Svakog jutra dok moja ćerka i ja pešačimo našim kolskim putem od farme do stanice školskog autobusa, uočavamo čudesne prizore. Gde god da ih zapazimo, oni odražavaju čudesna svojstva vode: paukova mreža otežala od kapi rose nalik na staklenu bižuteriju. Plavičastosiva čaplja poleće sa obale rečice. Jednog čudnovatog jutra spopale su nas žabe. Na desetine njih poiskakalo je iz trave pred naše noge, belih stomaka, u lučnim skokovima, kao da nas je zasuo pljusak vodozemaca. Delovalo je kao naznaka dolaska nekog novog vodenog doba. Jednom smo naišli na rečnu kornjaču u njenom iskonskom sivomaslinastom oklopu. Ona se obično ne udaljava od bare, ali neka mutna ambicija dovela ju je do naše šljunkovite staze, pa sada koristi ovu kišovitu sedmicu kao putno sredstvo od naše farme do nekog drugog mesta.

Očarava nas mali, bezimeni potok koji teče kroz našu udolinu. Pre nego što smo se doselili u južne Apalače, godinama smo živeli u Arizoni, gde bi nepresušni potočić te veličine zavređivao da bude prirodni rezervat. U državi u kojoj se nalazi kanjon Kolorada, svaka registarska tablica podsećala nas je na to da voda menja lice zemlje, rascepljuje kamenitu pustinju poput breskve i otvara višebojni presek dubok kilometar i po. Tamo gradovi funkcionišu kao svemirske stanice koje svaki mililitar slatke vode uvoze iz dalekih reka i drevnih akvifera. Ali, ljudi su skloni da smatraju kako se pravo na vodu stiče rođenjem, pa javne fontane žubore na gradskim trgovima u Arizoni dok tamošnji farmeri uzgajaju useve na žednoj zemlji. Penzioneri iz kišovitijih predela navodnjavaju zelene travnjake koji im oličavaju pašnjake koje su ostavili u starom kraju. Međutim, surova istina raspršuje svaku fantaziju kad stanovnici pustinje mesecima čekaju da padne kiša i gledaju kaktuse koji „stežu kaiš“ i ptice trkačice kako se prepiru oko dragocenih kapi koje cure sa baštenske česme. Voda je život. Ona je morska smeša iz koje smo nastali, pulsirajući cirkulatorni sistem sveta, neophodan molekul ključan za naš opstanak. Ona sačinjava dve trećine našeg tela, baš kao i celog sveta: naše vitalne telesne tečnosti su slane, kao okean. Iver ne pada daleko od klade.

Čak i kad Majku Vodu smatramo kao nešto što se podrazumeva, mi ljudi u dubini duše shvatamo da ona ima glavnu reč. Svoje civilizacije zasnivamo na obalama mora i velikih reka. Naš najdublji strah je da nemamo dovoljno vlage – ili da je imamo previše. Nedavno smo prosečnu temperaturu na Zemlji povisili za 0,74 stepena po Celzijusu, što nije zvučna brojka. Ali, sledeće reči ne zvuče nebitno: poplava, suša, uragan, porast nivoa mora, probijanje nasipa. Voda je vidljivo lice klime, samim tim i klimatskih promena. Izmena kišnih ciklusa nekim regionima donosi poplave, nekim drugima sušu, dok nam priroda demonstrira ozbiljnu lekciju iz fizike: vruć vazduh drži više molekula vode nego hladan.

Rezultat je očigledan duž ugroženih obala od Luizijane do Filipina, jer pregrejani vazduh iznad okeana stvara superoluje kakve nikada ranije nismo videli. U suvim predelima, po istom zakonu fizike pojačavaju se isparavanje i suša, što se vidi na farmama suvim kao barut u basenu Mari-Darling u Australiji. Na vrhovima Himalaja, glečeri čije otapanje poji ogroman broj ljudi, sve su manji. Slatkovodna kornjača, koju sam srela na stazi, možda je tragala za nekim višim predelom. Prošlog leta nas je zadesila serija poplava koje su upropastile neubran paradajz na vrežama, našim farmerima bila je potrebna pomoć za slučaj nepogode već treću godinu uzastopno. Protekle decenije imali smo jače oluje nego ikada ranije, koje za jedan dan sruče mnogo centimetara kiše, umlate useve i poobaraju bandere, čupaju i veliko natopljeno hrastovo drveće čije korenje gubi oslonac u raskvašenoj zemlji. Reč „nepogoda“ kao da nam se ruga. Posle višestrukog ponavljanja šokantnih nepogoda, ne možemo večno da budemo šokirani.

