bezbolno da pređu na čistu tehnologiju. A zemlje u razvoju su tek ušle u period industrijalizacije, stara tehnologija se premješta iz razvijenih zemalja kod njih. Sad je došao red na njih da se oduševljavaju autima, bijelom tehnikom, raznim drkalicama koje su zapravo čovjeku nepotrebne. Problem je zapravo karakter pojedinca. Homo sapiens je bistar, ali mu je karatker slab, većina ima vrlo nisku tačku loma kada je u pitanju novac, korupcija, profit, tako da je jako rijetko vidjeti čovjeka koji opšti interes pretpostavlja ličnom. Apsurdno je da pčele, na primer, imaju savršenu društvenu organizaciju u kojoj pojedinac ne postavlja nikakva pitanja u vezi sa svojim društvenim zadatkom. Nahraniti maticu po svaku cijenu! Zamislite kada bi pčele bile potkupljive kao čovjek! Izumrle bi za petnaest dana.

I Crnu Goru i Srbiju doživljavaš kao svoju domovinu. Crna Gora je ekološka država, dok za Srbiju važi da ima ogroman, ali neiskorišćen potencijal u mnogim oblastima, pa i u očuvanju sredine i energetskoj efikasnosti. Možeš li kao poznavalac prilika u obe države da povučeš neku paralelu?
Crna Gora se zasad samo zove ekološkom državom. Daleko je od toga. Intenzivna gradnja turističkih kompleksa na primorju govori o tome da je svijest o principima održivog razvoja nedovoljna. To jest, pameti ima, ali kratkoročne ekonomske nužnosti su dominantne, pa se ne gleda dugoročno. Obala će se izbetonirati, izgradiće se nekontrolisano veliki kapaciteti, a potrebe ljudi su se promjenile, niko normalan se više ne pali na betonski i stakleni luksuz, ljudi vape za netaknutom prirodom. Samo skorojevići se pale na mermer, staklo, ekskluzivne klozete i parkete. Srbija je u mogućnosti da postane strateški proizvođač zdrave hrane, ali posao u poljoprivredi nije „nobles“, svi bi htjeli u društvu spektakla, čije vrijednosti diktira televizija Pink, da postanu pjevači, glumci i manekenke. Malo koga uzbuđuje da muze koze i pravi koziji sir. Potrebna je ozbiljnija kriza da bi desetkovala taj skorojevićki diskurs. Demokratija je tu nemoćna.

Razgovarao: Igor Ril

Nastavka intevjua možete pročitati
u martovskom (#41) broju časopisa National Geographic Srbija.

Lek za daltonizam je možda na vidiku. Genska terapija je odraslim mužjacima veveričastog majmuna – kojima, kao i ljudima daltonistima, nedostaje pigmentni gen koji bi im omogućio da razlikuju crvenu boju od zelene – pružila mogućnost da nakratko vide boje koje nikada nisu videli.

Oko dvadeset nedelja pošto su primili injekcije L-opsin gena u mrežnjaču, majmuni daltonisti su počeli da razlikuju crvene i zelene tačke na ekranu kompjutera, a njihova moć opažanja se vremenom poboljšala. Prema tradicionalnom stanovištu, smatralo se da opažanje boja zavisi od neelastične mreže nerava koja se formira u ranoj fazi razvoja. Ali neurolog sa Vašingtonskog univerziteta, Džej Najc, kaže da ova studija pokazuje da „mozak može da prilagodi prethodno postojeći poredak za novu svrhu. To je izuzetno zanimljivo.“ Jednog dana bi ova terapija mogla da izleči oko 200 miliona ljudi, uglavnom muškaraca, koji propuštaju sve od jesenjeg lišća do znakova opekotina od sunca, do poslova koji zavise od vida – i mogla bi da podstakne lečenja nekih drugih genetskih slepila. U međuvremenu, kaže Najc, bar jedan mudrooki majmun ima novu sklonost ka zelenim M&M bombonama.

Napisala: Dženifer Holand
Fotografija: Kevin Horan

Moram da priznam da se ponekad dogodi da ne znam kojoj temi da posvetim završnu reč. Ali to traje veoma kratko. Kao da je u pitanju strah od praznog prostora na mom monitoru, pa slova i reči počinju da se sklapaju ne bi li taj imaginarni strah odagnale. Srećom, realnog straha nema. Čak često i uživam u belini monitora, hartije ili slikarskog platna. Kao što mogu da uživam i u tišini, ali to je sa dvoje dece pored sebe već utopija. A uživam i u takvoj nemogućnosti tišine. To je okolnost koja vas uvuče u jednu vrstu bogatih, baroknih senzacija. One vas dovode pred izazov da u galami prepoznate muziku ili da kao Naske pustinju učinite plodnom.

Manje je bitno šta je i koliko na peruanskom platou uspevalo. Rodilo se pitanje za čijim se odgovorom već poduže traga. Istraživanje crteža/linija u Peruu nas približava odgovoru, ali ni izdaleka onom suštinskom.

Ipak, mogu da vidim jednu stvar koja povezuje Naska plato i Šangaj, obe teme zastupljene u broju koji držite. Napredak. Čarobna reč kojom se ruše sistemi i započinju novi. Pojam koji ne poznaje granice.

Naske su stvarale fascinantne crteže u pustinji ne bi li postigli napredak, u odnosu na prošlu žetvu, na prošlu godinu, ne bi li im bogovi bili naklonjeni u potonjim vremenima… U Šangaju se ruši da bi se gradilo, napretka radi. Da se bogovi potrošačkog društva ne bi naljutili. Je li to Mamon stigao i u komunizam? Kod nas je stigao odavno, ali mi to prihvatamo sa uobičajenom ležernošću ne zapitkujući se o sutrašnjici. A mislim da bez zdrave sumnje napredak nije moguć. Skeptični ste prema ovim rečima?

Do sledećeg broja,
Igor Ril