Napisala: Barbara Kingsolver

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#42) broju časopisa National Geographic Srbija.

Bogovi mora da su besni. To je jedino objašnjenje koje ima smisla za Đa Sona, tibetanskog poljoprivrednika koji posmatra katastrofu koja se odigrava povrh njegovog sela u planinskoj kineskoj provinciji Junan. „Poremetili smo prirodni poredak“, kaže ovaj pobožni pedesetdvogodišnji budista. „I bogovi nas sada kažnjavaju.“

Jednog toplog letnjeg popodneva Đa Son je pešačio više od dva kilometra uz klisuru koju je glečer Mingjung usekao u svetu planinu Kavagebo, koja se uzdiže 6740 metara visoko u oblake. Nema ni traga od leda, samo zamućena reka puna mulja od otapanja. Već više od jednog veka, sve otkako je svoj jezik bio ispružio do samog oboda sela Mingjung, glečer se povlači kao umiruća zmija koja se vraća u svoju jazbinu.

Tokom protekle decenije, tempo tog povlačenja je ubrzan na više od dužine fudbalskog terena godišnje, što je veoma neuobičajeno za tako staru ledenu masu.

„Pre deset godina sve ovo je bio led“, priča Đa Son dok se probija kroz osuline i šiblje. Pokazuje na stazu koju su jakovi utisnuli u padinu nekih 60 metara iznad doline. „Ponekad se dešavalo da glečer prekrije tu stazu, tako da smo svoje životinje morali da vodimo preko leda da bismo stigli do viših livada.“

Iza rečne okuke nos glečera konačno dospeva u vidokrug: pojavljuje se u samrtničkoj nijansi crne boje i prožet je zdrobljenim kamenjem i prljavštinom. Voda iz ovog leda, koja je nekada bila toliko čista da je u ritualima služila kao simbol samog Bude, sada je prepuna nanosa, tako da seljani ne mogu da je piju. Duže od jednog kilometra, nekada glatka površina glečera sada je hrapava i izrovana kao koža gubavca. Unutar pukotina ponegde zasvetluca plavo-zeleni led, ali same naprsline ukazuju na nevolju. „Zver je bolesna i veoma iznurena“, kaže Đa Son. „Ako naš sveti lednik ne može da preživi, kako mi možemo?“

To je pitanje koje odjekuje širom sveta, ali nigde tako urgentno kao preko ogromnog azijskog platoa koji svoju vodu crpi sa „krova sveta“. Ovaj geološki kolos – najviša i najveća visoravan na planeti, okružena najvišim planinama na planeti – sa prosečnom nadmorskom visinom od preko tri kilometra, pokriva područje veće od zapadne Evrope.

Sa skoro 37.000 glečera samo na kineskoj strani, Tibetska visoravan i planine koje je okružuju sadrže najveću količinu leda van polarnih oblasti. Ova ledena masa daje život najvećim i najlegendarnijim rekama Azije, od Jangcea i Žute reke do Mekonga i Ganga – rekama oko kojih su se tokom istorije razvijale civilizacije, nadahnjivale religije i održavali ekosistemi. Danas su one žile kucavice nekih od najgušće naseljenih oblasti Azije, od sušnih ravnica Pakistana do žednih metropola severne Kine udaljenih skoro 5000 kilometara. Sve u svemu, oko dve milijarde ljudi u više od deset zemalja – gotovo trećina svetske populacije – zavisi od reka koje se napajaju snegom i ledom sa ove visoravni.

Ali, na krovu sveta se sprema kriza koja počiva na neobičnom paradoksu: ovo geološko prostranstvo, koje svima izgleda moćno i nepromenljivo, osetljivije je na klimatske promene od skoro bilo kog drugog mesta na Zemlji. Tibetska visoravan se, kao celina, zagreva dvostruko brže od globalnog proseka koji je tokom prošlog veka iznosio 0,74º C, a na nekim mestima i brže. Ove stope zagrevanja, nezapamćene bar u poslednja dva milenijuma, nemilosrdne su prema glečerima, koje retka kombinacija velikih nadmorskih visina i malih geografskih širina čini posebno osetljivim na promene klimatskih uslova.

Napisao: Bruk Larmer
Snimio: Džonas Bendiksen

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#42) broju časopisa National Geographic Srbija.

Da sam pozvan / Da osnujem religiju / Trebalo bi da iskoristim vodu, napisao je engleski pesnik Filip Larkin 1954. godine – a većina religija to i čini.

Mirča Elijade, istoričar religije, tokom pedesetih godina prošlog veka obrazlagao je da su vode „izvorište i mesto nastanka, spremište svih mogućih vidova egzistencije; one prethode svakoj formi i podržavaju svako stvaranje.“ Tako je bilo otkako je sveta i veka, a prema legendi, i pre toga. Svet je, kaže Knjiga postanja, nastao kada je Bog stvorio svod posred vode, da rastavlja vodu od vode. Vavilonci su verovali da je svet nastao mešanjem slatke i slane vode. Pima Indijanci kažu da je Majku Zemlju oplodila kap vode. Kataklizmični potop koji uništava civilizaciju je takođe jedan od arhetipova vezanih za vodu i deo je hebrejske, grčke i astečke kulture.

Telo žedni. Takođe i duh. „Moram živeti u blizini jezera“, zapisao je švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung, koji je zaranjao u dubine duše i vodu poistovećivao sa nesvesnim. „Bez vode, mislio sam, niko uopšte ne bi mogao da živi.“ Od našeg dolaska na svet uz pucanje majčinog vodenjaka do ritualnog kupanja mrtvih (tahara u judaizmu; gasul u islamu), voda teče kroz naše živote, postavljajući granicu između svetog i profanog, života i smrti. Polivaju nas, potapaju, uranjaju, škrope – i blagoslovi poteku duboki i široki kao biblijska reka Jordan, čudotvorni kao izvor u Lurdu, katarzični poput suza.

Napisala: Keti Njumen
Snimio: Džon Stenmajer

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#42) broju časopisa National Geographic Srbija.

Za jednu biblijsku reku čije ime zaziva božanski spokoj, reka Jordan uopšte nije ono što bilo ko smatra mirom na Zemlji. Od brzaka u blizini ratom izrovarenih padina planine Hermon do penušavog mulja boje kafe kod Mrtvog mora, 300 kilometara nizvodno, reka Jordan bori se za opstanak u kavgadžijskom okruženju –  u oblasti gde ljudi rečnu obalu, recimo, načičkavaju nagaznim minama ili stupaju u rat zbog nekog peščanog spruda. U ovom sušnom području voda je oduvek bila dragocena, ali šestogodišnja suša i sve brojnije stanovništvo zajedno stvaraju novi izvor konflikta između Izraelaca, Palestinaca i Jordanaca, koji se nadmeću oko ove životvorne reke.

Utoliko je bio upečatljiviji jedan prizor iz jednog julskog jutra prošle godine. Pod vojnom pratnjom, trojica naučnika – Izraelac, Palestinac i Jordanac – do kolena stoje u reci Jordan. Nalaze se skoro 65 kilometara južno od Galilejskog mora, ispod trošnih ruševina mosta koji je bio bombardovan tokom Šestodnevnog rata u junu 1967. godine. Ovi naučnici ispituju reku za potrebe Prijatelja prirode Bliskog istoka (FOEME, Friends of the Earth Middle East), regionalne nevladine organizacije posvećene izgradnji mira putem staranja o životnoj sredini. Pakleno je vruć dan u nekadašnjoj ratnoj zoni. Ukoliko su ovi ljudi svesni opasnosti od toplotnog udara, betonske gromade koja sa porušenog mosta može da im se sruči na glavu, ili nagazne mine koju je matica donela nizvodno, onda to dobro kriju.

„Hej, Samire“, kaže Sarig Gafni, izraelski ekolog sa zelenim šeširom spuštenog oboda, „vidi ovog malog.“ Samir Talozi, visoki samouvereni jordanski inženjer za zaštitu životne sredine, baca pogled preko ramena na sićušnog beskičmenjaka kojeg je njegov izraelski kolega izvadio iz vode i stavio u staklenu teglicu za uzorke. „Živ je“, kaže kroz smeh. „Taj ljuskar je baš žilav.“ Nekoliko metara dalje, Banan al Šeik, stameni dobroćudni botaničar sa Zapadne obale, odsutno gaca uzvodno dok kroz kameru zumira jedno rascvetalo drvo u visokoj trsci priobalnog rečnog ševara. „Pazi gde gaziš, druže moj“, dovikuje mu Gafni, „šta god da radiš, nemoj da nagaziš na tempiranu minu.“

Osim što sadrži smrtonosna oružana sredstva, ovaj deo toka reke Jordan – širok oko sedam metara i dubok dva-tri metra – toliko je zagađen da je pronalazak bilo kakvog oblika vodenog života vredan slavlja. Jedan od razloga je oskudnost vode: u poslednjih pet decenija Jordan je izgubio 90 odsto svoje uobičajene količine. Uzvodno, kod Galilejskog mora, slatka rečna voda skreće kroz izraelski Nacionalni sistem vodosnabdevanja ka gradovima i farmama u Izraelu, dok su države Jordan i Sirija izgradile brane koje, uglavnom zbog poljoprivrede, crpu deo vode iz pritoka. Tako je danas donji tok reke Jordan praktično lišen čiste vode, a kroz korito teče toksični bućkuriš slane vode i tečnog otpada iz kanalizacije i nađubrenih njiva, ulivajući se u rečnu maticu poput nekakve mutne infuzije kužne krvi.

Bitka za reku Jordan ilustruje kolika je mogućnost za izbijanje konflikata zbog vode u svetu. Živimo na planeti na kojoj se komšije zbog reka hiljadama godina toljagama obračunavaju. (Reč „rival“, od latinskog rivalis, prvobitno je označavala one koji se nadmeću zbog reke ili potoka). Širom sveta, dugačak je spisak rečnih slivova oko kojih tinjaju potencijalni sukobi: između Indije i Pakistana zbog reke Ind; Etiopije i Egipta zbog Nila; Turske i Sirije zbog Eufrata; Bocvane i Namibije zbog Okavanga. Ipak, prema podacima državnog Univerziteta u Oregonu, od 37 vojnih sukoba koji su od 1950. godine do danas izbili zbog vode, njih 32 se dešavalo na Bliskom istoku; u 30 su učestvovali Izrael i njegovi arapski susedi. Od toga su praktično svi sukobi izbijali zbog reke Jordan i njenih pritoka, koje milione ljude snabdevaju vodom za piće, higijenu i poljoprivredu.

Napisao: Don Belt
Snimio: Paolo Pelegrin

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#42) broju časopisa National Geographic Srbija.

Stopala Ajlite Binajo poznaju ovu planinu. Čak u četiri ujutru može sama po mesečini da strči do reke niz stene i da se uspenje uz strmu planinu natrag do svog sela sa 23 litra vode na leđima. Ona prevaljuje ovaj put tri puta dnevno skoro tokom svih svojih 25 godina. To isto rade sve druge žene u njenom selu Foro, u oblasti Konso, u jugozapadnoj Etiopiji. Binajo je prestala da ide u školu kada joj je bilo osam godina, delimično zbog toga što je morala da pomaže svojoj majci da donosi vodu iz reke Toiro. Ova voda je prljava i nije bezbedna za piće; dok se suša, koja već dugo traje, nastavlja iz godine u godinu, ova nekada moćna reka postaje sve iscrpljenija. Ali, to je jedina voda koju je Foro oduvek imao.

Zadatak donošenja vode određuje Binajin život. Ona mora i da pomaže suprugu u uzgajanju manioka i pasulja na njihovim njivama, da skuplja travu za koze, suši zrnevlje i nosi ga do vodenice da se samelje u brašno, sprema obroke, održava čistim porodično dvorište i stara se o svoja tri mala sina. Nijedan od ovih poslova nije toliko važan, niti oduzima toliko vremena koliko onih otprilike osam sati koliko svakodnevno provodi donoseći vodu.

U bogatim delovima sveta ljudi otvore slavinu i iz nje pokulja obilje sveže vode. Pa ipak, skoro 900 miliona ljudi u svetu nema pristup čistoj vodi, a dve i po milijarde ljudi nema bezbedan način da odloži ljudski otpad – mnogi nuždu vrše na otvorenim poljima ili u blizini onih istih reka iz kojih piju. Prljava voda i nedostatak toaleta i odgovarajuće higijene godišnje ubije 3,3 miliona ljudi širom sveta, a većinom su to deca uzrasta do pet godina. Ovde u južnoj Etiopiji, i u severnoj Keniji, nedostatak kiše tokom poslednjih nekoliko godina učinio je čak i prljavu vodu nedostižnom.

Tamo gde ima najmanje čiste vode, njeno donošenje je skoro uvek ženski posao. U Konsu, muškarac dovlači vodu samo tokom onih nekoliko nedelja posle rođenja deteta. Dečaci nose vodu, ali samo do sedme ili osme godine. Ovo pravilo su – muškarci i žene – svirepo nametnuli. „Ako su dečaci stariji, ljudi ogovaraju da je žena lenja“, kaže Binajo. Ugled žene u Konsu, kaže, počiva na teškom radu. „Ako sedim i ostanem kod kuće i ne radim ništa, nikom se ne sviđam. Ali, ako trčim gore-dole da donesem vodu, kažu da sam pametna žena i da naporno radim.“

U većini zemalja u razvoju, nestašica vode je u centru začaranog kruga nejednakosti. Neke žene u Foru silaze na reku pet puta dnevno – od čega su jedan ili dva odlaska posvećena nabavljanju vode za spravljanje domaćeg pića koje podseća na pivo za njihove supruge. Kada sam prvi put došla u Foro, oko šezdeset muškaraca sedelo je u hladu zgrade sa metalnim krovom, pili su i razgovarali. Bilo je prepodne. „Žene“, kaže Binajo, „nikada nemaju ni pet sekundi da sednu i da se odmore.“

Jednog vrelog kasnog popodneva odlazim sa njom do reke, noseći prazan kanister. Staza je strma, a na nekim mestima i klizava. Spuštamo se niz velike stene pored kaktusa i trnovitog žbunja. Posle 50 minuta stižemo do reke – ili onoga što je reka u izvesno doba godine. Sada je to niz crnih, blatnjavih bara, od kojih su neke jedva barice. Po obalama i stenama su razasute izlučevine magaraca i krava. Na reci je oko 40 ljudi, dovoljno da Binajo odluči da bi čekanje moglo da bude kraće uzvodno. Posebno se dugo čeka rano ujutru, tako da Binajo obično prvi put odlazi pre nego što svane, ostavljajući svog sina Kumača, malog čoveka ozbiljnog lica koji izgleda kao da ima manje od svoje četiri godine, da se brine o svojoj mlađoj braći.

Napisala: Tina Rozenberg
Fotografije: Lin Džonson

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#42) broju časopisa National Geographic Srbija.

Okružuje vas slana voda južnog okeana. Na dnu i na obali nalazi se beli pesak. Jedrilice su rasute po površini dok ronioci plivaju kraj njih. Dobrodošli u … najveći bazen na svetu.

Sa svojih osam hektara i dužinom od 800 metara, bazen u čileanskom letovalištu San Alfonso del Mar je 35 metara duboko čudovište sa kapacitetom od 250 miliona litara. (Olimpijski bazen je dugačak „samo“ 50 metara, dubok 2 metra, sa 2.500.000 litara.) Sagradila ga je za 3,5 miliona dolara čileanska kompanija Crystal Lagoons, koja namerava da otvori još kolosalniju verziju u egipatskoj pustinji, a ovaj bazen oduševljava goste letovališta i radoznalce od 2007. godine. Sada se i atletičari pridružuju tom spisku.

Prošle godine se trijatlonka iz Sjedinjenih Država, tridesetdvogodišnja Amanda Stivens, okupala u ovom ogromnom bazenu – i optrčala oko njega. „Pruža se u nedogled“, kaže ushićeno. „Ovde bi trebalo da bude kamp za pripreme sportista!“

Na slici
Najveći bazen na svetu je u Algarobu u Čileu, oko 90 kilometara zapadno od glavnog grada, Santjaga.

Napisao: Džeremi Berlin
Fotografije: Elisei Fernandez, Reuters

Deca su uzbuđena i kikoću se. Sve liči na igru – staneš pored lavaboa i opereš ruke. Ali, u najsiromašnijim delovima Karačija, u Pakistanu, ova lekcija je izuzetno važna za prevenciju bolesti, a nastavnici postižu sjajne rezultate. Posle nekoliko sesija, „majke nam kažu da deca kod kuće neprestano peru ruke, mnogo puta u toku dana“, ističe stručnjak za javno zdravlje, dr Mubina Agboatvala. I to ne samo svoje: „Teraju i svoju braću i sestre da operu ruke.“

Taj „efekat talasa“ pomaže da se spasu životi. Pranje ruku sapunom u trajanju od bar dvadeset sekundi košta nekoliko penija – a kada se dobro obavi, drastično snižava stopu obolevanja od infekcija, na primer upale pluća i bolesti creva, koje ubijaju više od 3,5 miliona dece mlađe od pet godina širom sveta svake godine. Nedavna istraživanja navika pranja ruku u Sjedinjenim Državama i Ujedinjenom Kraljevstvu ukazuju na jedan drugi problem. Odrasli – pogotovo muškarci – skloni su da ne peru ruke kada bi trebalo, ili onoliko često koliko tvrde da ih peru. Dobro bi im došlo da nauče par stvari o higijeni ruku od dece iz Karačija.

Na slici
Pranje ruku sapunom je najefikasniji svakodnevni način da se suzbije širenje bolesti.

Napisala: Hana Bloh
Fotografija: Mark Tisen, NG

Zagledavši se u jezerce, vi vidite glatku površinu. Sićušna buba koja hoda po vodi vidi težak teren. Voda svuda nailazi na list, grančicu ili obalu, površina se naviše zakrivljuje za nekoliko milimetara. Rezultat je meniskus, od grčke reči za „mesec“, čiji oblik srpa podseća na zakrivljenje vode.

Dok se penjete uz brdo, trenje između vaših stopala i zemlje gura vas naviše. Ali većina insekata koji hodaju po vodi kliza na malim džepovima vazduha, krećući se po veoma klizavom svetu. Pa, kako takva buba uspeva da se uzvere uz uzdignuti meniskus da bi izlegla jaja na listu ili izbegla grabljivca? Istraživači na MIT-u, Džon Buš i Dejvid Hju, kažu da ona koristi iste one sile koje zbijaju pahuljice žitarica u činiji sa mlekom. Gledajući ubrzane video snimke, videli su da insekt koji se približava meniskusu menja oblik površine vode pod svojim telom (crtež ispod). Na isti način na koji trambulina stiče radnu sposobnost dok stojite na njoj, površina vode dobija veću energiju kada je buba iskrivi. Bube ovu energiju koriste da se popnu uz meniskus – i pobegnu pred čeljustima gladnog grgeča. 

Na slici
Gazivoda izobličuje površinu bare svojim nogama. 

Napisala: Džuli Bervold
Fotografija: Hideta Nagai

Danas se trista miliona ljudi snabdeva vodom iz mora ili slanom podzemnom vodom koja je previše slana da bi se pila. To je dvostruko više od broja ljudi koji se tako snabdevao vodom pre jedne decenije. Desalinizacija se naglo razvila sedamdesetih godina dvadesetog veka na Bliskom istoku i otada se proširila na 150 zemalja. U toku narednih šest godina, nova postrojenja za desalinizaciju mogu da pridodaju čak 49.210.356.000 litara dnevno globalnom vodosnabdevanju, što je ekvivalentno još jednoj reci Kolorado. Razlog ovog brzog rasta je jednostavan: kako se povećava broj stanovnika i šire poljoprivreda i industrija, slatka voda – pogotovo čista slatka voda – postaje sve deficitarnija. „Kada je reč o vodi, morate je imati“, kaže Tom Pankrac, urednik stručne publikacije „Izveštaj o desalinizaciji vode“. „Desalinizacija nije jeftin način da se dobije voda, ali je ponekad jedini način koji postoji.“

A mnogo je jeftinija nego što je bila pre dve decenije. Prvobitni postupak desalinizacije – i još uvek najčešći, pogotovo u zemljama bogatim naftom duž Persijskog zaliva – bio je destilacija grubom silom: ugrejete morsku vodu dok se ne pretvori u paru ostavljajući so za sobom, a onda je kondenzujete. Trenutna faza ove veštine koja je korišćena, na primer, u postrojenjima koja su nedavno otvorena u Tampa Beju na Floridi i u Pertu u Australiji, jeste obrnuta osmoza u kojoj se voda silom proteruje kroz membranu koja hvata so. Pumpanje morske vode na pritiske gde deluje sila veća od 70 kilograma po kvadratnom centimetru zahteva manje energije od njenog kuvanja – ali to je još uvek skupo.

Istraživači trenutno rade na bar tri nove tehnologije koje bi mogle još da smanje količinu potrebne energije. Najbliža komercijalizaciji, zvana napredna osmoza, crpi vodu kroz poroznu membranu u rastvor koji sadrži čak više soli od morske vode, ali one vrste soli koja lako isparava. Druga dva pristupa redizajniraju samu membranu – jedan korišćenjem ugljeničkih nanocevi kao pora, drugi korišćenjem istih proteina koji molekule vode odvode kroz membrane živih ćelija.

Napisala: Karen Lang

Nastavak ove priče možete pročitati u
aprilskom (#42) broju časopisa National Geographic Srbija.

Najdragoceniji element od kog je sačinjen naš svet – voda – podjednako je bio element stvaranja i element uništavanja, što voljom božanstava, što ćudima Zemlje. Zadržimo se na terenu mitskog, gde su bogovi vodom „prali“ jedno poglavlje u trajanju sveta i potom „zalivali“ sledeća. Iako se sličnom temom bave mnoge prebiblijske civilizacije, najpoznatiji primer je starozavetni potop i pravedni Noje, zahvaljujući kojem, prema Starom zavetu, bog više ne namerava da nas kao vrstu spere s lica Zemlje (Prva knjiga Mojsijeva,9.11).

Nekim srećnim i duhovitim spletom lingvističkih okolnosti, palindrom potop adekvatno predstavlja ambivalentnu prirodu vode, ili ambivalentnu prirodu onoga koji potop šalje, što je već tema za neki drugi tekst. Slični motivi kažnjavanja čovečanstva, uz čuvanje života nekoliko odabranih, deo su mnogih kultura širom sveta i povezani su s arhaičnim slikama stvaranja koje protiče u ciklusima, dok bogovi ne odluče da svoje delo ponište i počnu iz početka, valjda nadajući se boljem rezultatu.

Ako je nekada u božijim kanisterima i bilo toliko vode da je svet mogao da se opere od ljudi, danas je situacija dijametralno suprotna. Ljudi je sve više, vode sve manje, a nedopustivo veliki broj ljudi nema pristup vodi.

Mi u Srbiji imamo relativnu sreću sa hidropotencijalima. Naša zemlja je u gornjoj polovini od 180 država rangiranih po količini vodenih resursa i prema nekim izvorima raspolažemo sa oko 20 procenata svetskih rezervi slatke vode. Možemo da se pohvalimo i da smo u samom evropskom vrhu po broju izvora mineralne vode. Međutim, to je statistika dok je realnost drugačija. To bogatstvo je nezaštićeno i neće nas doveka čekati. Možda je za prvi korak dovoljno razmišljati suprotno od stava „posle mene – potop“.